Primetio sam da se svi smeškaju tako kao da pri krivaju prezir. Bilo mi je veoma neprijatno. Osetio sam da sam počeo nespretno da formulišem to što sam želeo da im kažem. Govorio sam još malo, ali iz gubio sam volju i samo sam ponavljao ono što im je don Huan već kazao.
Don Huan mi pri teče u pomoć i upita umiru ju- ćim tonom: »Kad si prvi put pristupio Meskalitu, nisi tražio zaštitnika, je li?«
Rekao sam im da nisam znao da Meskalito može da bude zaštitnik i da sam se u to upustio iz velike radoznalosti i želje da ga upoznam.
Don Huan opet potvrdi da mojim namerama ne ma šta da se prigovori i reče da je Meskalito zato po voljno delovao na mene.
Ali ipak te naterao da povraćaš i pišaš gde stig neš, je li?« insistirao je Henaro.
Odgovorili da je zaista tako delovao na mene. Svi se suzdržano nasmejaše. Osetio sam da me sad još više preziru. Činilo se da to ne zanima nikoga osim Elihija koji je netremice gledao u mene.
»Šta si video?« upita me.
Don Huan me podstiče da im ispričam gotovo sve
glavne pojedinosti o onome što sam doživeo, i ja im
ispričah redom šta se zbilo i u kakvom sam ga obličju
video. Kad sam završio, Lusio izusti svoj komentar.
»Ako je pejotl tako čudan, onda mi je milo što ga nikad nisam uzeo.«
»Baš je onako kako sam ti kazao«, Henaro reče Baheji. »Od toga poludiš.«
»Ali Karlos sad nije lud. Kako ćete to objasniti?« don Huan upita Henara.
»Otkud znamo da nije?« odvrati Henaro.
Svi prasnuše u smeh, a s njima i don Huan.
»Jesi li se plašio?« upita Beninjo.
»Jesam, naravno.«
»Zašto si to onda učinio?« pitao je Elihio.
»Rekao je da želi da zna«, odgovori Lusio umesto
mene. »Čini mi se da Karlos sve više liči na moga de-
du. Obojica stalno govore kako žele da znaju, ali niko
pod milim bogom ne zna šta to oni žele da znaju.«
»Nemoguće je objasniti to znanje«, reče don Huan Elihiju, »zato što je ono drukčije za svakog čoveka. Jedino nam je svima zajedničko to što Meskalito svoje tajne otkriva svakom od nas napose. Pošto znam He- narovo raspoloženje, ne bih mu preporučio da se upo zna s Meskalitom. Ali Meskalito bi mogao savršeno dobro da deluje na njega uprkos mojim rečima i nje govom raspoloženju. Samo to jedino on može da utvrdi, a to je ono znanje o kome sam vam govorio.«
Don Huan ustade. »Vreme je da se ide kući«, reče.
»Lusio je pijan, a Viktor spava.«
Dva dana posle toga, 6. septembra, Lusio, Beninjo i Elihio dođoše u kuću u kojoj sam stanovao da bismo zajedno išli u lov. Ćutali su neko vreme dok sam ja i dalje pisao svoje beleške. Onda se Beninjo učtivo zakašlja upozoravajući me da će reći nešto važno.
Oćuta zbunjeno još neko vreme pa se opet nasme- ja i reče: »Evo Lusio kaže da bi uzeo pejotl.«
»Bi li ga zaista uzeo?« upitah.
»Da. Ne bih imao ništa protiv.« Beninjo se isprekidano smejao.
»Lusio kaže da bi uzeo pejotl ako mu ti kupiš motocikl.«
Lusio i Beninjo se zgledaše pa prasnuše u smeh.
»Pošto je motocikl u Sjedinjenim Državama?« upi
ta Lusio.
»Može se, verovatno, dobiti i za sto dolara«, rekoh.
»To tamo i nije tako mnogo, je li? Ti bi lako mo gao da mu ga kupiš, zar ne?« upita Beninjo.
