Iz ovoga će se videti da je "duša", posmatrač sveta, neodvojiva od sveta, svog prizora. Sve zajedno su tvorevine ega.

Suštinu ovog učenja Mudrac je objasnio jednom američkom učeniku doslovno ovako: "Samo jedna Svest, svuda jednako rasprostranjena. Ti je kroz iluziju nejednako raspodeljuješ. Nema raspodele, nema svuda." Ovom prilikom Mudrac je govorio na engleskom, i ovo su upravo te reči koje je izgovorio. Ovde, u prvoj rečenici, ideje o "raspodeljivanju" i o "svuda", morale su da budu prihvaćene. Međutim, u trećoj rečenici Mudrac razjašnjava da su i one iluzije, jer su tvorevine egoističnog uma.

Sopstvo Stanja bez ega se često naziva veliko Sopstvo, i pri tome se Ono razlikuje od malog bednog sopstva koje se pojavljuje u tri stanja. Ipak, Mudrac nam kaže da istinska razlika, izražena na taj način, nije između "velikog" i "malog", već između "stvarnog" i "lažnog". Veliko Sopstvo predstavlja stvarno Sopstvo; drugo sopstvo zapravo ne postoji. Budući da je ovo sopstvo lažno, stvarno Sopstvo ga istiskuje kada ego umre.

Mudrac se često slobodnije opisuje kao "neko ko poznaje Sopstvo". Međutim, ovo ne bi trebalo bukvalno shvatiti. Ovaj proizvoljan opis namenjen je onima koji veruju da je neznanje nešto što postoji. Njima kažu da moraju da se reše ovog neznanja zadobijanjem "Znanja o Sopstvu". U ovome postoje dva pogrešna shvatanja. Jedno od njih je da Sopstvo predstavlja objekat znanja. Drugo je da Sopstvo nije poznato, pa mora da se spozna. Budući da je Sopstvo jedina Stvarnost, Ono ne može da postane objekat znanja. Budući da je Sopstvo, Ono nikada nije nepoznato. Drevno nasleđe nam kaže da ono nije ni znano ni neznano, a Mudrac to potvrđuje.

Zašto je to tako? Sopstvo je čisto "JA JESAM", jedino što je očigledno. Njegovom Svetlošću obasjan je ceo svet. Ipak, izgleda da je nepoznato, i da mora da se spozna, jer Ga zaklanjaju svet i ego. Ono što je potrebno je da se ovi otklone. Mudrac ovo objašnjava pomoću analogije sobe koja je zatrpana nepotrebnom starudijom. Ako je potreban prostor, sve što treba da se učini je da se starudija ukloni; nikakav prostor ne mora da se unosi izvana. Isto tako, egoistični um i njegove tvorevine moraju da se iskorene, i tada će jedino Sopstvo preostati, nesmetano isijavajući.  Ono što se slobodno naziva "poznavanje Sopstva", zapravo predstavlja bivanje bez ega, kao Sopstvo. Otuda Mudrac ne poznaje Sopstvo; on jeste Sopstvo.

Ova upanišadska istina - da je Sopstvo besmrtna, samopostojeća Stvarnost - takođe se dokazuje - tako nam kaže Mudrac - činjenicom svakodnevnog iskustva, koje je, međutim, opisano kao nešto neobično. Svi znamo da je smrt neizbežna. Ipak, ne osvrćemo se na to i uvek se ponašamo kao da ona ne postoji. Smatra se da je ovo neobično. Međutim, ako imamo u vidu učenje Mudraca, naime, da smo mi kao stvarno Sopstvo zapravo besmrtni, šta ima čudno u tome? Ovo je znak da Sopstvo nije nikada zaista postalo zarobljeno ili ograničeno - da nikada nije izgubilo Svoju prirodu Stvarnosti.

Stvarno Sopstvo, otuda, nije ni nepostojanje niti besvesnost. Ono je Postojanje i Svest.

Opisuje se i kao Sreća i Blaženstvo. Ovde opet moramo da vodimo računa o predstavama koje pripadaju svetu ega. Sopstvo je

bezlično, i prema tome, Ono je Sreća, a ne neko ko je srećan. Onaj ko je srećan, nije uvek srećan. Ponekad je očajan. Ponekad je više srećan, a ponekad manje. To smo videli u drugom poglavlju. Stvarno Sopstvo u Stanju bez ega nije ni nalik ovom "srećnom čoveku". Sreća proističe iz suštine Njegove prirode, kao Postojanje i Svest. Isto kao što je Sopstvo izvor celokupnog postojanja i celokupne svesti, gde god da se pokaže, tako je Ono i izvor sve sreće

-    uglavnom u obliku užitka - koju doživljavaju egoistični umovi.

Mudrac je dao još jedan jasan dokaz o stvarnosti Sopstva u Prirodnom Stanju, citirajući stih iz Joga Vašište: "Baš kao što se u proleće drveće prolepšava i razvija se, tako i Tragalac za stvarnim Sopstvom, zadovoljan u uživanju Blaženstva Sopstva, sigurno dobija više Svetla, Moći i Inteligencije." (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 29). Ove pojave su za one koji naginju sumnjama dokaz da postoji Nešto iza novog procvata vrlina. To Nešto predstavlja Potpunost moći i znanja.

