Strune i lanci 

Šta se nalazi s one strane

Ljudi su radoznala bića. Uvek hoćemo da znamo „kako" i ,,šta", čak i onda kad nam odgovori na ta pitanja ne donose ništa dobro. A to je često slučaj. Često „kako" i „zašto" umeju da budu dva vrlo neohra-brujuća pitanja. Ipak, od samog početka, zapitkivao sam upravo to: ,,Ka- ko?", ,,Zašto?", „Kako to funkcioniše?", „Zašto je tu?", „Šta se događa?"

Nikad nisam dobio zaista zadovoljavajući odgovor.

Znam da ne insistiraju baš svi tako uporno na odgovorima. Neki ljudi prosto ne postavljaju mnogo pitanja. Pročitaju nešto o nečemu i veruju u to. Prijatelji im ispričaju o nečemu drugom, a oni veruju i u to. Velika la- kovernost, kombinovana s onim što nazivam „faktorom leminga"24 , nago­ ni ljude da masovno jure i glavačke se bacaju s jedne za drugom „novodo- bovske" litice u potrazi za odgovorima, da bi se konačno udavili u moru kontinuirano preusmeravane neodlučnosti.

Tok nakon što sam shvatio da neću dobiti nove odgovore - barem od spoljašnjih izvora - došao sam do zaključka da možda i nije tako važno da znam. Možda bi znanje čak bilo kontraproduktivno. Ali postojali su nago- veštaji-intrigirajući      nagoveštaji koje ću sada da razmatram sa vama.

To što radiš je rekonekcija lanaca.

24   Lema je reč grčkog porekla: pretpostavka, pravilo koje jedna nauka preuzima od druge u kojoj je ono već dokazano

To što radiš je rekonekcija struna.

Kao što sam već napomenuo, ovo su treća i četvrta fraza od onih koje su mi kanalisali brojni pacijenti. Iz vlastitog iskustva, odmah sam znao na šta se odnose „lanci". Kad upotrebljavamo ovu isceljujuću energiju, čini­ mo više od pukog rešavanja nekog konkretnog problema; doslovno pono­ vo povezujemo lance - lance dezoksiribonukleinske kiseline: DNK. DNK je složen molekul, koji se sastoji od dva lanca povezana u dvostruku spira­lu, poput izuvijanih merdevina. Nauka nam kaže da svako ljudsko biće poseduje dva lanca u svakom molekulu DNK u svom organizmu, te da je takva konfiguracija osnova našeg genetskog koda i jedinstvenog otiska, Od takvih minijaturnih delića materije potiče struktura našeg organizma, mozga, pa čak, umnogome, i naš karakter.

Ono što nam nauka ne govori - bar još ne -jeste da je moguće da smo nekad imali 12 lanaca DNK, koji su u sebi nosili toliko puta više kodiranih informacija! (Tako je, uhapsite me - rekao sam, a kunem se da nisam imao nameru.) „Rekonekcija lanaca" nagoveštava da će ljudska rasa, umesto da nastavi da evoluira na gotovo linearan način, imati koristi od istovreme­nog dosezanja u prošlost i izvlačenja određenih aspekata iz vremena kad smo bili potpuniji ljudi.

To je deo onoga što se dešava sada, sa Rekonekcijom: ponovo se po- vezujemo sa onim što smo nekad bili.

To što radiš je rekonekcija lanaca. To što radiš je rekonekcija struna.

Isprva sam mislio da ove dve rečenice imaju otprilike isto značenje- neki ljudi će govoriti o lancima DNK; neki drugi upotrebiće reč strune, i to je to. Stvar semantike. Potom sam čuo za koncept kvantne fizike i od­mah sam znao da sam potpuno pogrešno shvatio značenje „struna" o koji­ ma su bića govorila.

Ta rečenica se uopšte nije odnosila na DNK. Odnosila se na istovre­ mene paralelne planove postojanja: odnosila se na subnuklearnu fiziku, Ovde se radi o objašnjenju fundamentalne strukture samog kosmosa. Od­ nosila se na teoriju struna.

