Uvod  iz  knjige  L.P.Hoditza    ’’Sudbinske  slike  iz  vremena mog duhovnog školovanja’’

Vi braćo svi!

Prošlost, sadašnjost i budućnost, uzimaju nas u svoje središte za rad na izgradnji hrama čovečanstva (…)

Jaka će tada na Zemlji biti snaga delovanja,

Kada mi dođemo opet na Zemlju.

Ludwig Polzer-Hoditz, Sudbinske slike, VIII slika

I

Ludwig Polzer-Hoditz (23. april 1869. - 13. oktobar 1945.) je bio majstor sećanja. On je vodio dnevnik još od mladosti. Od njegovog susreta sa Rudolfom Štajnerom 1908. godine on je s vremena na vreme na svom životnom putu u unutrašnjem miru izvodio pogled unazad. 1924. započeo je “Koncept za kasnije pisanje sećanja”; imao je otprilike 130 rukom napisanih strana. U tridesetim godinama on je napisao, potstaknut molbama svog prijatelja Waltera Johannesa Steina, sećanja na Rudolfa Štajnera. Ona su prevedena na engleski i u nastavcima objavljena u Steinovom časopisu The Present Age, zatim su se pojavila pod naslovom Sećanja na velikog učitelja Dr. Rudolfa Štajnera - životni pogled unazad jednog Austrijanca 1937. godine u Pragu na nemačkom jeziku i bila 1985. dopunjena sećanjima Julie Klima, Petera Tradowsky i ponovo izdata od izdavačke kuće na Goetheanum-u.1 Pored toga Polzer je pravio dalje autobiografske zapise, koji se moraju smatrati izgubljenima; četrnaest godina posle smrti svog učitelja (30. mart 1925.) započeo je on u aprilu 1939. sa petim, sačuvanim dêlom svojih životnih sećanja, pod naslovom “Poslednji deo moga života - vreme posle smrti Dr. Rudolfa Štajnera.” Ona su bila namenjena najbližim rođacima. On je sastavio i jedan foto album, koji uz kraće komentare prikazuje važne ličnosti u njegovom životu. Tu je napisao zaglavlje: “Moja životna sećanja u slikama.” U godini 1943. on ponovo gleda unazad na jedan bogat život koji je bio ispunjen kako velikom radošću, tako i dubokim bolom. U osećanju da je kraj života blizu, on je ovoga puta ograničio pogled unazad na glavne delove svog novog, drugog života, svog stvarnog Vita nova, koji je počeo 1908. godine. U prethodnoj godini (1942.) Polzer je potstaknut od svog poslednjeg bliskog prijatelja, kojeg je trebao da sretne - Paula Michaelisa -, sastavio dramu o krunisanom princu Rudolfu i njegovoj karmičkoj povezanosti sa carem Neronom. I tako je osetio potrebu da pretstavi u scenskim slikama i rezultat te nove vežbe gledanja unazad iz 1943. godine. On ih je nazvao “Sudbinske slike iz vremena mog duhovnog školovanja.” One su pronađene tek pre nekoliko godina u arhivi Goetheanuma gde su dospele preko Rudolfa Grossea, koji ih je najverovatnije dobio od Paula Michaelisa. “Sudbinske slike” su mi bile još nepoznate pri pisanju moje Polzer-biografije2 i mogu sada prvi put da budu predate javnosti.

II

Trinaest slika vode nas do persona, doživljaja i usputnih stanica koje je Polzer od početka svog duhovnog školovanja osećao sudbinski naročito značajnim. Neki sažet pregled sa  kratkim komentarima mogao bi tu i tamo da olakša razumevanje. Zbog toga se čitalac upućuje na dalja pojašnjenja na kraju knjige; isto tako i na upravo pomenutu biografiju Polzera u kojoj se pojavljuje mnogo od predstavljenog sadržaja i persona iz scenskih slika, iako na sasvim drugačiji način. Pa ipak, upravo forma dramatizovanih autobiografskih sećanja koju je Polzer upotrebio ovde prvi put, čini ono novo i na svoj način značajno u “Sudbinskim slikama.”

Prva slika vodi nas u čas rođenja tročlanstva u julu 1917, za koje je Polzer bukvalno bio pozvan. Pojavio se osnovni motiv njegove antropozofski impulsirane težnje, kome on nije bio veran samo tokom života, nego se na to zavetovao i u odnosu na neku sledeću inkarnaciju. Rudolf Štajner, Polzerov brat Arthur, poslednje naimenovani šef kabineta cara Karla, su glavni likovi.

Druga slika pokazuje nam Polzerovog oca, onako kako nam ga Rudolf Štajner pretstavlja iz

svog duhovnog gledanja u godini 1924; duhovno radeći na velikoj stvari sa kojom je njegov sin bio

tako duboko povezan, prožaren impulsima škole u Chartresu o kojoj je duhovni učitelj u svojoj poslednjoj radnoj godini održao divna predavanja.