Ovo je najočiglednije u dubokom snu. Ne može da se sumnja da je samo Sopstvo izvor sreće koja preovladava u tom stanju, čega se prisećamo kasnije. Već smo uvideli istinu da čak i zadovoljstva koja nam dolaze u budnom stanju, i za koja pretpostavljamo da su uzrokovana dodirom sa objektima čula, dolaze jedino iz Sopstva. Ona su samo kapljice Sreće koja je Sopstvo. Ovu prirodnu Sreću po pravilu takoreći zatomljuje prvobitno neznanje i njegovi potomci, želje i nezadovoljstva, strahovi i zabrinutosti, koji sačinjavaju um. Um, delujući kao zaseban entitet, skoro u potpunosti zasenjuje sreću koja nam po prirodi pripada, Sopstvo. Ipak, um ponekad manje-više prestaje da zakrčava put, i tada nam dolazi nešto što nam izgleda kao obilan dotok sreće. Dešava se da um nakratko postaje jedno sa Sopstvom - kao u dubokom snu - i tada smo, kažemo, ispunjeni srećom. Ovo povremeno sjedinjavanje sa Sopstvom dešava se kad god nemir uma popusti, usled ispunjenja neke snažne želje, ili otklanjanja nekog straha. Ova sreća je prolazna, budući da postoje neke druge nezadovoljene želje koje se brzo aktiviraju, i tada um gubi vezu sa Sopstvom. Mudrac nam kaže da tuga nije ništa drugo do ovo odvajanje od Sopstva, a da sreća predstavlja samo vraćanje uma na svoj Izvor, Sopstvo. Um aktivno radi  kada  je  odvojen  od  Sopstva.  Postati  svestan  nečega  znači

odvojiti um od Sopstva, i tako nastaje tuga. Ne biti svestan stvari i misli je sreća. Jer, tada smo Sopstvo.

Drevno nasleđe to slikovito pokazuje ovako: "Kao što čovek u čvrstom zagrljaju sa svojom ženom ne zna ni za šta spolja ili iznutra, tako ni osoba u čvrstom zagrljaju stvarnog Sopstva ne zna ni za šta spolja ili iznutra." Da ovo nije nesvesnost, ističe se u jednom kasnijem poglavlju. "Gledajući, On ne vidi. Svakako, vid Posmatrača nikada ne slabi, jer je neuništiv. Ali, ne postoji drugi objekat kojeg bi video odvojeno od Sebe."

Na taj način odgovoreno je na oba pitanja o Stanju bez ega, koja su izneta na razmatranje. Postoji stvarno Sopstvo koje leži u osnovi tri stanja, koje je po prirodi besmrtno i koje bi preživelo svođenje nestvarnog ega na ništavilo. Sreća je suština prirode tog Sopstva. Otuda je Stanje bez ega jedino poželjno, van svakog poređenja sa bilo čim što postoji u relativnosti.

Jedina značajna teškoća na koju intelekt nailazi u prihvatanju izloženog učenja je ovo. Intelekt zahteva racionalnu vezu između sveta kojeg poznaje, i Sopstva ili Stvarnosti o kojoj mu se govori. On želi most između ova dva preko kojeg može da prelazi i da se ponovo vraća. Takav most ne postoji i nemoguće je da ga iko izgradi - čak ni Mudrac. Razlog je krajnje jednostavan, naime, činjenica da su Svet i Stvarnost negacije jedno drugog. Ranije smo videli da je ono što se pojavljuje kao svet samo Stvarnost. Analogija sa zmijom koja se vidi umesto konopca nam je pomogla da ovo razumemo. Isto tako su svet i Stvarnost negacije jedno drugog. Ne mogu da se vide istovremeno. Konopac nije u srodstvu sa zmijom; on je nije stvorio. Isto tako su i svet i Stvarnost negacije jedno drugog, u smislu da onaj ko vidi jedno od njih, ne može u isto vreme da vidi ono drugo. Ta dva ne mogu da se doživljavaju istovremeno. Onaj ko vidi svet, ne vidi Sopstvo, Stvarnost. S druge strane, onaj ko vidi Sopstvo, ne vidi svet. Prema tome, samo jedno od njih može da bude stvarno - ne oba. Otuda ne postoji stvarna veza između njih. Svet nije nastao iz Stvarnosti. Stvarnost nije ni u kakvom srodstvu sa svetom. Stoga, jasno je da most koji intelekt traži ne postoji i ne može da se izgradi.

