PREPODOBNI ISIHIJE

DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLjU I MOLITVI

STOTINA PRVA

1.   Trezvoumlje je duhovna umetnost. Ukoliko ga dugo i sa postojanom usrdnošću upraţnjava, ĉovek će se, uz BoŽju pomoć, potpuno izbaviti od strasnih misli, reĉi i rĊavih dela. Onome ko ga tako prohodi ono daruje verno poznanje nepostiţnog Boga, koliko je to nama moguće, kao i tajno razrešenje skrivenih Boţanstvenih tajni. Njime se ispunjava svaka zapovest Starog i Novog Zaveta i ono podaje svako blago budućeg veka. Trezvoumlje, u stvari. jeste ĉistota srca koja je zbog svojih visokih vrednosti ili, taĉnije govoreći zbog naše nepaţnje i nemarnosti, sada vrlo retka kod monaha. MeĊutim, baš nju Hristos ublaţava govoreći: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Pošto je takvo, trezvoumlje se dobija po skupu cenu. Ukoliko postojano prebiva u ĉoveku, ono za njega postaje putovoĊ u pravi i bogougodni Žvot. Ono je i lestvica za sagledavanje. Ono nas uĉi kako da upravljamo pokretima trodelne duše (tj. sa tri sile: slovesnom, razdraţajnom i ţelateljnom) i kako da krepko ĉuvamo osećanja. Ono u svom sudeoniku svakodnevno umnoţava ĉetiri osnovne vrline (mudrost, hrabrost, uzdrţljivost i pravednost).

2.    Pokazujući koliko je ova vrlina neporoĉna, ĉista, sveobuhvatna i delotvorna, i uĉeći nas kako treba da je zapoĉnemo i obavljamo, veliki zakonodavac Mojsije, ili pre - Duh govori: Pazi na sebe da u srcu tvom ne bude tajna reĉ bezakonja (Pon.Zak.15,9). Tajnom reĉi on naziva misleno izobraţavanje neke grešne i nebogougodne stvari. To sveti oci nazivaju prilogom koji u srce ubacuje Ċavo. Po njegovom pojavljivanju u umu slede naše pomisli i sa njim strasno razgovaraju.

3.   Trezvoumlje je put ka svakoj vrlini i svakoj zapovesti BoŽjoj. Ono se još naziva srdaĉnim bezmolvijem i jeste isto što i ĉuvanje srca koje se drŽ savršeno [slobodnoj od maštanja.

4.     Ĉovek koji se rodi slep ne vidi sunĉevu svetlost, dok onaj koji ne Žvi u trezvoumlju ne vidi svetlost izobilne blagodati koja nishodi sviše. On se neće osloboditi od grešnih i Bogu mrskih dela, reĉi i pomisli. Po svom ishodu oni neće slobodno proći pored knezova tartara.

5.    Paţnja je neprestano bezmolvije srca u odnosu na sve vrste pomisli. Srce u njemu svagda, neprekidno i neprestano diše jedinim Hristom Isusom, Sinom BoŽjim i Bogom, Njega priziva, sa Njim se hrabro bori protiv neprijatelja, i Njemu, koji ima vlast da otpušta grehe, ispoveda svoja sagrešenja. Takva duša prizivanjem ĉesto obuhvata Hrista, Jedinog Tajnoznalca srdaca. Ona se na svaki naĉin stara da od ljudi sakrije svoju sladost i svoj unutrašnji podvig kako lukavi neprijatelj nekako ne bi našao naĉina da u nju unese zlo i uništi njeno dobro delanje.

6.   Trezvoumlje je nepokolebivo smeštanje i stajanje pomisli uma na vratima srca. Tu on lako primećuje kako mu se prikradaju strane pomisli, tj. kradljivci i ĉuje što govore i što ĉine te ubice. On, takoĊe, razaznaje kakva izobraţenja izazivaju demoni, pokušavajući da ga uvuku u maštanje i da ga prevare. Ukoliko se budemo trudili na ovom delu, steći ćemo osnovano iskustvo u mislenoj borbi.

7.    Uĉestalost obazrive paţnje u umu ĉoveka koji se stara da zagradi izvor rĊavih pomisli i dela obiĉno raĊa dvostruki strah: sa jedne strane, od ostavljenosti Bogom, a sa druge - od vaspitnog popuštenja spoljašnjih iskušenja. Bog, naime, ponekad ostavlja [ĉoveka] i šalje neoĉekivana iskušenja radi ispravljanja Žvota, naroĉito onima koji su okusili sladost pokoja od toga dobra (tj. paţnje i trezvoumlja) i postali nemarni. Od te uĉestalosti u nama se raĊa navika, a od nje izvesna prirodna neprekidnost trezvoumlja. Od njega se, opet, malo po malo, raĊa poznanje borbe, koje sledi neprestana Isusova molitva, i sladosna tišina uma bez maštanja, te neko divno stanje koje proizilazi od sjedinjenja sa Isusom.

8.   Um koji stoji i priziva Hrista protiv neprijatelja i koji mu pribegava radi pomoći liĉi na Žvotinju koja je okruţena mnoštvom pasa kojima se hrabro suprotstavlja iz svog skrovišta. Izdaleka misleno provideći zamke mislenih neprijatelja, on se neprestano moli Mirotvorcu Isusu i ostaje neranjiv.

9.   Ukoliko umeš, i ukoliko ti je dano da izjutra staješ pred Gospoda, te ne samo da te On gleda, nego da i ti gledaš (Ps.5,4), razumećeš o ĉemu govorim. A ako ne razumeš drŽ se trezvoumlja, pa ćeš razumeti.

