Društvene posledice stresa

Kada vidimo kako stres negativno utiče na fizičko i mentalno zdravlje i finansijsku situaciju, ne treba nimalo da nas čudi što on utiče i na društveni aspekt života. U stvari, društvene posledice stresa su tako dobro prihvaćene u našoj kulturi da se stres veoma često koristi kao izgovor za narušene društvene odnose. Razmislite samo na trenutak o tipičnim izgovorima koje čujete: “Izvini, imao sam težak dan na poslu”, ili: “Oprosti mi. Cele noći ni oka nisam sklopila zbog bebe”.

Kada govorimo o ovim društvenim pos- ledicama stresa, treba reći da hroničan stres može predstavljati različitu opasnost u različitom periodu života. Takvo istraži- vanje ima uznemirujuće implikacije za začarani krug zlostavljanja koji se često može videti u porodicama gde oni koji su pod stresom zato što ih onaj drugi zlostavlja i sami na kraju počinju da zlos- tavljaju svog partnera i decu.

Stres i mozak

Stres pogađa sve aspekte čovekovog bića – fizički, društveni, duhovni i mental- ni. Poslednji od ova četiri aspekta – aspekt mentalnog zdravlja – jeste taj gde pos- ledice stresa često predstavljaju najveći razlog za zabrinutost. Naše mentalno zdravlje određuje ko smo. Bez dobrog mentalnog zdravlja, kvalitet našeg života trpi u fizičkom, društvenom i duhovnom smislu.

Stres se, takođe, povezuje sa određe- nim vrstama disocijativnih stanja, kao kada, na primer, izgubite dodir sa svojom okolinom sanjareći o nečemu, ili čak, zbog poremećaja pamćenja, zaboravite čitava poglavlja svog života. U stvari, jedan nedavno sačinjen izveštaj ukazuje na mogućnost da su vantelesna iskustva na samoj granici smrti manifestacije dra- matičnog disocijativnog stanja.55

Disocijativna stanja su obično posledi- ca velikih stresova u životu. Dok je u tak- vom stanju, osoba primećuje da njen um deluje nezavisno od njenih emocija pa čak i tela.56 U disocijativno stanje može zapas- ti svako kada se okolnosti nameste. To ne mora da znači da je osoba i mentalno nestabilna. Dokazi govore da vantelesna iskustva na granici između života i smrti pre predstavljaju stanje izmenjene svesti nego neku vrstu duhovnog iskustva. Mozak može doživeti zapanjujuće prome- ne pod uticajem ogromnog stresa, trauma ili nedostatka kiseonika.

Razgovor o stresu i mentalnim procesi- ma ne bi bio potpun kada ne bismo spo- menuli zloupotrebu droga. Nema sumnje da droga uzima najveći danak kada su u pitanju mentalne sposobnosti. Iako je problem droge uglavnom vezan za odrasle osobe, ta pojava nije mnogo neuobičajena ni među decom. Zaista, roditelji su sve više zabrinuti za svoju decu kada je u pitanju ova pojava. Iako postoji mnogo programa za sprečavanje narkomanije, medicinska istraživanja govore da se jedna veoma značajna i korisna strategija često

zanemaruje. Ako pomognemo deci da se bolje suoče sa stresorima, manja je verovatnoća da će ona kasnije imati prob- lema sa zloupotrebom droge.57

Kratak pregled štetnih posledica stresa

Videli smo kakve sve mogu biti posledi- ce stresa. Ja sam samo dotakao opširnu temu štetnog uticaja stresa na fizičko i mentalno zdravlje i društveni aspekt čove- kovog života. U ovom poglavlju je spome- nut samo mali deo opsežnih istraživanja na tu temu.

Medicinski radnici i stručnjaci su skloni da dozvole da zdravstveni problemi pove- zani sa stresom budu potisnuti u drugi plan, ali moja procena i iskustvo kažu da stres u najvećoj meri doprinosi pogoršanju neke bolesti i smanjenju kvaliteta života miliona ljudi.

Iz ove perspektive, izuzetno je važno zapaziti do kakvih se saznanja došlo u jed- nom nedavno sprovedenom istraživanju koje je obuhvatilo preko 45.000 zaposle- nih.58 Iako i pušenje i neumerenost i visok krvni pritisak i dijabetes doprinose poveća- nju prosečnih godišnjih troškova za zdrav- stvenu zaštitu, Dr Ron Z. Gecel (Goetzel) i kolege su 1998. objavili jedno zapanjujuće otkriće. U jednoj studiji koja se bavila istraživanjem troškova zdravstvene zaštite, dve oblasti su bile daleko ispred ostalih faktora rizika obrađenih ovim istraživanjem

–   depresija i stres. Radnici koji su se žalili na depresiju davali su u proseku čak 70,2% više novca godišnje na lekove i lečenje. Oni koji su bili izloženi većem stre- su, davali su godišnje 46,3% više novca na lekove i lečenje od svojih manje isfrustri- ranih vršnjaka.