»Dobro, ali dopusti da prvo pitam tvog dedu«, re koh Lusiju.
»Ne, ne«, bunio se on. »Ne pominji mu to . On će sve pokvariti. Čudak je to. Osim toga, star je i senilan i ne zna šta radi.«
»On je davno nekada bio pravi veštac«, dodade Beninjo. »Mislim, pravi pravcati. Moji kažu da je bio najbolji. Ali odao se pejotlu i postao niko i ništa. Sad je suviše star.«
»I neprestano prežvakuje iste priče o pejotlu«, re če Lusio.
»Taj pejotl je govno i ništa više«, reče Beninjo.
»Znaš, probali smo ga mi jedanput. Lusio je od svog
dede dobio pun u vreću. Žvakali smo ga jedne noći
dok smo išli u grad. Đavo da ga nosi! Isekao mi je
usta na sitne komadiće. I ima grozan ukus!«
»Jeste li ga progutali?« upitah.
»Ispljunuli smo ga«, reče Lusio, »a onda smo svu
tu prokletu vreću bacili.«
Obojici se to činilo veoma smešno. Elihio za sve to vreme nije ni reči izustio. Bio je povučen, kao obič no. Nije se čak ni smejao.
»Da li bi ti voleo da ga probaš, Elihio?« upitah.
»Ne. Ja ne. Čak ni za motocikl.«
Lusiju i Beninju su njegove reči bile veoma sme-
šne i oni opet zaurlaše od smeha.
»Moram ipak da priznam«, produži Elihio, »da me don Huan dovodi u nedoumicu.«
»Moj deda je suviše star da bi bilo šta znao«, reče Lusio duboko uveren u to.
»Da, suviše je star«, ponovi Beninjo kao odjek.
Pomislih kako je mišljenje ta 2 mlada čoveka o dan Huanu detinjasto i neosnovano. Osećao sam da mi je dužnost da ga branim pa rekoh da je don Huan, po mom mišljenju, i sada veliki čarobnjak, isto kao što je nekada bio, i da je možda i najveći. Rekoh da u njemu ima nešto, nešto zaisla neobično. Podsetio sam ih da on ima preko 70 godina, a da je ipak energičniji i jači od svih nas zajedno. Čikao sam te mlade ljude da to i sami utvrde tim što će pokušati krišom da se prišunjaju do Huanu.
»Mome dedi ne možeš krišom prići«, ponosno re če Lusio. »On je veštac.«
Podsetio sam ih da su maločas rekli kako je star i senilan, i da senilni ljudi ne znaju šta se oko njih zbiva. Rekoh im da sam se tako često divio don Hua- novoj budnosti i hitrini.
»Niko ne može krišom da priđe čarobnjaku pa makar on bio i star«, autoritativno reče Beninjo. »Ali kad spava, onda ga ipak mogu okružiti. To se desilo jednom čoveku koji se zvao Sevikas. Svetu su doja dile njegove vradžbine kojima im je nanosio zlo pa su ga ubili.«
Zamolio sam ih da mi to potanko ispričaju, ali oni rekoše da se to desilo pre nego što su se oni rodili ili kad su još bili sasvim mali. Elihio dodade da ljudi u sebi misle da je Sevikas u stvari bio samo budala, i da niko ne može da naudi pravom čarobnjaku. Po kušao sam dalje da ispitujem šta oni misle o čarob njacima. Izgledalo je da ih ta tema mnogo ne zanima; osim toga, jedva su čekali da pođemo u lov da bi pu cali iz puške kalibar 22 koju sam doneo.