10.    Sastav mora je mnoštvo vode. Sastav, pak, i uporište trezvoumlja, bodrosti i udubljenog bezmolvija duše, kao i bezdan divnih i neizrecivih sagledavanja i razumnog smirenja ispravnosti i ljubavi jeste (jedino) krajnje trezvoumlje i neprestana, naporna molitva Isusu Hristu, praćena uzdasima ali bez pomisli, uninija i teskobe.

11.    Gospod je rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). A volja Njegovog Oca jeste: Koji ljubite Gospoda, mrzite zlo (Ps.96,10). Dakle, pri molitvi Isusu Hristu omrzimo zle pomisli - i volja BoŽja će biti ispunjena.

12.    Ovaplotivši se, naš Vladika i Bog je predloŽo izgled svake vrline radi primera ljudskom rodu i opozivanja drevnog pada, Žvopisavši sav vrlinski Žvot svoj u telu. Pokazujući jedan od mnogih dobrih primera, On je po krštenju otišao u pustinju i stupio u mislenu borbu sa Ċavolom koji muje pristupio kao prostom ĉoveku. Naĉinom na koji ga je pobedio, tj. smirenjem, postom, molitvom i trezvoumljem (kojeg se drţao, premda, kao Bog i Bog bogova, za njim nije imao potrebu), On je i nas, nepotrebne sluge, nauĉio kako da se doliĉno borimo protiv duhova zlobe.

13.    Neću se olenjiti da ti neukrašenom i nekićenom reĉju izloŽm, po meni, sve naĉine trezvoumlja koji, malo po malo, mogu oĉistiti um od strasnih misli. Jer, ja ne smatram razumnim da se u ovom slovu, kao inaĉe u povestima o spoljašnjim ratovima, korisna sadrŽna sakrije kićenim reĉima, osobito pošto se piše za proste ljude. Reći ću ti apostolovim reĉima: A ti, ĉedo Timoteje, pazi na ĉitanje (1.Tim.4,13).

14.    I tako, jedan naĉin trezvoumlja jeste: budno paziti na maštanje ili prilog. Jer, bez maštanja satana ne moţe da priprema pomisli, niti da ih predstavlja umu da bi ga obmanuo.

15.     Drugi je: imati srce uvek u dubokoj tišini, bezmolvno u odnosu na svaku pomisao i u molitvi.

16.     I opet drugi je: neprestano u smirenosti prizivati u pomoć  Gospoda Isusa

Hrista.

17.   I opet drugi je: u duši imati neprestano sećanje na smrtni ĉas.

18.    Sve ove delatnosti, ljubljeni, sliĉno vratarima brane ulaz rĊavim pomislima. O

tome, pak, da uvek treba gledati na nebo (zanimajući um sagledavanjem nebeskih stvari), ni u šta ne raĉunajući zemlju (i sve zemno), (što je, takoĊe, jedan od snaţnih naĉina

trezvoumlja), ja ću, uz pomoć Boga koji daje reĉ, detaljnije pogovoriti na drugom mestu.

19.      Ukoliko preseĉemo uzroke strasti (tj. povode koji ih pobuĊuju), te se poduhvatimo duhovnih dela samo na kratko vreme, ali nam bavljenje njima ne postane jedino zanimanje za ceo Žvot, opet ćemo se lako vratiti telesnim strastima. I od tog (dobrog poduhvata) nećemo imati nikakve koristi, osim što će nam se um samo još većma pomraĉiti i što ćemo još dublje potonuti u veštastveno.

20.   Onaj ko se podvizava u unutrašnjosti, svakog momenta treba da poseduje ĉetiri delanja: smirenje, krajnju paţnju, protivreĉenje (pomislima) i molitvu. Smirenje treba da ima, budući da se bori protiv gordih demona, a njemu je uvek pri srcu potrebna pomoć Hristova, koji nenavidi gorde (Priĉ.3,34); paţnju, jer srce treba da mu je slobodno od svake pomisli, pa ĉak i one koja izgleda dobra; protivreĉenje (pomislima), jer sa gnevom treba da se suprotstavi lukavome ĉim oštrim umom prepozna kako mu prilazi, kao što je reĉeno: I odgovoriću onima koji me vreĊaju. Zar se moja duša neće povinovati Gospodu?(Ps.119,42; 62,1); molitvu, jer posle protivreĉenja treba iz dubine srca neizrecivim uzdasima da zavapi Hristu. Tada će sam podviţnik videti kako se oboţavanim imenom Isusovim razvejava neprijatelj i njegova maštarija, sliĉno prahu ili dimu pred vetrom.

21.   Onaj ko nije stekao molitvu ĉistu od pomisli, nema oruţje za bitku. To oruţje je molitva koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duše. Prizivanjem Gospoda Isusa Hrista ona (nevidljivo) biĉuje i opaljuje neprijatelja koji skriveno napada.

22.    Ti treba da oštrim i napregnutim pogledom uma gledaš unutra kako bi saznao ko ulazi. Ĉim raspoznaš o kome se radi, protivreĉenjem smrskaj glavu zmije i, istovremeno, sa uzdisanjem zavapi Hristu. Tako ćeš iskusiti nevidljivu Boţansku zaštitu. Tada ćeš, takoĊe, jasno uvideti ispravnost srca (tj. da li ispravno deluje, ili - u ĉemu se sastoji ispravno dejstvo srca).

23.    Onaj koji stoji pred ogledalom i gleda u njega, stojeći sa drugima, vidi kako izgleda njegovo lice kao i lica onih koji stoje pokraj njega. Tako i onaj koji sa svom paţnjom posmatra svoje srce u njemu vidi svoje sopstveno stanje, kao i mraĉna lica mislenih crnaca.

24.    Sam od sebe um ne moţe pobediti demonska maštanja. Neka se i ne usuĊuje na tako nešto bilo kada! Jer, kao lukavi, naši neprijatelji se pretvaraju da su pobeĊeni, pokušavajući da borca obore sa druge strane - putem taštine. MeĊutim, pri prizivanju Isusovog imena oni neće izdrţati ni minut u spremanju zamki protiv tebe.

