Primetio sam da se svi smeškaju tako kao da pri­ krivaju  prezir.  Bilo  mi  je  veoma   neprijatno.   Osetio sam  da  sam  počeo  nespretno  da   formulišem   to   što sam želeo da im kažem. Govorio sam još malo,  ali  iz­ gubio sam volju i samo sam  ponavljao  ono  što  im  je don  Huan  već  kazao.

Don Huan mi pri teče u  pomoć  i  upita  umiru  ju- ćim tonom: »Kad si prvi put pristupio Meskalitu, nisi tražio  zaštitnika,  je  li?«

Rekao sam im da  nisam  znao  da  Meskalito  može da bude zaštitnik i da sam se u to upustio iz velike radoznalosti  i  želje  da  ga  upoznam.

Don Huan opet potvrdi  da  mojim  namerama  ne­ ma šta da se prigovori i reče da je Meskalito zato  po­ voljno  delovao  na  mene.

Ali ipak te naterao da povraćaš i  pišaš  gde  stig­ neš,  je  li?«  insistirao  je  Henaro.

Odgovorili da je  zaista  tako  delovao  na  mene.  Svi se  suzdržano  nasmejaše.  Osetio  sam  da  me  sad  još više preziru. Činilo se da to ne zanima nikoga osim Elihija  koji  je  netremice  gledao  u  mene.

»Šta  si  video?«   upita  me.

Don  Huan  me  podstiče  da  im  ispričam  gotovo  sve

glavne  pojedinosti  o  onome  što  sam  doživeo,  i  ja  im

ispričah  redom  šta  se zbilo  i  u  kakvom  sam  ga  obličju

video.  Kad  sam  završio,  Lusio  izusti  svoj  komentar.

»Ako je pejotl  tako  čudan,  onda  mi  je  milo  što ga  nikad  nisam  uzeo.«

»Baš je onako kako sam ti kazao«, Henaro reče Baheji.  »Od  toga  poludiš.«

»Ali Karlos  sad  nije  lud.  Kako  ćete  to  objasniti?« don   Huan   upita   Henara.

»Otkud  znamo  da  nije?«   odvrati  Henaro.

Svi  prasnuše  u  smeh,  a  s  njima  i  don  Huan.

»Jesi   li   se   plašio?«   upita   Beninjo.

»Jesam,  naravno.«

»Zašto  si  to  onda  učinio?«  pitao  je  Elihio.

»Rekao  je  da  želi   da  zna«,  odgovori   Lusio   umesto

mene.  »Čini  mi  se  da  Karlos  sve  više  liči  na  moga  de-

du.  Obojica  stalno  govore  kako  žele  da  znaju,  ali  niko

pod  milim  bogom  ne  zna  šta  to  oni  žele  da  znaju.«

»Nemoguće je objasniti to znanje«, reče don Huan Elihiju, »zato što je ono drukčije za svakog čoveka. Jedino nam je svima zajedničko to što Meskalito  svoje tajne otkriva svakom od nas napose. Pošto znam He- narovo raspoloženje, ne bih mu  preporučio  da  se  upo­ zna s Meskalitom. Ali   Meskalito  bi  mogao  savršeno dobro da deluje na njega uprkos mojim rečima i nje­ govom  raspoloženju.  Samo  to jedino on može  da utvrdi, a  to  je  ono  znanje  o  kome  sam vam  govorio.«

Don  Huan ustade.  »Vreme je  da  se  ide  kući«,  reče.

»Lusio  je  pijan,   a  Viktor  spava.«

Dva dana posle toga, 6. septembra, Lusio, Beninjo i Elihio dođoše u kuću u kojoj sam stanovao da bismo zajedno  išli  u  lov.  Ćutali  su  neko  vreme  dok  sam  ja i dalje pisao svoje beleške. Onda se  Beninjo  učtivo zakašlja  upozoravajući  me  da  će  reći  nešto  važno.

Oćuta  zbunjeno  još  neko  vreme  pa  se  opet  nasme- ja  i  reče:  »Evo  Lusio  kaže  da  bi  uzeo  pejotl.«

»Bi  li  ga  zaista  uzeo?«   upitah.

»Da.  Ne  bih  imao  ništa  protiv.« Beninjo   se  isprekidano  smejao.

