VI     STRAH OD PADANJA

Strah od visine

Strah od padanj a je često povezan sa straho m  od  vi­ sina;  mnogi  ljudi  ga  doživljavaju  kad a  stoje  na  ivici litice.  Nije  važno  što  su   im   noge   na  čvrstoj   podlozi   i što nem a realn e opasnosti od padanja ; njim a  se  vrt i  u glavi, osećaju da gub e  ravnotežu .  Anksioznost  od  pada ­ nja je isključivo ljudski doživljaj, pošto su  sve  četvo- ronožne životinje u sličnoj situaciji sigurn e na svojim nogama.  Kod  neki h  ljudi  je   ta   anksioznost   toliko   jak a da čak  i  vožnja  auto m  prek o  mosta  može  da  izazove sličnu  reakciju ;  jasn o  je  da  je  taka v  slučaj  patološki.

Ima, pak, drugi h koji su lišeni te anksioznosti.  Zadiv­ ljeno i  sa  strahopoštovanje m  sa m  posmatra o  radnik e kako hodaju po uzano m simsu  visoko  nad  bučni m  gra ­ dom. Ne mogu sebe zamisliti tam o gore ;  moja  anksioz­ nost bi bila ogromna, je r sam dugo patio od strah a od visine. Sećam se da sam se ka o dečak od osam  godina Popeo na  očeva ramen a  da  bih  video  parad u   i  da  sam bio   prestrašen .   U   to  vrem e  sa m  takođ e   bio  prestraše n

°d tobogana kad a je moj  otac hteo da se njime  provo - zamo. Kasnije sa m  prevazišao  taj  strah ,  vozeći  se  sva­ koga dan a toboganom, dok sa m  radio  u  zabavno m  par ­ ku. Tokom godina mo j stra h od visine se smanjio, za­ hvaljujući  rad u  na  nogam a  u  cilju  postizanja  uzem- Ijenosti i sigurnosti. Sad a mogu da radi m na visokim merdevinama   ili   da   gleda m   nadole   sa    visokog   mesla, n o  osećajući  veliku  anksioznost.

Ima   dva   razloga   za   prividn u  sigurnost   ljudi   koji   ne-

m aj u   anksioznost   padanja .   Neki,   kao   Indijanci,   čvrsto

s j°je  n a  svojim  nogama .   Oni  su  bili  prvi  radnici  zapo­

r n i  n a  izgradnji  visokih  građevina .  Drugi  ljudi  nesves-

no negiraju svoj  strah .  U  knjizi  Izdaja  tela  izložio  sam slučaj shizoidnog mladića  koji  je  ima o  krajnj e  napete noge, sa malo osećanja u njima. Pati o je  od  duboke depresija vezane za osećanje da se njem u „ništa  ne  de­ šava " emocionalno značajno. Međutim, ta j pacijent nije imao   anksioznost   od   padanja .

Bil je bio planinar, jedan od najboljih po njegovim recima. Mnogo puta se penjao na  strme  litice  bez ikakvog straha iii kolebanja. Nije sc plašio visine iL' padanja.  Nije  se  plašio,  jer  jedan  deo  njegove   lič­ nosti nije mario  čak  i  ako  padne.  Ispričao  je  događaj iz vremena kada  je  planinario  sam  i  izgubio  uporište za noge na litici. Dok se njihao držeći se za ivicu, tražeći prstima noge oslonac, um mu je  bio  ravno­ dušan. Pitao se:  „Kako  bi  bilo  da  padnem?"  Nije osećao  paniku38 .

Bil nije osećao strah ,  je r  je  odvojio  sva  svoja  osećanja od sebe, i to je razlog što mu se nikad a  u  životu  nije desilo nešto emocionalno značajno. Ali, u isto vreme očajnički je želeo nešto što bi slomilo  ili  otvorilo  nje­ govu  ledeno  hladnu ,  bezličnu  volju,  koja  ga   je  obmo- tala  ka o  larva.  Zeleo  je  nešto  što  bi  dotaklo   njegovo srce,  ali  prv o  je  trebal o  slomiti  larvu .  Bio  je  u  isku­ šenju; imao je impuls  da  dodirn e  električnu  žicu  viso­ kog napon a i da skoči pre d aut o koji se kreće velikom brzinom. Rekao je da  bi  voleo  da  skoči  sa  litice,  uko­ liko bi to  mogao  da  učini  bezbedno.  Zeleo  je  da  padne, da ka o Hampt i  Dampt i  razbije  svoju  ljušturu ,  ali  se bojao  da  bi  to  bio  i  njegov  kraj .

Bil  je  bio  zakačen  za  liticu,  sa  svim   implikacijama koje taj položaj podrazumeva . Izgledalo je  da  ima  samo dva  izbora  —  da  se  zakači  ili  da  se  pusti.   Pustiti  se, znači pasti  u  smrt ,  što  Bil  nije  bio  sprema n  da  uradi, ali   dokle  god  bud e  zakačen   ništa  se  neće  desiti.