25.    Pazi da ne uzmaštaš mnogo o sebi (niti da izmišljaš svoje naĉine borbe) kao nekad drevni Izrailj, inaĉe ćeš biti predan u ruke mislenim neprijateljima. Jer, on je, pošto ga je Bog svih bio izbavio od Egipćana, izmislio sebi svog pomoćnika - izlivenog idola.

26.   Pod izlivenim idolom treba razumeti naš slabi razum. Sve dok protiv zlih duhova priziva Isusa Hrista, on ih lako odgoni, a ĉim nerasudno poĉne da se uzda u sebe, pada i razbija se, sliĉno takozvanom brzokrilom. Evo šta ispoveda onaj koji se uzda u Gospoda: Gospod je krepost moja i zaštitnik moj: u Njega se uzda srce moje, i On mi pomoţe. I ko će, osim Gospoda, ustati za mene nasuprot zlima? Ili ko će stati za mene nasuprot onima koji ĉine bezakonja, tj. na bezbrojne pomisli? Onaj ko se uzda u sebe, a ne u Boga, pašće strašnim padom.

27.    Neka ti, ljubljeni, ukoliko hoćeš doliĉno da vodiš borbu, kao primer naĉina i oblika srdaĉnog bezmolvija posluŽ mala Žvotinja - pauk. On hvata i ubija male muhe. I ti kao i on (koji sedi u svojoj paukovoj mreŽ), bolećivo bezmolvuj u svojoj duši i ne prestaj da ubijaš vavilonske mladence, budući da će te za takvo istrebljenje Duh Sveti preko Davida nazvati blaţenim.

28.   Kao što se Crveno more ne moţe videti meĊu zvezdama na nebeskom svodu, i kao što ĉovek koji hodi po zemlji ne moţe da ne diše ovim vazduhom, tako ni mi ne moţemo oĉistiti svoje srce od strasnih pomisli i iz njega izgnati mislene neprijatelje bez ĉestog prizivanja imena Isusa Hrista.

29.      Ukoliko sa smirenim umovanjem, sećanjem na smrt, samoukorevanjem, protivreĉenjem (pomislima) i prizivanjem Isusa Hrista svagda budeš prebivao u svome srcu, svakodnevno trezvoumno prohodeći  misleni i  uski, ali i radosni  i sladosni put, dospećeš do svetih sagledavanja i Hristos će te prosvetiti poznanjem dubokih tajni, budući da su u Njemu skrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i da u Njemu obitava sva punota Boţanstva telesno (Kol.2,9). Jer, u Hristu Isusu ćeš osetiti da je u tvoju dušu sišao Duh Sveti. Prosvetivši se Njime, um ĉoveka otkrivenim licem odraţava slavu Gospodnju (2- Kor.Z, 18). Jer, apostol govori da niko ne moţe reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3), koji onoga koji ga ište tajno utvrĊuje (u istini o Njemu).

30.   Oni koji vole pouku treba da znaju da zli demoni ĉesto utišavaju duhovnu borbu i skrivaju je od nas, znajući koliko je ona ponekad korisna za nas, koliko nas umudruje i

koliko uzvodi ka Bogu. (Pri tome, oni imaju nameru da, pošto zaboravimo na opasnost sa njihove strane) i postanemo bezbriţni, iznenada zarobe naš um (kroz maštanja), te da nas opet naĉine nemarnim i nepaţljivim u srcu. Jer, oni imaju samo jedan cilj i njih zaokuplja samo jedan podvig - da našem srcu nikako ne daju da bude paţljivo, budući da znaju kakvo bogatstvo duša tom budnošću stiĉe. Stoga mi (za vreme zatišja) valja naroĉito da se sećamo Gospoda našeg Isusa Hrista i da se pruţamo u duhovna sagledavanja. Tada će borba opet navaliti na um. Jedino, mi sve treba da ĉnnimo, da tako kaţem, po savetu samog Gospoda i sa velikim smirenjem.

31.    Žveći u opšteŽću treba da se rado i sa velikom gotovošću odriĉemo svake svoje volje pred nastojateljem i da, uz BoŽju pomoć, budemo neka vrsta dobrovoljnih bezvoljnika. Pri tome, na svaki naĉin treba da se potrudimo da se ne smućujemo razdraţljivošću i da ne dopuštamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom ćemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. lišeni hrabrosti). Jer, naša volja se, ukolikoje sami dobrovoljno ne odsecamo, obiĉno razdraţuje protiv onih koji pokušavaju da je odseku prinudno (tj. bez naše saglasnosti). Gnev koji se tada podiţe, zlobno lajući, uništava poznanje borbe (tj. umeća njenog voĊenja) koje se sa velikim trudom steklo. Gnev je obiĉno rušilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje naše dobre pomisli o njima. Na taj naĉin, gnev je rušilac svih vrsta pomisli, bilo rĊavih, bilo ispravnih. On nam je dat od Boga kao štit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznaĉenja. Ukoliko, pak, poĉne  da deluje nesaglasno sa svojim naznaĉenjem, on postaje razoran. Imao sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrţe ovce.

32.    Od drskosti (tj. od nepaţljive preterane smelosti u opštenju sa drugima) treba beţati kao od zmijskog otrova, i od pojedinaĉnih razgovora - kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrašnju borbu i dušu svesti dole sa radosne visine koja se stiĉe ĉistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao voda ognju, protivi paţnji. On mu se svakog ĉasa pokazuje kao silan protivnik. Od zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka  duhovnog Žvota), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vraćamo na ono staro, kao pas na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao nedug zaborava leĉimo strogim ĉuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne moţemo ĉiniti ništa (Jn.15,5).