»Lusio   kaže   da  bi  uzeo  pejotl   ako  mu  ti   kupiš motocikl.«

Lusio  i  Beninjo  se  zgledaše  pa  prasnuše  u  smeh.

»Pošto  je  motocikl  u  Sjedinjenim  Državama?«  upi­

ta  Lusio.

»Može se, verovatno, dobiti i za sto  dolara«, rekoh.

»To  tamo  i  nije  tako  mnogo,  je  li?  Ti  bi  lako  mo­ gao  da  mu  ga  kupiš,  zar  ne?«  upita  Beninjo.

»Dobro,  ali  dopusti  da  prvo  pitam  tvog  dedu«,  re­ koh  Lusiju.

»Ne, ne«, bunio se on.  »Ne  pominji  mu  to .  On  će sve  pokvariti.  Čudak je  to.  Osim  toga,  star je  i  senilan i  ne  zna  šta  radi.«

»On je davno nekada bio pravi veštac«, dodade Beninjo. »Mislim, pravi pravcati. Moji kažu da je bio najbolji. Ali odao  se  pejotlu  i  postao  niko  i  ništa.  Sad je  suviše  star.«

»I neprestano prežvakuje  iste  priče  o  pejotlu«,  re­ če  Lusio.

»Taj   pejotl   je   govno   i   ništa   više«,   reče   Beninjo.

»Znaš,  probali  smo  ga  mi  jedanput.  Lusio  je  od  svog

dede  dobio   pun u  vreću.   Žvakali   smo   ga   jedne  noći

dok  smo  išli  u  grad.  Đavo  da  ga  nosi!   Isekao  mi  je

usta  na  sitne  komadiće.  I  ima  grozan  ukus!«

»Jeste   li   ga   progutali?«   upitah.

»Ispljunuli   smo  ga«,  reče  Lusio,   »a  onda   smo   svu

tu  prokletu  vreću  bacili.«

Obojici se  to  činilo  veoma  smešno.  Elihio  za  sve to vreme nije ni reči  izustio.  Bio  je  povučen,  kao  obič­ no.  Nije  se  čak  ni  smejao.

»Da  li  bi  ti  voleo  da  ga  probaš,  Elihio?«   upitah.

»Ne.  Ja  ne.  Čak  ni  za  motocikl.«

Lusiju  i  Beninju  su  njegove  reči  bile  veoma  sme-

šne  i  oni  opet  zaurlaše  od  smeha.

»Moram ipak da priznam«, produži Elihio, »da  me don  Huan  dovodi  u  nedoumicu.«

»Moj deda je suviše star da bi bilo šta  znao«,  reče Lusio  duboko  uveren  u  to.

»Da,  suviše  je  star«,  ponovi  Beninjo  kao  odjek.

Pomislih  kako  je  mišljenje   ta    2     mlada  čoveka o dan Huanu detinjasto  i  neosnovano.  Osećao  sam  da mi je dužnost da  ga branim  pa  rekoh  da  je  don  Huan, po mom  mišljenju,  i  sada  veliki  čarobnjak,  isto  kao što  je  nekada  bio,  i  da  je  možda  i  najveći.  Rekoh  da u  njemu  ima  nešto,  nešto  zaisla  neobično.   Podsetio sam  ih  da  on  ima  preko        70        godina,  a  da  je ipak energičniji  i  jači  od  svih  nas  zajedno.  Čikao  sam te mlade ljude da to i sami utvrde tim što će pokušati krišom  da  se  prišunjaju  do  Huanu.

»Mome dedi ne  možeš  krišom  prići«,  ponosno  re­ če  Lusio.  »On  je  veštac.«

Podsetio  sam  ih  da  su  maločas  rekli  kako  je  star i senilan, i da senilni ljudi ne znaju šta se  oko  njih zbiva. Rekoh im da sam se tako često divio  don  Hua- novoj  budnosti  i  hitrini.

»Niko ne može krišom  da  priđe  čarobnjaku  pa makar on bio i star«, autoritativno  reče  Beninjo.  »Ali kad spava, onda ga ipak mogu okružiti. To se desilo jednom čoveku koji  se  zvao  Sevikas.  Svetu  su  doja­ dile njegove vradžbine  kojima  im  je  nanosio  zlo  pa  su ga  ubili.«

Zamolio  sam  ih  da  mi  to  potanko  ispričaju,   ali oni rekoše da se to  desilo pre nego  što  su  se oni  rodili ili  kad  su  još  bili  sasvim  mali.  Elihio  dodade  da  ljudi u  sebi  misle  da  je  Sevikas  u  stvari  bio  samo  budala, i da niko ne može da naudi pravom čarobnjaku. Po­ kušao sam dalje da ispitujem šta oni misle o čarob­ njacima. Izgledalo je da ih ta tema  mnogo  ne  zanima; osim toga, jedva su čekali  da  pođemo  u  lov  da  bi  pu­ cali  iz puške kalibar 22  koju sam doneo.

