STOTINA DRUGA

1.  Kao što voda gasi vatru, tako zaborav obiĉno gasi ĉuvanje uma. MeĊutim, neprestana Isusova molitva sa neoslabnim trezvoumljem ga najzad izgoni iz srca. Molitva ima potrebu za trezvoumljem, kao što svećica ima potrebu za svetlošću sveće.

2. Treba sveusrdno da se staramo oko ĉuvanja onoga što je dragoceno. A za nas je istinski najdragocenije upravo ono što nas ĉuva od svakoga zla, kako ĉulnog tako i mislenog. To upravo predstavlja ĉuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista, tj. svagdašnje gledanje u dubinu srca i neprestano bezmolvije mislima, ĉak i u odnosu na pomisli koje izgledaju da dolaze sa "desne" strane, i staranje da budemo slobodni od svake pomisli, da se ispod izgleda dobrih ne bi prikrili lopovi. I premda se napreţemo, sa trpljenjem prebivajući u srcu, uteha je veoma blizu nas.

3.  Srce koje se neprestano ĉuva i kome ne dozvoljavaju da prima izglede, obraze i maštarije tamnih i lukavih duhova obiĉno iz sebe raĊa svetle misli. Jer, kao što ugalj raĊa plamen, tako i Bog, koji od svetog krštenja obitava u našem srcu, zapaljuje našu misaonu moć za sagledavanje, kao plamen voštanu sveću, ukoliko naĊe da je vazduh našeg srca ĉist od vetrova zlobe i zaštićen straţom uma.

4.  Ime Isusa Hrista treba uvek da se nalazi u prostorima našega srca, kao što se munja kreće u vazdušnom prostranstvu pre kiše. To je dobro poznato onima koji imaju duhovno iskustvo u unutarnjoj borbi. Tu unutrašnju borbu treba voditi sledećim poretkom: prvo delo jeste paţnja; zatim, pošto opazimo dolazak neprijateljske pomisli, treba da sa gnevom iz srca na nju bacimo reĉi kletve; treće delo je da se molimo protiv nje, obraćajući srce prizivanju Isusa Hrista, kako bi se u tren oka raspršio demonski privid, i kako um ne bi krenuo za maštarijom, kao dete prevareno iskusnim šarlatanom.

5.  Prinudimo se da, sliĉno Davidu, uzvikujemo: Gospode, Isuse Hriste! Neka i grlo naše iznemogne. Umne, pak, oĉi ne treba da prestanu da se ustremljuju gore u nadi na Gospoda Boga našega (Ps.68,4). Sećaj se uvek priĉe o nepravednom sudiji koju nam je za pouku ispriĉao Gospod, tj. da treba uvek da se molimo i da nam ne dotuŽ. Tako ćemo steći i korist i odmazdu.

6.  Nije moguće da lice ĉoveka koji stoji na suncu ne bude osvetljeno. Isto tako je nemoguće da se ne prosveti onaj ko svagda proniĉe u vazduh srca.

7.  U ovom Žvotu se ne moţe Žveti bez hrane i pića. Isto tako ni duša ne moţe da postigne ništa duhovno i Bogu ugodno, ili da se izbavi od mislenog greha bez ĉuvanja uma i ĉistote srca (što se i naziva trezvoumljem), pa ĉak i ako se strahom od muka prinudno uzdrţava od greha na delu.

8.  Uostalom. i oni koji se prinuĊavanjem uzdrţavaju od greha na delu blaţeni su pred Bogom, anĊelima i ljudima. Jer, podviţnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12).

9. Evo divnog ploda za um od bezmolvija: svi gresi koji najpre na um nailaze samo u vidu pomisli (postajući grubi ĉulni gresi ukoliko ih srce prihvati), dejstvom i zastupništvom Gospoda našega Isusa Hrista, u našem unutrašnjem ĉoveku bivaju odseĉeni mislenom vrlinom trezvoumlja, koja im ne dozvoljava da uĊu unutra i da se ispolje u rĊavim delima.

10.   Obraz spoljašnjih, ĉulno-telesnih podviga jeste Stari Zavet. dok je Sveto JevanĊelje, tj. Novi Zavet obraz paţnje i ĉistote srca. Stari Zavet nije dovodio do savršenstva, i nije zadovoljavao i ispunjavao unutrašnjeg ĉoveka u delu ugaĊanja Bogu (jer Zakon ništa nije doveo do savršenstva, - govori apostol, Jev.7,19), nego je samo donekle zaustavljao grube grehe (jer, odsecati od srca rĊave pomisli i ţelje radi oĉuvanja srdaĉne ĉistote, što je jevanĊelska zapovest, jeste nešto više od, na primer, zabrane da se izbije oko ili zub bliţnjem). Isto shvati i o telesnoj pravednosti i o telesnim podvizima, tj. o postu, uzdrţanju, spavanju na goloj zemlji, stajanju, bdenju i ostalom. Sve to se obiĉno preduzima radi tela, tj. da se strasni deo tela umiri u odnosu na grehovne pokrete. Naravno, i sve to je dobro, kao što se i o Starom Zavetu kaţe (tj. da je Zakon dobar), budući da se i tim putem obuĉava naš spoljašnji ĉovek i ĉuva od strasnih dela. MeĊutim, ti podvizi nas ne ĉuvaju od mislenih grehova. Oni nas ne mogu izbaviti od zavisti, gneva i ostaloga.

11.  Ĉistota srca, tj. ĉuvanje uma, ĉiji obraz jeste Novi Zavet, ukoliko se samo ostvaruje na pravi naĉin, odseca i iskorenjuje sve strasti i useljava radost, nadu, sećanje na smrt, istinsku smirenost, bezmernu ljubav prema Bogu i ljudima i Boţanstveno raĉenije srca.

12. Onaj ko hoda po zemlji ne moţe da ne raseca vazduh. Tako ni ljudsko srce ne moţe izbeći neprestanu borbu sa demonima, ili njihovo skriveno dejstvo, pa ma kako stroge telesne podvige da prohodi.

13.  Ako ţeliš da u Gospodu budeš monah ne samo po spoljašnjosti, nego  u stvarnosti, tj. blag, krotak, milostiv i uvek sa Bogom sjedinjen, svim silama se postaraj da prohodiš vrlinu paţnje koja se sastoji u ĉuvanju uma i u uspostavljanju sladosnog srdaĉnog bezmolvija, te blaţenog stanja duše koje je slobodno od maštanja. To je delo koje se ne nalazi kod mnogih.

