Stop vežba

„Stop" vežba je obavezna za sve studente Instituta. U toj vežbi, na komandu „stop", ili prethodno određen signal, svaki student mora odmah da zaustavi svaki pokret, gde god da se nalazi i šta god da radi. Da li usred ritmičkih pokreta ili u svakodnevnom životu na Institutu, u radu ili za stolom ne mora zaustaviti samo svoje pokrete već mora zadržan izraz lica, osmeh, pogled i napetost svih mišića tela u tačno onom stanju u kom su bili pri komandi „stop". Mora zadržati pogled tačno na onom mestu gde se desilo da gleda u trenutku komande. Dok je u stanju zaustav­ ljenog pokreta, student mora takođe zaustaviti tok misli, ne puštajući nikakve nove misli kakve god da su. I mora koncentri- sati svu svoju pažnju na posmatranje napetosti mišića u različitim delovima tela, vodeći pažnju sa jednog dela tela na drugi, pazeći da se mišićna napetost ne menja,  ni da se povećava niti da se smanjuje.

Kod čoveka tako zaustavljenog, koji ostaje nepokretan, nema položaja. To je jednostavno pokret prekinut u trenutku prelaska iz jednog položaja u drugi.

Obično mi prelazimo iz jednog položaja u drugi tako brzo da ne zapažamo stavove koje zauzimamo u prelaženju. „Stop" vežba nam pruža mogućnost viđenja i osećanja našeg vlastitog tela u položajima i stavovima koji su nam sasvim neobični i neprirodni.

Svaka rasa, svaka nacija, svaka epoha,  svaka zemlja, svaka klasa i svaka profesija imaju vlastiti ograničeni broj položaja od kojih se nikad  ne  mogli  odvojiti  i  koji predstavljaju poseban  stil  date epo-

he, rase ili profesije. Svaki čovek, u skladu sa vlastitom individu­ alnošću usvaja određeni broj položaja koji su mu na raspolaganju i zato svaka individua ima krajnje ograničen repertoar položaja. To se lako može videti, npr., u lošoj umetnosti, kad umetnik, navikao mehanički da predstavlja stil i pokrete jedne rase ili jedne klase, pokuša da oslika drugu rasu ili klasu.

Puno materijala u ovom pogledu daju ilustrovane novine, u kojima često možemo videti orijentalce sa pokretima i stavovima engleskih vojnika, ili seljake sa pokretima i položajima operskih pevača.

Stil pokreta i položaja svake epohe, svake rase i svake klase neraskidivo je povezan sa karakterističnim formama mišljenja i osećanja. I oni su tako blisko povezani da čovek ne može da promeni ni formu misli ni formu osećanja bez menjanja reperto­ ara položaja.

Forme mišljenja i osećanja mogu se nazvati položajima misli i osećanja. Svaki čovek ima određen broj intelektualnih i emocio­ nalnih položaja, baš kao što ima određen broj položaja kretanja; a njegovi pokretni, intelektualni i emocionalni položaji su svi međusobno povezani. Prema tome, čovek nikad ne može da pobegne od sopstvenog repertoara intelektualnih i emocionalnih položaja dok se ne promene njegovi pokretni položaji.

Psihološka analiza i proučavanje psihomotornih funkcija, primenjeni na određeni način, pokazuju da je svaki od naših pokreta, voljni ili nevoljni, nesvesni prolaz iz jednog automatski fiksiranog položaja u drugi, podjednako automatski. Iluzija je da su naši pokreti voljni; u stvarnosti oni su automatski. A automati­ zam naših misli i osećanja je nedvosmisleno povezan sa automa­ tizmom naših pokreta. Jedan ne može biti promenjen  bez promene drugog. I ako je, na primer, čovekova pažnja koncen- trisana na promenu automatizma misli, njegovi uobičajeni pokreti i položaji ometaće nov način mišljenja evociranjem  starih uobi­ čajenih  asocijacija.

Ne prepoznajemo do kog su stepena intelektualne, emocio­ nalne i pokretne  funkcije međusobno zavisne, mada, u isto vre-

me, možemo biti svesni koliko mnogo naše raspoloženje i emo­ cionalna stanja zavise od naših pokreta i položaja. Ako čovek zauzme položaj koji, kod njega, odgovara osećanju žalosti i utučenosti, tada će, za kratko vreme stvarno osetiti žalost ili utučenost. Strah, ravnodušnost, odbojnost i slično mogu da se stvore veštačkom promenom položaja.

Posto sve čovekove funkcije - intelektualna, emocionalna i pokretna - poseduju sopstveni određen repertoar položaja i pošto su u stalnom uzajamnom delovanju, sledi da čovek nikad  ne može da se odvoji od sopstvenog repertoara.

Ali metode rada na Institutu za harmoničan  razvoj  čoveka nude mogućnost odvajanja od ovog kruga urođenog automatiz­ ma, a jedno od sredstava za to je, posebno na početku rada na sebi, „stop" vežba.

Pokret koji je započet prekida se na iznenadnu komandu ili signal. Telo postaje nepokretno i fiksirano na sredini prelaza iz jednog položaja u drugi, u stavu koji nikad ne zauzima u običnom životu. Opažanjem sebe u tom stanju, to jest, u stanju nepozna­ tog položaja, čovek gleda sebe sa novih tačaka gledišta, vidi i posmatra sebe iznova. U tom položaju, neuobičajenom za njega, može misliti iznova, osećati iznova, i upoznavati sebe iznova. Na ovaj način krug starog automatizma je srušen. Telo se uzaludno bori da zauzme uobičajeni položaj koji mu je udoban. Volja čovekova, pokrenuta naredbom ,,stop", protivi se tome. „Stop" vežba je istovremeno vežba za volju, pažnju, misli, osećanja i pokrete.

Ali je neophodno razumeti da je za pokretanje volje dovoljno snažne da zadrži čoveka u neuobičajenom položaju neophodna spoljašnja komanda „stop". Čovek ne može sam sebi dati koman­ du „stop" pošto se njegova volja ne bi pokorila toj naredbi. Razlog za to leži u činjenici da je kombinacija uobičajenih položaja, intelektualnih, emocionalnih i pokretnih, snažnija od volje. Komanda „stop", koja dolazi spolja, zamenjuje intele­ ktualne i emocionalne položaje i, u ovom slučaju, telesni položaj se potčinjava volji.

Prieure, 23. maj 1923.