Pitanja koja se postavljaju, uz pretpostavku da postoji takav most i želja da se o njemu sve sazna, besmislena su i ne zaslužuju direktan odgovor. Primetili smo jedno takvo pitanje ranije. Ono je

bilo o poreklu neznanja. Isto pitanje je postavljeno Mudracu na uobičajeni način: "Kako Stanje Oslobođenja uskladiti sa svetom?" Mudrac je odgovorio: "Taj sklad postoji u samom Oslobođenju." Mudrac koji se nalazi u tom Stanju nije svestan nikakvog nesklada. Naprotiv, u tom Stanju vlada savršen sklad, budući da u njemu postoji jedino Sopstvo - lišeno sveta. Ali, intelekt ne može da spozna taj sklad - jer, ako dospe tamo, prestaće da postoji. Ovo je značenje izjave koja se neprestano pojavljuje u drevnom nasleđu, da je Stanje Oslobođenja - to jest, stvarno Sopstvo koje se nalazi u tom Stanju - izvan intelekta.

Kako je ovo Stanje izvan intelekta, tako je i izvan govora. Pokušaji da se verodostojan opis tog Stanja pruži rečima, osuđen je na neuspeh. Odnosno, bilo koji opis koji ističe nešto konkretno o Njemu, neizbežno će biti u nečemu pogrešan. Mnoge takve izjave koje se nalaze u drevnom nasleđu, ispravljaju se novim izjavama, a ove opet drugim, sve dok učenik ne bude zreo da mu se kaže da Ono ne može da se objektivizuje intelektom, a da se pri tome ne pogreši, i da je direktno Iskustvo jedini način da se Ono spozna na pravi način, ili tačnije, da nestane pogrešno znanje o Njemu.

Zaključak je da jedino možemo da znamo šta Sopstvo nije, a nikada šta Ono jeste. U završnom podučavanju ne pokušava nam se reći ništa o konkretnom sadržaju tog Stanja. U drevnom nasleđu nam se kaže da Sopstvo treba da shvatimo kao Neti, Neti - "ne ovo", "ne ovo". Jezik Sopstva je Tišina, nisu reči. Ovu istinu nam rasvetljava priča o poduci Tišinom, koju je poklonio sam Gospod - pojavivši se kao Dakšinamurti pred četvoricom Mudraca: Sanaki, Sanandani, Sanatsuđata i Sanatkumari. Učenici su shvatili da moraju da utišaju govor i misli, da bi pronašli Istinu koja je izvan oba. Učinili su tako i pronašli je. "Tišina je," kaže Mudrac, "govor Sopstva, i ona je najsavršenije učenje. Govor je poput žarenja spiralne niti sijalice u električnoj lampi, ali Tišina je poput struje u žici."

Otuda ne smemo da očekujemo nikakav konkretan opis Stanja bez ega ili Sopstva koje se nalazi u tom Stanju. Čak ni Mudrac ne može da nam kaže ništa konkretno o tom Stanju. Sve što može da učini je da odstrani naša pogrešna shvatanja o Njemu. Kaže nam da Ono nije, ili tačnije, da se razlikuje od stanja koja su nam poznata u relativnosti. Jedini koji može išta da nam kaže o tom stanju je

Mudrac. Česta se koristi jedna izreka koja kaže da "onaj ko priča o Njemu, nije Ga video; ko Ga je video, ne priča".

Može da se kaže da postoje konkretni opisi o njemu u drevnom nasleđu, naime, da je Ono Stvarnost, Svest i Sreća - Sat, Ćit i Ananda. Odgovor je da su ovi opisi konkretni samo u formi. Njihovo značenje nije konkretno, budući da su namenjeni samo da rasprše pogrešna shvatanja. Ono se naziva Stvarnost, da bi se raspršila predstava da je Ono nepostojanje. Naziva se Svest, da bi se pokazalo da nije ni nesvesno, kao nepokretni objekti, niti nepostojano svesno, kao um. A naziva se Sreća, da se pokaže da u Njemu transcendiramo ovu relativnost koja je u suštini nesrećna.

Ono što se tačno zna o tom Stanju je da Ono nije neki svet ili mesto prebivanja, na koje oslobođeni sigurno odlaze, sada, ili nakon smrti. Razni vernici veoma poštuju neobična verovanja i pomoću njih podučavaju. Neki kažu da kada čovek dostigne Oslobođenje, njega u telu podižu na nebo. Drugi kažu da telo, jednostavno, iščezava, budući čudesno transformisano u nešto nevidljivo. Po njima, ako ostane mrtvo telo, nije došlo do oslobođenja. Većina ljudi veruje da Oslobođenje znači otići ili biti odnesen u nekakav nebeski svet. U Joga Vašišti nam se kaže: "Oslobođenje nije s one strane neba, niti je Ono u svetu ispod, niti na zemlji. Oslobođenje je nestajanje uma i svih želja." Smisao toga je da se Stanje bez ega ne nalazi u relativnosti. Ono i ne može da bude u njoj, zato što je njena potpuna negacija. Isto kaže pouka drevnog nasleđa: "Kada iščeznu sve želje koje preplavljuju Srce, ono što je smrtno postaje besmrtno. Tog trenutka ono postaje Brahman."