U suštini, teorija struna je shvatanje materije i energije na način ko­ ji možda može da razreši dilemu što već decenijama muči naučnike: rasprava o tome kako dve glavne grane fizike ne mogu obe da budu tačne!

Ovo nije fizika nad kojom smo se svi patili u školi. Ovo je fizika koja pruža podršku životu i spoznaju o njemu, o spiritualnosti, o paralelnim planovima postojanja. Najzad, fizika je ono što definiše fizički kosmos koji nastanjujemo. Fizika govori o predmetima u tom kosmosu, silama koje ga drže na okupu i tajnama koje ga pokreću.

Fizika takođe govori i o krajnostima. Na jednom kraju skale, bizarni principi „kvantne mehanike" opisuju i predviđaju ponašanje veoma, veo- ma sićušnih čestica: atoma i njihovih sastavnih delova. Na drugom kraju, dve Ajnštajnove teorije relativiteta bave se neizmernim prostranstvom sa- mog kosmosa, brzinom svetlosti i masivnim telima kao što su zvezde, ga­ laksije i crne rupe, koje zakrivljavaju prostor-vreme.

Sem svoje apstraktne lepote, obe teorije dokazale su se i kao vrlo moć­ na oruđa. Kvantna mehanika dovela je do razvoja kompjuterskog čipa. Relativitet je kosmolozima omogućio da objasne sve moguće čudne aktiv­ nosti u bespućima kosmosa.

Problem je, kažu, u tome što, ako je kvantna fizika tačna, tada rela- tivitet mora biti lažan, i obratno. Kad pravila koja važe u jednom dome­ nu pokušate da primenite u onom drugom, ona prestaju da funkcionišu. Kvantna mehanika pretpostavlja da je, na subatomskom nivou, tamo gde materija i energija prestaju da budu zasebni entiteti, kosmos toliko haotičan i nepredvidljiv da se naziva „kvantnom penom". S druge stra­­­, relativitet funkcioniše samo u savršeno glatkom, veoma predvidlji- vom kosmosu.

Fizičari već decenijama tragaju za nekim načinom da objedine ove dve moćne teorije u jednu jedinstvenu, sveobuhvatnu teoriju. Sada se čini da su ga možda našli - s teorijom struna.

Prema ovom konceptu, najmanje čestice u kosmosu nisu subatomske čestice za koje smo svi čuli - protoni, neutroni i elektroni - pa čak ni još ta- janstvenije čestice kojima rutinski barataju nuklearni fizičari - kvarkovi, leptoni, neutrini (što sve, ako mene pitate, zvuči kao nazivi za žitne pahulji- ce) i tako dalje. Izgleda da najfundamentalnije čestice u kosmosu uopšte i nisu čestice. Najbolje se mogu opisati kao petlje „struna" koje vibriraju na određenim frekvencijama. Ove vibracione frekvencije određuju „identitet"

 Jedini entitet koji povezuje prostor i vreme u četvorodimenzionalnu strukturu, koji je postulirao Albert Ajnštajn u svojim teorijama relativiteta (za razliku od njutnovskog kosmosa, u kojem je pretpostavljeno da ne postoji veza između prostora i vremena). Ajnštajn je pokazao da potpuni opis relativnog kretanja zahteva jednačine koje uključuju i vreme, kao i tri prostorne dimenzije. Takođe je pokazao da je prostor-vreme zakrivljeno, što mu je omogućilo da objasni gravitaciju u svojoj opštoj teoriji relaliviteta (prim. prev.) strune, a prema tome i vrstu čestice čiji je ona deo: kvark koji je deo atoma koji je deo molekula, ili čestica koja na kraju postaje foton elektromagnet- ske energije. Sve zavisi od frekvencije vibracije.

Kada se posmatra na tom nivou, „kvantna pena" više ne izgleda tako nepopravljivo haotična.