Nedavn o  sa m  upoznao  mlad u   ženu   koja   mi   je  rekla da  kao  devojčica  uopšt e   nije   imala   stra h   od   padanja, ali  da  se  to  kasnije  pojavilo   ka o  prav a  tortura .   Imala je opsesivne fantazije padanja . To se pojavljivalo u i s t 0 vrem e sa neki m drugi m promenam a u njenom životu. Rasturila je svoj loš  bra k  i  mnogo  je  radila  da  bi  stala na  svoje  noge  u  životu  i   u  terapiji.   Nije  mogla  da  razume  zašto  je  počela   da   se   plaši   padanj a   i   pitala   me je  šta  ja  mislim  o  tome.  Objasnio  sam  joj  da  je  ona počela  da  se  „pušta",  da  se  više  ne  oslanja  na   druge, tako da se stra h od  padanj a  koji  je  bio  potisnut  dra ­ matično   pojavio.

Stra h od padanj a je prelazni stupan j između  zakače- nosti i stajanja čvrsto na svojim nogama . U poslednjem slučaju nem a strah a od padanja ; u prethodno m je stra h negiran iluzijom.  Ako  prihvatim o  tu  analizu,  onda  će svaki pacijent koji pokušav a da napusti svoje iluzije i pokušava da se spusti na zemlju doživeti anksioznost padanja.  Isto  se   dešava   sa   anksioznošću   gušenja   koja se javlja jedino kad a je priguše n impuls za posezanjem. Dokle god je impuls u  omogućeno  ispoljavanje  u  grani ­ cama postavljenim karakterno m  strukturom ,  anksioznost se ne doživljava. Prekoračenj e tih granica izaziva anksi ­ oznost.

U opštoj diskusiji o anksioznosti, u IV  glavi,  pomenu o sam da je opšti stepe n anksioznosti jedna k stepen u anksioznosti gušenja. To znači da čovek koji ima anksi ­ oznost   gušenja   ima   jedna k   iznos   anksioznosti   padanj a i obratno. To proizlazi iz koncept a da je, grub o rečeno, proticanje uzbuđenj a ka svim periferni m tačkam a  i organima  tela  jednako .

U naše m razmatranj u različitih karakterni h struktur a videli smo da je svaki karaktern i tip povezan sa neko m vrstom anksioznosti padanja,  mad a  tam o  nisa m  koristio taj termin . Shizoidna karaktern a struktur a predstavlja skupljanje  iz  strah a  da  će  opuštanj e  značiti   raspadanje. Ako se to bukvaln o shvati, to  znači  da  za  shizoidni karakter čin padanj a vodi komadanju . Očekivali bismo, prema tome, da u toj karakterno j struktur i nađem o intenzivnu anksioznost padanja . To se dešava kad a anksioznost  izbije  na  površinu,  kao  što  se  obično  dešava u  snovima.

v  Jeda n  shizoidni  pacijent  mi  je  rekao :  „Ranije   sa m cesto sanjao padanj e — jeda n san je bio naročito nepri ­ jatan.   Sanjao   sam   da   se  podloga   izmicala   bilo   gd e  da S a m stajao.  Popeo  sa m  se  na  stepenice,  a  on e  su  se srušile.  Zato  sam   odlučio   da   idem   kod   svoga   oca   da oi  me  on  držao,  je r  sa m  znao  da  on  ne  može  pasti.  Ali, t c ;  je  bilo   nesigurno.   Bilo  je  bolje  nego  ostati  sam ,  ali n i j e  bilo  potpun o  bezbedno.  Bilo  je  užasno".

Lako  možemo  razumet i  zašto  je  taj  san  bio  užasan. Ljudi  doživljavaju  isti  stra h  za  vrem e  zemljotresa,  kad a

podloga pod nogam a gub i stabilnost. Osećanje da nema čvrste podloge  podriv a  naš u  orijentaciju  ka o  ljudskih bića. Čovek oseća da je „ošamućen "  i  ukoliko  ne  pre- duzm e  nešto da  se toga oslobodi, to mu postaje zastra­ šujuće. Čula su ošamućen a i integrite t  ličnosti  je  pri­ vremen o  u  opasnosti.

Kod  drugi h  karakterni h   tipova   taj   stra h   od   padanja je  takođ e   u   vezi   sa   strukturo m   ličnosti.

Za  oralni  karakter  stra h  od  padanj a  nosi  sa   sobom  i stra h da će ostati sam ,  zato  što  će  pasti  iza  ili  unazad. Ak o se njegove noge puste da idu, on  će  biti  kao  dete koje  je  iznenada  selo  na  pod,  je r  ga  noge  više  ne  drže, a  tad a  otkrije  da  su  roditelji   otišli   dalje  i   nem a  nikog da  ga  podigne.

Kod    psihopatskog    karaktera    stra h    od    padanj a    je stra h od promašaja . Dokle god je gore,  on  je  na d  sve­ tom.  Biti  dole,  znači  poraz,  što  otvar a   mogućnost  da bud e   iskorišćen.

Kod mazohističkog karaktera padanj a znači otpadanje zadnjice. To  znači kra j njegovog sveta ili   njegovih  od­ nosa. Takođ e ima analni h  elemenat a  u  tom  stavu.  Ako on dozvoli da mu otpadn e zadnjica (đefekacija), sve bi uneredio,  što  bi  bio  kra j   njegove  uloge  dobrog  dečaka.

Za  rigidni   karakter   padanj e   je   gubita k   ponosa.   Pao bi na svoje  lice  i  njegov  ego  bi  bio  slomljen.  To  nije mala anksioznost za  onoga  čija  je  ličnost  jak o  povezana sa  osećanjima  nezavisnosti  i  slobode.