33.     Nije uobiĉajeno, niti je moguće druŽti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto tako je nemoguće maziti svoje telo, voleti ga i ugaĊati mu preko mere (i preko potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj neće moći uzdrţati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se neće uzdrţati da pokretima pohotne slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugaĊa. Kada pogreši u neĉemu, telo treba strogo kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga kazni, kako bi znalo da ne ište opijanje pohotom kao vinom u krĉmi, i kako bi, kao noćna sluškinja (plot), znalo svoju netruleţnu gospodaricu (dušu). Do same smrti ne veruj svome telu. Telesna ţelja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu BoŽjem (Rim.8,7). Jer telo ţeli protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9).

34.    Delo blagorazumnosti je da razdraţajnu silu svagda podiţemo na sukob u unutrašnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da našu slovesnu silu podstiĉemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da ţelateljnu silu

upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet ĉula i da ih uzdrţavamo kako ne bi oskvrnila našeg unutrašnjeg ĉoveka, tj. srce, ni spoljašnjeg, tj. telo.

35.    Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguće, gleda krasotu samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozraĉnim dušama koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih ĉini milim i ozarava kao što sunce ozarava ĉiste oblake.

36.   Jedan grešnik kvari mnogo dobra, veli Boţanstveno Pismo (Ekl.9,18). I um koji greši kvari sve ono što je spomenuto malo pre - nebesko piće i hranu.

37.    Mi nismo jaĉi od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blaţenog Davida, niti volimo Boga više od apostola Petra. Stoga ne treba da se uzdamo u sebe. Jer, Sveto Pismo kaţe da će onaj koji se uzda u sebe pasti strašnim padom.

38.    Nauĉimo se od Hrista smirenoumlju, od Davida smernosti, od Petra plaĉu za padove, ali nemojmo oĉajavati kao Sampson, Juda i premudri Solomon.

39.   Đavo kao lav riĉući hodi sa svojom vojskom i traŽ koga da proţdere (1.Pt.5,8). Stoga kod nas nikada ne treba da prestane srdaĉna paţnja, trezvoumlje, suprotstavljanje (pomislima), molitva Hristu Isusu, Bogu našem. Jer, boljeg pomoćnika od Isusa nećeš naći u celom svom Žvotu. Jedino je On Gospod i kao Bog poznaje demonska lukavstva, spletke i obmane.

40.   Neka se, dakle, duša smelo uzda u Hrista i neka ga priziva. Neprijatelja neka se uopšte ne boji, budući da ne vojuje sama, nego sa Strašnim Carem Isusom Hristom, Tvorcem svega što postoji, bestelesnog i telesnog, vidljivog i nevidljivog.

41.     Što kiša duţe pada, to više smekšava zemlju. Tako i ĉesto, bez  pomisli prizivano sveto ime Hristovo sve više smekšava zemlju srca našeg, puneći ga radošću i veseljem.

42.    Neiskusni bi trebalo da znaju da smo telesni i da puzimo po zemlji i telom i umovanjem, te da svoje neprijatelje, koji su bestelesni i nevidljivi, zlonamerni i mudri na zlo, brzi i laki, iskusni u borbi koju vode od Adama do sada, ne moţemo drugaĉije pobediti osim kroz neprestano trezvoumlje i prizivanje Isusa Hrista, našeg Boga i Tvorca. Za neiskusne će Isus Hristova molitva biti pobuda i rukovodstvo za iskustvo i poznanje dobra. Za iskusne, pak, najbolji nastavnik u dobru jeste delanje, ispitivanje delom i okušanje dobra.

43.   Videći nekoga da izvodi izvesne veštine, malo i nevino dete pokazuje znatiţelju i, po svojoj nezlobivosti, ide za maĊioniĉarem. Tako se i duša naša, koju je blagi Vladika naš stvorio kao prostu i blagu, naslaĊuje maštarskim prilozima Ċavola i prelešćuje se njima. Ona im, zlobnim, trĉi u susret kao što golubica trĉi ka onome koji postavlja zamke za njene mladunce, te svoje pomisli meša sa maštarijama. Ukoliko se radi o licu lepe ţene ili o neĉem drugom što zapovesti Hristove potpuno zabranjuju, ona se dovija kako da u delo sprovede ono što joj je ponudila lepota koja joj je predstavljena. Došavši, potom, do saglasnosti sa pomišlju, ona već posredstvom tela privodi u delo bezakonje koje joj se predstavilo u misli, na svoju osudu.

44.    Takva je podmuklost lukavog i takvim strelama on truje svaki plen. Stoga, pre nego što um zadobije veliko iskustvo u borbi, nije bezopasno puštati da pomisli ulaze u naše srce, naroĉito u poĉetku, dok duša još saoseća sa demonskim prilozima, naslaĊuje se njima i rado ide za njima. Njih treba odsecati ĉim se primete i u momentu kad se pojave i pribliţe. Pošto se, dugo vreme provodeći u divnom delu, nauĉi podvizavanju, um će već

sve raspoznavati i steći naviku u borbi tako da će taĉno prepoznavati pomisli, te će, kao što govori prorok, biti u stanju da lako lovi male lisice (Pesm.2,15). Tada će on već iskusno moći da ih pusti da uĊu unutra, te da se, uz pomoć Hrista, sa njim sukobi, da ih izobliĉi i izbaci napolje.

45.   Kao što jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh ne moţe da uĊe u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca maštarijom lukavog priloga.