Oni koji kontrolišu ostvarenu zaradu u oblasti zdravstva počinju da obraćaju paž- nju na istraživanja poput ovog. Osigurava- jući zavodi, Ministarstva zdravlja, poslo- davci i drugi koji ispišu mnogo čekova u svrhu plaćanja troškova lečenja takođe obraćaju pažnju. Zaista, dalekosežne pos- ledice  stresa  naglašavaju  jednu  važnu

stvar – svako od nas bi trebalo da bude podstaknut da prihvati dvostruku strategi- ju. Prvo, da učinimo sve što možemo kako bismo mogli da kontrolišemo stresore sa kojima se suočavamo. Drugo, kada naiđe- mo na stresore koje ne možemo da kon- trolišemo, naučimo da upravljamo stresom na najkonstruktivniji mogući način.

Poremećaji usled zabrinutosti 59

Do sada smo saznali da stres može da izazove ozbiljne promene u našem orga- nizmu, i na polju našeg fizičkog, men- talnog, emocionalnog i duhovnog zdravlja. Sada ćemo pažnju preusmeriti ka pore- mećajima usled zabrinutosti, grupu men- talnih poremećaja izazvanih stresom. Kada su stresori konstantno prisutni, mogu iza- zvati zabrinutost (uznemirenost).

Sećate se da je jedna od trenutnih reakcija na iznenadni stresor pojačana mentalna aktivnost (navedena na listi u tabeli 4). Naš mozak je programiran tako da ima sposobnost da, kada smo pod stre- som, u deliću sekunde donese izuzetno važnu odlučujuću odluku. Kada stresor više nije prisutan, on, ipak, dugo nakon toga može da se zadrži u našem umu. Na primer, traumatično iskustvo poput silo- vanja, rata ili neke prirodne katastrofe može negativno uticati na naše mentalno zdravlje i godinama nakon samog događa- ja. Kada su stresori konstantno prisutni – u bilo kojoj meri – oni mogu izazvati zabrinutost. U cilju pojašnjenja zabrinu- tosti, pogledajte činjenice sažete u tabeli 10.

Kada  govorimo  o  prvoj  činjenici  u

tabeli 10, važno je zapaziti da nije svaki

Tabela 10. Činjenice o zabrinutosti

- Konstantni stresori mogu izazvati zabrinu- tost.

-  Zabrinutost je najčešći mentalni poreme- ćaj.

- Pogađa više od 19 miliona Amerikanaca.

- Može se lečiti.

- Kada sam postavlja dijagnozu, čovek u ve- ćini slučajeva pogreši.

stresor dovoljno jak da bi sam, bez nekih drugih stresora, mogao da prouzrokuje poremećaj usled zabrinutosti, čak i da je konstantno prisutan. Međutim, kod onih osoba kod kojih postoji genetska predis- pozicija ka takvom stanju, dugotrajan ne- razrešen stres može biti veoma plodno tlo za razvoj poremećaja usled zabrinutosti. Poremećaji usled zabrinutosti su toliko važni, a njihov uticaj tako dalekosežan (oni pogađaju više od 19 miliona Amerikanaca) da zaista treba detaljnije da razmotrimo ovaj zdravstveni problem.

Poremećaji usled zabrinutosti su u pra- vom smislu reči bolest. Kao što se vidi u tabeli 10, oni su najzastupljeniji od svih mentalnih poremećaja pri čemu postoje velike varijacije u intenzitetu i ozbiljnosti. S jedne strane, osoba često može osećati zabrinutost a da, spolja gledano, to ne remeti u velikoj meri život te osobe. S druge strane, mogu se javiti periodi izražene zabrinutosti koji užasavaju dotičnu osobu i onemogućavaju njeno nor- malno funkcionisanje.

Ja ovde ne predstavljam neko opsežno istraživanje o ovim poremećajima, ali mis- lim da određene informacije zaslužuju na- šu pažnju. Zapazite da se ovi poremećaji mogu lečiti. Često se dešava da lekari go- dinama kod svog pacijenta ne primećuju ovaj poremećaj tako da se on godinama ni ne leči. To je tragično, jer terapije lekovi- ma koji se izdaju na recept i strategije koje ne uključuju upotrebu sintetičkih lekova mogu biti veoma uspešne.

Zapazite i to da čovek, kada sam sebi postavlja dijagnozu, uglavnom pogreši. Mnogi greše kada kažu za sebe da su “malo pod stresom”, a zapravo imaju mnogo ozbiljniji problem. Poremećaji zab- rinutosti su stanja koja zahtevaju psihija- trijsko lečenje. Najbolje ih može rešiti stručni lekar.

Na sreću, pojavljuje se čitav niz novih informacija i saznanja vezanih za lečenje zabrinutosti. Izložiću ovde mnogo njih ka- ko bismo bolje shvatili osnovne uzroke ovih poremećaja i opcije njihovog lečenja.

Jedna loša osobina poremećaja usled zabrinutosti je ta što se oni obično javljaju u kombinacijama. Otprilike polovina njih koji imaju generalizovani poremećaj usled zabrinutosti pati u isto vreme ili od nekog drugog poremećaja usled zabrinutosti ili depresije. Kada je osoba svesna da se mogu javiti dva poremećaja istovremeno, ona će biti spremnija da potraži kod sebe njegove simptome.