14.  Vrlina paţnje se naziva duhovnim mudroljubljem. Ti je prohodi sa velikim trezvoumljem i toplim usrĊem, sa molitvom Isusovom, sa smirenjem i neprekidnošću, sa ćutanjem ĉulnih i mislenih usta, sa uzdrţavanjem u jelu i piću i sa udaljavanjem od svega

grešnoga. Prohodi je iskusno i sa rasuĊivanjem, idući po mislenom putu, i ona će ti uz pomoć BoŽju, otkriti ono što nisi oĉekivao. Ona će ti pruŽti znanje, prosvetiti te, umudriti, i nauĉiti onome što ranije, dok si hodio po tami strasti i mraĉnih dela, i budući pogruţen u bezdan zaborava i smetenosti pomisli, nisi ni u um mogao primiti.

15. Kao što doline obilno raĊaju pšenicu, tako Isusova molitva obilno oploĊuje srce tvoje svakim dobrom. Bolje reĉeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez koga ne moţemo ništa ĉiniti (Jn.15,5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za ĉitanje, i najzad, kad budeš uznapredovao, kao nebeski grad Jerusalim. I zaista ćeš umom ugledati Hrista Izrailjevog, Cara sila, zajedno sa jednosušnim Njegovim Ocem i Duhom Svetim, kome se klanjamo.

16.  Demoni nas uvek navode na greh laţljivim maštanjem. Tako su maštanjem o bogatstvu i koristi zaveli neĉastivog Judu da izda Gospoda i Boga svih. Laţljivim maštanjima o telesnom izobilju (koje je samo po sebi ništavno), o ĉasti, bogatstvu, slavi, uvukli su ga oni u bogoubistvo, a potom ga vrgli u samoubistvo vešanjem, pripremivši mu veĉnu smrt. Tako mu se desilo sve savršeno suprotno od onoga što su mu lukavi u maštanju ili prilogu predstavljali.

17.  Tako nas laţljivim maštanjima i pustim obećanjima neprijatelji našeg spasenja uvaljuju u pad. I sam satana je na isti naĉin, maštajući o jednakosti sa Bogom, spao sa nebeskih visina. Tako je kasnije on i Adama udaljio od Boga podmetnuvši mu maštanje o nekom Boţanskom dostojanstvu (sveznanju). Tako laţljivi i lukavi neprijatelj obiĉno vara i sve druge koji greše.

18.  Kada se, postavši nemarni usled zaboravnosti, na duţe vreme odvojimo od paţnje i Isusove molitve, naše srce se puni gorĉinom od otrova rĊavih pomisli. MeĊutim, kada iz ljubavi prema Boţanstvenom sa krepkom usrdnošću priljeţno poĉnemo da se u našoj mislenoj delaonici (u mislenoj radionici u srcu) bavimo njima (tj. paţnjom i molitvom), ono se opet ponovo puni sladošću, obradovano u ĉulima nekom Boţanstvenom radošću. Tada mi polaţemo tvrdu nameru da svagda hodimo u srdaĉnom bezmolviju i to upravo radi prijatne sladosti i utehe koju od njega osećamo.

19.  Nauka nad naukama i veština nad veštinama jeste umeće da se upravlja zlotvornim pomislima. Najbolje sredstvo protiv njih jeste - uz BoŽju pomoć paziti na pojavu njihovog priloga i svoju misao ĉuvati ĉistom, kao što ĉuvamo telesno oko. Njime samim, zapravo, oštro posmatramo sve što bi ga moglo sluĉajno povrediti i na svaki naĉin se staramo da ne dopustimo da mu se pribliŽ ĉak ni trunĉnca.

20.  Kao što sneg neće poroditi plamen. ni voda oganj, ni trnje smokvu, tako se ni srce ni jednog ĉoveka ne moţe osloboditi demonskih pomisli, reĉi i dela ukoliko ne oĉisti svoju unutrašnjost, ukoliko ne spoji trezvoumlje sa Isusovom molitvom, ukoliko ne stekne smirenje i duševno bezmolvije i ukoliko ne bude sa svom usrdnošću stremilo napred. Duša koja ne pazi na sebe neizbeţno postaje besplodna za dobre i savršene pomisli, sliĉno besplodnoj muli. U njoj nema poimanja duhovne mudrosti. I zaista, prizivanje Isusovog imena i potiranje strasnih pomisli jeste sladosno delo koje donosi duševni mir.

21.  Saglasivši se u zlu, duša i telo zajedno zidaju grad taštine i stub gordosti i naseljavaju ga neĉistim mislima. MeĊutim, Gospod strahom od geene razbija njihovu saglasnost i razdeljuje ih, podstiĉući gospoĊu dušu da misli i govori suprotno telu (robu). Od tog straha i proishodi deoba meĊu njima: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu BoŽjem (Rim.8,7).

22.  Mi svakoga ĉasa treba da odmeravamo svoja svakodnevna dela, dok svake veĉeri treba da olakšavamo njihovo breme pokajanjem po svojim silama, ukoliko ţelimo da, sa Hristovom pomoći, pobedimo zlo u sebi. Isto tako treba da posmatramo da li sva svoja ĉulna i vidljiva dela vršimo po Bogu, pred Njegovim licem i jedino radi Njega, kako zbog nerazumnosti ne bismo bili pokradeni nekim lošim osećanjima.

23.  Ukoliko, uz pomoć BoŽju, svakog dana steknemo ponešto trezvoumljem, ne sledi da nerazumno smemo da stupamo u odnose sa drugima, s obzirom da moţemo pretrpeti štetu od sablaţnjivih razgovora. Naprotiv, pre treba prezreti sve sujetne krasote i dobrobiti radi te predivne i preslatke vrline (trezvoumlja).

24.   Trima silama duše mi treba da dajemo pravilno kretanje, saobrazno sa njihovom prirodom i sa namerom Boga koji ih je stvorio. Naime, razdraţajnu silu treba da podiţemo protiv našeg spoljašnjeg ĉoveka i protiv zmije-satane. Reĉeno je: Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). To znaĉi gneviti se na greh, tj. na same sebe i na Ċavola, kako ne bismo grešili protiv Boga. Ţelateljnu silu, pak, treba usmeravati ka Bogu i vrlini. Mislenu, pak, silu treba da postavimo za gospodaricu nad obe druge kako bi ih sa mudrošću i blagorazumnošću usmeravala, urazumljivala, kaţnjavala i rukovodila, kao što car vlada nad potĉinjenima. I tada će razum po Bogu, koji postoji u nama, upravljati njima (tj. kada bude njima upravljao, a ne kada im se bude potĉinjavao). Premda strasti i ustaju na razum, nemojmo prestati da nareĊujemo, kako bi razum ipak upravljao njima. Jer, brat Gospodnji govori: Ako neko u reĉi ne greši, taj je savršen ĉovek. moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2). Istinu govoreći, svako bezakonje i greh se vrši sa te tri sile, i svaka vrlina i pravda se njima ostvaruje.