46.   Najpre se javlja prilog, zatim dolazi do spajanja u kome se naše pomisli mešaju sa pomislima lukavih demona, onda dolazi do slaganja u kome se obe vrste pomisli slaţu na zlo i rešavaju kako da ga izvedu, i na kraju dolazi do ĉulnog dela ili greha. MeĊutim, ako je um trezven, ako pazi na sebe, te ako posredstvom protivljenja i prizivanja Gospoda Isusa progoni prilog od samog njegovog pojavljivanja, ništa se od onoga što obiĉno sledi za njim neće desiti. Jer, kao bestelesan, lukavi duše moţe da obmanjuje samo preko maštanja i pomisli. 0 prilozima prorok David govori: Izjutra ubijam sve što je grešno na zemlji (Ps.100,8), dok o slaganju veliki Mojsije govori: Nemoj se mešati sa njima (Izl.23,32).

47.    Um sa umom nevidljivo vodi borbu - demonski um sa našim umom. Stoga svakog minuta iz dubine duše treba prizivati Gospoda Isusa kako bi oterao demonski um i kako bi nam, kao Ĉovekoljubac, darovao pobedu.

48.   Neka ti kao obrazac srdaĉnog bezmolvija posluŽ onaj ko u rukama drŽ ogledalo i paţljivo gleda u njega. Kada budeš (poĉeo da mu podraţavaš) uvidećeš kako se misleno u tvome srcu izobraţava i dobro i zlo.

49.     Uvek pazi da uopšte nemaš nikakvu pomisao u srcu, ni neprikladnu, ni blagovidnu, kako bi lakše razaznavao tuĊince, tj. prvorodne egipatske sinove (priloge).

50.    Kako je blaga, prijatna, svetla, dobra i vedra vrlina trezvoumlja Hriste Boţe, koju ti upravljaš i koju ljudski um sa velikim smirenjem bodro prohodi! Jer, ona do mora i dubine sagledavanja rasprostire svoje grane, i do reka sladosnih Boţanstvenih tajni svoje izdanke (Ps.79,12). Ona osveţava um koga izdavna opaljuje neĉastivost slanosti lukavih demonskih pomisli i besnog mudrovanja tela, u kome je smrt.

51.   Trezvoumlje je sliĉno Jakovljevoj lestvici na ĉijem vrhu sedi Bog i po kojoj hode anĊeli. Ono iz nas istrţe svako zlo, odseca mnogogovorljivost, ogovaranje, klevetanje i sav spisak ĉulnih strasti, ne ţeleći da se ni na kratko vreme liši sopstvene sladosti.

52.    Stoga ga, bratijo moja, sveusrdno prohodimo. Ĉistom mišlju u Hristu Isusu se uzdiţući u viĊenjima, drŽmo se i gledanja svojih sagrešenja i ranijeg Žvota kako bismo, skrušavajući se i smiravajući se sećanjem na svoje grehe, u svojoj mislenoj borbi imali stalnu pomoć Isusa Hrista, Boga našeg. Jer, ĉim se usled gordosti, taštine ili samoljublja lišimo Isusove pomoći, mi se ujedno lišavamo i ĉistote srca putem koje Bog ĉoveku omogućava bogopoznanje, kao što je obećano (Mt.5,8), budući da je prvo uzrok drugog.

53.    Um koji se brine o svom skrivenom delanju i koji se neprestano upraţnjava u ĉuvanju sebe od onog što ga susreće, pored drugih blaga stiĉe i [osobinu] da njegovih pet telesnih ĉula više nisu pomoćnici grešnih iskušenja koja dolaze spolja. Pazeći stalno na svoju vrlinu, tj. na trezvoumlje i svagda ţeleći da se naslaĊuje dobrim pomislima, on ne dopušta da ga potkradaju pet ĉula putem veštastvenih i sujetnih pomisli koje preko njih dolaze. Znajući, pak, kakve obmane preko njih dolaze, on ih snaţnim naporom obuzdava iznutra.

54.   Prebivaj u paţnji uma i nećeš biti pretovaren iskušenjima. Ako, pak, odstupiš od nje, trpi ono što naiĊe.

55.    Kao što je za one koji su izgubili apetit i koji osećaju odvratnost prema hrani koristan gorki pelen, tako je za zloćudne ljude korisno da se zlopate.

56.    Ako nećeš da se zlopatiš, nemoj ĉiniti zlo, budući da prvo neodstupno ide za drugim. Šta ko seje, to će i poţnjeti. Kada dobrovoljno sejući zlo i protiv svoje volje ţanjemo (skorb), treba da se divimo BoŽjem pravosuĊu.

57.   Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, taština i slastoljublje.

58.   Te tri strasti su uticale da otupe znanje i vera, vaspitanici naše prirode.

59.    Kroz te tri strasti u ljudima su se ukorenili jarost, gnev, borbe i ubistva i ĉitav niz drugih strasti.

60.   Onaj ko ne zna istinu, ne moţe istinski ni verovati, budući da znanje po prirodi prethodi veri. Ono što je reĉeno u Pismu, reĉeno je ne samo da bismo mi znali, nego i da bismo tvorili.

61.   Otpoĉnimo sa delanjem. Postepeno napredujući, mi ćemo naći da nada u Boga, tvrda vera, unutarnje poznanje, izbavljenje od iskušenja, blagodatni darovi, srdaĉno ispovedanje i obilne suze vernima dolaze od molitve. I ne samo to, nego i -trpljenje nailazećih nevolja, i iskreno praštanje bliţnjem, i razumevanje duhovnog zakona, i nailazak Svetoga Duha, i primanje duhovnih skrivnica i svega što je Bog obećao verujućima i u ovome i u budućem veku. Jednom reĉju, duša ne moţe biti obraz BoŽji bez blagodati BoŽje i vere ĉoveka koji sa dubokim smirenjem i nerasejanom molitvom prebiva u srcu.