Ćutali smo neko vreme dok smo išli prema ces taru, a onda se Elihio, koji je bio na čelu povorke, okrenu i reče mi: »Možda smo mi ludi. Možda je don Huan ipak u pravu. Pogledaj samo kako živimo.«
Lusio i Beninjo su negodovali. Pokušao sam da posredujem. Složio sam se s Elihijem i rekao da sam i ja osetio kako život kojim živim nekako ne valja. Beninjo reče da ja nemam pravo da se žalim na svoj život, jer imam novca, a imam i automobil. Odvratih im da bih i ja lako mogao reći da su oni u boljem položaju od mene, je r svaki od njih poseduje po ko mad zemlje. Odgovoriše mi svi uglas da je vlasnik nji hove zemlje savezna banka. I ja njima rekoh da ni ja nisam vlasnik svojih kola, jer ona pripadaju jednoj banci u Kaliforniji, i da je moj život samo drukčiji, ali ne i bolji od njihovog. U to vreme već smo bili zašli u ono gusto šiblje.
Nismo našli nikakve jelene ni divlje svinje, ali smo ulovili 3 zeca. Na povratku svratismo u Lusi- jevu kuću i on reče da će nam njegova žena skuvati čorbu od zeca. Beninjo ode u dućan da kupi bocu te-
kile i nekoliko boca sode. Kad se vratio, s njim je bio i don Huan.
»Jesi li dedu našao u prodavnici kad je kupovao pivo?« upita Lusio kroz smeh.
»Nisam dobio poziv za ovaj ponovni sastanak«, reče don Huan. »Svratio sam samo da pitam Karlosa da li će uskoro ići u Hermosilo.«
Rekoh mu da sam naumio da putujem sledećeg dana; dok smo razgovarali, Beninjo je delio boce. Eli- hio dade svoju don Huanu, a pošto je među Indijan cima Jaki krajnje neučtivo odbiti nešto, pa maka r to bilo ponuđeno tek reda radi, don Huan je ćutke primi. Ja svoju dadoh Elihiju i on je morao primiti. I tako sad Beninjo dade meni svoju bocu. Ali Lusio, koji je očigledno predvideo do čega će dovesti lepi maniri In dijanaca Jaki, već je bio iskapio svoju bocu. Okrenuo se Beninju, čije je lice izgledalo patetično, i rekao kroz smeh: »Preradili su te — ostao si bez boce.«
Don Huan reče da nikada ne pije sodu pa utrapi svoju bocu u Beninjove ruke. Sedeli smo ćutke pod nadstrešnicom, ramadom.
Činilo se da je Elihio nervozan. Čupkao je rub svog šešira.
»Razmišljao sam o onome što si rekao pre neko veče«, obrati se on don Huanu. »Kako pejotl može da izmeni naš život? Kako?«
Don Huan ne odgovori. Gledao je netremice u Eli- hija trenutak ili 2, a onda zapeva na jeziku Jaki. To i nije bila prava pesma, nego pre neka kratk a re citacija. Dugo smo svi sedeli bez reči. Onda ja zamolili don Huana da mi prevede taj tekst sa jezika Jaki.
»To je bilo namenjeno samo onima koji su Jaki«, reče on poslovnim tonom.
To me rastužilo. Bio sam siguran da je rekao ne što veoma važno.
»Elihio je Indijanac«, reče najzad don Huan, »i kao Indijanac nema ništa. Mi Indijanci ništa nemamo. Sve što vidiš dokle ti pogled dopire, sve to pripada Jorima. Jaki poseduju samo gnev i ono što im zemlja daje sama od sebe, slobodno.«
Nastade poduža pauza u kojoj niko ni glaska od sebe ne dade, i don Huan ustade, pozdravi se i ode. Gledali smo za njim sve dok nije zamakao za okuku. Kao da smo svi odnekud bili nervozni. Lusio nam ra- sejano reče da njegov deda nije ostao na večeri zato što ne voli čorbu od zeca. Elihio je izgledao zadubljen u misli. Beninjo se okrenu prema meni i reče glasno:
»Mislim da će Bog kazniti i tebe i don Huana za ono što činite.«
Lusio udari u smeh, a za njim i Beninjo.
»Praviš budalu od sebe, Beninjo«, tmurno reče Elihio. »To što si sad rekao prava je budalaština.«
15. septembar 1968.