25.   Um se pomraĉuje i postaje besplodan kada monah poĉne sa nekim da razgovara o svetskim stvarima, ili kada misleno sam sa sobom porazgovara o njima, ili kada mu se telo zajedno sa umom zanese neĉim ĉulnim, ili kada se uopšte preda sujeti. U svim tim sluĉajevima on odmah gubi toplinu, skrušenost i smelost pred Bogom i poznanje (tj. zaboravlja na Boga i na Njegov poredak). Stoga, ukoliko više pazimo umom, utoliko se više prosvećujemo, i ukoliko manje pazimo, utoliko se pomraĉujemo.

26. Onaj ko svakodnevno stremi ka miru i bezmolviju uma i ko ga usrdno ište, lako prezire sve ĉulno, kako se ne bi uzaludno trudio. Ukoliko, pak, on nekim laţnim mudrovanjem obmane svoju savest (a uopšte nije teško biti obuzet neĉim ĉulnim), usnuće gorkom smrću zaborava, protiv koje se molio boţanstveni David (Prosveti oĉi moje da ne zaspim na smrt - Ps.12,4). A apostol govori: Jer, koji zna dobro ĉiniti i ne ĉini, greh mu je (]ak.4,17).

27.  Iz nemarnosti se um ponovo vraća u njemu svojstveno stanje i trezvoumlje ukoliko se, ĉim primeti ohlaĊenje, odmah razgori revnošću i ukoliko sa toplim usrĊem opet vaspostavi svoje obiĉno delanje (tj. trezvoumlje i molitvu).

28. Mlinski magarac ne moţe da izaĊe iz kruga u kome je vezan. Ni um se ne moţe izdići visoko u savršenoj vrlini (tj. u trezvoumlju koje vodi ka savršenstvu) ukoliko ne dovede u red svoju unutrašnjost (zaustavivši lutanje pomisli). Jer, takav je uvek slep unutarnjim oĉima, nemajući mogućnosti da vidi vrlinu i svetlozarnog Isusa.

29.  Dobar i jak konj veselo skaĉe kada primi jahaĉa. I um se veseli svetlosti Gospodnjoj kada izjutra stane pred Njega (Ps.5,4), slobodan od svih misli. Sam sebe razgorevajući, on će poći iz sile delatnog mudroljublja uma u divnu silu sagledavanja i neizrecivih tajni i vrlina. Kada, pak, najzad u srce svoje primi dubinu uzvišenih Boţanstvenih misli, njemu će se javiti Bog bogova (Ps.83,8) po meri njegove prijemĉivosti.

Dirnut time, um sa ljubavlju slavi Boga koga vidi i koji ga vidi i koji radi toga spasava onoga koji tako prema Njemu ustremljava svoj umni pogled.

30.  Razumno odrţavano srdaĉno bezmolvije će ugledati visoku dubinu, a uvo uma koji bezmolstvuje će ĉuti divne [stvari].

31.  Krenuvši na dalek, neprohodan i teţak put, putnik postavlja oznake koje mu sluţe kao putokazi koji će mu pomoći da ne zaluta na povratku i da se lako vrati u svoje mesto. Tako i ĉovek koji hodi putem trezvoumlja neka (u svojstvu putokaza) postavi reĉi (koje je ĉuo od otaca), ĉuvajući se istog (tj. da ne zaluta ili da se ne uputi nazad).

32.  Za putnika povratak na mesto odakle je pošao predstavlja radost, dok za trezvoumnika povratak nazad jeste pogibao razumne duše i znak odstupanja od bogougodnih dela, reĉi i pomisli. U vreme smrtonosnog duševnog sna njemu će se javljati pomisli koje će ga, sliĉno bodilu, buditi (iz obamrlosti), napominjući mu o dubini pomraĉenosti i raslabljenosti u koju je upao usled svog nehata.

33. Ukoliko upadnemo u nevolju, oĉajanje i beznadeţnost (u krajnji bezizlaz iz koga je nemoguće izvući se) treba da ĉinimo ono što je ĉinio David, tj. da izlivamo srce svoje i moljenje svoje pred Bogom, i da nevolju svoju pred Njim kazujemo (Ps. 141,3). Jer, mi se ispovedamo Bogu koji moţe premudro da uredi sve što se tiĉe nas, da nevolju našu uĉini lakom (podnošljivom i prolaznom), te da nas izbavi od pogubne i rušilaĉke tuge.

34. Gnev na ljude koji se ne pokreće po prirodi, tuga koja nije po Bogu i uninije su podjednako štetni za dobre i razumne pomisli. MeĊutim, Gospod u nas useljava radost, pošto ih izagna radi našeg isiovedanja.

35. Pomisli koje nam se protiv naše volje naturaju i stoje u srcu obiĉno odstranjuje Isusova molitva sa trezvoumljem iz dubine srdaĉnih misli.

36.  Olakšanje i radost u skorbi od mnoštva beslovesnih pomisli mi ćemo naći ukoliko se iskreno i bespristrasno ukorimo, ili ukoliko sve saopštimo Gospodu kao ĉoveku (koji je pred nama). Svakako ćemo na ta dva naĉina naći uspokojenje od svega (što nas smućuje).

37. Oci zakonopoloţnika Mojsija smatraju obrazom uma koji Boga vidi u kupini, ĉije se lice proslavlja i koga Bog bogova postavlja za boga faraonu. On zatim kaznama poraţuje Egipat, iz njega izvodi Izrailj i daje Zakon. Sve to, shvaćeno prenosno, izobraţava dejstva i preimućstva uma.

38.  Obraz, pak, spoljašnjeg ĉoveka jeste Aaron, brat zakonodavca. Sa gnevom ga okrivljujući, i mi mu, kao Mojsije po njegovom sagrešenju, prigovorimo: "Ĉime ti je uĉinio nepravdu Izrailj (um koji gleda Boga) te si poţurio da ga uĉiniš odstupnikom od Gospoda Boga Žvog SvedrŽtelja (svojim pomislima ga odvukavši od sagledavanja Boga u trezvoumlju - Izl.32,21)".

