VIII.                 POGLAVLJE

STANJE BEZ EGA

Očigledno je da je svet relativnosti - koji obuhvata tri kategorije, naime, svet, dušu i Boga - lažna pojava koju egoistični um nameće Stvarnosti. Stvarnost je temelj, element istine u trojstvu. Ona je od nas skrivena iluzornom pojavom ova tri. Poreklo iluzije je ego- osećaj. Sve dok traje ego-osećaj, neznanju i ropstvu neće biti kraja. To jest, oslobodićemo se jedino ako ostanemo bez ega. To smo saznali sa prethodnih stranica.

Stanje Oslobođenja se opisuje kao Stanje bez ega. Ono se opisuje i drugačije - kao Stanje Spoznaje ili Prosvetljenja, Blaženstva, Savršenstva, Mira, i kao Prirodno Stanje. Izgleda da ovi opisi prenose neke konačne ideje o tom Stanju. Oni to ipak ne čine, zbog toga što je ono, kao što ćemo kasnije videti, van domašaja govora i misli.

Pojavljuju se dva pitanja u vezi tog Stanja, naime, da li postoji takvo Stanje,  i da li je Ono poželjno. Prvo pitanje nosi u sebi sumnju da li će se to Stanje pokazati kao stanje potpunog ništavila

-     izumiranja sopstva. Ovu sumnju nadahnjuje duboko ukorenjeno verovanje da smo mi sami ego. Odgovor je da postoji stvarno Sopstvo, koje je drugačije i daleko veće od ega, i da Ono preživljava smrt ega, budući da je stvarno, kako to opisuju Mudraci. Drugo pitanje javlja se sa gledištem da se sreća sastoji iz zadovoljstava, koje nemaju domašaja u Stanju odsutnosti sveta.

Nijedna od ovih sumnji ne može da spopadne učenike Mudraca. Oni koji su seli pred stopala Mudraca sa Arunačale, ne zamaraju se njima. Sam Mudrac je najbolji primer Stanja bez ega. Onima koji su osetili misteriozni uticaj koji iz njega zrači, nije potreban nikakav dokaz ili argument da im pokaže da je Stanje bez ega stvarno i da treba da se zadobije po svaku cenu. Oni znaju da je Ono Stanje Potpunosti i Savršenstva, večne Sreće, neokrnjeno željama i nedotaknuto strahom.

Učenje Mudraca sastoji se u tome da se ove i slične sumnje ne uzimaju suviše ozbiljno. Mudrac sa Arunačale ističe da je sam ego -

glavni neprijatelj Sreće - roditelj svih sumnji. On ih odgaja i pomoću njih odlaže dan sopstvenog uništenja. Razmatranje ovih sumnji i gubljenje vremena i energije na traženje rešenja, ide neprijatelju naruku. Ono što treba da se uradi, kaže Mudrac, nije da se i dalje stvaraju pitanja i traže odgovori koji malo koriste, budući da su samo intelektualni - već da se uhvati krivac - ego - da se postavi na optuženičku klupu, i da se sa njim završi pomoću Traganja za stvarnim Sopstvom, za koje se on predstavlja. Drugim rečima, čovek treba da otkrije stvarno Sopstvo koje je konačni odgovor na sva pitanja. Neznanje kvari svako pitanje koje se pojavi, uzimajući zdravo za gotovo da je ego stvarno sopstvo. Sva pitanja, zato, mogu da se svedu na jedno: "Ko sam Ja?" Ovo pitanje je Traganje za Sopstvom, kojim se zadobija Stanje bez ega. U tom stanju postoji jedino Sopstvo, i ništa drugo, i zato ne postoje ni pitanja ni odgovori, već jedino Tišina: tako kaže Mudrac (Guru Vachaka Kovai, stih 1181). Isti smisao jasno prenosi upanišadsko nasleđe: "Kada se vidi to Vrhovno  Biće, tada je  čvor (želja) u  Srcu presečen, sve sumnje raspršene, a sve posledice dela poništene." Ovo nas nedvosmisleno upozorava da beskrajno stvaranje sumnji samo daje novu snagu egu. To je porok, možda i veći od onih koji se tako nazivaju. On pokazuje nedostatak ozbiljnosti i skrivenu ljubav prema samom ropstvu. Međutim, mada se učenici odvraćaju od ukorenjene navike stvaranja sumnji, dobronamernom učeniku se pomaže da uvidi da postoje odgovori na sva moguća pitanja, ali da se mora postaviti granica ispitivanju.

