Ljubav nije ovisnost. Pozitivno je zavisiti od drugih. Kada ne bismo zavisili jedni od drugih, društvo ne bi ni postojalo! Živimo u stanju uzajamne ovisnosti. Zavisimo od mesara, pekara, električara, pilota, taksista, ljekara... nabrajanju nikad kraja. Ali kad zavisimo jedni od drugih da bismo bili sretni, to je loše.

Često možemo vidjeti dve prazne osobe koje zavise jedna od druge, dve nedovršene ličnosti koje se uzajamno podupiru. Kao dve domine oslonjene jed- na o drugu. Ako se jedna izmakne, druga pada. Zar je to ljubav? Ne možemo govoriti o ljubavi ako ona služi da usamljenost učini podnošljivijom. Kada se osećamo prazno, odmah hrlimo da tu prazninu popunimo nekim. To nije ljubav. Da bismo utekli od usamljenosti i praznine, upuštamo se u bilo kakvu aktivnost, bacamo se na neki posao ili u nečiji zagrljaj. Ali usamljenost ne može biti izlječena kontaktom sa ljudskim bićima, već samo kontaktom sa stvarnošću.

Kada se suočimo sa usamljenošću, otkrivamo da ona ne postoji. U stvarnosti ne postoji nikakva praznina.

Upamtite ovo dobro ubuduće. Ono što tražite već je u vama. Ako ozbiljno pristupite svemu što se nalazi u vašoj duši, nestaće sve ono od čega bežite a izroniće ono što tražite. Ne može se voljeti da bi se poništila usamljenost. Kada se govori o ljubavi, obično se govori kao o nekoj robi koja je na prodaju. „Jesi li dobar prema meni? Biću onda i ja prema tebi! Jesi li nježan prema meni? Biću onda i ja prema tebi. Nisi učtiv prema meni? Šteta, simpatija koju sam osjećala prema tebi pretvara se u antipatiju!" Zar je to ljubav? To je burza emocija kamufliranih ljubavnim ponašanjem.

Ljubav nije želja. Prije dve i po tisuće godina, Buda je rekao: „Svijet je pun patnje. Porijeklo, korijen patnje je želja.

Kada ukinemo želju, ukidamo patnju". Pod željom je podrazumijevao sve ono od čijeg zadovoljavanja zavisi naša sreća. Naše društvo, naša kultura, neprekidno podstiče u nama nove i nove želje. Sve više i više usmjerava nas ka nezadovoljstvu, nesreći i egoizmu. Svijet je prepun patnje. Korijen patnje je želja. Ukidanje patnje počinje ukidanjem želje.

Ambicija je određeno pranje mozga kojim su nas podvrgli! Naučili su nas da bez ambicije ništa nećemo uraditi u životu. Zaboravili su na energiju i uživanje koji se mogu pronaći u radu. U Kini postoji ova; izreka: „Kada strijelac odapne strijelu van takmičenja, pokazuje svu svoju sposobnost. Kad je u izgledu medalja, postaje nervozan. Ako se nudi zlatni pehar, postaje šlep. Njegova sposobnost je uvek ista, ali nagrada čini da više misli o pobjedi umjesto o gađanju. Napetost vezana za pobedu čini ga slabim". Ambicija zamagljuje njegov pogled.

Svijet je prepun patnje, korijen patnje je želja. Brakovi zasnovani na želji ne traju dugo: „Puno očekujem od tebe. Bolje nemoj da me razočaraš..." I obrnuto: „Ti puno očekuješ od mene. Ne želim da te razočaram..." Ubeđivanja! „Potrebna sam ti! Potreban si mi! Potrebno mi je da nađem svoju sreću u tebi! Potrebno je da nađeš svoju sreću u meni!" I tu izbija sukob. Tu počinje pretenzija za posjedovanjem druge osobe. Tamo gde je prisutna ova vrsta želje, krije se učena! A tamo gde se krije učena, javlja se strah. A tu gde je strah, nema ljubavi, jer uvek mrzimo ono čega se plašimo. Prava ljubav uvek eliminira strah. Kada je to samo želja kamuflirana ljubavlju, često se ispolji strah.

Ljubav nije želja, nije opsesija. Zaljubiti se je nešto sasvim suprotno od voljeti, ali zaljubljivanje je u modi. To je bolest kojom bi svi želeli da se zaraze. Vidimo je u filmovima, slušamo u ljubavnim pjesmama. Gledao sam film u kome djevojka kaže: „Volim te! Ne mogu da živim bez tebe!" Ne mogu da živim bez tebe? Zar je to ljubav? To je glad! Kad se zaljubim u tebe, ne vidim te više. Ako dozvolim da me snažna emocija zaslijepi, bez obzira da li je pozitivna ili negativna, gubim sposobnost raspoznavanja. Emocija se umiješa i čini da projektujem svoje potrebe na drugoga.