39.  IzmeĊu mnogih drugih dobrih primera Gospod je, pristupajući da vaskrsne Lazara iz mrtvih (time što je zapretio duhu), pokazao da strogom pretnjom treba da obuzdavamo dušu kada se ona ţenoliko predaje raslabljujućoj ĉulnosti i, uopšte, kada pokušava da ustanovi ţensku narav. Jer, jedino ono, tj. samoukorevanje, moţe dušu izbaviti od samougaĊanja, taštine i gordosti.

40.  Kao što se bez velike laĊe ne moţe preploviti morska puĉina, tako se bez prizivanja Gospoda Isusa ne moţe odagnati prilog lukave pomisli.

41.  Suprotstavljanje obiĉno zaustavlja nadiranje pomisli, dok ih prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista izgoni iz srca. Ĉim se u duši obrazuje prilog predstavom nekog

ĉulnog predmeta (ĉoveka koji nas je uvredio, ţenske krasote, srebra i zlata) ili kada sve jedno za drugim pohrli u naše misli, jasno je da su naše srce do maštanja doveli duhovi zlopamćenja, bluda i srebroljublja. Ukoliko je opitan, iskusan i naviknut da se ĉuva od napada i da jasno, kao danju, vidi varljiva maštanja i prelest lukavih, naš um će odmah otporom, suprotstavljanjem i Isus Hristovom molitvom lako da ugasi raspaljene strele Ċavola. On neće dozvoliti da naše pomisli krenu za strasnim maštanjem. da se slaţu sa prizrakom priloga, da prijateljski sa njim razgovaraju, da se upuštaju u priĉljivost, niti da se slaţu sa njim. U suprotnom bi za svim tim sa nekom neophodnošću, kao noć za danom, sledila rĊava dela.

42.  Ukoliko je, pak, neiskusan u delu bodrog trezvoumlja, naš um se odmah pristrasno povodi za prilogom koji mu se predstavlja, ma kakav bio, i poĉinje sa njim da razgovara, primajući nepriliĉna pitanja i pruţajući sliĉne odgovore. Tada se naše pomisli mešaju sa demonskim maštanjima, koja se zbog toga još većma plode i umnoţavaju kako bi prevarenom i ulovljenom umu izgledala još draţa, lepša i privlaĉnija. Naš um tada trpi nešto sliĉno jaganjcima koji psu, koji im se pribliŽ na poljani gde pasu, prilaze kao majci: od tog pribliţavanja oni neće imati nikakve koristi, osim što će od njega pozajmiti neĉistotu i smrad. Na isti naĉin i naše pomisli u umu iz neopitnosti trĉe u susret svim demonskim maštanjima, te se, kao što rekoh, mešaju sa njima. Tada oni kao da se (meĊusobno) savetuju šta bi trebalo uraditi da bi se posredstvom tela sprovelo u delo ono što se pod dejstvom demonske prelesti uĉinilo tako lepim i slatkim. Tako na kraju nastaju unutrašnji padovi u duši. Posle toga se, već kao po nekoj neophodnosti, i spolja iznosi ono što je sazrelo u unutrašnjosti srca.

43.  Naš je um nešto lako pokretljivo i nezlobivo. On se lako predaje maštanjima i lako pada u grešne pomisli, ukoliko u sebi nema pomisao koja bi ga kao neki car nad strastima, neprestano zadrţavala i obuzdavala.

44.  Sagledavanje i poznanje obiĉno postaju putevoditelji i vinovnici strogog Žvota zbog toga što srce koje su podigli gore, poĉinje da prezire zemaljska zadovoljstva i svaku ĉulnu Žvotnu slast kao nešto ništavno.

45.  I obrnuto, paţljivi Žvot u Isusu Hristu postaje otac sagledavanja i poznanja i roditelj Boţanstvenih ushoĊenja i mudrih pomisli kada se sjedini sa suprugom - smirenjem, kao što kaţe Boţanstveni prorok Isaija: Oni koji Žve u Gospodu dobijaju novu snagu, i okrilatiće kao orlovi (Is.40,31).

46.  Ljudima se ĉini da je jako strogo i teško bezmolstvovati dušom od svake pomisli. Zaista je to teško i naporno. Jer, zakljuĉavati i zadrţavati bestelesno u telesnom domu je do boli teško ne samo onima koji nisu posvećeni u tajne duhovne borbe, već i onima koji su se iskusili u unutrašnjoj neveštastvenoj borbi. MeĊutim, onaj ko neprestanom molitvom u grudima drŽ Gospoda Isusa, po prorokovim reĉima se neće umoriti idući za Njim, niti će poţeleti dana ljudskog (Jer.17,16) zbog lepote, prijatnosti i sladosti Isusa. On se od svojih neprijatelja - neĉistih duhova, koji idu oko njega, neće postideti, već će progovoriti sa njima na vratima srca (Ps.126,5), Isusom ih progoneći nazad.

47. Vinuvši se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, duša se neće postideti pred svojim neprijateljima, imajući Hrista sa sobom. I tada će, kao i sada, smelo sa njima na vratima progovoriti. Neophodno je, meĊutim, da do svog izlaska iz tela danonoćno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu BoŽjem. On će tada biti njen brzi osvetnik,

po istinitom i Boţanskom Njegovom obećanju, izreĉenom u priĉi o nepravednom sudiji:

Kaţem vam da će ih ubrzo odbraniti, i u sadašnjem Žvotu i po izlasku iz tela (Lk.18,1-8).

48. Ploveći po mislenom moru, uzdaj se u Isusa, budući da je On sam u tebi, u srcu tvome, i tajanstveno ti govori: Ne boj se Jakove, mali Izrailju, ja sam Bog tvoj koji drŽ tvoju desnicu (Is.41,13-14). Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas (Rim.8,31). Sa nama je Bog koji je ublaŽo one koji su ĉistog srca i koji je ustanovio da NajslaĊi Isus, Jedini Ĉisti, Boţanstveno silazi na ĉista srca i obitava u njima. Nemojmo prestati da, po boţanstvenom Pavlu, svoj um veţbamo u poboţnosti (1.Tim.4,7).