Kako prepoznati poremećaj usled zabrinutosti?

Postoji pet glavnih oblika poremećaja usled zabrinutosti. Nacionalni institut za mentalno zdravlje (NIMH od engl. National Institute of Mental Health), koji se nalazi u sastavu federalnih Nacionalnih instituta za zdravlje, pruža nam kratak opšti pregled ovih poremećaja u svojoj brošuri za 2000. godinu. Ovi podaci se nalaze u tabeli 11.

Tabela 11. Tipovi poremećaja usled zabrinutosti

- Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP) (eng.GAD): preterana briga i napetost oko svakodnevnih, uobičajenih događaja i odlu- ka.

-    Panični oremećaj: napadi preterano velikog straha i zebnje koji se javljaju i po- navljaju iznenada i bez nekog vidljivog raz- loga – praćeni izraženim fizičkim simptomi- ma.

- Post-traumatski stresni poremećaj (PTSP): reakcija na neki strašan događaj koji se vraća u vidu zastrašujućih, opterećujućih sećanja – povećava aktivnost i umrtvljuje normalne emocije.

-  Fobije – dva tipa: Specifična fobija: strah od predmeta ili situacije. Socijalna fobija: strah od preterane zbunjenosti.

-  Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD): opterećujuće, neželjene misli koje se stalno ponavljaju i rituali koje osoba obavlja ose- ćajući da je to hitno i preko potrebno.

I pored ovih osobina koje nam pomažu da ustanovimo postojanje poremećaja, neupućenoj osobi se obično ne čini da ljudi sa poremećajem usled zabrinutosti imaju

ozbiljan psihijatrijski problem. Na primer, može se činiti da je osoba sa generalizo- vanim poremećajem usled zabrinutosti jednostavno osoba koja samo previše bri- ne. Često ta osoba uopšte nije ni svesna da pati od mentanog poremećaja koji se može dijagnostikovati i lečiti.

Osoba sa takvim poremećajem može da kaže: “Oduvek sam mislila da samo previše brinem. Često sam se osećala na- peto i nisam mogla da se opustim. Pone- kad bi taj osećaj došao i prošao, a pone- kad bi trajao duže, čak i danima. Brinula sam o tome šta ću spremiti za porodičnu zabavu ili šta da kupim nekome na poklon. Jednostavno nisam mogla da to propus- tim. Ponekad sam osećala slabost i vrto- glavicu. Srce bi mi ubrzano kucalo ili lupa- lo. A zbog toga sam samo više brinula.”

Hajde da detaljnije razmotrimo svaki od ovih poremećaja usled zabrinutosti navedenih u tabeli 11.

Generalizovani poremećaj usled zabrinutosti (GAP)

GAP prvi na listi, obično ne izaziva neka veća oštećenja. Osobe koje pate od ovog poremećaja uglavnom sasvim normalno funkcionišu u društvu. Dobra vest je ta što kod većine ljudi ovo stanje prolazi sa godi- nama. Čini se da simptomi vremenom pos- taju sve manje izraženi. Ipak se mogu javi- ti onesposobljavajući slučajevi GAP. I lekovi i terapije koje ne podrazumevaju upotrebu lekova mogu pomoći u ovakvim slučajevima. Buspiron (BuSpar), lek koji se izdaje na recept, može biti od neke pomoći. Međutim, pet vrsta terapija koje ne podrazumevaju upotrebu lekova takođe su se pokazale efikasnim. To su kogni- tivno-bihevioralna terapija, redovne fizičke vežbe, bio-fidbek, tehnike opuštanja i ter- apija usredsređena na duhovnost. Posled- nja četiri oblika lečenja objašnjena su u 8. poglavlju.

Treba biti veoma oprezan kada je u pitanju terapija lekovima. Postoji najmanje tri razloga zašto primenjivanje ovog naiz- gled najlakšeg metoda lečenja može biti

pogrešan izbor. Prvo, može proći i nekoliko nedelja pre nego što primena buspirona dovede do nekih pozitivnih rezultata. Dru- go, ona može izazvati čitav niz neželjenih efekata uključujući vrtoglavicu, pospanost i mučninu. Treće, postoji zabrinutost da se GAP pogoršava kada se prekine upotreba lekova. Generalno gledano, velika većina pacijenata ne želi da uzima lekove do kraja života ako se njihov problem može rešiti nekim drugim vrstama terapije.

Još neke hemijske supstance igraju važnu ulogu kada je u pitanju zabrinutost. Dve najznačajnije su serotonin i GABA (Gama-amino-buterna-kiselina). Oba ova jedinjenja se nazivaju inhibirajućim trans- miterima. Oni imaju sposobnost da umrtve (smire) puteve u mozgu koji su uključeni u stres i zabrinutost. Postoji čitav niz lekova koji mogu da povećaju nivo serotonina. U mnogim slučajevima, ovi lekovi ne samo što ublažavaju depresiju, već mogu i da doprinesu ublažavanju štetnih efekata po- remećaja usled zabrinutosti. Na sreću, lekovi nisu jedini način na koji možemo povećati nivo ove veoma značajne hemij- ske supstance u mozgu. U 4. i 5. poglavlju izlažem čitav niz načina na koje možete povećati nivo serotonina u mozgu. Ono što treba da shvatimo je da, čak i ako nismo depresivni, pomoću ovih metoda poveća- nja nivoa serotonina možemo naučiti da se uspešnije borimo sa svakodnevnim streso- vima i brigama u životu.