Dakle, ovo možda zadovoljava fizičare, ali šta je sa nama ostalima? Šta nama znači teorija struna? Verovatno ste već shvatili: teorija struna pretpostavlja da su oblik i sadržaj celokupnog kosmosa određeni vibraci- onim frekvencijama u srcu svakog pojedinog atoma, svake pojedine česti- ce. Ovaj koncept potvrđuje pretpostavku da, na kraju krajeva, ne postoji razlika između materije i energije. Sve je to jedno - i sve je neka vrsta muzike. Zvuči vam poznato? Ovaj koncept već vekovima razumeju mistici i drugi duhovno orijentisani pojedinci.

Međutim, to nije sve. Na sićušnom nivou teorije struna, području tako majušnom da se može opisati samo pomoću veoma složene matematike, kosmos nije četvorodimenzionalna konstrukcija kakvu mi, ljudi, opažamo i u kojoj živimo. Ljudi funkcionišu u svetu visine, dubine, širine i vreme­ na. To je sve što znamo. Ali nije i sve što postoji - ni izdaleka. Dosad su fi­ ičari koji rade na osnovu teorije struna podržavali pretpostavku da strune istovremeno egzistiraju u 7 do 11 različitih dimenzija. Naći će jednom i dvanaestu - neki već kažu da ih ima i više. Na drugom kraju kosmičko skale, naučnici već poseduju dokaze da ne samo da se neke čestice ne po­ koravaju Ajnštajnovom „kosmičkom ograničenju brzine" - brzini svetlo- sti - nego i da je uveliko prekoračuju.

Dakle, šta sve ovo znači u našim, ljudskim razmerama? Kao prvo, pokazuje koliko mnogo naučnici još moraju da nauče. Kao drugo, sa­ da znamo da postoje i druge dimenzije. Kombinujte to s nestalnom, nepredvidljivom prirodom našeg kosmosa (prema kvantnoj mehani­ ci) i dobićete ne samo naučno potkrepljenje koncepta mnogostrukih dimenzija, već i mnogostruke kosmose - u ovom slučaju, paralelne kosmose, što je takozvano tumačenje „mnogo svetova". Možda po­ stoji beskonačno mnogo takvih kosmosa, koji svi dodiruju naš na ni­ vou struna.

Rukovodimo li se ovom logikom, nameće se neizbežan zaključak da mesto na kojem se ovog časa nalazite, dok čitate ovu knjigu, postoji u bes­ konačno mnogo varijacija, koje se sve pojavljuju u isto vreme. U jednom od tih kosmosa sedite sami. U drugom, prostorija je potpuno prazna. U trećem, u prostoriji se odvija žurka. Drugim rečima, sve ne samo da je mo­ guće, nego je i verovatno u nekom alternativnom kosmosu.

Svl' dosad , vcčina nas bila je svesna samo ovog kosmosa koji nasta­ llllll ·nw. Putcrn nuvih rekunektivnih frekvencija, sada smo u stanju da 111111111111 1 u intcrakcijc sa drugim planetama ili dimenzijama ... svesno. l u pt cdsta vlja prelazak sa petosenzornih ljudskih bica na ono §to Geri/u ov naziva  multisenzornim ljudskim  biCima  ili ono sto ja  nazivam 1111/1.1,'t•nzornim, rranscendentno senzornim -iii ,transcendenzornim "­ lludsk tt n bicima. Na taj na in, kadri smo da prevaziderno na§ih pet ba­ ll(luth t ul a.

Kad mi j e kanalisano onih sest fraza, ko je slao te poruke? Ocigiedno 111'-11 poticale od osoba koje su ih izgovarale, a u prostorij i se nije video ni­ ll t hugi . Stoga može biti da su potekle iz jednog od tih simultano prisut­ nl h pl u n ova postojanja; od nekog ko je shvatio kako da prede iz jedne di­ llll'lllijc u drugu i predstavi se u sobi u nasem svetu.

Vdiki problemi koje imamo ne mogu se reJiti na istom nivou

razmijevanja na kojem smo ih stvorili.