Za svakog pacijenta padanj e predstavlj a popuštanje odbrana . Ali, pošto se odbran e razvijaju kao mehanizmi preživljavanja da  bi  osigurali  u  izvesnoj  meri  kontakt, neki  stepen  slobode  i  nezavisnosti,   popuštanj e   odbrana će izazvati svu anksioznost koja je prvobitn o omogućila njihov razvoj.  Od  pacijenta  se  može  tražiti  da  se  upusti u  taj  rizik,  je r  se   njegova   situacija   odraslog   razlikuje od  on e  u   detinjstvu.   Realno   govoreći,   shizoidna   osoba se neće raspasti ak o se preda , niti  će  biti  uništen a  uko­ liko izrazi svoj stav. Ak o  mi  ka o  terapeut i  možemo  da mu pomognem o da prođ e kro z anksioznost prelaznog perioda, on  će   otkrit i  da  je  osnova  pod  njegovim  no­ gam a čvrsta i da  je  on  sposoban  da  na  njoj  stoji.  Jedna od  procedur a  koje  koristi m  da   postignem   taka v   cilj jeste   vežba   padanja .

Vežba padanja

Dozvolite da na početku kažem da je ova vežba, koju smatram vrlo efikasnom, sam o jeda n od mnogih  postu­ paka  koji  se  u  bioenergetici  koriste  za  pokretanj e  tela,

Stavim  presavijeno  ćebe  ili  prostirk u  na   pod  i   tra ­ žim od pacijenta  da  stan e  ispred,  tako  da  se,  kad a padne, spusti na ćebe. Nem a načina da se čovek povredi radeći ovu vežbu, dosad  se  nik o  nije  povredio.  Kad a čovek stan e pred a me, ja nastojim da stekne m utisak o njegovom stavu, načinu  držanja  tela  ili  odnosu  prem a svetu.  Takv o  procenjivanje  zahtev a  sposobnosti  u   čita­ nju tela,  iskustvo  sa  mnog o  različitih  ljudi  i  takođ e dobru  imaginaciju.  Obično  u   trenutk u   kad a   to  počnem da  radim,  ja  već  ima m  neko  znanje  o  osobi  pre d  sobom

— znanje o  njenim  problemim a  i  njenoj  životnoj  isto- riji. Ali,  ak o  ne  mog u  dobiti  jasa n  utisak  o  stav u  te osobe, računa m da će sam a vežba da otkrije njenu zakačaljku.

Tada kažem  pacijentu  da  prebaci  svu  težinu  tela  na jednu   nogu,   savijajući   koleno   na   kom e   stoji   što   više

(                   može. Drugo m  nogom  lagano  dodiruje  pod,  što  služi samo za održavanj e ravnoteže . Uputstv a su vrlo jedno ­ stavna. Osoba  treb a  da  stoji  u  to m  položaju  dok  ne padne, ali ne treb a  sebe  svesno  da  navodi  da  padne . Svesna odluka  o  padanj u  nije  stvarn o  padanje,  pošto osoba kontroliše spuštanje. Da bi padanje bilo efikasno, treba da bud e nevoljno. Ak o je za održavanje položaja angažovan um, onda  bi  padanj e  predstavljalo  osloba­ đanje tela od  svesne  kontrole.  Pošto  se  mnogi  ljudi  pla­ še da će izgubiti telesnu kontrolu , vežba sam a po sebi izaziva   anksioznost.

S   jedn e   strane ,   ta   vežba   podseća   na   Zen   koan,   je r s u ego ili volja provocirani, mad a je  učinjen  bespo­ moćnim. Čovek ne može beskonačno dugo ostati u to m Položaju, već je prinuđe n da koristi volju da ne bi sebi dozvolio da padne . Na  kraj u  se  mor a  predati,  ne  volj ­ nim aktom, nego superiorno m snago m prirode , u ovom slučaju gravitacije. Čovek shvat a da pokoravanj e jačom snagom   prirod e   nem a   destruktiva n   efekat   i   da   čovek ft e mora   stalno   da   koristi   svoju   volju   da   bi   se   borio

?a  tim  silama.  Bilo  šta  da  je  u  osnovi  toga,  svako  uzdr- 2 a yanj e predstavlja nesvesno korišćenje volje protiv Prirodnih  snaga  života.

Cilj vežbe padanj a jeste da razotkrij e zakačaljke  koje drže  čoveka  obešenog,   stvarajući   anksioznost   padanja To daje sliku o kontakt u čoveka sa  realnošću.  Na  pri­ mer, jedn a mlad a žena je stojeći  pre d  ćebetom  i  gleda­ jući ga rekl a  da  se  oseća  ka o  da  je  kilometa r  visoko  i da  gleda  u  ravnicu.  Padanj e  sa  te  visine  bi  bilo  strašno i ona se  toga  plašila.  Najzad,  kad a  je  vrišteći  pala  i  dok je  ležala  na  ćebetu,  doživela  je  veliko  rasterećenje. Zemlja  je  bila  vrlo   blizu.   Tražio  sa m  da  ponovi  vežbu sa drugo m nogom. Ovoga put a joj nije izgledalo da je visoko  na d  zemljom.