Bilo je 9 sati, subota veče. Don Huan je sedeo pred Elihijem na sredini ramade u Lusijevoj kući. Don Huan stavi svoju vrećicu s pupoljcima pejotla pred njih pa zapeva njišući se lako telom napred i nazad. Lusio, Beninjo i ja sedeli smo naslonjeni na zid 5 do
6 stopa iza Elihija. U početku je bilo sasvim mrač no. Sedeli smo pre toga u kući pod petrolejkom i če kali don Huana. On nas je pozvao sa ramade kad je stigao i rasporedio nas kako ćemo posedati. Posle ne kog vremena moje oči se priviknuše na mrak. Sad sam mogao sve jasno da ih vidim. Primetio sam da Elihio izgleda veoma uplašen. Drhtao je celim telom, a zubi su mu nezadrživo cvokotali. Povremeno bi mu se glava ili leđa trgli u grču.
Don Huan mu se obrati rekavši da se ne plaši, da se uzda u zaštitnika i da ne misli ni na šta drugo. Uze nemarno jedan pupoljak pejotla, dade ga Elihiju i reče mu da ga žvaće sasvim lagano. Elihio zacvile kao štene i ustuknu. Disanje mu je bilo veoma ubrzano
— ličilo je na duvanje mehova. On skide šešir i obrisa čelo, zatim pokri lice rukama. Pomislih da plače. Bili su to veoma dugi, napeti trenuci, a onda je opet ovla dao sobom. Seo je uspravno, zaklanjajući lice i dalje jednom rukom, uzeo pupoljak pejotla i počeo da ga žvaće.
Obuze me užasan strah. Nisam do tog trenutka bio svestan da sam se i ja uplašio možda isto koliko i Elihio. Usta su mi bila suva kao kad sam uzimao pejotl. Elihio je dugo žvakao onaj pupoljak. Moja na petost rasla je iz trena u tren. Nesvesno zacvileh kad je disanje počelo da mi se ubrzava.
Don Huan zapeva glasnije pa ponudi Elihiju drugi pupoljak, a kad ga je ovaj sažvakao, ponudi ga suvim voćem i reče mu da ga žvaće sasvim lagano.
Elihio je svaki čas ustajao i odlazio u cestar. U jednom trenutku tražio je vode. Don Huan mu reče da je ne pije, nego da njom samo ispere usta.
Elihio sažvaka još dva pupoljka i don Hua n mu onda dade suvo meso.
Kad je sažvakao i deseti pupoljak, ja sam se bez malo razboleo od brige.
Elihio se odjednom skljoka na pred i udari čelom o pod. Prevrnu se na levu stranu, grčevito se trzajući. Pogledah u svoj časovnik. Bilo je 11 i 10 u- veče. Elihio se prevrtao s jedne strane na drugu, ba cakao, i ječao pu n sat ležeći na podu.
Don Huan je sedeo pred njim stalno u istom po ložaju. Njegova pesma pejotlu sad je već bila tiha kao šapat. Beninja, koji je sedeo desno od mene, to izgleda nije zanimalo, a Lusio, do njega, skljokao se na stranu i spavao hrčući.
Elihijevo telo sad se skupilo, zgrčeno. Ležao je na svojoj desnoj strani, čelom prema meni, dok je ruke držao među nogama. Telo mu odjednom poskoči i on se okrenu na leđa s lako podvijenim nogama. Mahao je levom rukom naviše i u stranu veoma slobodnim i elegantnim pokretom. Desnom rukom ponovio je to isto, a posle toga je obe ruke pokretao lagano, okle- vajući, tako da je to podsećalo na pokrete ruku u har fista. Ti pokreti su postepeno bivali sve energičniji. Njegove mišice su vidno vibrirale i kretale se gore-dole kao klipovi. Ruke su mu se istovremeno kružno kre tale od zglobova, a prsti podrhtavali. To je bio lep, skladan, hipnotičan prizor. Pomislih kako se njegov ri ta m i njegova vlast nad sopstvenim mišićima ne mogu ni sa čim uporediti.