Savršeno zrelom učeniku - to jest, onome ko najozbiljnije teži da zadobije Otkrovenje Sopstva - ova pitanja ništa ne znače. Jer onaj ko je savršeno predan stvarnom Sopstvu, takođe je sasvim spreman da se odrekne zatvoreničkog života, što postojanje mučeno egom i jeste. Mudrac mu kaže da je stvarno Sopstvo izvor ega, i da treba da ga traži i pronađe ako želi da ispuni Život. To je za njega dovoljno. On se ne koleba, dopuštajući da se pojave sumnje koje ga ometaju u Traganju za Sopstvom. U prvom poglavlju smo videli da se ni sam Mudrac nije kolebao - da ga nisu sputale sumnje i strahovi. Izgleda da je zaključio da je ovo relativno postojanje zasenjeno egom bilo sasvim beznačajno, i da je bio spreman da ga u potpunosti izgubi, radi pronalaženja onoga što je Stvarno. Znamo i to da nije bio upućen ni u šta što bi mu dalo neku prednost, a što je nama dostupno u izobilju: sveto nasleđe prošlosti i učenja Mudraca.

Sada ćemo videti kako na ova pitanja odgovaraju Mudraci.

Stanje odsustva ega nije ništavilo, jer se Sopstvo u njemu ispoljava u Svojoj stvarnoj Prirodi - onakvo kakvo Ono zaista jeste, neograničeno egom. O tome postoje svedočanstva čitave loze Mudraca. To stvarno Sopstvo predstavlja Život koji nas čak i sada održava - međutim, Njemu bi naše postojanje u relativnosti bilo toliko nepodnošljivo, da bi mu smrt bila draža. "Ko bi i dalje živeo, da nije ovog beskrajnog Blaženstva?" Jer, čak i sada nas, u ovom carstvu neznanja, ma koliko slabe i hirovite bile, održavaju bujice Sreće stvarnog Sopstva koje protiču kroz guste slojeve neznanja i greha tek toliko da nas sačuvaju od očajanja i samoubistva. Drevno nasleđe nam kaže da će "onaj ko pronađe Sopstvo - skriveno u Srcu

-     uživati u istinskoj sreći koja predstavlja istovremeno ispunjenje svih želja."

Postoji posebno značenje u reči "istovremeno". Sreća koja dolazi nakon ispunjenja neke želje ne samo da je privremena, već i za vreme trajanja vrednost joj smanjuju duhovi drugih neispunjenih želja. Sa blaženstvom Sopstva koje uživa Mudrac, to nije slučaj. Ovo se objašnjava u odlomku iz Upanišada, u kojem se pokazuje da je u Sopstvu Blaženstvo potpuno, i da je nemoguće da se u Njemu rodi želja. Mudrac nam objašnjava da nepomućeno, potpuno i bezvremeno blaženstvo Stanja bez ega nastaje zahvaljujući tome što je ego po sebi koren nezadovoljstva, želja i uvek gonjen potrebom za delanjem - mrtav jednom za svagda, tako da više ne može  da promoli svoje ružno lice. "Kao što mala životinja ne može da podigne glavu kada je okean preplavi, tako i ovaj mali ego ne može da podigne svoju glavu u Stanju Prosvetljenja (pomoću čiste Svesti)". (Guru Vachaka Kovai, stih 1142).

I drevno nasleđe i Mudraci potvrđuju ovo učenje, pozivajući se na razum. Staro Otkrovenje, na primer, često je na mukama kada želi da pokaže da ni iz čega ništa ne može da se pojavi. (Chandogya Upanishad, 6.2.2.). Može li svet da nastane iz jednog običnog ništa? Mudrac nam takođe kaže da, budući da smo ubeđeni da stvari koje vidimo postoje, mora da postoji i Svest, element stvarnosti u pojavnom svetu (Ulladu Narpadu, blagoslovni stih 1).

Iz ovoga saznajemo da je Beskonačna Svest stvarnost koja leži ne samo u osnovi sveta stvari, već i u osnovi sveta ličnosti.

Mi smo svesni nekakvog sopstva. Videli smo, međutim, da Sopstvo pogrešno zamenjujemo sa egom. Ipak, budući da ne može da postoji ideja o nekakvom sopstvu, a da ne postoji nešto kao stvarno sopstvo, moramo neizbežno da verujemo da stvarno Sopstvo postoji. Ipak, Istinu o Sopstvu  možemo da otkrijemo jedino od Mudraca. Od njih saznajemo da je ono čista i beskonačna Svest koja boravi u Stanju bez ega.

