STVARNOST I NADSTVARNOST

Ο nadstvarnosti ne znam ništa. Stvarnost sadrži sve ono što čovek može znati, pošto je stvarno ono što deluje. Ako ne deluje, tada se ništa ne primećuje i tada se ο tome ne može ništa  ni znati. Stoga sam u stanju da  nešto kažem samo ο stvarnim stvarima, međutim, ništa ο nadstvarnim ili nestvarnim ili pod-stvarnim. Izgleda kao da je nekome palo na pamet da nekako ograniči pojam stvarnosti, tako da atribut »stvaran« pripadne samo određenom isečku stvarnosti. Način mišljenja takozvanog zdravog ljudskog razuma i uobičajenog govora zasniva ovo ograničenje na takozvanoj materijalnoj ili konkretnoj stvarnosti čulima osetnih predmeta prema poznatoj izreci: Nihil est in intellectu quod non antea fuerit in sensu, a ovo bez štete po činjenicu da u razumu postoji mnoštvo onoga što ne potiče iz čulnih utisaka. U ovom smislu »stvarno« je sve ono što direktno ili indirektno potiče ili bar izgleda da potiče iz sveta primljenog čulima.

Ovo ograničenje slike sveta odgovara jednostranosti zapadnog čoveka, kojom se netačno opterećuje grčki duh. Ograničavanje na materijalnu stvarnost iseca iz celine sveta doduše nemerljivo veliki, ali ipak tek komad i time stvara tamno područje, koje se mora nazvati nestvarno ili nadstvarno. Istočna slika sveta ne poznaje ove ograničene okvire, zbog čega joj nije ni potrebna filozofska nadstvarnost. Naša

[l] Objavljeno u: Querschnitt, XII (1933).

32

svojevoljno  isečena  stvarnost  je  stalno  ugrožena  od

»nadčulnog«,   »natprirodnog«,   »nadčovečnog«   i   slično.

Istočna stvarnost uključuje sve ovo. Zona smetnji kod nas

počinje  već  sa pojmom  psihičkog.  U  našoj  »stvarnosti«

psihičko ne može biti ništa drugo do dejstvo iz treće ruke,

prvobitno stvoreno iz fizičkih uzroka, »sekret mozga« ili šta

drugo u zavisnosti od ukusa. Pri tome se veruje da je ovaj

privesak  materijalnog  sveta  kadar  da  prevaziđe  samog

sebe  i  da  spozna  ne  samo  tajne  fizičkog  sveta,  već  i

samoga sebe u obliku »duha«, i to sve ovo a da mu ne pri-

pada nijedna druga do indirektna stvarnost.

Da li je misao »stvarna«? Da, samo utoliko ako se — prema ovom načinu mišljenja — odnosi na realnost osetnu za čula. Ako to nije slučaj, onda je ona »nerealna«,

»nestvarna«, »fantastična«, i time se odbacuje kao nepostojeća. To se dešava praktički neprestano, iako je to filozofska čudovišnost. Misao je bila i jeste, iako se ne odnosi na opipljivu stvarnost, ona čak dejstvuje, inače je niko ne bi znao. Pošto rečca »je« u našem načinu mišljenja nagoveštava materijalno bivstvo, »nerealna« misao mora se zadovoljiti sa mračnim postojanjem u nadstvarnosti, koja praktički znači isto što i nestvarnost. A ipak misao je za sobom ostavila neporecivi trag svoje stvarnosti, možda je neko čak sa  tim  špekulisao  i tako  uzrokovao bolni deficit u svom bankovnom potraživanju.

Shodno ovome našem praktičnom pojmu stvarnosti izgleda da je potrebna revizija, tako da čak i svakodnevni čitalački materijal počinje da u svoje horizonte uvlači raznorazne »nad-«. Sa ovim se slažem jer stvarno nešto nije u redu sa našom slikom sveta. Naime, teorijski isuviše malo a praktički tako reći nikada ne mislimo na to da se svest uopšte ne nalazi ni u kakvoj direktnoj vezi sa bilo kakvim materijalnim objektom. Mi opažamo samo slike, koje posredno primamo preko komplikovanog nervnog aparata. Između nervnih završetaka  čulnih organa i slike koja se pojavljuje u svesti uključen je nesvesni proces koji fizičku činjenicu, na primer, svetlosti preobražava u psihičku sliku »svetlost«. Bez ovog

komplikovanog i nesvesnog procesa preobražavanja svest uopšte ne može da opazi ništa materijalno.

Posledica ovog je da se neposredno doživljena stvarnost sastoji od brižljivo pripremljenih slika i da mi, prema tome, neposredno živimo samo u svetu slika. Da bismo makar samo približno utvrdili stvarnu prirodu materijalnih stvari, potrebni su nam kom-plikovani aparati i metode fizike i hemije. Ove nauke su, zapravo, pomoćna sredstva koja treba da osposobe čovekov duh da iza varljivog vela sveta slika sagleda nepsihičku stvarnost.

Dakle, daleko od toga da to bude materijalni svet, psihički svet je taj koji omogućuje indirektne i hipotetične zaključke ο svojstvima stvarne materije. Samo se psihičko sreće sa neposrednom realnošću, i to u svim oblicima psihičkog, štaviše i »nerealnim« predstavama i mislima, koji se ne odnose ni na kakvo »spolja«. Ako ovakve sadržaje nazovemo uobraženje ili sumanutost, time nismo ništa oduzeli od njihovog dejstva, pošto nema »realne« misli koju ne bi mogla u datom slučaju »nerealna« misao da odgurne u stranu, pri čemu ova druga pokazuje znatno veću snagu i dejstvo nego  prva. Veća od svih  fizičkih opasnosti su gigantska dejstva sumanutih predstava, kojima naša svest ο svetu hoće da ospori bilo kakvu stvarnost. Naš toliko slavljeni um i naša bezmerno precenjivana  volja  pokazali  su  se  nemoćni  naspram

»nerealnih« misli. Svetske sile koje drže u ruci napredak i

propast čovečanstva su nesvesni psihički faktori, a oni stvaraju i svest a time i conditio sine qua non postojanja sveta. Nas je nadvladao svet koga je stvorila naša duša.

Na tome se može proceniti veličina greške koju čini naša zapadna svest, kada duši priznaje stvarnost jedino proisteklu iz materijalnih uzroka. Istok je  svakako mudriji, koji nalazi da je bivstvo svih stvari zasnovano u duši. Između nepoznatog suštastva duha i materije nalazi se stvarnost duševnog, psihička realnost, jedina realnost koju možemo neposredno iskusiti.