Ljudi imaju različite vizije  dok  gledaju  u  ćebe.  Neki vide  kamenja r  o  koji  će  se  razbiti   ak o   padnu .   Drugi vide vod u u koju će bućnuti . I padanj e  i  voda  su  zna­ čajni seksualni simboli o kojima  ću  kasnije  govoriti. Drugi, pak, vide lica,  bilo  majk e  ili  oca.  Za  te  ljude padanj e predstavlj a predavanj e ili pokoravanj e  rodi­ teljima.

Vežba je  efikasnija  ukoliko  čovek,  stojeći  na  jednoj nozi, dozvoli svome telu  da  kolabira.  Ja  ga  ohrabrujem da opusti grudi i diše lagano, da  pusti  da  se  razviju osećanja.  Takođ e  mu   kaže m   da   ponavlja   reč   „pašću", je r je to ono što će se  stvarn o  desiti.  Prvo ,  kad a  izgo­ vori  tu  reč,  glas  je  bez   ikakvo g   emocionalnog   tona. Ali, kak o  se  bol  povećava  i  biva  jasn o  da  će  čovek uskoro  pasti,  glas  može  da  se  podigne,  da   postane  pi- ska v  i  da  poprim i  prizvu k  straha .

Neretko , dešava se da čovek kaže : „Ja  neću  da  pad­ nem" . To kaže odlučno, neka d sa stegnuti m  pesnicama. Tad a   borb a   postaje  ozbiljna.   Ond a   j a  pita m   t u  osobu:

„Šta  tebi  znači  padanje" ?   Odgovor  je   često   „neuspeh", ili „Neću da bude m neuspešan" . Jedn a mlada žena se dramatičn o  borila  radeći  tu  vežbu  četiri  puta ,   po   dva put a  na  svakoj  nozi. Ovo  su  njene  reči:

Prvi   put:   „Neću   da   padnem. "

„Neću  da  propadnem. "

„Uvek propadnem" , i sa ti m recima je pala i počela duboko  da  plače.

Drugi  put:  „Neću  da  padnem. "

„Neću  da   propadnem. "

„Uvek propadnem . Uvek ću grešiti." Opet je pala  i plakala.

Treći put: „Ali, ja ne želim da  propadnem .  Nisam  mo ­ rala   da  propadnem .  Mogla  sa m  ostati  zauvek  gore."

„Ne mog u zauvek ostati gore. Ali ne mogu. " Sa ti m recima  pad e  i  poče  da  plače.

Četvrti  put:   „Neću   propasti. "

„Uvek   kad a   napravi m   pokušaj,   j a   propadnem. "

„Neću  više   da  pokušavam. "

„Ali, mora m pokušavati. " Onda padanj e i svest o pa­ danju   moraj u   da   se   završe   propadanjem .

Zašto se to  mor a  završiti  propadanjem ?  Pita o  sa m  je šta   je  to   ona   pokušaval a   pa   postigne.   Odgovorila   je :

„Da bude m ono što ljudi  od  men e  očekuju  da  budem" . To  je  neostvariv  cilj,  ka o  i  stajati   zauvek   uspravno . Ako neko sebi postavi  taka v  cilj,  osuđen  je  na  propast, jer niko ne može biti nek o  drugi  nego  što  sa m  jeste. Nijedno  telo  ne  bi  nastavilo  takv o  besmisleno  nasto ­ janje — koje uzima tak o mnogo  životne  energije  — ukoliko  ga  ego  ne  bi  (u  frojdovskim  terminim a   super ­ ego) na to  podsticao.  Da  bi  se  oslobodio  te  tiranij e  i  da bi oslobodio sebe od nerealnosti cilja i iluzija  da  se  to može postići, čovek treb a da postane bolno svestan ti h nemogućnosti. To je ono što se  pokušava  postići  tom vežbom  i  što  se  konačno  dešava.

Svaki  pacijent  je  angažova n  u  neurotskoj  borbi  da bude različit od onoga što stvarn o jeste, je r ono što on stvarno jeste nije bilo prihvatljivo njegovim roditeljima. Kada osoba dođe na terapij u  ona  veruje  da  će  joj terapeut pomoći  da  postigne  taj  cilj.  Tačno  je  da  ona treba nešto  da  izmeni  kod  sebe,  ali  prava c  promen a  je ka svesti o sebi i prihvatanj u sebe, a ne prem a  ostvari ­ vanju idealne slike  o  sebi.  Taj  prava c  je  prem a  dole, prema zemlji i realnosti. Ali, dokle god je čovek anga ­ žovan u toj neurotsko j  borbi  da  zadovolji  zahtev e  dru ­ gih,  on  ostaje  zakačen  za  konflikte  svoga   detinjstva. Sem   predaje,  nem a  način a   da   se  izađe  iz  te   borbe .

Taj proble m neurotsk e borb e je živo ilustrovan^ u sledećem slučaju. Džim je  došao  na  seansu  i  ispričao sledeći  san :  „Prošle  noći   sa m  sanjao   da   pokušava m  da se vučem po zemlji sa  osušenim,  mrtvi m  nogama .  Mo­ rao sam  da koristim gornji  deo tela da bih se  kretao. " Zatim je dodao : ,,U prošlosti sa m sanjao da pluta m  po Vodi."  Donji  deo  njegovog  tela  je  bio  vrlo  rigidan  i čvrst.   Išao   je   kod   lekar a  zbog   jaki h   bolova   u   leđima.