Kako pogled unazad može postati temelj jednog pogleda u budućnost ispunjenog nadanjem, pokazuje treća slika, koja nam opisuje Ludwiga Polzera u razgovoru sa njegovom suprugom Bertom.

Četvrta slika nazvana “1928” vodi u karmičke vremenske dubine: slika mirovnog cara “Hadriana” (76 - 138) stupa kroz duhovno sećanje na površinu svesti. Kao što je Polzera 1917. briga oko dunavske monarhije tištila i skoro ga oborila, tako je opterećivala briga starućeg Hadriana oko carstva. Dva najbolja kralja Rima zahvaljuju toj brizi na svojoj vladavini: Antonius Pius i Marc Aurel su određeni od samog Hadriana za sledbenike.

Godinu dana posle toga mi ćemo biti u petoj slici svedoci teškog rastanka Ludwiga Polzera od Sophie Lerchenfeld sa kojom se oseća povezan, kao što se Hadrian osećao povezanim sa Antoniusom. Otac Sophie Lerchenfeld je 1917. godine postavio odlučujuće pitanje, što je omogućilo (dozvolilo) Rudolfu Štajneru da razvije misao tročlanosti socijalnog organizma.

U šestoj slici mi se u Budimpešti susrećemo sa bečkim antropozofskim prijateljima Zeissig i upoznajemo sa sudbinama Mađarske i Böhmena. Mađarski kralj Mathias Corvinus (1443 - 1490), češki kralj Georg Podiebrad (1420 - 1471), biće uverljivo predstavljeni u svojoj hrabroj borbi protiv Rima. Mi učimo da gledamo na njih kao na nosioce zaratustra inspirisanog duhovnog strujanja budućnosti za dva naroda koja izgledaju nespojiva. U ovoj slici se pojavljuje Polzerova duboka unutrašnja povezanost sa Mađarskom, sa slavenskim narodom Čeha.

Sve ovo doživljava čudesan nastavak, ali i produbljenje u sedmoj slici koja se odigrava na istarskom ostrvu Lošinju i po broju stoji u sredini svih trinaest slika. Polzer opisuje kako on u sobi jednog sasvim napuštenog hotela, dok je ponovo zaposlen mislima o Corvinusu i Podiebradu, ima duhovni doživljaj koji mu otvara oči za neku neprimetnu sliku što neupadljivo visi na zidu ispod sloja prašine i predstavlja krunisanje Mathiasa Corvinusa u mađarskog kralja. Pojavljuje se zajednička igra između unutrašnjeg istraživanja, spoljašnjih okolnosti i sposobnosti inspiracije i to pripada onom najlepšem, najnežnijem što Polzer prikazuje u tim slikama. To nam dozvoljava da dobijemo duboki uvid u duševnu radionicu njegovog načina istraživanja. Tako se pokazuje u kojoj meri je on na svojim istraživačkim putevima smeo da doživi sklad vlastitih, naizgled subjektivnih intencija i spoljašnjih činjenica. On je imao ovakve doživljaje više puta. Pa ipak u slikama pogleda unazad on crta upravo ovaj.

U osmoj slici mi smo svedoci svečanog zavetovanja Polzera u Wenzelovoj kapeli praške

katedrale 26. oktobra 1932. sa njemu duboko odanom Manjom Brabinek. Odnosi se na u budućnosti ostvareni brak između pravog Germanstva i Slavenstva. Tom braku je predodređeno Hrišćanstvo oslobođeno Rima.

Manja Brabinek je jedna duša koja jasno oseća i koja se predaje Polzerovom duhovnom vođstvu, znajući da je sa njim povezana iz egipatske prošlosti i želeći da mu ostane verni pomagač u dalekoj budućnosti. Par koji sprovodi ritual za spajanje germanskog i slavenskog naroda u budućnosti, stoji ispred grobova Podiebrada i Karla IV (1316 - 1378) graditelja zamka Karlstein, poslednjeg posvećenog na vladalačkom tronu, kako je to rekao Rudolf Štajner.

U dvorcu Krivoklat nalazi Polzerova mlada duševna prijateljica neki spis od njegovog četvrtog pradede sa majčine strane, o kome je Rudolf Štajner jednom otvoreno govorio: Franziskus Josephus Philippus von Hoditz i Wolframitz (1669-1727). Ovaj je sastavio na kraju 17. veka neku naučnu raspravu koja je za duhovnog istraživača pretstavljala početak zahteva za tročlani socijalni organizam3.

Događaj u snu je pun budućnosti; on utiče u njenu dušu (Manjinu), i iz njega ona crpi veliku izvesnost za zadatak sa svojim duševnim prijateljem.