-Albert Ajnštajn

Nekad sam mislio da !judi mogu da se svrstaju u tri grupe: one koji ne UIIJII ni u sta izvan bazicnih pet tuia, one koji prihvataju mogucnost da Jll lllloji nesto izvan tih cula i one koji definitivno veruju da postoji neSto

,.,., lpak , odjednom sam zatekao sebe u cetvrtoj, najmaiobrojnijoj grupi: 1111lh koji z naju da postoji nešto vise. to znaci kad razliciti Jjudi koji dolaze u moju ordinaciju nepresta­ IIU V 1tf aju ista bica -bica koja se ne spominju ni u jednoj knjizi iii bajci? Vi­•h INic u andele, ista stvorenja, iste andele čuvare, iste... nazovite ih kako IIIII drago. Sta to znači kad ljudi-koji se medusobno uopće ne poznaju- 111114'ui ll isle mirise, vide iste boje ioblike i osecaju iste senzacije? Nema luuM: da su se ove mani festacije mogle ponavljati sa ovako apsoJutnom 11111 '1/I IO cu , sem ako zaista ne postoje negde, a razni ju di ih ,hvataju'', lllkll prcvaz ilazc njihovih pet bazicnih cula.

I )rugim recima, cini se sasvim jasno da su ovi pojedinci u dodiru sa hllll'IIIJ čudnim altemativnim kosmosom, drugacijim odna§eg, a ipak pove- 111111111 sa njim negdje u kvantnoj pjeni. Dva kosmosa, tri kosmosa, vise ko­ IIIIIHwa povezanih medusobno i sa svim ostal im moguci m kosmosima ... [t ll•ko v ihrirnju cih struna koje le:!!:e u srcu svega.

Transsenzorno       ili   transcendenzorno

Prefiks trans- znači „preko, s one strane". Takođe znači „kroz" i „pro- mena".   Transcendencija   znači  „prevazilaženje"  (ljudskih  ograničenja);

„postojanje  izvan  i  nezavisno  od"  (materijalnog  doživljaja  kosmosa)

„uzdizanje iznad, izvan, nadmašiti". Senzorno, pak, označava „ono što se­ odnosi na čula ili je u vezi sa njima".

Transsenzornost, transcendentna senzornost ili, kako je mnogi nazi­ vaju - transcendenzornost, jeste proces ili sposobnost sezanja koje preva- zilazi granice našaih bazičnih pet čula. Premda se naše tumačenje i opis ovakvih iskustava često oslanjaju na dobro poznate reči koje predstavljaju naših pet čula, samo iskustvo nije isto. Kao iscelitelju, vaši pacijenti (ili klijenti) mogu da vam kažu: „Čuo sam glas, pa ipak, nije to bio baš pravi glas... nisam ga čuo na običan, normalan način." Ili, kao što je rekao moj pacijent Geri: „Imao sam osećaj kao da mi nevidljive ruke zakreću stopa­lo, iako uopšte nisu ličile na ruke."

„Video sam ih, ali ne onako, znate, očima", glasi uobičajeno opažanje, isto kao i „Bio je to najneverovatniji miris koji možete da zamislite. Ali čudno je to što ja nemam čulo mirisa, tako da mi nije jasno kako sam ga osetio". Svoja iskustva povezujemo sa svojim  ograničenim čulima ovde na Zemlji, jer za drugo nismo znali... sve dosad. Odjednom, kad kao isce- litelji radimo s nekim, ne samo da osećamo vetar u rukama dok u prostoriji nema ni daška promaje - ili balončiće ili varnice ili magnetno pulsiranje i povlačenje - već dovodimo i druge na mesto na kojem i oni stupaju u in­ terakciju sa drugim dimenzijama. Ne samo da se mi menjamo, nego i po­ mažemo drugima u njihovoj promeni u transsenzorna, ili transcendenzor- na ljudska bića. Prevodimo ih preko ili dalje od njihovih bazičnih čula. Mi ih sprovodimo kroz, i u promenu. I više od toga, mi im pomažemo da evo­ luiraju i prevaziđu svoja ljudska ograničenja, da egzistiraju iznad i neza­ visno od materijalnog iskustva.

To što radiš je rekonekcija struna. Struna. Kako smešna reč za nešto što tako dramatično menja naš pogled na stvarnost.