Njegov san je bio tača n  portre t  njegovog  energetskog stanja.   Sam o   što   je  ispričao   san,  Džim  je  napomenuo :

„Jutro s sa m ima o fantaziju  da  je  moj a  majk a  zmija". Mogao sa m videti  njeno  lice  koje  je  bilo  ka o  glava zmije.  Bila  je  boa  konstriktor ,  obmotan a   oko   moga struk a stežući me. Glav a joj  je  bila  na  mom e  penisu šišajući ga. Majka  mi  je   pričala  da  sa m  bio  toliko  sla­ da k kad a sa m bio  mali  da  me   je  svuda  ljubila,  i  po penisu. Sada, kad a  sa m  to  rekao ,  postajem  smušen, odsuta n  i  počinjem  da  se  znojim."

Zati m je radio vežbu padanj a koja je pokazala  inten­ zitet njegove borbe. Reka o je : „Izgleda ka o da se pre­ dajem, ali ne padam .  Održavać u  se  zauvek.  Ja  neću pasti."

Sebi  je  rekao :   „Džime,  držaćeš  se  gore  zauvek. "

Obraćajući  mi   se,  reka o  je :   „Ako  padnem ,   upašću   jam u   bez   dna .   Znat e   osećanje   kad a   padate ,  a   stomak va m  je  stegnu t  i  ne  možete  disati.   Kad a  sa m  bio  dete mašta o  sam  da  letim.   Cak  sa m  i  pokušao,  ali  sa m  pao. Moji   roditelji   su   došli  i  istukli  me  što  sa m  ih  prepao.

Trebal o bi da mog u  da  se  održim.  Osećam  vrlo  snaž­ no  tu   ideju.   Ljuti m   se   na   sebe   što   se   lako   predajem. J a  sa m  kukavica ,  popuštalo,  plačljiva   beba.   Majka  m e je naučila da se osećam promašen o ukoliko se ne držim čvrsto. Njen mot o je bio ,Teškoće rešavam o odmah , za nemoguće   na m   treb a   mal o   više   vremena' .

U to vrem e Džim nije bio sprema n da napust i svoju borbu.  Stra h  o d  padanj a   j e  kod  njeg a   bio  previš e  jak. I  Džim  i  ja  smo  moral i  da  prihvatim o  takv o  stanje stvari i  da  nastavim o  da  radim o  na  problemu .  Dao  sam m u  peški r  koji   j e   o n   uvrta o   obem a   rukama .   Dok   j e to radi o reka o je :  „To  je  zmija.  Mora m  je  držati,  ili  će on a  —  (znao  je  da  se  odnosi  na  majku )  uhvatit i  mene."

Džim je bio psihoterapeut ,  tak o  da  nije  bilo  potrebno da   mu   dajem   bilo   kakv e   interpretacij e   njegove   fanta­

u stanju da se preda . Covek  se  mor a  nositi  sa  pacijen­ tom dok  rad i  n a  tak o  dubok o  strukturirani m  konflik­ tima.

Na kasnijoj seansi  Džim  se  vrati o  na  stra h  od  pa ­ danja. Kad a je ušao reka o je : „Vozeći  kola  uhvati o  sa m sebe da po takt u  lupka m  po  volanu.  Preve o  sa m  to  u reči i to  je  bilo  ,Ubiću  te'. "

Opet   smo   počeli   sa   vežbom   padanj a   i   Džim   reče :

„Kada  st e  tražili  da  kaže m   ,Ja  ću  pasti',  osećanje  koje

sam  imao  bilo  je  ,ja  ću  umreti' .  Osećao  sa m  ka o  da  je

to  borba  života  i  smrti .  Ak o  se  prepustim ,  biću  ubijen.

Ako   ja   njih   ubijem ,   ja   sam   ću   biti  ubijen.

Način  na  koji  ja  operišem  je  vrlo  komplikovan .  Ne mogu dugo ostati u  intenzivnoj  situaciji,  ali  se  mogu zauvek zakačiti za nju . Kad a svi  drug e  završe,  ja  osta­ jem zakačen, dok ne dobijem šta želim  ili  dok  ne  po ­ stignem cilj." Rekavši to , stegao je pesnice.  „To  je  du g put, i  ja ide m  nog u pre d  nogu,  polako.

Stalno zakeranj e moj e  majk e  m e  j e  prost o  imištavalo. Ja  radi m  istu  stva r  sa m  sebi  i  drugima .  Guram ,  gura m i  borim  se.   Mislim  da   sa m  zabušant .  Sa m  sebi  kažem :

,Džime,  da  nisi  bio  zabušant ,  vrednij e  bi  radio'. "

Ta borb a se  sada  prenel a  na  vežbu  padanj a  koju  je Džim radio. Rekao je : „J a ću pasti, ja ću propasti ,  ah ,  ja sam pobedio, uspeo sam. " I onda se stvarnost potvrdila. Rekao   je :   „Naravno ,   ja  sa m  već  propao. "

Ali Džim još  ne  može  da  prihvat i  tu  realnost.  Udari o je obe butin e pesnicam a i rekao : „Ubiću se ak o ne  iz­ držim. Ali, ak o izdržim, umreću .  Bojim  se  da  ću  dobiti rak pluća. Ali, što više pokušava m da ne pušim, to više pušim."