62.    Mi smo iz iskustva primili veliko blago, tj. da neprestano prizivamo Gospoda Isusa protiv mislenih neprijatelja kako bismo oĉistili srce. I pogledaj kako je ono što ti govorim iz opita saglasno sa svedoĉanstvom Pisma. Pripravi se, govori ono, Izrailju, da prizivaš Gospoda Boga svoga (Amos 4,12). I apostol takoĊe veli: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). I Gospod nas upozorava: Bez mene ne moţete ĉiniti ništa... Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod... Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se (Jn.15,5-6). Molitva je veliko blago koje u sebi sadrŽ sva blaga, budući da ĉisti srce u kome verujući vide Boga.

63.    Riznica smirenoumlja je nešto vrlo visoko i Bogu ugodno, te ima snagu da istrebljuje svako zlo i sve što Bog ne voli. Stoga se ono vrlo teško stiĉe. U mnogim ljudima ćeš naći pojedinaĉna dela mnogih vrlina, dok je blagouhanje smirenja teško susresti. Da bi se stekla ta riznica, potreban je veliki trud i usilje. Pismo Ċavola naziva neĉistim stoga što je od samog poĉetka odbacio blagu riznicu smirenoumlja i zavoleo gordost. Samo zbog toga se on svagde u Pismu naziva neĉistim duhom. Jer, kakvu bi telesnu neĉistotu moglo uĉiniti potpuno neveštastveno, bestelesno i bezudno biće da bi se nazvalo neĉistim? Jasno je da je samo zbog gordosti nazvan neĉistim, i da je od ĉistog i svetlog anĊela postao prljav. Neĉist je pred Bogom svako ko se nadima (Priĉ.16,5). Po Pismu prvi greh jeste gordost (Sir.10,15). Faraon je kao gord govorio: Ne znam tvoga Boga i neću pustiti Izrailja (Izl.5,2).

64.    Mnoga dejstva uma mogu nam pomoći da steknemo blagi dar 'smirenoumlja, samo ako nismo nemarni za svoje spasenje: sećanje na grehe reĉju, delom i mišlju, te misleno razmatranje. I neprekidno razmišljanje o vrlinama drugih raspolaţe ka istinskom smirenju. Videći na taj naĉin svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, ĉovek prirodno

poĉinje da sebe smatra zemljom i pepelom, ĉak ne ĉovekom nego nekim psom, budući da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i budući da je oskudniji i ubogiji od svih.

65.     Usta Hristova, stub Crkve, veliki otac naš Vasilije govori: "Velika pomoć u izbegavanju greha i udaljavanju od svakodnevnog padanja u isti greh predstavlja veĉernje samopodvrgavanje sudu savesti kojim se utvrĊuje u ĉemu se sagrešilo, i u ĉemu se pravilno postupilo. Tako je postupao Jov u odnosu na sebe i na svoju decu". To svakodnevno razgledavanje osvetljuje ono što se u nama dešava svakog ĉasa.

66.   Neko drugi od onih koji su mudri u Boţanstvenim stvarima je govorio: "Zaĉetak ploda je cvet, a poĉetak delatnog Žvota jeste uzdrţanje". DrŽmo se, dakle, uzdrţanja i to sa merom, kako uĉe oci. Ĉitav dvanaestoĉasovni dan prohodimo u ĉuvanju uma, Ĉineći tako i prinuĊavajući sebe mi ćemo, uz BoŽju pomoć, u sebi ugasiti i smanjiti zlo. Jer, prinuĊavanjem sebe stiĉe se vrlinski Žvot za koji se dobija Carstvo nebesko.

67.   Bestrašće i smirenje vode poznanju. Bez njih niko neće videti Gospoda.

68.   Onaj ko neprestano prebiva u svojoj unutrašnjosti odrţava celomudrenost, i pri tome sagledava, bogoslovstvuje i moli se. To je ono o ĉemu apostol govori: Po duhu hodite, i pohotu telesnu nećete ĉiniti (Gal.5,16).

69.     Onaj ko ne ume da ide duhovnim putem neće se postarati o strasnim pomislima (tj. neće ih goniti od sebe), već će neprestano biti zauzet samo telom. On ugaĊa trbuhu, pada u raspustvo, tuguje, gnevi se, zlopamti i kroz sve to pomraĉuje um, ili se pak, upušta u prekomerne podvige i rastrojava srce.

70.     Onaj ko se odrekao od svetskog, tj. od ţene, imanja i ostalog, samo je spoljašnjeg ĉoveka naĉinio monahom, a ne i unutrašnjeg. Onaj, pak, ko se odrekao strasnih pomisli o svemu tome naĉinio je monahom i unutrašnjeg ĉoveka, tj. um. I to je istinski monah. Spoljašnjeg ĉoveka je lako naĉiniti monahom, ali je veliki trud naĉiniti monahom unutrašnjeg ĉoveka.

71.    Ko je taj koji se u ovome rodu potpuno oslobodio od strasnih misli i koji se udostojio neprestane, ĉiste i neveštastvene molitve (što i jeste odliĉna crta unutrašnjeg ĉoveka).

72.   Mnoge se strasti kriju u našim dušama. One se, meĊutim, pojavljuju tek kad se pred oĉima pokaţe njihov uzrok.

73.    Nemoj se zanimati samo telesnim obuĉavanjem. Naprotiv, opredelivši za  telo podvig po snazi, sav um obrati na unutrašnjost: Jer telesno veţbanje za malo je korisno, a poboţnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8).

74.   Pri mirovanju strasti (do koga je došlo ili uklanjanjem njihovih uzroka, ili usled lukavog odstupanja demona) raĊa se gordost.

75.     Smirenje i zlopaćenje (podviţniĉka telesna lišavanja) ĉoveka oslobaĊaju od svakog greha. Smirenje  odseca duševne, a zlopaćenje telesne strasti. Stoga Gospod govori: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti i Njega samog i blaga koja se u Njemu nalaze ukoliko ljubavlju i uzdrţanjem oĉiste sebe. I oni će videti utoliko više, ukoliko više budu oĉistili sebe.