Pojavljuju se neke nove metode leče- nja lekovima koje su usmerene na druge hemijske supstance koje prenose poruke u mozgu. Postoje neke nove terapije koje povećavaju nivo gama amino buterne kise- line (GABA) u cilju ublažavanja zabrinu- tosti i napada panike. Izgleda da još jedna hemijska supstanca u mozgu pod nazivom supstanca-P igra neku ulogu u poremeća- ju raspoloženja. Preliminarni radovi ukazu- ju na to da lekovi koji blokiraju efekte ovog jedinjenja mogu doprineti ublažavanju i zabrinutosti i depresije.

Panika

Drugi oblik poremećaja usled zabrinu- tosti navedenih u tabeli 11 je panični po- remećaj. Šta je panični poremećaj? To je stanje u kojem osoba doživljava ono što se naziva napadom panike. Osoba oseća kao da gubi kontrolu ili zdrav razum i može da ima snažan osećaj da će joj se uskoro dogoditi neka nesreća. Fizički simptomi panike navedeni su u tabeli 12.

Tabela 12. Fizički simptomi panike

- Lupanje srca

- Bol u grudnom košu

- Znojenje

- Ošamućenost ili vrtoglavica

- Drhtavica ili trešenje

- Mučnina ili drugi stomačni problemi

- Nedostatak vazduha

- Obamrlost ili žmarci koji prolaze kroz telo

U svom najblažem obliku, panični pore- mećaj izaziva veoma uznemiravajuće sim- ptome.

Napadi panike se ne događaju samo onima koji pate od paničnog poremećaja, već se ponekad mogu javiti i kod onih ljudi koji ne pate ni od kakve mentalne bolesti. Ovakvi napadi su obično prateća pojava nekih drugih psihijatrijskih stanja kao što su socijalna fobija (strah od neprijatnosti u društvu), opšti poremećaj usled zabrinu- tosti i težak oblik depresije. Da bi se kod nekoga dijagnostikovao panični poreme- ćaj, ta osoba bi morala prethodno doživeti najmanje dva neočekivana napada panike i brinuti zbog napada koji bi joj se mogli dogoditi u budućnosti ili preduzimati mere predostrožnosti da bi takve napade izbegla. Kod osoba koje imaju ovakav po- remećaj, izražena zabrinutost u periodu između napada može, zapravo, izazvati pravu fobiju. Na primer, ako neko doživi napad panike tokom vožnje vozom, on može dobiti strah od vozova.

Istraživanja su pokazala da sklonost ka paničnim poremećajima može biti nasled- na. Neki istraživači smatraju da od panič- nih poremećaja obolevaju osobe koje su

tome genetski sklone, a koje su konstan- tno pod velikim stresom. Još uvek nije sas- vim jasno kakvu ulogu igra stres u nas- tanku ovih poremećaja. Bez obzira na to kako on utiče na razvoj ovih poremećaja, nedavno obavljena istraživanja ukazuju na to da osobe sa paničnim poremećajem imaju snižen prag za aktiviranje mehaniz- ma za savladavanje stresne situacije.

Osobe koje pate od ovog poremećaja sklone su da neke obične, bezopasne situacije podsvesno smatraju opasnima, aktivirajući na taj način sistem uzbune u slučaju stresa. Uspešna metoda lečenja bez upotrebe lekova uključuje primenu kognitivno-bihevioralne terapije (KBT), koja je objašnjena u tabeli 13.

Tabela 13. Poređenje kognitivne i tradicionalne bihevioralne terapije

-  Tradicionalna bihevioralna terapija: Poku- šava da pomogne pacijentu da za svoj pore- mećaj okrivi nešto ili nekog drugog. Do navodnog rešenja problema u ponašanju dolazi kada se osoba nekako “izbori” sa utvrđenim “uzrokom”.

- Kognitivna bihevioralna terapija: Pokušava da pomogne pacijentu da odredi šta treba da učini ili izmeni u svom ponašanju da bi doprineo izlečenju svog poremećaja.

Kada se u jednoj porodici jave panični poremećaji, tu se obično javljaju i fobije. Veoma je važno shvatiti da panični pore- mećaji mogu prerasti u fobije, koje su četvrte po redu na listi poremećaja usled zabrinutosti navedenih na Slici 11. Dakle, simptome panike treba odmah početi leči- ti kako ovaj poremećaj ne bi prerastao u fobiju. Fobijama ćemo se pozabaviti u sle- dećem odseku.