Međutim, postoji jedna izjava o Sopstvu za koju se možda čini da protivreči ovome. I drevno nasleđe i Mudrac nam kažu da Stvarnost prebiva u Srcu. Mudrac nam takođe kaže da je Isus mislio isto kada je rekao: "Kraljevstvo Nebesko je u vama" Prva pomisao je da ovo podrazumeva da je stvarno Sopstvo  u relativnosti, i da je čak veličine atoma, budući da je ograničeno prostorom koji nije veći od čovekovog palca. Međutim, ovo ne bi trebalo doslovno shvatiti. Jer, kaže nam se i to, da se beskrajno nebo, zajedno sa svim svetovima, nalazi unutar tog malog prostora. Svrha ovog učenja je da Sopstvo mora da se traži i pronađe okretanjem od sveta ka unutra, što ćemo videti u sledećem poglavlju. Mudrac nam kaže - citirajući stih iz Joga Vašište - da

Srce na koje se misli nije samo mišićni organ, već stvarno Sopstvo, prvobitna Svest. Ono se naziva Srce, zato što je Izvor inteligencije iz koje se um rađa i razvija u svet. U taj Izvor um mora da se vrati, kako bi relativnost mogla da se sklupča i prestane. Kada se um, zajedno sa životom, vrati u Srce i ostane u jedinstvu sa Njim, tada više ne može da na Sopstvo projektuje pojavni svet koji ga skriva. Iz ovog sledi da Mudrac ne vidi svet, iako to ponekad kaže, iz obzira prema slabostima učenika. Ovo ćemo videti kasnije, kada budemo razmatrali pitanja koja se tiču Mudraca.

Sopstvo je, otuda, u nekom smislu Sve. O njemu se govori da je Sveukupnost, čiji su svet i stvorenja delovi, iako je apsolutna istina da Ono nije podeljeno. Tako, zadobiti Sopstvo znači zadobiti Sve. Drevno nasleđe nam kaže: "To što je beskonačno jeste Sreća; u konačnosti sreća ne postoji." Mudrac nam kaže: "Jedino je Sopstvo veliko; sve ostalo je beskonačno malo. Ne vidimo da je išta, što nije Sopstvo, vredno prodaje Sopstva" (Guru Vachaka Kovai, stih 1060). Ovo nas podseća na Isusovu izreku: "Šta čoveku vredi da osvoji ceo svet, a izgubi samoga sebe?" Po jednoj veoma niskoj ceni, predaji ega - dobija se ovo beskonačno veliko Jedno, Sopstvo. Ali ova niska cena mora da se plati.

Pa ipak, dešava se da ljudi strahuju od ovog Stanja. Ne strahuju od postojanja mučenog egom, koje je izvor svih njihovih strahova, budući da veruju da su oni sami ego, i da ne znaju stvarno Sopstvo. Strahuju da će, ako izgube ego, i sami prestati da postoje. Ne plaše se onoga čega bi trebalo, a plaše se onoga čega ne bi trebalo. Plaše se neustrašivosti, koja znači odsutnost ega, a ne plaše se straha koji je ego. Da gubitak ega zaista ne predstavlja gubitak, trebalo bi da im bude jasno iz iskustva sreće tokom spavanja. Niko se ne plaši da ode na spavanje, kaže Mudrac, iako je to stanje lišeno ega. Prema tome, zašto bi se neko bojao da izgubi ego - uzroka sveg Straha - jednom za svagda, i time zadobije Neustrašivost?

Prirodno Stanje mora da se razlikuje od Jogijevog transa, koji se naziva Samadi. To nam govori Mudrac sa Arunačale. Postoje razne vrste transa, a najviši se naziva Trans bez misli - Nirvikalpa Samadi. Opis "bez misli" odgovara takođe i Prirodnom Stanju. Jogistički trans se naziva Kevala Nirvikalpa Samadi. Prirodno Stanje  se  naziva  Sahađa  Nirvikalpa  Samadi.  "Sahađa"  znači

"Prirodno". Jedino je ovo Stanje Oslobođenja - ne ono drugo. Razliku je na videlo izneo Mudrac. Jedan učenik ga je pitao: "Ubeđen sam da je neko ko je u Nirvikalpa Samadiju nedotaknut bilo kakvom aktivnošću tela i uma. Zasnivam svoje mišljenje na posmatranju tvog Stanja. Neko drugi tvrdi da su Samadi i telesna aktivnost međusobno nespojivi i da ne mogu istovremeno da postoje. Koje je od ovih gledišta ispravno?" Mudrac je odgovorio: "Obojica ste u pravu. Postoje dva Nirvikalpa Samadija. Jedan se naziva Prirodno Stanje ili Sahađa Nirvikalpa Samadi, ili jednostavno Sahađa. Drugi je Kevala Nirvikalpa Samadi. Tvoje gledište se tiče prvog; drugo se  tiče ovog poslednjeg. Razlika između  njih je  u ovome. U prvom, um se rastapa i nestaje u Sopstvu. Nestavši na taj način, ne može ponovo da oživi, i zato je to kraj ropstva. U drugom slučaju, um se ne rastapa i ne gubi u Sopstvu; on uranja u Svetlo Svesti, koja je Sopstvo. Dok je tako uronjen, Jogi koji je u Samadiju uživa veliku sreću. Ali, budući da um ostaje i dalje različit od Sopstva, on zaista može ponovo da se aktivira, a Jogi da podlegne neznanju i vezanosti. Onaj ko je zadobio Prirodno Stanje je Mudrac; on je oslobođen jednom za svagda, i ne može ponovo da postane vezan. Razlika se slikovito prikazuje na ovaj način. Um Mudraca koji je dostigao Prirodno Stanje je poput reke koja se ulila u okean, i postajući jedno sa njim, više se ne vraća. Um Jogija u Jogističkom Samadiju je poput vedra koje se konopcem spušta u bunar, gde ostaje potopljeno u vodi. Pomoću konopca može ponovo da se izvuče. Prema tome, um Jogija može da se vrati u svet; on nije oslobođen. Zato on veoma podseća na obične ljude. Jogijev um u Samadiju je poput uma u snu, s tom razlikom što je spavačev um uronjen u tamu, a um Jogija u Svetlo Sopstva. Mudraca, odnosno, onoga čiji se um rastopio u Sopstvu, svet ne dotiče ni na koji način, iako za svu spoljašnju pojavnost, on - odnosno, njegovo telo i um - može da bude aktivan u svetu. Njegove aktivnosti su slične načinu na koji jede pospano dete, dok ga majka hrani, ili kretanjima kočije čiji vozač spava". Do ovoga ćemo doći kasnije.