Elihio ustade lagano, kao da se isteže prema ne koj sili koja ga obuhvata sa svih strana. Njegovo telo je drhtalo. Čučnu, i potom se sasvim uspravi. Njegove mišice, trup i glava podrhtavali su kao da kroz njih teče naizmenična struja. Činilo se kao da ga pokreće i diže neka sila kojom on ne može da upravlja.
Don Huan je sad veoma glasno pevao. Lusio i Be- ninjo se probudiše, pa su neko vreme nezainteresovano posmatrali šta se to zbiva, a zatim opet zaspaše.
Činilo se da se Elihio diže sve više i više. Sastavio je ruke, kao zdelu, i izgledalo je da njima hvata neke predmete koje ja ne mogu da vidim. Dizao se uvis i zastajao da predahne.
Želeo sam da mu vidim oči, i prišao sam mu, ali me don Huan pogleda popreko i ja se vratih na svoje mesto.
Onda Elihio skoči. To je bio konačan, strašan skok. Reklo bi se da je stigao do cilja. Dahtao je i jecao od napora. Izgledalo je da se drži za ru b litice. Ali nešto ga je sustizalo. Kriknuo je u očajanju. Ruke su ga iz dale i on je počeo da pada. Njegovo telo se izvilo u- nazad i grčilo se od glave do pete kao zapljusnuto veo ma lepim, koordiniranim talasanjem. Ti mali talasi pro- strujali su njegovim telom možda i stotinak puta, a onda se ono skljokalo kao beživotna vreća.
Posle nekog vremena ispružio je ruke preda se kao da želi da zaštiti svoje lice. Njegove noge svi se istezale unazad dok je ležao potrbuške; bile su malo odignute od poda tako da se činilo da njegovo telo klizi ili leti neverovatnom brzinom. Glava mu je bila zabačena do najveće moguće mere, a skrštenim misi- čama je pritisnuo oči kao da želi da ih zaštiti. Mogao sam da osetim vetar koji huji oko njega. Zagrcnuli se i nesvesno kriknuh. Lusio i Beninjo se probudiše pa radoznalo pogledaše u Elihija.
»Ako mi obećaš da ćeš mi kupiti motocikl, sad ću ga žvakati«, glasno reče Lusio.
Pogledah u don Huana. On energično odmahnu glavom.
»Kučkin sin!« promrmlja Lusio pa opet zaspa.
Elihio ustade i poče da hoda. Pođe 2-3 koraka prema meni pa stade. Video sam kako se blaženo os- mehuje. Pokuša da zviždi. Iako nejasan, glas iz njego vih usta bio je skladan. Bila je to melodija. Sastojala se od svega nekoliko taktova koji su se neprestano po navljali. Malo zatim jasno se čulo to njegovo zvižda-) nje koje zatim pređe u oštru melodiju. Elihio je mrm ljao nerazumljive reći. Izgleda da je to bio tekst nje gove pesme. Ponavljao je satima. Bila je to sasvim jednostavna pesmica, koja se stalno ponavljala, mono tona, ali ipak čudesno lepa.
Činilo se da Elihio, pevajući, gleda u nešto. U jed nom trenutku mi se sasvim približio. Video sam mu oči u polumraku. Bile su staklaste, pogled zapanjen. Smešio se i kikotao. Koračao je, sedao, pa opet hodao stenjući i uzdišući.
Odjednom kao da ga nešto gurnu s leđa. Njegovo telo se izvi u struku kao pod neposrednim pritiskom neke sile. U jednom trenutku Elihio je balansirao na vrhovima prstiju, čineći gotovo ceo krug, je r je ruka ma dodirivao pod. Opet meko pade na zemlju, pole- đuške, pa se opruzi svom dužinom i čudno se ukruti.
Cvileo je i stenjao još malo, a onda je zahrkao. Don Huan ga pokri nekim vrećama. Bilo je 5.35 ujutro.
Lusio i Beninjo su zaspali, ram e uz rame, leđima na slonjeni na zid. Don Huan i ja smo još dugo sedeli ne progovorivši ni reči. On je izgledao umoran. Pre- kidoh ćutanje i upitah ga za Elihija. Rekao mi je da je Elihijev susret s Meskalitom neobično uspeo; Mes- kalito ga je već pri tom prvom susretu naučio da mu peva svoju pesmu, a to je zaista veoma retko.