Odluku o tome da li se treba obratiti lekaru ili ne, ne treba olako shvatiti. Poka- zalo se da nelečeni panični poremećaj u velikoj meri povećava rizik od samoubis- tva. Lekovi iz grupe SSRI kao što je Paksil (Paxil) uspešno leče ovaj poremećaj. Ja prepisujem benzodijazepine kao što je Ksanaks na kraći vremenski period (manje

od 30 dana) kako bi se poboljšalo stanje u slučaju ozbiljnog i po život opasnog paničnog poremećaja, dok lekovi iz grupe SSRI i terapija načinom života ne dobiju šansu da pokažu svoj pozitivan efekat. Veoma je važno da pacijenti koji pate od paničnog poremećaja ne pomešaju napad panike sa srčanim udarom (mada on često liči na to), da shvate da će ti ozbiljni simp- tomi brzo proći i da nema potrebe da zovu hitnu pomoć. To ubeđenje samo po sebi može delovati veoma lekovito.

Post-traumatski stres

Naziv trećeg po redu poremećaja usled zabrinutosti navedenog u tabeli 11, Post- traumatski – stresni poremećaj (PTSP), ukazuje na glavno obeležje ove bolesti. Ona se obično javlja kod osoba koje su doživele tešku emocionalnu traumu. Tipični znaci PTSP su prikazani u tabeli 14.

Tabela 14. Tipični znaci post-trau- matskog stresnog poremećaja (PTSP)

- Žrtva je doživela tešku emocionalnu trau- mu.

- Žrtva ima zastrašujuće misli i sećanja.

- Takve misli pokreću svakodnevni događa- ji.

- Ova bolest je prvi put primećena kod rat- nih veterana koji su doživeli šok jer su u ra- tu bili izloženi snažnoj artiljerijskoj paljbi.

Ovo stanje može oslabiti celokupan organizam i narušiti bliske međuljudske odnose. Brojne reakcije koje se mogu javi- ti usled PTSP navedene su u tabeli 15.

Tabela 15. Reakcije žrtava post-trau- matskog stresnog poremećaja

- Košmari

- Problemi sa spavanjem

- Strahovi tokom dana

- Depresija

- Povlačenje u sebe

- Nepoverljivost prema drugima

- Emocionalna neosetljivost

- Osećaj bespomoćnosti

Žrtva, takođe, obično izbegava situaci- je koje bude neprijatne uspomene.

Nedavno obavljena istraživanja poka- zuju da osobe koje pate od PTSP mogu imati veće šanse da se kasnije upletu u neke kriminalne radnje, što predstavlja posledicu agresivnog ponašanja i nedos- tatka samokontrole.60 Neka druga istraži- vanja ukazuju na povezanost između PTSP i povećanog rizika od hroničnih bolesti kao što je infarkt.61

PTSP je u javnosti prvi put spomenut u veoma ograničenom kontekstu poznatog pod nazivom “šok od artiljerijske paljbe” kod ratnih veterana. Od ovog poremećaja oboli pet miliona Amerikanaca svake godi- ne, a on može biti posledica bilo kakvog traumatičnog događaja, na primer ako postanete žrtva (ili vidite druge koji su doživeli šok usled) silovanja ili seksualnog zlostavljanja, ili neke druge kriminalne radnje, elementarnih nepogoda poput ura- gana ili zemljotresa i teških saobraćajnih nesreća.

Osoba izložena jakom stresu ne mora uvek da oboli od PTSP. Čak i među onima koji su doživeli izuzetno veliku traumu, samo 9% njih oboli od PTSP. Međutim, kada su u pitanju grupe poput veterana iz vijetnamskog rata, čak i nekih 20 godina nakon samog traumatskog iskustva, prib- ližno 15% njih boluje od ovog poremeća- ja.

Činjenica da od PTSP ne obole sve osobe koje su doživele neku traumu upu- ćuje na važnost jednog od najznačajnijih aspekata teorije stresa. Čini se da i genet- ski faktori, način na koji se svaka osoba suočava sa stresom i drugi društveni fak- tori utiču na to da li će doći do PTSP ili ne. Postoje neki novi dokazi koji ukazuju na to da osobe koje nakon traumatičnog doga- đaja dobiju snažniju društvenu podršku ređe obolevaju od PTSP.62

Čak i kada osoba oboli od PTSP, kod nje se ne moraju nužno ispoljiti sve karak- teristike ovog poremećaja; isto tako, neke osobe se oporave brže od drugih, a često se dešava i da se neke osobe oporave

bolje od drugih. Približno 50% onih koji obole od ovog poremećaja potpuno se oporave u roku od šest meseci. S druge strane, neki pacijenti se muče decenijama, pa čak i do kraja svog života.