Iz ovoga se jasno vidi da jedino onaj ko je zadobio Prirodno Stanje - to jest, onaj koji se lišio ega - može drugima da bude Učitelj Istine o Sopstvu, a ne običan Jogi, koji je dostigao Kevala Nirvikalpu. Da dostignuće ovog drugog ne oslobađa čoveka, Mudrac slikovito prikazuje  primerom jednog Jogija  koji je  dostigao  ovaj Samadi i mogao da u njega sa naporom zaroni i da iz godine u

godinu u njemu sve duže ostane. Jednom prilikom je izašao iz Samadija i osetio žeđ. Budući da je učenik bio blizu, poslao ga je po vodu. Međutim, učenik se dugo zadržao. U međuvremenu, Jogi je ponovo utonuo u Samadi. Prošli su vekovi, tokom kojih je vlast zemlje prešla iz ruku Hindusa u ruke Muslimana, a od njih u ruke Britanaca. Konačno se Jogi probudio i prva misao mu je bila da je učenik trebalo da mu donese vodu, i uzviknuo je: "Jesi li mi doneo vodu?" Jasno je da se u ovom slučaju um prikriveno održavao u životu za vreme Samadija, i ponovo započeo sa svojom aktivnošću upravo odande gde je prestala. Dok je um u životu, nema Oslobođenja.

Izgleda moguće da Prirodno Stanje dođe posle ponavljanja iskustava ovog drugog stanja tokom nekoliko meseci ili godina. Um bi na ovaj način mogao da se malo po malo istroši, isto kao što bi lutka od šećera koja se uvek iznova uranja u sok od šećerne trske mogla da se troši, sve dok ništa od nje ne ostane.

Sada možemo da odgovorimo na pitanje koje je postavljeno i na koje je odgovoreno još davno - u drevnom nasleđu. Ovo pitanje je moglo da se nametne i čitaocu. Stanje Oslobođenja je lišeno ega. Isto tako i duboki san. Izgledalo bi kao da čovek može da  se oslobodi jednostavnim odlaskom na spavanje. Kada se probudi, vidi da je u ropstvu kao što je i bio. Videli smo da se čak i Jogi, kada izlazi iz svog transa, zvanog Samadi, nalazi u istoj nevolji. Pitanje je: "Zašto spavač, koji je lišen ega tokom spavanja, ne ostane bez ega? Zašto ego ponovo oživljava posle buđenja?"

Pre nego što razmislimo o odgovoru, mogli bismo da primetimo još jedno obeležje spavanja, koje nalazimo u Otkrovenju. Ne samo da spavanje nije prolaz do Oslobođenja, već je takođe i prepreka na putu do Njega. Kasnije ćemo videti da, ako tragalac za Sopstvom zaspi u toku Traganja, posle buđenja mora da krene ispočetka. Samo ako sve vreme ostane potpuno budan i aktivno istraje u Traganju sve dok se ne dogodi Otkrovenje Sopstva, oslobodiće se iz ropstva.

Na ovo se ukazuje u trećem delu Taitirija Upanišade, gde nam se kaže da je Brigu, kojeg je podučio njegov otac Varuna, zadobio Iskustvo stvarnog Sopstva - koje se navodi kao Blaženstvo, Ananda

-     direktno iz omotača intelekta. On nije odbacio taj omotač, pa se

izgubio u omotaču blaženstva - Anandamaji - što bi značilo zapadanje u san. Ovaj poslednji omotač - kauzalno telo - se ne transcendira posebno, već jedino zajedno sa omotačem inteligencije.