49.  Po Davidu će se mnoštvom mira nasladiti (Ps.36,11) onaj ko ne gleda na lice ljudsko sudeći nepravdu u srcu svome, tj. ko ne prima likove lukavih duhova i kroz njih predstave greha, već strogo sudeći i donoseći strogu presudu na zemlji srca svoga, grehu daje ono što mu pripada. Veliki i mudri oci u nekim svojim spisima i demone nazivaju ljudima zbog njihove razumnosti. I u JevanĊelju Gospod govori: Neprijatelj ĉovek to uĉini (Mt.13,28), tj. poseja kukolj po pšenici (podrazumevajući Ċavola, budući da je zatim rekao: Neprijatelj koji ga je posejao jeste Ċavo). Nas savlaĊuju pomisli upravo stoga što tim delatnicima zla ne protivreĉimo istog ĉasa.

50.   Ukoliko, zapoĉevši Žvot umne paţnje, trezvoumlju pripojimo smirenje, i protivreĉenju [pomislima] prisajedinimo molitvu, zapoĉećemo sa dobrim hoĊenjem mislenim putem, drţeći se poklanjanog i svetog imena Isusa Hrista kao sjajne svetiljke. Ukoliko se, pak, pouzdamo samo u svoje trezvoumlje ili paţnju, brzo ćemo pasti i srušiti se pred napadima neprijatelja. Tada će poĉeti u svemu da nas savlaĊuju najlukaviji zlobnici, a mi ćemo se sve više i više zaplitati u zle ţelje kao u zamke, sve dok nas u potpunosti ne zakolju, budući da pri sebi nemamo pobedonosni maĉ - ime Isusa Hrista. Jer, samo je ovaj posvećeni maĉ u stanju da ih odbija i saseca, saŽţe i uništava, kao oganj slamu, ukoliko je, naravno, neprestano prisutan u srcu upraţnjenom od svih obraza.

51.  Dušekorisno i mnogoplodonosno delo neprestanog trezvoumlja sastoji se u brzom razaznavanju maštarskih pomisln koje se obrazuju u umu. Delo protivreĉenja se sastoji u izobliĉavanju i posramljenju pomisli koja pokušava da uĊe u prostor našega uma preko predstave nekog ĉulnog predmeta. Ono. pak, što odmah gasi i rasejava svaku neprijateljsku zamisao, svaku reĉ, svaki privid, svaki idol, svako utvrĊenje zlobe jeste - prizivanje Gospoda. I mi sami u umu vidimo kako ih moćno poraţava Isus, veliki Bog naš, i kako štiti nas smirene, bedne i nepotrebne.

52.  Mnogi ne znaju da naše misli nisu ništa drugo do maštarski obrazi ĉulnih i svetskih stvari. Proboravivši duţe u trezvoumlju i molitvi naš um će se osloboditi od svakog veštastvenog obraza lukavih pomisli. Molitva će mu dati da prepoznaje reĉi neprijatelja (tj. znaĉenje pomisli uopšte, ili planove i vidove neprijatelja pri sejanju pomisli), te da oseti korist trezvoumlja. Nego ćeš svojima oĉima gledati, i odmazdu nad mislenim grešnicima misleno i sam gledati i shvatiti, kako kaţe blaţeni Psalmopojac David (Ps.90,8).

53.  Ako moţemo mislimo neprestano na smrt, budući da se od tog sećanja raĊa napuštanje svih briga i sujeta, ĉuvanje uma i neprestana molitva, nepristrasnost prema telu, mrţnja prema grehu. Iz njega se, ako hoćemo reći istinu, raĊa svaka Žva i delatna vrlina. Stoga, ukoliko smo u mogućnosti, mislimo na smrt neprekidno, kao što neprekidno dišemo.

54.   Srce koje se potpuno oslobodi maštanja poĉinje da raĊa Boţanstvene i tajanstvene pomisli, koje u njemu igraju kao što u mirnome moru igraju ribe i skaĉu

delfini. More se pokreće blagim vetrom, a bezdan srca - Duhom Svetim. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša, koji viĉe: Ava Oĉe (Gal.4,6).

55.  Posumnjaće i pokolebaće se [u nameri] da se lati duhovnog delanja pre otreţnjenja uma svaki monah koji još nije upoznao njegovu lepotu ili koji je poznao, ali nema snage da se reši na njega usled nedostatka revnosti. MeĊutim, to kolebanje će nesumnjivo nestati ĉim on stupi na delo ĉuvanja uma, koje jeste i naziva se mislenim mudroljubljem, ili delatnim mudroljubljem uma. Jer, tada će on obresti Put koji kaţe: Ja sam put i istina i Žvot (Jn.14,6).

56.  On će se opet pokolebati kada ugleda bezdan pomisli i gomilu vavilonskih mladenaca. MeĊutim, i to kolebanje će rasejati Hristos ukoliko se osnovom uma neprestano utvrĊujemo u Njemu i ukoliko vavilonske mladence odbacujemo, razbijajući ih o taj kamen (Ps.136,9), ispunjavajući na njima, kako je reĉeno, svoju ţelju (tj. svoje negodovanje). Jer, kako govori premudri, onaj ko ĉuva zapovest neće poznati lukave reĉi (Ekl.8,5). I Gospod govori: Bez mene ne moţete ĉiniti ništa (Jn.15,5).

57. Istinski monah je onaj ko se drŽ trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam).

58.  Ĉovekov Žvot je usmeren unapred putem reĊanja godina, meseci, nedelja, dana i noći, ĉasova i minuta. Zajedno sa tim trebalo bi da se do same smrti prostiremo napred (ka savršenstvu) vrlinskih dela, tj. trezvoumlja, molitve, srdaĉne sladosti, pri neoslabnom bezmolviju.

59. Najzad, doći će i nama smrtni ĉas. Doći će jer ga je nemoguće izbeći. O, kada bi pri svom dolasku knez ovoga sveta našao da su naša bezakonja mala i ništavna i da nema za šta da nas  pravedno optuŽ! U suprotnom,  zaplakaćemo tada, premda već beskorisno. Jer, Gospod je rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti uĉinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen (Lk.12,47).

60. Teško onima koji pogube srce svoje! Šta će raditi kada doĊe Gospod (Sir.2,14). Zauzmimo se, bratijo, revnosnije za delo srca.

61.   Iza prostih i bestrasnih pomisli slede strasne, kao što smo saznali iz dugotrajnog iskustva i posmatranja. I prve sluţe kao ulaz za druge, bestrasne za strasne.