Opcije lečenja zavise od prirode prob- lema povezanih sa bilo kojim datim sluča- jem PTSP. Ako se jave depresija i problemi sa spavanjem, mogu se prepisati antide- presivi i/ili lekovi koji ublažavaju zabrinu- tost. PTSP je još jedan poremećaj usled zabrinutosti gde kognitivno-bihevioralna terapija obično predstavlja veoma važan deo lečenja. Kao što je ranije istaknuto, snažna društvena podrška kao što je izgrađivanje prisnijih odnosa sa porodi- com, prijateljima i društvenom zajednicom takođe može da bude od velike pomoći u ublažavanju simptoma PTSP.63

Iako poremećaj koji se ne leči može da traje veoma dugo, lečenje može dovesti do brzog poboljšanja takvog stanja. Jedna studija o PTSP uzrokovanom silovanjem otkrila je da je kod većine pacijenata dovoljno održati 12 seansi bihevioralne terapije (koja ne uključuje upotrebu leko- va) da bi se ublažila većina simptoma PTSP.64

Veoma je važno istaći da tip PTSP i nje- govih simptoma varira od osobe do osobe. Na primer, nedavno obavljeno istraživanje pokazuje da neke aspekte ovakvih trauma vreme leči brže i bolje nego druge. Istra- živači su proučavali život 78 Jermenaca koji su bili među hiljadama onih koji su do- živeli strašan zemljotres i ekstremno poli- tičko nasilje kasnih 80-tih godina 20. veka. Oni su došli do zaključka da simptomi depresije koji su praćeni sve do trauma- tičnih događaja vremenom nestaju. Međutim, neki simptomi post-traumatskog stresa nisu se ublažili ni nakon tri godi- ne.65

Iskustvo ovih Jermenaca je korisno, ali ne nužno i tipično za sve osobe koje pate od PTSP. Ovi Jermenci su konstantno bili okruženi nečim što ih je podsećalo na rani- je traumatične događaje (zgrade srušene u zemljotresu, medijski izveštaji o poli-

tičkom nasilju itd). U mnogim slučajevima PTSP, mnogobrojni događaji mogu pokre- nuti te bolne uspomene, ali često se deša- va da neke stvari koje direktno i jasno podsećaju na doživljeni traumatični doga- đaj nisu prisutne.

Kada je u pitanju izlečiv poremećaj usled zabrinutosti poput PTSP, jedna od najvećih tragedija je to što pacijenti odlažu odlazak kod lekara. Taj period odlaganja iznosi u proseku osam godina.66

Fobije

Za fobije je karakterističan ekstreman, iracionalan strah. Jedan od primera je ne- verovatan strah od pauka. Fobije od neke određene stvari ili pojave poput ove su uobičajena pojava i javljaju se kod svakog desetog čoveka.

Poremećaj može ili ne mora da oslabi čovekov organizam, što zavisi od toga koliko se lako može izbeći sam izvor određene fobije. Međutim, ako se osoba često susreće sa predmetom kojeg se plaši, ona može u velikoj meri da izmeni život u pokušaju da izađe na kraj sa tim svojim stanjem. Dodatnu komplikaciju predstavlja činjenica da se samo oko 20% fobija kod odraslih osoba izleči bez terapi- je.

Za razliku od mnogih poremećaja usled zabrinutosti, specifične fobije – generalno gledano -  ne mogu da  budu posledica samo jednog stresnog događaja. Stresor je mnogo češće jedan stav koji prenose ostali članovi porodice ili bliski prijatelji. Nije teško zamisliti da postoji verovatnoća da će majka koja se neobično mnogo plaši pauka ili oluje taj isti strah preneti i na svoju decu.

Nasuprot specifičnim fobijama, postoje i društvene fobije. Društvene fobije se odlikuju neprimerenim strahom ili zbunje- nošću u određenim društvenim situacija- ma. Stanje se može u velikoj meri pogor- šati ako se osoba zbunila ili doživela neki stres pred većim brojem ljudi.

Na sreću, postoje efikasne terapije za lečenje fobija, kao što smo videli u slučaju

ostalih poremećaja usled zabrinutosti. Me- tode lečenja su navedene u tabeli 16.67

Tabela 16. Metode lečenja fobija

- Postepeno suočavanje žrtve sa onim čega se plaši

- Polagano, duboko disanje iz dijafragme

- Inhibitori MAO (lekovi)

- Beta-blokatori (lekovi) za društvene fobije

- Kognitivno-bihevioralna terapija

-  Lekovite biljke ili sintetički lekovi protiv zabrinutosti

Kada se fobija dijagnostikuje, specifič- na kognitivno-bihevioralna terapija (KBT) može biti od velike pomoći. Jedna tehnika se sastoji iz postepenog izlaganja pacijen- ta fobičnoj situaciji. Kognitivna bihevioral- na terapija bez upotrebe sintetičkih lekova može sama ili uz neke lekove (kao što su antidepresivi ili lekovi protiv zabrinutosti poznati kao benzodijazepini) u potpunosti sprečiti napade panike u 70-90% slučaje- va.68 KBT i njoj srodne terapije obično do- vode do značajnog poboljšanja u roku od osam sedmica.

Još se nisu pojavili lekovi za specifične fobije. Međutim, kada su u pitanju druš- tvene fobije, neki lekovi su se pokazali izuzetno efikasnima, uključujući tu antide- presive poznate pod nazivom inhibitori MAO.69 Osim toga, grupa lekova pod nazi- vom beta-blokatori pokazala se uspešnom u slučaju specifičnog oblika društvene fo- bije koji se naziva fobija od javnog nastu- pa. Ovi lekovi su postali veoma popularni među javnim izvođačima kao što su pevači koji uzimaju ove lekove pre nastupa.