Kada je Mudracu postavljeno ovo  pitanje, on se pozvao  na upanišadsko nasleđe, gde je na njega odgovoreno. Postoji jedna značajna razlika između ta dva stanja. Mudrac ulazi u Stanje bez ega putem potpunog i konačnog izumiranja ega, odnosno, prvobitnog neznanja. Jezikom relativnosti, za njega se kaže da gubi vezu sa suptilnim i grubim telom rastapanjem kauzalnog tela - drugačije zvanog omotačem sreće - koje je upravo ovo prvobitno neznanje. On direktno iz budnog stanja -uništenjem ega - prelazi u Stanje bez ega, koje se nalazi izvan relativnosti. Otuda je jasno da se Mudrac oslobađa kauzalnog tela. Međutim, ovo telo nema nikakvu vezu sa Stvarnim Sopstvom - koje Mudrac jeste - ni ostalim telima. Prema tome, on je lišen tela i uma.

Slučaj sa spavanjem običnog čoveka je sasvim drugačiji. Njegovo kauzalno telo - prvobitno neznanje se ne rastapa. U njega se utapaju ego i um, gde ostaju u formi semena, dok ne dođe vreme buđenja. Budući da je um postao spokojan, u snu postoji sreća. Ipak, ova sreća se ne može nikako porediti sa srećom Stanja bez ega. Mudrac nam kaže "Sreća spavanja je poput slabašnog mesečevog svetla koje se probija kroz gusto lišće nekog drveta i osvetljava tlo pod njim, ali sreća Mudraca je poput mesečine koja neometano pada na otkriveno tlo."

Ova značajna razlika između spavača i Mudraca slikovito je prikazana u drevnom nasleđu pomoću analogije božjeg suda, u kojoj optuženik treba da zgrabi usijanu sekiru, i tako uveri sud u svoju nevinost. Ako dobije opekotine, biće okrivljen i kažnjen. Ako se to ne dogodi, biće proglašen nevinim i pustiće ga na slobodu. U ovom slučaju optuženi se opekao, jer je pokušao da se lažju zaštiti od užarenog gvožđa. Nevin čovek neće dobiti opekotine, jer će njegova zaštita biti istina. Na isti način običan čovek dolazi u jedinstvo sa Stvarnošću tokom spavanja, pokrivajući se lažnim znanjem "ja sam telo". Otuda je lažljivac, a ta ga laž izbacuje iz jedinstva, i on se vraća u ropstvo. Mudrac postaje jedno sa Stvarnošću, pokrivajući se Pravim Znanjem - odnosno, napuštajući ego-osećaj - i nije izbačen iz jedinstva.

Stanje bez ega je, prema tome, nešto jedinstveno. Ono uopšte ne pripada poretku sveta, kome pripadaju tri stanja. Već smo videli da postoji još dublji san, duboki san neznanja koji sakriva stvarno Sopstvo, tako da je moguće da se ego uzme zdravo za gotovo kao stvarno Sopstvo. Stanje bez ega je Stanje vedre Stvarnosti, u kojem Ona blista kao čisto "JA SAM". Ovo se naziva Četvrto Stanje, da bi se razlikovalo od ostala tri. Međutim, ovo je samo provizoran opis. Mandukja Upanišada je dovoljno obazriva kada kaže: "Nazivaju Ga Četvrtim Stanjem." (Mandukya Upanishad, 7.)

Mudrac nam kaže: "Mirno i bezvremeno Stanje Mudraca, zvano Budno Spavanje, za koje se onima koji žive u (začaranom krugu tri stanja), naime budnosti, snu i dubokom snu, kaže da je Četvrto Stanje, jedino je Stvarno. Ostala tri su obične lažne pojave. Zato Mudri nazivaju to Stanje - koje je Čista Svest - Transcendentalnim Stanjem." (Ulladu Narpadu Anubandham  stih 32). Znači da ne postoje četiri stanja, već samo jedno, koje je Prirodno Stanje Sopstva kao jedine Stvarnosti.

Opisivanje Prirodnog Stanja kao Budnog Spavanja je veoma poučno. Kaže nam da je Ono istinska Budnost, ali da nalikuje spavanju. Ovo je jasno istaknuto u Giti, koja kaže: "Mudrac je svestan Toga što je (isto kao) Noć svim bićima; sve ono čega su živa bića svesna, je noć za potpuno budnog Mudraca. Ovo znači da je Mudrac koji boravi u Stanju bez ega svestan Toga što je jedino istinito, naime, Sopstva. Svet je za Njega Noć, jer ga on, budući da je nestvaran, uopšte ne vidi. Na taj način Dan i Noć nisu isto za Mudraca i neznalicu. Ono što je Dan za Mudraca, Noć je za neznalice, a što je za Njega Noć, za njih je Dan. Već smo videli da ovaj Mudračev Dan nema početak, isto kao što nema ni  kraj, budući da je vreme nestvarno.

S obzirom da je istinska budnost ovo Stanje bez ega, a ne san, koji neznalice pogrešno nazivaju budnošću, sledi da oni koji veruju u nekakva carstva u kojima će ego trajati zauvek, ne žele da se probude, već samo da ugodnije sanjanju. Jasno je da je ovo posledica njihove nesavladive vezanosti za postojanje tlačeno egom. Zbog ove vezanosti, gubitak ega im izgleda kao najgora moguća smrt. Zaista, što Mudraci svedoče, ovo postojanje tlačeno egom predstavlja smrt - jedinu smrt koja postoji - jer nas drži u večnom izgnanstvu  iz  našeg  istinskog  Života,  naime,  stvarnog  Sopstva.