Ćutali smo neko vreme dok smo išli prema  ces­ taru, a onda se Elihio, koji je bio na čelu povorke, okrenu i reče mi: »Možda smo mi ludi. Možda  je  don Huan  ipak  u  pravu.  Pogledaj  samo  kako  živimo.«

Lusio i Beninjo su negodovali. Pokušao sam da posredujem.  Složio  sam  se  s  Elihijem  i  rekao  da  sam i ja osetio kako život kojim živim nekako ne valja. Beninjo reče da ja nemam pravo da se žalim  na  svoj život, jer imam  novca,  a  imam  i  automobil.  Odvratih im da bih i ja lako mogao reći da su oni u boljem položaju od mene, je r svaki od njih  poseduje  po  ko­ mad zemlje. Odgovoriše mi svi uglas da je  vlasnik  nji­ hove zemlje savezna banka. I ja njima rekoh da ni  ja nisam vlasnik svojih  kola,  jer  ona  pripadaju  jednoj banci  u  Kaliforniji,  i  da  je  moj  život  samo  drukčiji, ali ne i bolji od njihovog. U  to  vreme  već  smo  bili zašli  u  ono  gusto  šiblje.

Nismo  našli  nikakve  jelene  ni  divlje  svinje,   ali smo  ulovili  3  zeca.  Na  povratku  svratismo  u   Lusi- jevu kuću i on reče da će nam njegova žena  skuvati čorbu  od  zeca.  Beninjo  ode  u  dućan  da  kupi  bocu  te-

kile   i   nekoliko   boca   sode.   Kad   se   vratio,   s   njim   je bio  i  don  Huan.

»Jesi li dedu našao u  prodavnici  kad  je  kupovao pivo?«   upita   Lusio   kroz   smeh.

»Nisam  dobio  poziv  za  ovaj  ponovni  sastanak«, reče don Huan.  »Svratio  sam  samo  da  pitam  Karlosa da  li  će  uskoro  ići  u  Hermosilo.«

Rekoh  mu  da  sam  naumio  da  putujem   sledećeg dana;  dok  smo  razgovarali,  Beninjo  je  delio  boce.  Eli- hio  dade  svoju  don  Huanu,  a  pošto  je   među   Indijan­ cima  Jaki  krajnje  neučtivo  odbiti  nešto,   pa   maka r   to bilo ponuđeno tek  reda  radi,  don  Huan  je  ćutke  primi. Ja  svoju  dadoh  Elihiju  i  on  je  morao   primiti.  I   tako sad Beninjo dade meni svoju bocu. Ali  Lusio,  koji  je očigledno predvideo do čega će dovesti lepi maniri In­ dijanaca  Jaki,  već  je  bio   iskapio   svoju  bocu.   Okrenuo se Beninju, čije je lice izgledalo patetično, i rekao  kroz smeh:   »Preradili   su  te  —  ostao   si  bez  boce.«

Don Huan reče da nikada ne pije sodu pa  utrapi svoju bocu u Beninjove ruke. Sedeli smo ćutke pod nadstrešnicom,    ramadom.

Činilo se  da  je  Elihio  nervozan.  Čupkao  je  rub svog  šešira.

»Razmišljao sam  o  onome  što  si  rekao  pre  neko veče«, obrati se on don Huanu. »Kako pejotl može  da izmeni   naš   život?   Kako?«

Don Huan ne odgovori. Gledao je netremice  u  Eli- hija  trenutak  ili   2,    a  onda   zapeva  na  jeziku  Jaki. To i nije bila prava pesma, nego pre neka kratk a re­ citacija. Dugo smo svi sedeli bez  reči.  Onda  ja  zamolili don  Huana  da  mi  prevede  taj  tekst  sa  jezika  Jaki.

»To je  bilo  namenjeno  samo  onima  koji  su  Jaki«, reče   on   poslovnim   tonom.