Deveta slika vodi nas u društvo Polzerovih čeških prijatelja: Anton Geryšer, Miloš Brabinek (Manjin otac), Ludek Prikryl. Prijatelje ispunjava briga za rastrojenu upravu antropozofskog društva. Polzer izveštava o jednom dešavanju u snu u kojem mu njegov učitelj iz duhovnog sveta skreće pažnju na “Jezuitu” koji hoće da rasturi društvo. On pak ne traži sad tog Jezuitu u pojedinoj ličnosti, nego povezuje sliku sna sa određenim neantropozofskim ili čak antiantropozofskim tendencijama koje su u ovoj ili onoj ličnosti kroz određeni štimung počele da vladaju u tadašnjem društvu. Ja sam ono što mi se činilo neophodnim pretstavio u mojoj knjizi (biografiji) o Polzeru. Uz podršku svojih prijatelja Polzer donosi odluku da se zbog pretećih isključenja Ite Wegman (1876-1943) i Elisabeth Vreede (1879 - 1943), pojavi u Dornachu na generalnom zasedanju za Uskrs 1935. godine.

U maju 1935. zadržava se Polzer na Mariensee kod Aspanga, kod Dore Schenker na čije je

imanje uvek dolazio na odmor pre ili posle putovanja na predavanja, ali i zbog zajedničkog duhovno- naučnog rada. Ovde je on napisao govor koji je održao na uskršnjoj generalnoj skupštini (zasedanju).

O toj sudbinski odlučujućoj skupštini izveštava deseta slika. Polzer je govorio protiv sugestivno - blistavog stila kojim je napisan “Spomen - spis” usmeren protiv Ite Wegman i njenih prijatelja.4 Govorio je sigurno i osnovano. Pa ipak, sav njegov govor izgledao je uzaludno. Većina prisutnih već je pala pod uticaj sugestije spisa i višegodišnje atmosfere. No, Polzer je posle učinjene obaveze doživeo duhovno oslobođenje, koje spada u one najsrećnije što su nastupili na putu njegovog duhovnog školovanja. Ubrzo posle toga uočava on duhovnu pozadinu tragičnog dešavanja: iza fatalnih isključenja iz 1935. godine stoje duhovni impulsi Koncila od 1869./70. na kojem je postavljena dogma o papinoj nepogrešivosti; preko onog Piusa IX, koji je ovog leta unapređen u takozvani rang “blaženih”. Od Polzera sastavljena povezanost između događaja iz 1869. i 1935. godine počiva na delovanju istorijskih ciklusa od 33 1/3 godina, o kojima je Rudolf Štajner prvi put govorio u znamenitoj 1917. godini.5 Polzerovo ukazivanje na pozadine tih događanja iz 1935. zahvata duboko; ono je ostalo sve do danas praktično neprimećeno.

Završetak obrazuju tri kraće slike. Jedanaesta slika nam pokazuje Polzera sa suprugom Bertom povodom njegovog 70. rođendana; dvanaesta slika potseća na duhovnu prijateljicu iz Praga Juliju Klima, suprugu Jaroslava Klime, a trinaesta slika govori o dubokoj sudbinskoj vezanosti sa bolesnom Bertom koju Polzer leči u sanatorijumu Wiesneck kod Freiburga, a tu nalazi i svog velikog prijatelja iz poslednjih godina života: Paula Michaelisa.

III

Iz ekstrakcije životnog pogleda unazad šezdeset četvorogodišnjeg duhovnog učenika jasno se pojavljuju glavni motivi njegovog stremljenja: duhovno učeništvo (školovanje), tročlanstvo, obrazovanje sudbine iz vremena rimskog carstva, nega duhovno ojačanih prijateljskih veza, središte Evrope i slavenski istok, budnost naspram retardiranih uticaja sadašnje rimske crkve, sudbina antropozofskog društva i pokreta.

Kao poslednji motiv s obzirom na “Sudbinske slike” neka ovde bude napomenuto sledeće. Antropozofski pokret i za njega izvorno osmišljeno društvo idu opet delimično odvojenim putevima usled dešavanja 1935. godine. Ita Wegman, Elisabeth Vreede, Polzerov prijatelj Daniel Nicol Dunlop i mnogi drugi značajni duhovni učenici bili su tada isključeni iz Opšteg antropozofskog društva, a neki su ubrzo posle toga i umrli. Sm Polzer je istupio iz društva zbog po njegovom viđenju prejakog “jezuitskog” uticaja 30. maja 1936. - na dan smrti D. N. Dunlopa. A to da je on nadalje pripadao

nosećim stubovima antropozofskog pokreta pokazuje njegovo neumorno delovanje za Stvar njegovog učitelja do svoje smrti u godini 1945. Tako je on dozvolio da “Mantre prvog razreda”6 koje mu je poverio R. Štajner čuju oni koji su to hteli, a koje je Dornah bezbrižno postavio u dotično progonstvo. On je takođe nezavisno uzeo nove učenike u “Mihajlovu školu”6. I kao što je već gore naznačeno: On je zamislio i da posle svoje smrti ostane veran Stvari svoga učitelja.