Izgubivši To, izgubili smo sve. Zapravo, kao što je Mudrac jasno istakao, rođenje nije rođenje, jer se rađamo samo da bi umrli, a smrt nije smrt, jer umiremo samo da bi se ponovo rodili. S druge strane, dostizanje Prirodnog Stanja predstavlja istinsko Rođenje, jer tada smrt umire jednom za svagda. O Mudracu u tom Stanju, Šri Ramana kaže: "Istinski rođen je jedino Onaj čovek uzvišenog uma, koji se rodio u Izvoru svog bića, Vrhovnoj Stvarnosti, Tragajući putem ispitivanja 'Odakle potičem?'. On se rodio jednom za svagda, (da nikada više ne umre). Taj Gospodar mudrosti je večno mlad." (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 11). Budući da je on Stvarnost izvan vremena, večno je nov, večno svež, nedotaknut proticanjem vremena.

Ovde možemo da ponovimo ono što smo ranije primetili. Naime, da je sam Mudrac najubedljiviji dokaz Prirodnog Stanja. Dolaskom u direktan kontakt sa živim Mudracem, možemo da osetimo, doduše, nekako maglovito, ali ipak na način koji će promeniti naše živote, veličinu i slavu stvarnog Sopstva. U njemu se Sopstvo pred nama pojavljuje kakvo Ono zaista jeste, najveće od svih dobitaka. Tada ćemo videti da Sopstvo predstavlja ispunjenje svih želja i poništavanje svih strahova. Videćemo da je ono što nam drevno nasleđe kaže o Sopstvu daleko od preteranog - da nam nasleđe zapravo nije izreklo ni milioniti deo Njegove veličine.

Mora da se kaže da ovo Sopstvo koje mi uvek jesmo - čak i sada, uprkos neznanju - izgleda previše teško da bi ga odgonetnuli mnogi bistri, ali ograničeni umovi koji se smatraju religioznim. Njih nimalo ne privlači sveto nasleđe koje im govori o Prirodnom Stanju. Oni žude da dobiju moći da bi u njima uživali. Nadaju se da će sticanjem ovih moći, zvanih "Sidi", u ovom univerzumu uživati u mnogo slavnijem položaju. Ovi Sidiji stiču se raznim okultnim praksama. Neki čak predlažu da se zadobiju pomoću onoga što nazivaju "Spoznajom Sopstva", ali kako misle da mogu da dostignu pravu Spoznaju, dok gaje svoje sebične ambicije, teško je da se razume. Neki teže fizičkoj besmrtnosti, čak i vrhovnoj vlasti nad čitavom kreacijom. Izgleda da ovi ljudi misle da se Bog nije pokazao uspešan kao vladar univerzuma i da oni mogu da obave taj posao daleko bolje, nakon što dostignu neophodnu jednakost sa Bogom, a potom Ga zamene na Njegovom mestu. Oni nadugačko i naširoko daju obećanja svetu, da će ako ikada dobiju priliku, izgraditi Raj na

zemlji. Mudrac nam je uvek ponavljao da briga o svetu nije naš, već Božji posao.

Uopšte ne bi bilo potrebe da se obraća pažnja na ove lažne učitelje, da nije činjenice da su mnogi zaista dobri ljudi, zavedeni njihovim učenjem, koje je na prvi pogled primamljivo. Da njegovi učenici u najmanju ruku ne bi zalutali, Mudrac nam kaže da se ovi sidiji nalaze u carstvu neznanja, i da su zato nestvarni. On kaže: "Istinski SIDI je naše Prirodno Stanje, u kojem smo stvarno Sopstvo, i koje zadobijamo postajući svesni tog Sopstva, koje već jesmo. Ostali sidiji su poput onih koji se stiču u snu. Da li išta zadobijeno u snu ostaje stvarno nakon buđenja? Mogu li oni da obmanu Mudraca, koji je utemeljenjem u Stvarnom, odbacio neistinitost?" (Ulladu Narpadu, stih 35). Ovde se jasno pokazuje da su sidiji lažni. Razlog nam je poznat - tvorevine su ega. Onaj ko zadobija sidije, tone dublje u neznanje, koje je ropstvo. Iskrenom Tragaocu za Sopstvom oni ponekad dolaze netraženo, pre iščeznuća ega. U tom slučaju oni za njega predstavljaju zamku. Mora da ih se odrekne i napusti, i krene ispočetka. Ako se pojave posle zadobijanja Prirodnog Stanja, neće ih biti svestan i oni ga neće doticati.

Ovde možemo da obratimo posebnu pažnju na izjavu da ne postoji potreba da postajemo Sopstvo, ili da zadobijemo Sopstvo. Ideje o postajanju i zadobijanju Sopstva su očigledno besmislene. Mi smo uvek Sopstvo. Nikada nismo nešto drugo do Ono. Da je ono nešto što treba da se zadobije, moglo bi da se ponovo izgubi. Budući da je Ono Sopstvo, Ono ne može nikad da se izgubi. Sidiji, s druge strane, nam prirodno ne pripadaju; prema tome, neće nam ni pripadati zauvek, već će se vremenom izgubiti.