62.  Ĉovek zaista treba da se proizvoljenjem preseĉe na dvoje. On treba da se raspolovi najmudrijom pomišlju i da postane nepomirljivi neprijatelj sam sebi. Ukoliko hoćemo da ostvarimo prvu i najveću zapovest, tj. blaţeno smirenje, Hristov Žvot i ovaploćeni Žvot Boga, trebalo bi da prema sebi budemo raspoloţeni onako kako smo raspoloţeni prema nekome koji nas je krajnje oţalostio i uvredio. Stoga apostol govori: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, telesno mudrovanje se ne pokorava zakonu BoŽjem (Rim.8,7). Pokazujući, pak, da je pokoravanje tela volji BoŽjoj jedna od naših duţnosti, on je rekao: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuĊeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas (1.Kor. 11,31-32).

63.  Zaĉetak ploda je cvet, a poĉetak trezvoumlja je uzdrţanje u hrani i piću, odbacivanje i odsecanje svih pomisli i srdaĉno bezmolvije.

64.  Kada, osnaţeni u Hristu Isusu, poĉnemo da se trudimo u tvrdo zasnovanom trezvoumlju, u našem umu se pojavljuje kao neka svetiljka, koju mi drŽmo rukom uma i koja nas vodi ka mislenim stazama. Zatim, kao da nam se javlja mesec u punoj svetlosti, koji kruŽ po svodu srca, a zatim i sunce - Isus, koji sliĉno suncu sija pravdom, tj. koji pokazuje sebe samog i svoje svesvetle svetlosti sagledavanja.

65.  Sve to Gospod tajanstveno otkriva umu koji sa neprekidnom revnošću ĉuva Njegovu zapovest koja glasi: ObreŽte ogorĉenost svoju (Pon.Zak.10,16). Da, divnim istinama, kao što je već reĉeno, ĉoveka uĉi marljivo trezvoumlje. Boţanstvo ne zna šta je licemerstvo. Stoga Gospod govori: Ko ima daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima (Mt.13,12-13). I još [je reĉeno]: Onima koji ljube Boga sve pomaţe na dobro (Rim.8,28). Zar im utoliko pre u tome neće pomoći te vrline (trezvoumlje i molitva)?

66.  Brod se bez vode neće pokrenuti: ni ĉuvanje uma neće niukoliko uspeti bez trezvoumlja sa smirenjem i Isus Hristovom molitvom.

67. Temelj kuće je - kamen, a temelj te vrline (ĉuvanja uma) i osnova i krov jeste sveto i poklanjano ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Brzo i lako će pretrpeti brodolom nerazumni krmanoš koji za vreme bure raspusti mornare, baci jedra i vesla u more i legne da spava. Još lakše će, meĊutim, demoni potopiti dušu koja pri pojavi priloga bude nemarna u odnosu na trezvoumlje i prizivanje imena Isusa Hrista.

68.  Ono što znamo mi predajemo preko spisa i ono što smo videli hodeći putem - svedoĉimo onima koji ţele da prihvate ono što govorimo. Eto, i sam Gospodje rekao: Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti... Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5-6). Kao što nije moguće da sunce sija bez svetlosti, tako se srce ne moţe oĉistiti od skverni pogubnih pomisli bez molitve Isusovim imenom. Ako je to istina, kao što vidim (iz opita), prizivajmo to Ime ĉesto kao što dišemo. Jer, ono je svetlost, a one (skverne pomisli) su tama; On (prizivani Isus) je Bog i Vladika, a one su demonske sluge.

69.    Ĉuvanje uma moţe priliĉno i dostojno da se nazove svetlonosnim, munjerodnim, svetlorodnim i ognjenim. Jer, istinu govoreći, ono samo prevazilazi sve najveće telesne vrline, ma koliko ih ko imao. Tu vrlinu i nazivamo najpoštovanijim imenima stoga što se iz nje raĊa svetlozarna svetlost. Silom Isusa Hrista oni koji je zavole od nepotrebnih, skvernih, nerazumnih, nepravednih postaju pravedni, poţeljni, ĉisti, sveti, i razumni. I ne samo to, nego poĉinju da sagledavaju tajne i da bogoslovstvuju. Postavši sagledatelji, oni se pribliţuju preĉistoj i beskonaĉnoj Svetlosti, dodiruju je neizrecivim dodirom i sa Njom Žve i deluju, budući da su okusili da je blag Gospod. Na tim prvoanĊelima se oĉigledno ispunjava reĉ boţanstvenog Davida: Pravedni će ispovedati ime tvoje, i pravi će se naseliti sa licem tvojim (Ps.139,14). I stvarno, jedino oni istinski prizivaju Boga, i ispovedaju mu se, i uvek vole da sa Njim razgovaraju pošto ga ljube.

70.  Teško unutrašnjosti od spoljašnjosti. Jer, unutrašnji ĉovek mnogo trpi od spoljašnjih ĉula. Ukoliko nešto pretrpi, on treba da upotrebi biĉ protiv spoljašnjih ĉula. Onaj ko je uĉinio ono što sledi po pisanome, već je razumeo i ono što sledi po umozrenju.

71.  Sveti oci [tvrde] da će naš unutrašnji ĉovek, ukoliko je trezvouman, biti u stanju da saĉuva i spoljašnjeg ĉoveka. Po njihovim reĉima, mi i zloĉinci - demoni se udruţujemo kada ĉinimo grehe: oni nam kroz pomisli ili maštarska izobraţenja pred umom slikaju grehe koje hoće, a mi grešimo pomislima unutra i delima spolja. Pošto nemaju tela, demoni sebi i nama pripremaju muku samo pomislima, lukavstvima i prevarama. Da nisu lišeni tela, oni najnepotrebniji bi neprestano grešili i delima, svagda u sebi imajući zlo proizvoljenje, spremno na neĉastivost.

72.  MeĊutim, srdaĉna molitva Gospodu ih razbija i njihove prevare preobraća u prah. Jer, Isus, Bog i Sin BoŽji, koga neprestano i revnosno prizivamo, ne dopušta da demoni u nas ubace greh, tj. takozvani prilog, ne dopušta ni da nam u ogledalu uma pokaţu bilo kakav obraz, niti da progovore bilo kakve reĉi srcu. Ukoliko se nikakav obraz

ne prokrade u srce, ni pomisli ga neće uznemiravati. Jer, demoni obiĉno kroz pomisli skriveno besede sa dušom i uĉe je zlu.

73.  Neprestana molitva ĉisti misleni vazduh uma od mraĉnih oblaka i vetrova duhova zlobe. Kada je vazduh srca ĉist, više ništa ne spreĉava da zasija Isusova Boţanska svetlost. Potrebno je samo da se ne nadmemo taštinom, samomnjenjem i samodopadljivim isticanjem, da se ne pruţamo ka nedostiţnom, te da ne budemo lišeni Isusove pomoći. Jer, kao obrazac smirenja, Hristos nenavidi sve takvo.