Upitah ga zašto Lusiju nije dopustio da i on uzme pejotl za ljubav motocikla. Don Huan odgovori da bi Meskalito ubio Lusija da mu se približio iz takvih po buda. Priznade da je brižljivo bio pripremio sve da bi ubedio svog unuka; reče da je moje prijateljstvo s Lusijem bilo glavno na šta se oslanjao u svojoj stra tegiji. Dodao je da se oduvek mnogo brinuo za Lusija i da su jedno vreme zajedno živeli i bili veoma bliski, ali Lusio se u osmoj godini teško razboleo i don Hua-
nov sin, pobožni katolik, zavetovao se Devici od Gva- dalupe da će Lusio pristupiti jednom društvu za reli gioznu, ritualnu, igru ako mu život bude pošteđen. Lusio je ozdravio i morao je da održi obećanje. Ostao je kao učenik u tom društvu samo nedelju dana, a on da odlučio da prekrši zavet. Mislio je da će zbog toga morati da umre, skupio hrabrost, i ceo dan čekao smrt. Svi su se smejali dečaku, ali taj događaj nikada nisu zaboravili.
Don Huan dugo nije govorio. Izgledalo je da se zadubio u misli.
»Sve sam ovo pripremio za Lusija«, reče, »a ume- sto njega sam našao Elihija. Znao sam da ne vredi ni pokušavati, ali kad na m je neko drag, ne treba da ža limo truda, kao da je uopšte mogućno promeniti ljude. Lusio je kao dete bio hrabar, ali docnije je tu hra brost izgubio.«
»Možeš li ga omađijati, don Huane?«
»Da ga omađijam? Zašto?«
»Da se promeni i opet postane hrabar.«
»Hrabrost se ne može steći pomoću magije. Hra
brost je nešto lično. Magijom možeš nekoga onespo
sobiti da ti nanosi zlo, možeš navući bolest na njega
ili mu oduzeti moć govora. Magijom nećeš stvoriti rat
nika. Da bi postao ratnik, moraš biti kristalno čist,
kao Elihio. Eto, to je hrabar čovek.«
Elihio je spokojno hrkao, pokriven vrećama. Već se razdanilo. Nebo je bilo sasvim plavo. Na vidiku ni je bilo nigde ni oblačka.
»Dao bih sve na svetu da mogu da doznam kakvo je bilo to Elihijevo putovanje«, rekoh. »Imaš li šta protiv toga da ga zamolim da mi to ispriča?«
»Nipošto ga to ne smeš pitati!«
»Zašto? Pa ja tebi sve ispričam!«
»To je nešto drugo. Ti po prirodi nisi sklon da bilo šta zadržavaš za sebe. Elihio je Indijanac. To pu tovanje je sve što on ima. Kamo sreće da je Lusio bio na njegovom mestu!«
»Zar ništa ne možeš da učiniš, don Huane?«
»Ne mogu. Za meduzu se nikako ne mogu napra viti kosti. To je bila samo moja ludost.«
Sunce se pojavi na nebu. Njegova svetlost zase- nila je moje umorne oči.
»Toliko puta si mi rekao, don Huane, da čarob njak ne može imati lude bubice. Nikad nisam ni po mislio da ih i ti imaš.«
Don Huan me prodorno pogleda. Ustade, osvrnu se na Elihija, pa onda na Lusija. Stavi šešir na glavu, udarajući se blago po temenu.
»Mogućno je da se čovek trudi, da zapinje svim silama čak i onda kad zna da je to što čini sasvim uzaludno«, reče s osmehom. »Ali prvo moramo znati da je to što činimo uzaludno, a onda opet moramo da nastavimo kao da to ne znamo. To je čarobnjakova ludost koju on ipak drži na uzdi, njegova ,kontroli- sana' ludost.«