Svakodnevno iskustvo takođe, kako ističu Mudraci, potvrđuje učenje. Mudrac nam kaže da niko ne može da poriče svoje postojanje. Može da poriče sve ostalo, ali mora da prizna da on sam postoji. Jer, uistinu, priroda Sopstva je ta, da je Ono nesumnjiva stvarnost. Ako uvidimo da pojedinačno, konačno sopstvo, koje mi izmišljamo ne postoji, to samo znači da smo sopstvenost pripisali pogrešnom - a ne da Sopstvo uopšte ne postoji.

Stvarno Sopstvo se ne doživljava u Svojoj čistoti u bilo kom od tri stanja koja poznajemo, naime, u budnom stanju, snevanju i dubokom snu. Postoji, naravno, iskustvo "Ja sam". Međutim, ova svesnost stvarnog Sopstva svodi se na običan atom, zbog ograničenja koja nameću ego i njegove tvorevine. Kako je to istakao Mudrac Šankara - u 365. stihu iz Vivekachudamani - svetlost Sopstva tako beznadno zamagljuje medijum uma, da jedino u Stanju bez ega - koje je negiranje sva tri stanja - Ono sija kakvo zaista jeste. Ipak, čak i dok ne dostignemo to Stanje, možemo da pronađemo tragove Sopstva u stanju dubokog sna, što je dovoljan dokaz Njegove stvarnosti, dok sami ne zadobijemo potpuno Otkrovenje tog Sopstva, transcendirajući ova tri stanja.

U dubokom snu ne postoje ni telo, ni um, ni ego. Međutim, sigurni smo, koliko god je to moguće, da mi sami opstajemo u snu. Neprekidnost sopstvenosti - koju niko ne može da porekne - održava se putem ovog opstajanja, kao što ćemo videti u daljem tekstu. Ipak, pre nego što ovo detaljno razmotrimo, moramo da proučimo ova tri stanja, upoređujući ih sa Stanjem bez ega, u svetlu učenja Mudraca.

Ovaj svet vidimo u budnom stanju. Pretpostavlja se da u ovom svetu postoji mnoštvo konačnih sopstva, i da je svet isti za sve njih. Pretpostavljamo i da je ovaj svet objektivna stvarnost, s kojom se susrećemo kroz vrata naših čula. Ona se otvaraju jedino u ovom

budnom stanju. Nastojeći da ubedimo sebe da je svet stvaran, zaboravljamo da su telo i čula deo pojavnosti sveta. Zaboravljajući ovo, na samom početku uzimamo da su stvarni. Pretpostavljajući na nedopustiv način nešto što nije dokazano, nalazimo, naravno, da nam je  vrlo lako  da  dokažemo istinu  o  ostatku sveta,  pomoću pristrasnog svedočanstva čula. Sudija koji donosi presudu o ovome, to jest intelekt, nije kompetentan, budući da je potomak ega, oca laži.

Drevno Otkrovenje nam kaže da budno sopstvo nije zaista konačno biće, kakvim ga intelekt predstavlja. Ono nije ograničeno na individualno telo. Njegovo telo je ceo univerzum - celokupna kreacija. Ono se naziva Vaišnavara ili Višva - Sve-Čovek. Naš Mudrac nam kaže da je ovaj svet budnosti jedna nedeljiva celina, tako da bi trebalo ili da prihvatimo - ako možemo - da smo mi sami ceo svet, ili da ga u celini odbacimo kao iluziju. On kaže: "Budući da se svako pojedino telo u svetu sastoji iz pet omotača, svi oni zajedno odgovaraju nazivu 'telo'. Prema tome, kako može svet da postoji odvojeno od tela? Da li je neko ikada video svet bez tela?" (Ulladu Narpadu, stih 5).

Mudrac nas ovde podseća na činjenicu koju, po pravilu, odbacujemo. Ipak, to je činjenica koju ne možemo da poreknemo. Kada neko vidi svet, vidi i svoje telo. Ovo je slučaj i u budnosti i u snu. Telo i svet predstavljaju međusobno neodvojivu pojavu. Kada nema pojavnog sveta, nema ni tela. Mudrac nas pita: "Ako je svet nešto što postoji kao različito, odvojeno od tela, zašto se ne pojavljuje pred nama dok spavamo, kada smo bestelesni?" Na ovo pitanje nije moguće odgovoriti. Činjenica je da svet ne postoji odvojeno od tela. Prema tome, ceo svet je naše telo - tvorevina i projekcija egoističnog uma, što se dešava i u snovima.