74.   DrŽmo se, dakle, molitve i smirenosti. Sa ta dva oruţja, udruţena sa trezvoumljem kao sa ognjenim maĉem, naoruţavaju se misleni vojnici protiv demona. Ukoliko tako budemo vodili svoj Žvot, svakog dana i ĉasa ćemo tajanstveno imati radosni praznik u srcu.

75.  Postoji osam glavnih grešnih pomisli koje obuhvataju svu [grehovnu] oblast i od kojih se raĊaju sve ostale. Sve one prilaze vratima srca i, kad vide da ih um ne ĉuva, ulaze jedna za drugom, svaka u svoje vreme. Ukoliko se neka od tih osam pomisli pribliŽ srcu i uĊe u njega, sa sobom će uvesti ĉitav roj neĉistih pomisli. Pomraĉivši um i srce, ona razdraţuje telo i vuĉe ga na sramna dela.

76.  MeĊutim, ko pazi na glavu zmije (prilog) i gnevnim protivreĉenjem i gnevnim reĉima udara u lice neprijatelja, odmah preseca borbu. Jer, razmrskavši glavu, on izbegava i poroĉne pomisli i poroĉna dela. Posle toga njegova misao već ostaje nepomućena, budući da Bog prima njegovo bdenje nad pomislima i kao nagradu mu daje poznanje kako da pobeĊuje neprijatelje i kako da ĉisti srce od pomisli koje skrnave unutrašnjeg ĉoveka. O tome Gospod Isus kaţe: Iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud... I ovo je što pogani ĉoveka (Mt.15,19-20).

77.  Na taj naĉin duša u Gospodu moţe da povrati svoju blagoobraznost, krasotu i ispravnost koju je imala na poĉetku, kada ju je stvorio Bog. Sveti Antonije kaţe: "Kada um postane onakav kakav treba da je po prirodi, sva duša postaje - vrlina". Na drugom mestu on veli: "Da bi duša postala ispravna, um treba da je u prirodnom stanju, u kome je i stvoren". I na trećem mestu on kaţe: "Oĉistimo um. Jer, ja verujem da svestrano oĉišćen um koji je došao u svoje prirodno stanje moţe postati prozorljiv i videti bolje i dalje od demona, imajući u sebi Gospoda koji daje otkrivenja".

78.  Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog ĉulnog predmeta. Jer, Asirac (neprijatelj), kao umna sila, ljude moţe da zavodi samo ako koristi nešto ĉulno što je privlaĉno za nas.

79. Mi ljudi ne moţemo goniti ptice po vazduhu, niti leteti kao one zato što to nije svojstveno našoj prirodi. Isto tako se mi ne moţemo izbaviti od netelesnih demonskih pomisli i slobodno ustremiti paţljivo oko uma ka Bogu bez neprestane trezvoumne molitve. Ako kod tebe nema toga, ti puziš po zemlji.

80. Ako stvarno hoćeš da stidom pokriješ pomisli, da doliĉno bezmolstvuješ i da bez truda budeš trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi Isusova molitva. I za malo dana ćeš to uvideti na delu.

81.  Slova se ne mogu pisati po vazduhu, već ih, da bi bila dugotrajna, treba urezivati na neki ĉvrsti predmet. Isto tako sa napornim trezvoumljem treba ĉvrsto spojiti Isusovu molitvu. Tako će predivna vrlina trezvoumlja sa Njim moći da opstane celovita i kroz Njega na vekove da ostane neodvojiva od nas.

82.  PoloŽ, kao što je kazano, na Gospoda dela svoja i zadobićeš blagodat. Nemoj da se i na tebe odnose prorokove reĉi: Ti si im, Gospode, blizu usta, ali daleko od utrobe (Jer.12,2). Niko ne moţe trajno da umiri tvoje srce od strasti osim Isusa Hrista, koji je u sebi sjedinio ono što je daleko razdvojeno (tj. Boţanstvo i ĉoveštvo).

83.   Dušu podjednako pomraĉuju i unutrašnje mislene besede sa pomislima i spoljašnji razgovori i praznoslovlje. Stoga oni koji se staraju da od svog uma udalje sve štetno treba bez ţalosti da progone i jedne i druge ljubitelje praznoslovlja - i pomisli i ljude, iz veoma vaţnog razloga po Bogu, tj. da um ne bi oslabio u trezvoumlju. Jer, ukoliko se pomraĉimo zaboravom (zbog razgovora), mi ćemo izgubiti um (tj. postati takvi kao da uopšte nemamo um).

84. Onaj ko revnosno bude ĉuvao ĉistotu srca, steći će ZakonopoloŽtelja Hrista za uĉitelja. I On će mu tajanstveno izricati svoju volju. Poslušaću šta će o meni reći Gospod Bog (Ps.84,9), veli David, ukazujući na to. Izobraţavajući razgovor uma sa samim sobom o mislenoj borbi i o zastupniĉkom pokroviteljstvu BoŽjem, on je govorio: I reĉe ĉovek: Ima li ploda pravednik (Ps.57,12). Iznoseći potom posledicu dvostrukog razmatranja on govori: Pristupiće ĉovek i srce duboko i uzneće se Bog. I tada će njihove rane nastati od strela nejakih (Ps.63,7-8).

85.  Svagda se ponašajmo kao oni koji su srcem pouĉeniu mudrosti (Ps.89,12), neprestano dišući Isusom Hristom, silom Boga Oca i BoŽjom Premudrošću. Ukoliko se, pak, sluĉajno opustimo i zanemarimo umno delanje, sledeće jutro opet dobro opašimo bedra uma svoga i snaţnije se latimo svoga dela, znajući da nemamo nikakvog opravdanja ako ne ĉinimo dobro mi koji znamo dobro ĉiniti (Jak.4,17).

86.  Onaj ko pojede nešto otrovno, ĉim oseti tegobu ţuri da iz sebe izbaci sve i ostaje nepovreĊen. Tako će i um, koji proguta poroĉne pomisli i oseti dušeštetnu gorĉinu, te odmah poţuri da ih Isusovom molitvom, koju vrši iz dubine srca, izbaci napolje i odbaci iz sebe, izbeći svaku štetu. Tako su, po milosti BoŽjoj, onima koji se trude da trezvoumljem shvate naše delo predali drugi i naš vlastiti opit.