Više puta odzvanja u slikama motiv ponovnog utelovljenja na kraju veka, dva puta u vezi sa

Bertom, jednom sa Manjom Brabinek. Kada se danas iz krila Antropozofskog društva sa određene strane tvrdi da je očigledno izostalo proročanstvo R. Štajnera o brzom ponovnom utelovljenju njegovih učenika (i platonista iz Chartresa) ili da se mora definitivno posmatrati kao “pomereno”7, to pokazuje da u određenim krugovima postoji očekivanje da bi nastavak delatnosti duhovnih učenika Rudolfa Štajnera ili individualnosti škole iz Chartresa njima morao biti vidljiv. Ako od takvih utelovljenja uopšte ništa nije vidljivo, iz toga se ne može zaključiti da ona nisu mogla da se ostvare. Kada se u krugovima Antropozofskog društva ništa ne primećuje u vezi sa tim, to može da bude zbog toga što neke od dotičnih ličnosti danas jednostavno nemaju više nikakav odnos prema tom društvu. Da li bi to bilo začuđujuće? Upravo to društvo je zaista isteralo iz svoga krila one koji su u njihovoj pređašnjoj antropozofskoj inkarnaciji smatrani najboljim, ili su ga napustili kao što je to učinio Polzer. U vezi sa individualnošću Polzera može se potpuno slobodno i bez straha postaviti ozbiljno pitanje: Da li u sadašnjem Antropozofskom društvu vladaju takvi odnosi, koji bi se u novim očima jedne takve individualnosti morali pokazati neophodnim da ponište odluku iz 1936. godine posle bolnog doživljaja, inspirativnog proživljavanja i zrelog razmišljanja o napuštanju Antropozofskog društva? Na sličan način se to pitanje može proširiti na pomenute druge individualnosti koje su povezane sa velikim učiteljem. Takvo ozbiljno sudbinsko pitanje - i to treba da pokaže svu njegovu ozbiljnost - neće biti odlučeno kroz samovoljna, rimsko-dogmatska osiguranja ili špekulativna zaklinjanja pozitivne ili negativne vrste, nego samo preko konkretnih saznanja i odluka smih dotičnih ponovo utelovljenih individualnosti.

IV

Ludwig Polzer - Hoditz je znao da sebe, mada u potpuno suprotnom smislu, najdublje spoji sa antispiritualnim impulsom Rima iz 1869., kao i sa odgovarajućim protiv impulsom iz 1902. godine. - 33 godine posle 1869. pokušao je Rudolf Štajner da ka nadčulnom saznavanju dalje obrazovani saznajni i etički individualizam učini stvarno slobodnim, socijalno oblikujućim kulturnim faktorom. On je počeo da ostvaruje taj cilj kao generalni sekretar nemačke sekcije teozofskog društva. 1935. godine osvojile su prevlast aveti iz 1869. god. a ne mlade snage iz 1902. U godini 2002. bi mogao da dođe novi ispit vremena: kojim impulsima će tada biti data ili prepuštena prevlast? Obnovljenom impulsu iz 1902. god., posledicama iz 1935. god. (dva puta 66 godina), raspoloženju pokretanja (dešavanja) iz godina 1968/69? Kao i uvek: u ovoj prvoj duhovnoj borbi sadašnjeg stoleća sigurno će učestvovati individualitet Ludwiga Polzera - Hoditza - na jedan ili drugi način. Sa hrabrošću i snagom i duhovnom vernošću.

Polzer nije imao nameru da objavi ove sudbinske slike. Njihov govorno-pesnički kvalitet koji bez sumnje pokazuje i poneku nesavršenost, nije za izdavače ovog niza glavna stvar. Njima je mnogo važnije kako ovde jedan majstor, štaviše sveštenik, ali takođe vajar sećanja na kraju svoga života duboko povezanog sa duhovnom naukom R. Štajnera, još jednom zgušnjava svoje životne slike i iz

toga oblikuje neku vrstu dragog kamena životnog pogleda unazad. I on je tako oblikovan da iz njega može da poteče najlepša snaga budućnosti. Za rad na građevini hrama čovečanstva.

Thomas Meyer

Bazel, septembar 2000.

(Knjigu je s nema~kog preveo Siniša Nikoli}, a mo`e se na}i u beogradskim knji`arama “Plato” i “Stubovi kulture” kao i u novosadskoj knji`ari “Solaris” na Spensu.)

 

BILTEN br. 7

april, 2003

SUSRET