76.     Osmatraĉnica uzroka svake vrline jeste ĉuvanje uma, kao što je nekada Davidov straţar oznaĉavao obrezanje srca (2.Car.18,24).

77.   Kad ĉulima gledamo štetno, povreĊujemo se. Isto biva i sa umom.

78.   Cela biljka se suši kad joj se povredi jezgro. Isto shvati i o ljudskom srcu. Stoga treba stalno da pazimo, budući da grabljivci ne spavaju.

79.   Ţeleći da pokaţe da je svaka zapovest obavezna i da je usinovljenje dar koji je ljudima obezbedio svojom krvlju, Gospod govori: Kad izvršite sve što vam je zapoveĊeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uĉinili što smo bili duţni uĉiniti (Lk.17,10). Stoga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego milostivi dar Vladike, pripremljen vernim slugama. Sluga ne ište slobodu kao nagradu: dobivši je, on blagodari kao duţnik, a ne dobivši je, on je oĉekuje kao milost.

80.    Hristos je, po Pismu, umro za naše grehe i slugama koji mu verno sluţe daje slobodu, budući da veli: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uĊi u radost gospodara svoga (Mt.25,21). MeĊutim, verni sluga nije onaj koji samo zna (svoju duţnost), nego onaj koji poslušnošću pokazuje vernost Hristu koji je dao zapovest. Onaj ko poštuje svoga gospodara izvršuje ono što muje zapoveĊeno. Kad pogreši u neĉemu ili kad ne posluša on kao kaznu podnosi ono što se sa njim dešava. Budući znatiţeljan, budi i trudoljubiv (razume se - u izvršavanju zapovesti): jer, golo znanje nadima ĉoveka.

81.   Neoĉekivana iskušenja nas po promislu uĉe da budemo trudoljubivi.

82.    Kao što zvezdi priliĉi svetlost, tako blagoĉastivom i bogobojaţljivom ĉoveku priliĉi siromaštvo i smirenje. Jer, Hristovi uĉenici treba da se raspoznaju i odlikuju baš smirenim umovanjem i uniţenim izgledom. O tome svagde uzvikuju [sva] ĉetiri JevanĊelja. Onaj ko ne Žvi smireno lišava se udela sa Onim koji je smirio sebe do Krsta i smrti i koji je delatni zakonodavac Boţanstvenih zapovesti. koje su obavezne za nas (i koje je delom i Žvotom izobrazio u JevanĊeljima).

83.    Koji ste ţedni, hodite na vodu, veli prorok (Is.55,1). Koji ste god ţedni Boga, hodite u ĉistoti uma i srca. Uostalom, onaj koji njome ushodi visoko treba pogled da obraća i na zemlju svoje ništavnosti? Niko nije viši od smirenog. Kao što je onde gde nema svetlosti sve tamno i mraĉno, tako su i svi naši marljivi trudovi po Bogu uzaludni i besplodni ukoliko nemamo smirenoumlja.

84.   Glavno je u svemu što si ĉuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drŽ (Ekl.12,13), i misleno i telesno. Ako se misleno budeš primoravao da ih saĉuvaš, retko ćeš imati potrebe da se ĉulno radi njih potrudiš. David veli: Ushteh ĉiniti volju tvoju, Boţe moj i zakon je tvoj meni u utrobi (Ps.39,9). Ĉovek koji ne vrši volju BoŽju i zakon Njegov u svojoj utrobi, tj. u srcu, ni spolja ga neće moći lako ispunjavati. Onaj koji nije trezvouman i koji je ravnodušan kao da govori Bogu: Neću da vidim puteve tvoje (Jov 21,14). On to, naravno, ĉini zbog lišenosti Boţanstvenog prosvećenja. Za onoga, pak, ko je priĉestan tom prosvećenju zakon BoŽji nije samo ubeĊenje u srcu, već i snaga da Žvi po BoŽjem.

85.   Ĉulna so daje ukus hlebu i svakoj hrani i meso dugo ĉuva od kvarenja. Isto to vaŽ i za umno ĉuvanje mislene sladosti i ĉudesnog delanja u srcu. Jer, i ono na Boţanstveni naĉin  zaslaĊuje i unutarnjeg i spoljašnjeg ĉoveka, progoni  smrad rĊavih pomisli i omogućuje da ostanemo postojani u dobru.

86.    Od priloga dolazi mnoštvo pomisli, a od njih - rĊavo ĉulno delo. Onaj ko sa Isusom odmah gasi prvo, izbegava i ostalo. On će se obogatiti sladosnim Boţanstvenim viĊenjem kojim će Boga videti kao svudaprisutnog. On će pred Njim postaviti ogledalo uma i prosvećivati se Njime, kao što se prosvećuje ĉisto staklo postavljeno pred ĉulno sunce. Dostigavši poslednju granicu svojih ţelja, um će najzad poĉinuti od svakog drugog sagledavanja.

87.    Svaka pomisao u srce ulazi preko uobraţavanja neĉeg ĉulnog (a ĉulno smeta umnom). Stoga Boţanstvena svetlost poĉinje da obasjava um koji se ispraznio od svega i

postao savršeno bezvidan (izbegavajući svaki izgled i obraz). Jer, ta svetlost se javlja tek u ĉistom umu, tj. pod uslovom da osiromaši od svih pomisli.

88.     Ukoliko više budeš pazio na svoj um, utoliko će tvoja molitva Isusu biti ĉeznutljivija. I opet: ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više udaljiti od Isusa. I kao što prvo duboko prosvećuje vazduh uma, tako ga drugo, tj. udaljavanje od trezvoumlja i sladosnog prizivanja Isusa, obiĉno potpuno pomraĉuje. Sasvim je prirodno da bude kao što smo rekli - i drukĉije ne biva. To ćeš saznati iz iskustva, kada probaš na delu. Jer, vrlina se (a osobito takvo svetlonosno sladosno delanje) obiĉno izuĉava jedino opitom.