Može da se primeti da iako smo u snovima bestelesni, i dalje vidimo nekakav svet. Telo spavača leži nepokretno na krevetu, a ipak se pred njim i dalje pojavljuje svet raznolikosti, sličan onom iz budnog stanja. Isto tako, kada neko "umre" i ode, ostavljajući svoje telo da bude spaljeno ili sahranjeno, iako bestelesan, on može da putuje do drugog sveta i da tamo boravi neko vreme, pre nego što se ponovo rodi u ovom svetu. Dok boravi u tom drugom svetu, on ga sigurno i vidi. Ovo znači da reč "telo" ne označava samo ovo telo od krvi i mesa, već i druga tela finije strukture. Ovo je učenje svetog

nasleđa, koje Mudrac prihvata i daje kao odgovor na ova pitanja. Postoje pet tela, ili tačnije, pet omotača koji pokrivaju uvek prisutno Sopstvo i zaklanjaju ga. Svi omotači zajedno sačinjavaju telo. Zato, sve dok je tu jedan ili više ovih omotača, sopstvo nije bestelesno, i zato može da vidi svet koji odgovara nekom od omotača. Kada neko sanja, egu preostaje suptilno ili mentalno telo. Ovo suptilno telo je ono koje se širi i postaje svet snova. Slično se dešava sa putnikom u drugi svet. On putuje svojim suptilnim telom, koje mu omogućava da saobraćaja u tom drugom svetu. Naravno, taj svet je tvorevina njegovog uma. Zato, uvek kada se vidi svet, ego ima jedno od tela. Prema tome, ispravno je rečeno da se telo i svet uvek vide istovremeno. Da su oni jedna jedina, nedeljiva pojava, nesumnjiva je istina.

Već smo videli da je svet budnog stanja u suštini isti svetovima iz snova. Da su ovi drugi nestvarni, malo bi ko porekao. One koji ovo poriču ne treba uzimati za ozbiljno, jer dolaze do ove besmislene pretpostavke zbog potrebe koju nameće neko nepotpuno i iskrivljeno mišljenje. Dolazimo do zaključka da su i budnost i sanjanje - snovi. Ono što zovemo budnošću, nije istinska budnost. Istinska budnost je Stanje bez ega, što predstavlja buđenje iz dubokog sna neznanja, u kojem se ovaj san, zvan budnost, odigrava. U toj budnosti, ne mogu da se pojave nikakve neistine.

Sada ćemo da se pozabavimo pitanjem neprekidnosti Sopstva. Pitanje se odnosi na stanje dubokog sna, budući da jedino u vezi njega može da se pojavi sumnja, jer u snu bez snova ne postoje ni telo, ni um, ni ego.

Kada se probudi, običan čovek ne sumnja u neprekidnost Sopstva tokom spavanja. Naravno, on je nesvestan da sopstvo koje spava nije konačno, egom obavijeno sopstvo budnosti i sna. Mudrac je primetio: "Nijedan čovek ne kaže: 'Nisam postojao u snu'." Jedino se dokoni ljudi bave sumnjama u neprekidnost samopostojanja. Ipak, svi Mudraci naglašavaju da Sopstvo leži u osnovi sva tri stanja, i daju objašnjenja, kako bi nam pomogli da to razumemo.

Pre svega, grešimo u pretpostavci da je duboki san potpuno lišen svesti. Kada je neko postavio ovo pitanje, Mudrac je rekao: "Ovo kažeš tek nakon buđenja. To ne kažeš dok spavaš. To što u tebi sada govori da je spavanje nesvesnost, je tvoj um. Ali, on nije

bio prisutan u tvom snu, tako da je prirodno da ne poznaje svest koja postoji u snu. Budući da nije imao iskustvo dubokog sna, nije u stanju da se priseti kakvo je to stanje, pa zato pogrešno zaključuje. Stanje dubokog sna je izvan uma." Ovo pokazuje da nije ispravno da sudimo o jednom stanju pomoću uma iz drugog stanja. Budni um ne može da daje sud o spavanju iz razloga koji je naveo Mudrac. Jedino on može ispravno da vrednuje ova tri stanja, jer ih je sva transcendirao.