87.  Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i prizivanje imena Isusovog, ili misao o smrti i smirenje. I jedno i drugo donosi veliku korist.

88.  Gospod je rekao:  Nauĉite se od mene, jer sam ja krotak i  smiren srcem

(Mt.11,29).

89.  Gospod je još rekao: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom (Mt.18,4), jer svaki koji sebe uzvisuje, poniziće se (Lk.18,14). Nauĉite se, govori On, od mene. Vidiš li ĉemu? Smirenju. Njegova je zapovest Žvot veĉni. I ta je zapovest smirenje. Znaĉi, ko nije smiren, otpao je od Žvota i naći će se u onome što je suprotno tome.

90. Svaka vrlina se vrši dušom i telom, a duša i telo su tvorevina BoŽja. Ne ĉinimo li onda nešto krajnje ludo kada se veliĉamo i sujetimo tuĊim ukrasima duše i tela? I nije li još veća ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga koji je beskrajan po veliĉanstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu privlaĉimo Njegovo strašno negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Umesto da smirenošću podrţavamo Gospodu, mi gordošću stupamo u druţbu sa Njegovim najvećim neprijateljem, gordim Ċavolom. Zbog toga apostol govori: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i dušu i telo, kojima se, u kojima se i preko kojih se vrši svaka vrlina, primio od Boga, zašto se hvališ kao da nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao.

91. Oĉišćenje srca (kojim stiĉemo smirenje i svako drugo blago koje dolazi odozgo) nije ništa drugo do spreĉavanje da u dušu ulaze pomisli koje joj se pribliţavaju.

92. Ĉuvanje uma uz BoŽju pomoć, koje se obavlja radi samog Boga, ustalivši se u duši, umu saopštava mudrost za poznanje podviga po Bogu. Svome priĉesniku ono pruţa i veliku sposobnost da, sa besprekornim rasuĊivanjem, po Bogu ustroji svoja spoljašnja dela i reĉi.

93.   Poseban prvosvešteniĉki ukras u Starom Zavetu (ĉista zlatna ploĉica na grudima sa natpisom; svetinja Gospodnja - Izl.28,36) bio je praobraz srdaĉne ĉistote. Ona nas podstiĉe da pazimo na ploĉicu našeg srca, tj. da gledamo da li je pocrnela od greha, i (ako jeste) da poţurimo da je oĉistimo suzama, pokajanjem i molitvom. Naš je um nešto lako pokretljivo i teško ga je zadrţavati od grešnih sećanja. Uostalom, moţe se reći da on sa istom lakoćom ide i za rĊavim i za dobrim mislenim maštanjima.

94.   Zaista je blaţen onaj ko je svoju misao prisajedinio Isusovoj molitvi (neprestano ga prizivajući u srcu) kao što se vazduh sjedinjuje sa našim telom, ili plamen sa svećom. Prohodeći iznad zemlje, sunce proizvodi dan, a sveto i preĉasno ime Gospoda Isusa, neprestano sijajući u duši, raĊa bezbrojne suncolike pomisli.

95. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje ĉist, a kada Sunce pravde, Gospod Isus, razagna strasna maštanja, u srcu se obiĉno raĊaju svetlozarne i zvezdolike pomisli. To je stoga što je vazduh srca prosvetio Isus. Jer, premudri govori: Koji se uzdaju u Gospoda poznaće istinu i ostaće mu verni u ljubavi (Prem.3,9). Njemu pripada slava u vekove. Amin.

96.  U prethodnim glavama (koje saĉinjavaju prvi i drugi stoslov) opisali smo trud sveštenog bezmolvija uma i naveli ne samo svoje iskustvo, nego i ono ĉemu nas o ĉistoti uma uĉe Boţanstvene reĉi bogomudrih otaca. Kazavši još nešto malo o koristi ĉuvanja uma, mi ćemo završiti slovo.

97.  I tako, poĊi za mnom, i sledi me da bi dostigao blaţeno ĉuvanje uma, ma ko bio, ukoliko ţeliš da u duhu vidiš blage dane (Ps.33,12). I ja ću te u Gospodu nauĉiti vidljivom delanju i Žvotu bestelesnih sila.

98. AnĊeli se neće nasititi da pevaju Tvorcu. Ni um se neće nasititi, sarevnujući im u ĉistoti. Neveštastveni (anĊeli na nebu) se ne brinu o hrani. Tako se o njoj ne brinu ni veštastveni neveštastvenici (trezvoumnici na zemlji) kada uziĊu na nebo bezmolvija uma.

99. Kao što se gornje sile ne brinu o bogatstvu i sticanju, tako se ni oĉišćeno oko, koje je steklo naviku u vrlini (trezvoumlja), ne brine o spletkama zlih duhova. I kao što one odlikuje bogatstvo uspevanja u usavršavanju u Bogu, tako ove odlikuje ĉeţnja i ljubav prema Bogu, te stremljenje i uzdizanje ka Boţanstvenom. Pruţajući se ka uzdizanju (gore po stepenima duhovnog savršenstva) sa nenasitom ĉeţnjom koja nastaje od okušanja Boţanstvene ljubavi, koja dovodi do ushićenja, oni se ne zaustavljaju sve dok se ne upodobe serafimima. Oni neće prestati sa trezvoumljem i ĉeţnjivim uzvišavanjem sve dok ne postanu anĊeli u Hristu Isusu, Gospodu našem.

100. Nema otrova jaĉeg od otrova zmije aspide i vasiliske, i nema većeg zla od zla samoljublja. Porod samoljublja su krilate zmije: samopohvala u srcu, samougaĊanje, stomakougaĊanje, blud, taština, zavist i kruna svih zala - gordost, koja ne samo ljude, nego i anĊele svrgava sa neba i, umesto svetlošću, pokriva tamom.

Ovo ti je Teodule napisao imenjak bezmolvija (tj. Isihije), koji, doduše, nije bezmolvnik i na delu. Moţda nisam napisao sve što se odnosi na predmet o kome je reĉ, ali sam ipak napisao sve što mi je dao Bog, koga u Ocu, Sinu i Duhu Svetom hvali i slavi

sva slovesna priroda, anĊeli i ljudi i sva tvar koju je sazdala neizreciva Trojica, Jedini Bog, ĉijeg svetlog Carstva da se udostojimo i mi, radi molitava Presvete Bogorodice i prepodobnih otaca naših. Njemu, nepostiţnom Bogu, neka je veĉna slava. Amin.