Još jedan vid primene kognitivno-bihe- vioralne terapije jesu vežbe disanja. Pravil- no disanje ili disanje iz dijafragme podra- zumeva polagano, duboko disanje koje se oslanja na dijafragmu, onaj veliki mišić koji odvaja grudni koš od trbušne duplje. Takvim dubokim disanjem može se savla- dati bliski rođak zabrinutosti – brzo, površno disanje. Brzo disanje samo po sebi predstavlja problem zato što može u ogromnoj meri smanjiti nivo ugljen-dioksi-

da u krvi i izazvati vrtoglavicu ili nesves- ticu, žmarce u ustima i prstima i grčeve u mišićima. Stanje oko 75% pacijenata se u velikoj meri popravi ovakvom primenom KBT.

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP)

OKP je poremećaj čije su dve glavne karakteristike opsesija i prisilne radnje (kompulzije). Klasičan primer bi bio prete- ran strah od klica, zbog čega osoba stalno iznova, i to mnogo češće nego što je nor- malno, detaljno pere ruke. Strah od klica je opsesija, a preterano često pranje ruku je prisilna radnja. Ta uznemiravajuća op- sesija se smatra problemom koji se mora rešiti, a kao rezultat toga, dotična osoba se oseća primoranom da ga reši.

Mi ne govorimo o normalnoj brizi o higijeni ili bezbednosti (npr. kada ponovo proveravate da li ste zaključali kuću). Ako na aktivnosti vezane za ovaj poremećaj “odlazi” najmanje sat vremena dnevno i ako vas one uznemiravaju do te mere da ne možete normalno da obavljate svakod- nevne poslove, onda je u pitanju OKP.

Ova bolest napreduje na različite načine, kao što je objašnjeno u tabeli 17.

Tabela 17. Razvoj i lečenje opsesivno-kompulzivnog poremećaja

- Simptomi mogu biti manje i više izraženi.

- Nasledni faktor igra značajnu ulogu.

- Pogoršava se u stresnim životnim situaci- jama.

-  Leči se sintetičkim lekovima i kognitivno- bihevioralnim terapijama koje ne uključuju upotrebu lekova.

-  Lekovi koji povećavaju nivo serotonina veoma su efikasni.

Klasična bihevioralna terapija za OKP se naziva izlaganje i sprečavanje reakcije. U okviru ove terapije, osoba koja pati od OKP se izlaže situaciji koja se nalazi u samom središtu opsesije, a potom joj se pomaže da ne obavlja svoj uobičajeni ritu- al.

Kada su u pitanju sintetički lekovi, lekovi koji povećavaju nivo serotonina u mozgu pokazali su se veoma efikasnim. Tu spadaju Anafranil, kao i grupa antidepresi- va poznata kao selektivni inhibitori ponov- nog preuzimanja serotonina SSRI. U SSRI spadaju popularni lekovi kao što su Celexa, Prozac, Luvox, Paxil i Zoloft.

U nedavno objavljenom izveštaju Naci- onalnog instituta za mentalno zdravlje na- laze se neka zanimljiva zapažanja vezana za metode lečenja opsesivno-kompulsiv- nog poremećaja. Lekovi koji povećavaju nivo serotonina znatno poboljšavaju stanje kod 75-80% pacijenata. Međutim, istraži- vači kažu da ih prosto zadivljuje činjenica da se, ako ne veće, ali bar isto poboljšanje postiže primenom bihevioralnih terapija koje ne uključuju upotrebu lekova.

Opšti pregled poremećaja usled zabrinutosti

Uopšte nas ne iznenađuje činjenica da veliki broj “standardnih” terapija za lečenje poremećaja usled zabrinutosti uključuje upotrebu lekova. Uprkos tome, ja ponovo želim da istaknem jednu od tema o kojima često govorim – da terapije lečenja stilom života često mogu u velikoj meri da utiču na hemijske supstance koje se nalaze u mozgu. Vrednost kognitivno-bihevioralne terapije (KBT) bez upotrebe lekova u mno- gim poremećajima usled zabrinutosti pot- vrđuje činjenicu da pored sintetičkih leko- va postoje i druge opcije u održavanju mentalnog zdravlja.

Nažalost, oni koji se bave istraživanji- ma u oblasti metoda lečenja nisu toliko zainteresovani za pristup lečenja ishranom i stilom žovota koliko za metode lečenja sintetičkim lekovima. Zašto je to tako? Up- ravo zato što farmaceutske kompanije da- ju ogromna sredstva i novac onima koji se bave istraživanjima u oblasti medicine. Malo je moćnih igrača, ako ih uopšte i ima, kojima je u interesu, materijalno gledano, da ljudi više šetaju ili rade fizičke vežbe ili da jedu više voća i povrća.