I drugo, postoji dovoljno dokaza o opstanku sopstva u dubokom snu. Ovo možemo da shvatimo iz sledećeg dijaloga, u kojem je Mudrac odgovorio na čitav niz pitanja. Posetilac sa Zapada je postavio veoma opširno pitanje u vezi praktične koristi Stanja bez ega, i, tokom razgovora, pitanje o stvarnosti sveta. Kada mu je rečeno da se svet ne pojavljuje neprekidno, tražio je argument koji bi dokazao da se svet ipak sve vreme pojavljuje pred nekim ko je budan. Mudrac je pokazao da je taj argument neuverljiv, i nastavio: "Smatraš da je svet stvaran, zato što je tvorevina tvog uma, kao i u tvom snu. Ne vidiš ga u toku spavanja, jer je tada sklupčan i uronjen u Sopstvo, zajedno sa egom i umom, i postoji u formi semena. Nakon buđenja, pojavljuje se ego, poistovećujući se sa telom, i u isto vreme vidi svet. Tvoj budni svet je tvorevina tvog uma, isto kao i tvoj svet snova. Mora da postoji neko ko gleda svet, i u budnosti i u snu. Ko je to? Da li je on telo?" "Ne". "Da li je um?" "Mora da je tako". "Ali, ti ne možeš da budeš um, budući da postojiš za vreme spavanja, kada nema uma". "Ja to ne znam. Možda tada prestajem da postojim". "Ako je tako, kako se onda prisećaš onoga što si juče doživeo? Da li ozbiljno tvrdiš da je došlo do prekida u neprekidnom trajanju tvog sopstva?" "Moguće je." "Da je tako, onda bi Džonson koji ode na spavanje mogao da se probudi kao Benson. Ali to se ne dešava. Kako objašnjavaš osećaj postojanosti tvog identiteta? Kažeš 'ja sam spavao' i 'ja sam se probudio', podrazumevajući da si i sada isti onaj koji je legao da spava." Sagovornik nije imao šta da odgovori. Mudrac je nastavio: "Kada se probudiš iz dubokog sna, kažeš: 'Spavao sam srećno i osećam se okrepljen'. Znači, spavanje je tvoje iskustvo. Onaj koji se seća sreće tokom spavanja, govoreći 'Spavao sam srećno', ne može da bude niko drugi do onaj ko je iskusio tu sreću. Ta dvojica su jedan isti čovek." Sagovornik se u potpunosti složio sa tim.

Tako dobijamo iscrpan dokaz da postoji neko sopstvo koje neprekidno traje za vreme spavanja. Da to sopstvo nije duša, već stvarno Sopstvo koje se spominje u Upanišadama, jeste ono što saznajemo od Mudraca. Iz našeg iskustva spavanja saznajemo i to, da istinsko Sopstvo može da postoji bez tela i uma. Budući da u dubokom snu nema nikakvog tela, u njemu ne postoji ego-osećaj.

Spavanje je zapravo veoma slično Stanju bez ega. Kasnije ćemo videti da postoji jedna bitna razlika. Međutim, ovde moramo da zapazimo da odsustvo individualnosti tokom spavanja ne umanjuje sreću koja se uživa u tom stanju, i koje se sećamo nakon buđenja. Prema Otkrovenju, sreća za vreme spavanja nastaje jedino usled toga što je to stanje lišeno ega, iako je nesavršeno.

Tri stanja se razlikuju od Stanja bez ega po tome što u njima i dalje postoje telo i omotači koji skrivaju Sopstvo i ograničavaju Ga. Govori se o tri tela i pet omotača. Fizičko ili grubo telo odgovara budnom stanju. Mentalno ili suptilno telo vezuje se za snove; to je takođe telo pomoću koga je moguć odlazak u druge svetove, poput raja i pakla. Postoji još jedno telo, zvano kauzalno, jedino koje preostaje u dubokom snu. Ovo telo nije ništa drugo do neznanje, ego i um u formi semena. Pet omotača predstavljaju isto što i ova tri tela, što ćemo sada videti.

Grubo telo je isto što i Anamaja omotač.

Suptilno telo sačinjavaju: Pranamaja omotač, Manomaja omotač, i Vigjanamaja omotač.

Kauzalno telo je isto što i Anandamaja omotač.

Tri omotača iz kojih se sastoji suptilno telo, nazivaju se tako u zavisnosti od njihove svrhe. Pranamaja omotač služi za održavanje života, Manomaja za senzacije i misli, i Vigjanamaja za razumevanje i donošenje odluka.

Anandamaja ne sme da se zameni sa Anandom, stvarnim Sopstvom u Stanju bez ega, koga ne skrivaju tela i omotači. Mudrac nam kaže da je poslednji omotač samo hipotetički, izmišljen, za potrebe učenja. Svejedno, taj omotač tragaocu za istinom ne služi ničemu; on mora da se zanemari, o čemu će biti reči kasnije.