Postoji još jedna razlika između istinskog Sidija - Prirodnog Stanja - i onih lažnih. Sopstvo je Jedno. Sidija ima mnogo. Mnogostrukost je obeležje nestvarnosti. Jedinstvo je znak stvarnosti.

Sve ovo je saglasno sa glavnim učenjem Otkrovenja, i starog i novog, da je stvarno Sopstvo Jedina Stvarnost koja transcendira vreme i prostor, a da je sve ostalo nestvarno. Odatle sledi da se Prirodno Stanje ne nalazi u vremenu. Prema tome, Ono nikada ne može da  ima početak, niti kraj; jer, početak i  kraj su obeležje

vremena, koje je nestvarno. Stvarno Sopstvo je Jedno, a i ta Njegova jednota nema početak, budući da je mnogostrukost uvek nestvarna, kao što smo pomenuli u poslednjem poglavlju. Prema tome, činjenica je da Mudrac nije svestan da je postao slobodan. Jednom su ga pitali kada se oslobodio. On je odgovorio: "Ništa se Meni nije dogodilo; ja sam isti kao što sam uvek i bio". To znači da se i ropstvo i sloboda nalaze u relativnosti, i da su i jedno i drugo nestvarni. Mudrac nam ovo kaže u sledećem: "Ako se pojavi misao 'ja sam vezan', tada će se pojaviti i misao o oslobođenju. Kada putem Traganja 'Ko sam ja koji je zarobljen?' preostane jedino večno slobodno stvarno Sopstvo, večno mlado i besmrtno, može li tada da se pojavi misao o ropstvu? Ako se ta misao ne pojavi, može li onda misao o Oslobođenju da se pojavi onome ko je završio sa delima?" (Ulladu Narpadu, stih 39).

Kao što se ne nalazi u vremenu, ovo Stanje se ne nalazi ni u prostoru. Ne moramo nikuda da idemo - u neki daleki svet - da bi bili zauvek slobodni i srećni. Ovo smo već rekli. Do oslobođenja bi došlo ovde i sada samo kada bismo izgubili ego. Neznanje, ropstvo i dešavanja u ropstvu, naime, sve ovo mnoštvo i razlike, ne postoje čak ni sada. Odatle sledi da Mudrac koji je oslobođen ega ne vidi ništa od ovoga što nama izgleda tako stvarno. Za njega su i bioskopska predstava sveta i njen gledalac, ego, nestali. Prema tome, on ne priznaje ni da ju je ranije posmatrao. Za njega je preostalo jedino platno, Svetlo Svesti. Pokretne slike su iščezle. To platno, sada znamo, predstavlja čisto "JA SAM", koje, zbog neznanja, prekriva ova potpuno lažna pojavnost. Zato je Mudrac rekao: "Budući da vidimo svet, znači da postoji Jedno Vrhovno Biće, iz čije moći iluzije sve ovo postaje. O ovome ne može da se raspravlja. Sva četiri stanja, naime, prizori koji se sastoje od imena i formi, platno na kojem se odslikavaju, svetlo i gledalac, ne razlikuju se od Njega, stvarnog Sopstva u Srcu." (Ulladu Narpadu, stih 1). Istinsko Sopstvo, ovde je izričito istaknuto, nije samo po sebi uzrok ove raznolikosti. Ono ne postaje, kao što je ranije pokazano. Ono što postaje univerzum je Maja, misteriozna moć, za koju mora da se pretpostavi da pripada Sopstvu, da bi se objasnila pojava sveta. Ova Maja je isto što i um, odnosno ego. Iz nje se pojavljuju pomenuta četiri, od kojih je jedno individualna duša. To je razlog zbog kojeg je nestvarna. Odatle sledi da će ova lažna pojavnost trajati i samo ako se ego-osećaj nastavi, a ne nakon njegovog uništenja. Zato moramo

da razumemo da se Mudracu svet ne pojavljuje, iako drugima može da izgleda kao da Mudrac vidi svet, i premda Mudrac sam ne poriče uvek da ga vidi.

Postoje još neki detalji o ovom Stanju, koje je bolje proučiti u jednom od sledećih poglavlja. Tada ćemo pokušati da shvatimo još nešto o Mudracu, koji u Tom Stanju i jeste.

Ovo transcendentno Stanje, jedino istinito, prikrivaju ego i njegove tvorevine, um, telo i svet, baš kao što zmija prikriva konopac. Zato se proglašava da su nestvarni sami po sebi - da je element stvarnosti u njima Sopstvo. Oni koji žele sami da spoznaju stvarnost Stvarnog, moraju da se okrenu od sveta, prihvatajući učenje da je on nestvaran, i potraže Istinu unutra, u Srcu, onako kako je to opisano u narednom poglavlju, a na šta je  ukazao Mudrac sa Arunačale.