U  tok u  tog  monologa  Džim  je  pao  i   plakao.   To   je bilo mal o rasterećenje. Zati m je ponovio vežbu  sa  dru ­ gom nogom i nastavio da izražava svoje strahove . Ovaj način   oslobađanja  strahov a  sa  snažni m  osećanjima  veo­

zije.   Znao   je   da   mu   je  majk a   bila   zavodljiva   i   da   je

m a  j e

terapeutski .   Pošto  j e  vežba   padanj a   bila   gotova,

predavat i   se   značilo   priznati   seksualna   osećanja   prema

njoj. Da je on  to  uradi o  ka o  dete,  ona  bi  ga  progutala, ne bukvalno , već u smislu da bi on bio izjeden svojom strašću za majko m i izgubio osećanje nezavisnosti. Nje­ gova odbran a je bila da stegne stru k i preseče put seksualnim osećanjima. To  je  psihopatska  odbrana ,  ali Džim  nije  ima o  drugo g  izlaza.  Cak  ni  sada,  on  nije  bio

Džim   se   setio   događaja   iz   detinjstva   koji   je   razjasnio situaciju.

„Dokle  god  je  sve  u  redu ,  ja  se  bojim  da  ću  umreti . Preživljavam   sam o   zahvaljujući   borbi.   Ak o   prestane m da  se   borim ,   umreću .   Ka o   det e   sa m  ima o   septicemiju Eg  visokom   temperaturo m   i   bio  sam,   što   u   bolnici  što v a n   nje,   skoro   godinu   dan a   bolestan.   Povremen o   sa m bivao u komi. Radili su mi transfuziju i  ispuštanje  krvi Skor o  sa m  umro .  Ali,  ja  sam  izdržao,  koristeći  svu svoju snag u volje za životom. Zna m  kak o  da  opstanem kad a je  gusto.  Ja  ne  zna m  šta  ću  sa  sobom  kad a  je  sve u   redu. "

U svetlu tog iskustva nije teško videti zašto Džim povezuje padanj e sa umiranjem . Za Džima oboje pred­ stavljaju  popuštanj e  volje.  Bilo   bi   besmisleno  verovati da  bi  Džim  mogao  da  naprav i  svestan  izbor,  da  se preda i da ver u je  svome  telu.  Taka v  izbor  je  korišćenje  volje da  bi  se  volja  negirala,  što   ne   vodi   nikuda .   Džimov stra h  od  smrti ,  smrt i  njegovog  duh a  ak o  se  pred a  majci, i  smrt i  tela   ukoliko   prestan e   njime   da   upravlja,   treba da  bud e  potpun o  doživljen  i  analiziran.  U  isto   vreme, treb a da nauči da ver u je svome telu i seksualnim ose­ ćanjima. Džim je svesno bio pripremlje n da  prihvati realnost  svoga  tela  i  seksualni h  osećanja,  ali   vera  u njih  zavisi  od  čitavog  novog  načina  sagledavanja  teles- nih   doživljaja,   koje  terapij a   treb a   da   obezbedi.

Ova specifična  vežba  takođ e  pomaže da se to  doživi. Prebacivanj e celokupne težine tela na jedn u nogu opte­ rećuje mišiće te noge, tak o da ih zamara . U stanju iznurenosti  mišići  ne  mogu  održavati  napetos t  ili  grče- nje. Oni  moraj u  da  se  prepust e  i  postepeno  se  pojav­ ljuju snažne vibracije. To čini da se povećaju osećanja u nogam a  tako  da  se  ne  doživljavaju  više  ka o  „osušene, mrtv e noge". U isto  vreme ,  disanje  postaje  dublje.  Te­ lom može proći drhtaj , a čovek ipak ne pada, samo je iznenađen da ga noge i dalje drže, mad a  je  svesna  kon­ trola  tela   smanjena .  Onda,   kad a   noga   konačn o   popusti i čovek  padne ,  javlja  se  olakšanje  sa  saznanje m  da čovek nije napravlje n  od  čelika  i  da  će  telo  pasti  kada ne može  više  da  se  održava  uspravno .  Najzad,  inten­ zivno se shvat a da padanj e nije kra j  —  čovek  nije  uni­ šten,  telo  se  može  opet  podići.

Simbolizam iza vežbe padanj a  zaslužuje  pažnju.  Zem­ lja je simbol  za  majku ,  koja  je  predstavni k  zemlje. Majka,  ka o  i  majk a  zemlja,  izvori  su  naše  snage.  U jedno j od svojih brojni h bitak a Herku l se borio sa An- tejem. Oborio je Antej a na zemlju  i  neprestan o  ga  uda­ rao, ali umest o da dobije bitku , Herku l je gubio. On se zamorio, dok je Ante j svakim kontakto m sa zemljom postajao  snažniji.  Ond a  je  Herku l   shvatio   da   je   Antej sin   majke  zemlje  i   da  se  svaki  pu t  kad a  se  vraća o  na