Omotače i tela, naravno, ne treba smatrati stvarnim. Iskustvo Sopstva,  koje  se  obično  naziva  "Ispravno  znanje",  predstavlja

spoznaju nepostojanja svega onoga što je nepostojeće, ali što izgleda kao postojeće, na temelju ego-osećaja. Prema tome, "Ispravno Znanje" ne predstavlja ništa drugo do otpadanje ovih omotača. Ono što preostaje nakon toga, je to što je stvarno, čista, nepromenljiva, beskonačna Svest, naime, Sopstvo.

Sada ćemo videti šta iz Mudračevog Otkrovenja možemo da saznamo o tom Sopstvu.

Stvarno Sopstvo u Stanju bez ega nije ništa drugo do Stvarnost, zvana "Sat"- ono što jeste. Ovo Sat je takođe i Ćit, Svest. Jer ništa nije stvarno ako ne postoji samo po sebi. Sve što ne poseduje svest može da postoji jedino posredstvom svesti. Zato Mudraci kažu da je svet mentalne prirode. Sopstvo je, videli smo, jedina nesumnjiva Stvarnost. A kada omotači otpadnu, Ono preostaje kao čista Svest, izvan tri stanja.

Sada ćemo videti zbog čega se za Sopstvo kaže da je svest, umesto da se kaže da je svesno. Objašnjenje je veoma jednostavno, ali ipak izuzetno važno. Um je svestan, ali bedno i nepostojano. Njegova svest potpuno prestaje u dubokom snu. Mora da postoji neki Izvor, odakle um prima svest, kao što je ranije istaknuto. Ovaj Izvor je, stoga, Prvobitna Svest, koja neprekidno sija, za razliku od uma. Zbog toga što Njegova Svest nikada ne može da zataji, sledi da je svest Njegova prava priroda. Smisao ovoga izražava se kazivanjem da je Sopstvo - Izvor na koji se ovde misli - Svest. Ovo učenje nalazimo i u drevnom nasleđu. Stvarno Sopstvo se u jednoj od Upanišada opisuje kao "beskrajna Svest". Svrha ovog opisa je, kaže Mudrac Šankara, da se Ono razlikuje od nepostojane svesnosti objekata, što ljudi nazivaju znanjem.

Svest, prema tome, ne sme da se shvati kao običan atribut stvarnog Sopstva,  već  kao  sama  Njegova  suština.  Ova  svest se pokazuje kao "Ja sam", zajednički činilac svih misli i svih opažanja. Ova istina se jasno izlaže u Aitareja Upanišadi (Aitareya Upanishad,

3.1.2. i 3.1.3.), u kojoj se Sopstvo naziva Pragjanam, što znači Svest. U svojoj čistoti - neokaljana mešanjem sa nestvarnim omotačima, ili sa njihovim promenljivim stanjima ona je stvarno Sopstvo. Opšte gledište, da su znanje i svesnost njeni atributi i svojstva, upravo je suprotno od pomenutog učenja. Svest nije svojstvo. Ona je sama srž Stvarnosti, a Stvarnost je stvarna samo

zato što je Svest. Jedino Svest postoji. Ne postoji ništa drugo osim nje. Često se naziva vrhovna Svest, da bi se razlikovala od uma i intelekta.

Jedino je ova Vrhovna Svest postojala na početku - dok ni ceo ovaj univerzum nije postojao. Ona je od same sebe stvorila tela stvorenjima, i Sobom im udahnula dušu. Ovo postajanje ili stvaranje ne sme da se shvati kao nešto što se zaista odigralo. To ćemo odmah videti. Svrha ovih priča o stvaranju u drevnom nasleđu je u tome da na slikovit način prenesu učenje da je Sopstvo u nama upravo ta Stvarnost - da ne postoji individualna duša.

Da se stvaranje zaista odigralo, značilo bi da je stvarnost rasparčana na delove. To je besmislica, kao što smo ranije pokazali. Mudrac nam kaže: "Niti je Stvarnost podeljena, niti Ona podleže ograničenjima. Samo izgleda da je tako. Um lažnim poistovećivanjem Stvarnosti sa telima omotača, čime je ograničavaju, je to što uzrokuje pojavu delova. Um zamišlja Stvarnost kao konačnu, budući da za sebe misli da je konačan. Ova ograničenja i podele postoje jedino u umu. Ali, um ne postoji odvojeno od Sopstva. Nakit od zlata nije sasvim isto što i zlato, budući da je on zlato kome su povrh toga dodati ime i forma. Ipak, nije ništa drugo do zlato. Um samo predstavlja misterioznu sposobnost Sopstva, zbog koje se Jedino Sopstvo pojavljuje kao mnoštvo. Tek kada se um pojavi, pojavljuje se i ovo trojstvo - Bog, duša i svet. Za vreme spavanja, ovo trojstvo se ne vidi, niti se o njemu misli."