Iako je mnogo više istraživanja obav- ljeno u oblasti lečenja sintetičkim lekovima nego na temu lečenja načinom života, pokazalo se da su ove terapije koje ne uključuju upotrebu lekova veoma prak- tične i efikasne – a ne nose ni neizbežni rizik od neželjenih efekata koje izazivaju lekovi. Dok se ne obavi više kontrolisanih istraživanja, preporučio bih da oni koji se radije opredeljuju za terapiju lečenja pore- mećaja usled zabrinutosti stilom života rade na tome sa lekarom stručnjakom za tu oblast koji će pažljivo nadgledati njihov napredak. Ako već uzimate neki lek protiv poremećaja usled zabrinutosti, ni u kom slučaju nemojte naglo prekinuti da ga uzi- mate. Čak i ako vam lek više nije potreban

–    kada su u pitanju lekovi koji utiču na hemijske supstance u mozgu – dozu treba postepeno smanjivati. A taj proces treba da se odvija prema stručnim savetima le- kara.

Sve što mi danas znamo – a sve više znamo – o poremećajima usled zabrinu- tosti je to da ona mogu biti veoma ozbilj- na obolenja, ali da se veoma često mogu uspešno lečiti. U terapije koje su se već pokazale efikasnima spadaju i metode lečenja sintetičkim lekovima i bihevioralne tehnike koje ne uključuju upotrebu lekova. Uveren sam da mnoge metode lečenja depresije stilom života koje su navedene u ovoj knjizi mogu biti delotvorne i u slučaju poremećaja usled zabrinutosti. I u jednom i u drugom slučaju, preporučujem odlazak kod kompetentnog lekara koji će u svoj program lečenja uključiti i terapiju lečenja stilom života.

Depresija, stres, zabrinutost i samoubistvo

Težak oblik depresije kod jednog člana porodice obično predstavlja snažan faktor stresa za ostale članove. Kao što stoji zapisano u Preporuci ministarstva zdravlja o mentalnom zdravlju, “nije samo pacijent taj koji pati i trpi posledice [teškog oblika depresije]. Bračni drug, deca, roditelji, braća i sestre i prijatelji isfrustrirani su i

ljuti, imaju osećaj krivice i finansijske probleme, a ponekad postaju i žrtva fizič- kog zlostavljanja u svom pokušaju da ub- laže ili se izbore sa patnjama dotične depresivne osobe”.70

Zabrinutost se obično javlja zajedno sa teškim oblikom depresije. Među pacijenti- ma kod kojih je dijagnostikovan težak oblik depresije, gotovo polovina njih pati u isto vreme i od izražene zabrinutosti. Zbog či- njenice da se zabrinutost i depresija tako često javljaju zajedno, mnogi istraživači smatraju da ova dva stanja imaju iste uzročne faktore. Nivo serotonina u krvi je veoma važan. Kao što smo videli, u sluča- ju mnogih poremećaja usled zabrinutosti stanje se poboljšava upotrebom lekova koji povećavaju nivo hormona serotonina. Važnost serotonina je potpunije objašnje- na u 8. poglavlju.

A šta je sa samoubistvom? Da li zabri- nutost vodi ka samoubistvu? U 2. poglavlju smo saznali da je težak oblik depresije glavni faktor koji dovodi do samoubistva.71 Depresija može da dovede do gubitka vo- lje za životom, a može i ne mora da dove- de do samoubistva. Ipak, izvestan nivo zabrinutosti, frustracije ili stresa može da “prepuni čašu” i navede depresivnu osobu da pokuša ili izvrši samoubistvo.

Zaključak

U ovom poglavlju smo objasnili neko- liko mentalnih poremećaja. Saznali da stres, jedan uobičajeni poremećaj, može izazvati zabrinutost, koja se javlja u obliku pet zasebnih, ali usko povezanih poreme- ćaja. Videli smo da svaki od ovih pore- mećaja može da naškodi mnogim delovi- ma organizma, da pogorša ili čak izazove čitav niz različitih bolesti i smanji kvalitet života miliona ljudi.

Rečeno je koliko je važno prepoznati postojanje poremećaja, navedene su kara- kteristike po kojima se može odrediti tip poremećaja, kao i uspešne metode leče- nja. U te metode spadaju terapije bez upo- trebe lekova, različite tehnike psihološkog savetovanja i lečenje sintetičkim lekovima.

Poruka ovog poglavlja mogla bi ukratko da glasi:

1.   Stres i zabrinutost su u našem druš- tvu mnogo češća pojava nego ranije i sva- ke godine imamo sve veći broj slučajeva.

2.    One su izuzetno štetne za čovekovo zdravlje, a ponekad mogu da izazovu i smrt.

3.      Postoje nove metode koje mogu uspešno izlečiti ove poremećaje bez prete- rane upotrebe sintetičkih lekova u bilo kojoj fazi lečenja.

U narednom poglavlju nastavićemo da se bavimo istom ovom temom. Videćemo kako čovek sam sebi može da pomogne u savladavanju stresa i zabrinutosti. Osim toga, istaći ćemo zašto treba biti oprezan kada su u pitanju određeni popularni lekovi koji se koriste u lečenju stresa i zabrinutosti. Govorićemo o faktorima stila života koji su neverovatno uspešni u lečen- ju ovih mentalnih poremećaja.