miju   obnavljao   i   jačao.   Tad a   Herku l   podiže   Antej a zemlje  i  držao  ga  je  u  vazduh u  dok  ovaj   nije  umro . Svi   smo   mi   deca   majk e   zemlje   i   svoje   majke,  koje treba   da   bud u  izvor  snage  u  nama .  Na  nesreću,  kao  u Džimovom   slučaju,   majk a   je   bila  pretnj a   detet u   i   tre ­ balo   joj   se   više  suprotstavljat i  nego  joj   se  pokoravati . Covek   ond a   ne  može   dozvoliti   sebi   da   se   spusti   dole bez   jakog   osećanja    anksioznosti.      Ostajanjem   zakačen, stvara   se   pretnj a   opstanku ,   zbog   energetskih   procesa tela,   pošto   padanj e   može   izazvati   stra h   od   umiranja , mada   ne   predstavlj a  stvarn u  opasnost.   Izvođenje  vežbe padanja   obnavlja   konflikt  sa   majkom,   koji   onda   može biti   analiziran   i   prorađen ,   dopuštajući   čoveku   da   se pusti   i   padn e   sa   osećanjem   sigurnosti.   Jer ,   zemlja   je

tu  radi  nas.

Nedavno sa m primio pismo od čoveka koga sa m pre ­ poručio za  tretma n  kolegi,  doktor u  Fred u  Sajferu (Sypher)  iz  Toront a  zbog  jako g  bola   u   donje m   delu leđa koji se širio duž desn e noge. „Jeda n od vrl o za­ nimljivih   aspekat a   tretman a   sa   dr   Sajferom",  pisao   je,

„jeste kontak t sa podom. Po d je postao prijatelj, čvrsti tešilac koji je uve k tu, koji vas čuva od  teških  povreda, mada  boli.  Ne  možete   past i   ak o  ste   već   dole,   možete da se nosite sa mnogo  stvari  sa  kojima  bi  možda  bilo teško nositi se ak o bi osećali da možete pasti. To mi je omogućilo  da  se  oslobodim  mnogih   strahov a   koji   su bili  u  meni. "

U mnogi m slučajevima posle  vežbe  padanj a  radim o vežbu podizanja.  Cuo  sam  od  mnogih  pacijenata  da  se plaše da, ak o padnu , neće biti u stanju više da se  po ­ dignu. Oni, naravno , znaju da mog u sebe podići snago m volje.  Ono  u  šta  nisu  sigurni  jeste  da  će  moći  da   se dignu.

Dizanje je ka o rast.  Biljka  se,  na  primer ,  diže  iz zemlje; ona ne  vuče  sebe  naviše.  Priliko m  dizanja  sna ­ ge dolaze odozdo; pr i vučenju dolaze odozgo. Klasičan primer dizanja je raket a  koja  se  diže  proporcionalno iznosu energije koju  otpušt a  s  donje  strane .  Obično hodanje spada u  tu  kategoriju  pokreta ,  je r  kak o  kora ­ čamo unapred , pritiskam o podlogu koja na m uzvraća Pritiskom  unazad,  šaljući   nas   napred .   Fizički   princip je  pozna t  ka o  akcija-reakcija.

U   vežbi   dizanja   čovek   je   na   oba   kolena,   na   ćebetu n a  podu.  Stopala  su   ispružena   iza   njega.   Tada ,   on stavlja   jedn o   stopalo   ispred   sebe,   naginje   se   unapre d tako da je  deo  njegove  težine  prebače n  na  to   stopalo Traži m da tad a oseća svoje stopalo na podu,  da  se ljuljuška^ napre d i naza d na  njem u  da  bi  ga  snažnije osećao. Zatim,  on  se  polako  podiže  i  prebacuj e  svu težinu na nogu pre d sobom. Sada, ako dovoljno snažno pritisn e nogom prem a podlozi, dići će se.  Ak o  je  to pravilno  urađeno ,  oseća  se  snaga  koja   se  kreće   kroz telo od podloge  prem a  gore,  uspravljajući  čoveka  odoz­ do naviše. Međutim, nije lako uraditi tu vežbu,  i  mnogi ljudi moraj u sami sebe malčice da dignu da bi pomogli procesu  ustajanja.   Vežbom,   to   postaje    lakše   i    ljudi treb a da nauč e kak o  da  uprav e  energiju  dole  prema nogam a da bi  se  podigli.  Najčešće,  to  se  radi  dva  puta sa svako m nogom da bi se razvilo osećanje pritiskanja podloge  i   dizanja.

Debeli, teški ljudi posebno imaju problem a sa tom vežbom. Viđao  sa m  ih  kak o  pokušavaju  da  se  podignu, ali  padaj u  ka o   bebe.   Izgleda   kao   da   su   izgubili   moć da  se  podignu,  pa  su  se  psihički  pomirili  s  ti m  da ostanu na infantilnom nivou gd e je  jedenje,  pr e  nego trčanje i igranje, predstavljalo glavno životno intere­ sovanje  i  zadovoljstvo.  Viđa m  te  ljude  kak o   funkcio- nišu  na  dva  nivoa  simultano ,  na  odraslom   nivou   na kom e je volja ona snag a koja  im  omogućav a  da  se podignu i kreću, i na infantilnom nivou, za koji je karakterističn o jedenje i osećanje bespomoćnosti  (po­ sebno  u  vezi  jedenja).