Upravo je ovo u metafizici Advaite poznato kao Istina o Nepostajanju - Ađati Sidanta - koju je jasno i kategorički izložio Gaudapada, autor Mandukya Karikas, a Mudrac Šankara razjasnio svojim tumačenjem. Šankarini zapisi su u savršenoj saglasnosti sa tim delom, a naš Mudrac ih je prisvojio. Za njega jedan učenik kaže: "Iako je Sveti čovek obznanio istine, prilagođavajući ih sklonostima ispitivača, on ipak podučava Istini o Nepostajanju, koju potvrđuje svojim ličnim iskustvom Sopstva." (Guru Vachaka Kovai, stih 100). U istom delu nailazimo na jasno izricanje Istine o Nepostajanju, koja izgleda ovako: "Ne postoji Stvaranje, niti uništenje. Ne postoji onaj ko je u ropstvu, ni onaj koji žudi za Oslobođenjem, niti iko ko je dostigao to Stanje. Ne postoje ni um, ni telo, ni svet, niti bilo ko,

nazvan 'duša'. Jedno samo postoji: ta čista, tiha, nepromenljiva Stvarnost bez drugog, koja nikad nije nastala."

Osoba mučena egom vidi razlike i želi da sazna kako su one nastale. Kaže joj se da je sve stvorio Bog, i to iz samoga Sebe. Razmišljajući o ovome, uviđa da sve ove razlike predstavljaju jedinstvo nečega, što se naziva Bog. Zatim poželi da spozna Boga. Ubeđena je da je Bog ličnost, poput nje, iako različite veličine, sposobnosti i osobina. Ipak će, posle izvesnog vremena, kad joj se bude rekla istina da bog uopšte nije ličnost, biti u stanju da je podnese. Tada joj Mudrac kaže da je Bog lišen ega. Smisao leži u tome što je On Jedina Stvarnost koja je Sopstvo svega.

Opis da je Bog lišen ega može da izgleda nedovoljan. Um izmučen egom u tome ne vidi nikakav smisao. Ljudi žele da im se kaže da Bog boravi negde na nebu, u nekom svetu velikog izobilja, okružen predivnim bićima, zvanim bogovima i anđelima. Čak i za razumevanje da Bog prebiva u njihovim srcima, ljudima je potrebno vreme. Čak i tada žele da prave razliku između Njega i Sopstva. Za njih, misliti o Bogu kao o Sopstvu predstavlja bogohuljenje.

Stanje bez ega predstavlja bezličnost. Sada ćemo da postavimo pitanje: ša je veće, ličnost ili bezličnost? Čini se da je ličnost nešto, a da bezličnost nije ništa, zato što nije lako uvideti da je ličnost ograničavanje na jedno telo, dok je bezličnost samo odsustvo svih ograničenja. I u ličnosti i u bezličnosti postoji ista Svest. Ličnost predstavlja zatvorenu, stešnjenu i ograničenu svest, a Bezličnost Svest kakva Ona zaista jeste, neograničenu, beskonačnu i čistu.

Tako vidimo da ličnost i bezličnost stoje jedno nasuprot drugog poput svetla i tame, kao sloboda i ropstvo, kao znanje i neznanje, ili kao matematički znaci plus i minus. Šta je plus, a šta minus? Posle onoga što smo čuli od Mudraca, ne možemo da se dvoumimo oko odgovora. Bezličnost - odsustvo ega - predstavlja plus. Ličnost je minus.

Bezličnost je nesmanjena Svest. Ona predstavlja Postojanje u svojoj punini, ili Postojanje kao čista Svest. Ovo Postojanje um pretvara u trojstvo. Mudrac je to objasnio na sledeći način: "Postojanje plus razlike čini svet. Postojanje plus individualnost sačinjava dušu. Postojanje plus ideja o sveukupnosti sačinjava Boga.  U  svim  ovim  slučajevima  Postojanje  je  jedini  element

stvarnosti. Raznolikost, individualnost i sveukupnost su nestvarni. Um ih stvara i nameće Postojanju. Postojanje transcendira sve koncepte, uključujući i ovaj o Bogu. S obzirom na to da se upotrebljava ime 'Bog', koncept Boga ne može da bude istinit. Istina o Bogu je najvernije izražena u 'JA JESAM'. Jevrejsko ime za Boga, 'Jehova' - što znači 'JA JESAM' - savršeno iznosi istinu o Bogu."