89.    Neprestano prizivanje Isusa, praćeno toplom ĉeţnjom punom sladosti i radosti ĉini da se vazduh srca, usled krajnje paţnje, ispunjava utešnom tišinom. Uzroĉnik, pak, punog oĉišćenja srca jeste Isus Hristos, Sin BoŽji i Bog, koji je Vinovnik i Tvorac svega dobrog. Jer, On sam kaţe: Ja sam Bog koji gradi mir (Is.45,7).

90.   Duša kojoj je uĉinjeno dobro i koju uslaĊuje Isus, sa nekom radošću i ljubavlju Dobroĉinitelju uzvraća ispovedanje. Ona blagodari i sa veseljem priziva Onoga koji je umirio. Ona iznutra misleno vidi kako On rasejava maštarije zlih duhova.

91.   David veli: I pogleda umno oko moje na mislene neprijatelje moje, i o lukavim koji ustaju na mene slušaju uši moje (Ps.12-13). I videh uzdarje grešnicima od Boga koje se preko mene ostvarivaše (Ps.90,8).

92.   Kada u srcu nema nikakvih maštanja, um je u svom prirodnom stanju. Tada je on gotov da se pruŽ na svako sladosno, duhovno i bogoljubivo sagledavanje.

93.    Na taj naĉin, kao što sam rekao, trezvoumlje i Isusova molitva se uzajamno upotpunjuju: krajnje trezvoumlje ulazi u sastav neprestane molitve, a molitva, opet, u sastav krajnjeg trezvoumlja i paţnje.

94.   I za telo i za dušu dobar vaspitaĉ jeste neprestano sećanje na smrt. Osim toga, [korisno je] da se smrt, pošto se mimoiĊe sve postojeće (izmeĊu sadašnjeg trenutka i smrtnog ĉasa), stalno drŽ pred oĉima, te sam odar na kome ćemo leţati kad se budemo rastajali sa telom.

95.   Ko ne ţeli da bude ranjen, bratijo, ne sme da se predaje snu. Jedno od dvoga je neizbeţno: ili pasti i poginuti (obnaŽvši se od vrline), ili svagda stajati (na straŽ) sa naoruţanim umom, budući da i neprijatelj stalno stoji spreman sa svojom vojskom.

96.    Od stalnog sećanja i prizivanja Gospoda našeg, Isusa Hrista u našem umu se raĊa neko Boţanstveno stanje, naravno, ukoliko ne zanemarimo stalnu umnu molitvu, Njemu upućenu, neprekidno trezvoumlje koje obuhvata zapisniĉko i straţarsko delo (tj. propuštanje svojih i teranje tuĊih), i ukoliko kao jedino istinsko delo (koje vršimo na uvek isti naĉin) budemo imali samo prizivanje Isusa Hrista, Gospoda našega. Sa gorućim srcem mi treba da vapijemo k Njemu, ne bi li nas udostojio da se priĉestimo Njegovim svetim imenom. Jer, stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini ili o poroku. Navika, potom, već postaje kao druga priroda. Došavši u takvo stanje, um već sam traŽ neprijatelje svoje, kao što lovaĉki pas traŽ zeca u šumi. Razlika je samo u tome što pas traŽ da pojede, a um da bi porazio i proterao.

97.    Prema tome, svaki put kad u nama poĉnu da se roje lukave pomisli, latimo se prizivanja Gospoda našeg Isusa Hrista. I odmah ćemo uvideti kako će one poĉeti da se rasejavaju kao dim, kao što nas je nauĉio opit. Kada posle toga um ostane sam (bez pomisli koje ga smućuju) opet se latimo neprestane paţnje i prizivanja. Tako postupajmo uvek kada nas spopadne takvo iskušenje.

98.   Nemoguće je da neko stupi u rat sa nagim telom, ili da u odelu prepliva veliko more ili da Žvi bez disanja. Tako se ni bez smirenja i neprestane molitve Hristu ne moţemo nauĉiti mislenoj i skrivenoj borbi, niti je iskusno pratiti i presecati.

99.     Iskusni u delima, veliki David kaţe Gospodu: Silu moju u tebi ću saĉuvati (Ps.58,10). Isto tako oĉuvanje u nama sile srdaĉnog i mislenog bezmolvija, od koga se raĊaju sve vrline, zavisi od sadejstva Gospodnjeg, koji nam je dao zapovesti i koji, ukoliko ga neprestano prizivamo, od nas odgoni podmuklu zaboravnost koja više od svega drugog, kao voda oganj, potire bezmolvije srca. Stoga se, monaše, nemoj predavati snu nemara, na svoju smrt, već imenom Isusovim udaraj neprijatelja. To najslaĊe ime neka se, kao što je rekao jedan mudrac, zalepi za tvoje disanje, pa ćeš poznati korist od bezmolvija.

100.    Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom priĉestimo Boţanskim i preĉistim Tajnama Hrista, Boga i Cara našega, treba da pokaţemo veliko staranje za trezvoumlje, ĉuvanje uma i strogu paţnju kako bi Boţanstveni oganj, tj. Telo i Krv Gospoda našega Isusa Hrista, istrebio naše grehove i sve što je neĉisto, bilo malo ili veliko. Jer, ulazeći u nas, On odmah iz srca progoni lukave duhove zlobe i otpušta nam preĊašnje grehe. Naš um tada postaje slobodan od uznemiravajuće napadnosti lukavih pomisli. Ukoliko posle toga, stojeći na vratima srca, budemo marljivo ĉuvali svoj um, Boţanstveno Telo će, kada ga se ponovo budemo udostojili, sve više i više prosvećivati naš um, ĉineći ga sjajnim poput zvezde.