Dizanje  i  padanj e  čine   pa r   antitetski h   funkcija   koje ne  mogu  postojati  jedn a   bez  druge .  Ak o  nek o  ne  može da padne , ne može se ni podići. To je jasn o u slučaju fenomena spavanja, gde govorimo o  padanj u  u  san  i dizanju ujutro .  Umesto  prirodni h  funkcija  padanj a  i dizanja, ljudi koji  koriste  svoju  volju  spuštaju  se  i  podi­ žu ili ležu i ustaju.  Ak o  volja  nije  pokrenuta ,  kao  u slučaju buđenja ujutro ,  takvi  ljudi  će  imat i  velike  teš­ koće  da   se   izvuku   iz   kreveta .   U   osnovi  tog  problema je  anksioznost  padanja,   nesposobnost   da   se   ode   rano na spavanj e i da  se  dozvoli  da  se  lako  padne  u  san. Rezultat toga je da su takv i  ljudi  umorn i  ujutr o  i nedostaje   im  energija   da   lako   ustanu .

Pošto je  pacijent  proša o  kro z  vežbu  padanja ,  nje­ govo  telo  je  labavije.  Najčešće,  moj   način   rad a   je   da ga^ pusti m da diše ležeći prek o stolca. Često posle  ove vežbe disanje poprim a nevoljni karakte r sa podrhta ­ vanjem   tela   koje   se   može   razviti   u   plakanj e   ili   jeca-

nje. Ohrabruje m osobu da se prepust i ti m nevoljnim pokretima,   jer   oni   predstavljaju    spontani   napo r   tela da  se  oslobodi  napetosti .

Pr e nego što pređe m na pitanje kak o se anksioznost padanja javlja, želeo bih da prikaze m jo š jeda n  slučaj. Mark je bio  homoseksuala c  srednjih  četrdesetih  godina, čiji je osnovni proble m bio izolacija i usamljenost zbog nesposobnosti   da   otvoreno    ispolji    osećanja.    Telo    mu je  imalo  drveni,  teža k  izgled,  ispod  koga  se   moglo nazreti preplašeno dete,  nesposobno  da  izađe  napolje. Mark je došao na seans u sa  sledećim  sno m  i  komen ­ tarima:  „Sanjao  sa m  prošle   noći   da   sam   pozvao  goste na večerinku, a moji gosti  su  bi h  gospodin  Glava  i gospođa Telo. To je verovatn o bila  priprem a  za  moj dolazak  ovde.  Njih  dvoje  su  bili  niski,  mišićavi,  tvrd a srca, grudno g koša ka o bur e  i  surovo  nezavisni.  Izgle­ dalo je da se oni ne bi spojili.  Večera  nije  bila  važna. Hteo  sam  da  bud u  zajedno,  ali  toko m  večeri  se  nijed­ nom nije desilo da svi budem o zajedno. Sedeljka nije okončana."

Mark se  tad a  postavio  u  položaj  za  vežbu  padanja. Kada je stajao pred  ćebetom  reka o  je :  „Vidim  rupu , izgleda  mi  da  me  nešt o  vuče  unutra .  Vrlo  je  duboko, kao   bunar .   Zamišljam   da   bezuspešno    pokušava m    da se  uzvere m  i  izađem.  Čini  mi  se  kao  da   skoro   vidim kraj,  ali  ond a  vidim   sebe   kak o   još   uvek   pokušava m da  se  izvučem.

Celog života sa m ima o  snove  padanja.  Ranije  sa m sanjao  da  pada m  sa  stepenica,  a  sada   u   snovima   pa ­ dam sa mnogo većih  visina.  Letos  sa m  u  Evropi  ima o sobu u hotelu na  visokom  spratu .  Dok   sa m   ležao  pot­ puno budan ,  zamišljao  sa m  da  ću  biti  izvučen  iz  kre ­ veta  prek o   teras e   i   gurnu t   u   praza n   prostor.

Kao det e sa m se pentra o po drveću sve dok sa m  se mogao  držati  za  granu .  Izgleda  da  se   nisa m   plašio visine  sve  dok  sa m  se  mogao   držati   za   nešto.   Kad a sam  ima o  osam  godina   neko   me   je   čikao   da   hoda m Po prečki, šezdeset santimetar a sa dva i po metra , po ­ stavljenoj  na  vr h  tornj a  visokog  trista   metara .   Uradi o sam to. Ali kasnije, kad a sa m bio  student ,  nisa m  se usuđivao  ni  da  priđe m  tom,  tornju .

Takođe, kad a sa m ima o otprilik e šest, sedam ili osa m godina,  sanjao  sa m  da  mog u  da   letim.   Izgledalo   je tako   stvarn o   da   sa m   verovao   da   to   mog u   da   uradim .

Stvarn o sa m i proba o da  poletim,  dok  su  me  ljudi gledali.  Kad a  sam  pokušao  da  uzletim,  pao  sam   na nos."

Pošto je Mark pao, ležao je na  ćebetu  i  rekao :  ,,0se- ćam olakšanje od padanja. Osećam kao  da  sa m  naprav­ ljen od nestabilno  postavljenih  kocaka.  Osećam  da  sam na  vrh u  nečega  vrlo  klimavog  i  da  mi  je   bolje  kada ležim  dole  na  podu."