Mudrac je takođe skretao pažnju na ovu misterioznu rečenicu iz Biblije, za koju se kaže da ju je izgovorio sam Bog. Priča govori o viziji Svetla koja se pojavila pred Mojsijem. Iz Svetla mu se javio Glas, upućujući ga da izvede svoj narod iz Egipta. Mojsije želi da sazna ko to govori sa njim. Zato moli da mu se kaže, da bi to mogao da prenese svom narodu. Glas odgovara: "JA SAM TO JA JESAM". Ovo je jedina rečenica u čitavoj knjizi koja je štampana velikim slovima, na šta je Mudrac skrenuo pažnju. Ona je sigurno  od velikog značaja. Mudrac nam kaže da je Bog u ovoj rečenici odao tajnu Sopstvene Prirode - da je On upravo ovo "JA SAM", večno blistajuće Svetlo Svesti u našim srcima.  Drugim rečima,  On je Sopstvo.

Da je samo jedno Sopstvo istinito, a da se sve ostalo na Njega prebacuje iz neznanja, Mudrac je više puta i na mnogo načina jasno pokazao.

Sopstvo je Stvarna Svest, a bića i stvari sveta pojavljuju se tako što se Njemu pripisuju imena i forme. Ovo je izneseno u sledećoj izjavi: "Stvarno je jedino Sopstvo koje je Svest, i ništa više. Sve takozvano raznoliko znanje je samo neznanje. Ovo neznanje je nestvarno, budući da ne postoji samo po sebi, odvojeno od Svesti koja je Sopstvo, isto kao što (nestvaran) nakit od zlata ne postoji odvojeno od stvarnog zlata." (Ulladu Narpadu, stih 13).

Ovde se reč "znanje" odnosi na sam svet. Svet, videli smo, nije ništa drugo do misli koje se u umu pojavljuju i prolaze. Ove misli neznalice opisuju kao znanje, zato što veruju da postoji spoljašnji svet koji um spoznaje putem čula. Sveukupnost ovog znanja ne samo da predstavlja neznanje, već je i nepostojeće. Ovo sada možemo da shvatimo, budući da je ego-osećaj poreklo svega. Pored toga, "neznanje" je negacija, a negacije ne postoje same po sebi. Ovo neznanje, koje se sastoji od gledišta o nepostojećem svetu, nije ništa drugo do Svest koja je Sopstvo, plus imena i forme koje je stvorio

um. Ova imena i forme su, kaže Mudrac, nestvarne, isto kao i one koje se pripisuju zlatu, dok su one zapravo sve vreme samo zlato. Mora da se primeti da Mudrac namerno upotrebljava reči "nestvarno" i "stvarno" da bi pobliže odredio "nakit" i "zlato". Nakit se obično ne smatra nestvarnim. Međutim, ovde je cilj da se slikovito pokaže nestvarnost raznovrsnog znanja, odnosno sveta. Te reči su ovde ubačene da bi se ideje skladno i precizno upotpunile. Kada ih ne bi bilo, neki pogrešno upućeni učenik bi iskrivio smisao i pomislio da Mudrac podučava stvarnosti imena i formi. Isto učenje prenosi se i sledećim primerom: "Stvarnost je poput osvetljenog platna, po kojem se kreću prizori (u bioskopskoj predstavi). Duša, svet i Bog su poput prizora koji se smenjuju. Jedino je Beskonačnost (poput osvetljenog platna) stvarna. Ona je čista, lišena razlika. Iako su ovi (prizori) nestvarni, nisu različiti od Stvarnosti. Ipak, Stvarnost se razlikuje od njih, budući da postoji bez njih u Svom Stanju Jedinstva (u Stanju bez ega). Onaj ko vidi nestvarne pojave, ne vidi Stvarnost; onaj ko vidi Stvarnost, ne vidi nestvarne pojave. Um se zavarava zato što gubi vezu sa postojanim Sopstvom, koje je poput nepomičnog platna, pa vidi jedan od pokretnih prizora kao sebe, a druge prizore kao druge duše i svet." (Guru Vachaka Kovai, stihovi 1216-1219).