To me rastužilo. Bio sam  siguran  da  je  rekao  ne­ što  veoma  važno.

»Elihio je  Indijanac«,  reče  najzad   don   Huan,  »i kao Indijanac nema ništa. Mi Indijanci  ništa  nemamo. Sve što vidiš dokle ti pogled dopire, sve to pripada Jorima. Jaki poseduju samo gnev i ono  što  im  zemlja daje  sama  od  sebe,  slobodno.«

Nastade poduža pauza u kojoj niko ni  glaska  od sebe ne dade, i don Huan ustade, pozdravi se i ode. Gledali smo za njim sve dok nije  zamakao  za  okuku. Kao da smo svi odnekud bili nervozni. Lusio nam ra- sejano reče da njegov deda  nije  ostao  na  večeri  zato što ne  voli  čorbu  od  zeca.  Elihio  je  izgledao  zadubljen u  misli.  Beninjo  se  okrenu  prema  meni  i  reče  glasno:

»Mislim da će Bog kazniti  i  tebe  i  don  Huana  za  ono što  činite.«

Lusio  udari  u  smeh,  a  za  njim  i  Beninjo.

»Praviš  budalu  od  sebe,  Beninjo«,  tmurno   reče Elihio.   »To  što   si  sad   rekao  prava  je  budalaština.«

15.  septembar  1968.

Bilo  je   9   sati,   subota  veče.   Don  Huan  je   sedeo pred Elihijem na sredini ramade u Lusijevoj kući. Don Huan  stavi  svoju  vrećicu  s  pupoljcima   pejotla   pred njih pa zapeva njišući se lako telom napred i nazad. Lusio,  Beninjo  i  ja  sedeli  smo naslonjeni  na  zid   5   do

6 stopa  iza  Elihija.  U  početku  je  bilo   sasvim  mrač­ no. Sedeli smo pre toga u  kući  pod  petrolejkom  i  če­ kali don Huana. On nas je pozvao sa ramade kad  je stigao i rasporedio nas kako ćemo  posedati.  Posle  ne­ kog vremena moje oči se priviknuše na mrak. Sad sam mogao sve jasno da ih vidim. Primetio sam da Elihio izgleda veoma uplašen.  Drhtao  je  celim  telom,  a  zubi su mu nezadrživo  cvokotali.  Povremeno  bi  mu  se  glava ili  leđa  trgli  u  grču.

Don Huan mu  se  obrati  rekavši  da  se  ne  plaši, da se uzda u zaštitnika i  da  ne  misli  ni  na  šta  drugo. Uze  nemarno  jedan  pupoljak  pejotla,  dade  ga  Elihiju i reče mu da ga  žvaće  sasvim  lagano.  Elihio  zacvile kao  štene  i ustuknu.  Disanje mu je  bilo  veoma ubrzano

—     ličilo je na duvanje mehova. On skide  šešir  i  obrisa čelo,  zatim  pokri  lice   rukama.   Pomislih   da  plače.   Bili su to veoma dugi, napeti trenuci,  a  onda  je  opet  ovla­ dao sobom. Seo je uspravno,  zaklanjajući  lice  i  dalje jednom rukom,  uzeo  pupoljak  pejotla  i  počeo  da  ga žvaće.

Obuze  me  užasan  strah.  Nisam  do   tog   trenutka bio  svestan  da  sam  se  i  ja  uplašio  možda  isto  koliko i Elihio. Usta su mi bila suva kao kad sam  uzimao pejotl. Elihio je dugo žvakao onaj pupoljak. Moja na­ petost rasla  je  iz  trena  u  tren.  Nesvesno  zacvileh  kad je  disanje  počelo  da  mi  se  ubrzava.

Don Huan zapeva glasnije pa ponudi Elihiju drugi pupoljak, a kad ga je ovaj sažvakao, ponudi ga  suvim voćem  i  reče  mu  da  ga  žvaće   sasvim  lagano.

Elihio je svaki čas ustajao i odlazio u cestar. U jednom trenutku tražio  je  vode.  Don  Huan  mu  reče da  je  ne  pije,  nego  da  njom  samo  ispere  usta.

Elihio sažvaka još dva pupoljka i don Hua n  mu onda  dade  suvo  meso.

Kad je sažvakao i deseti pupoljak, ja sam se  bez­ malo  razboleo  od  brige.

Elihio  se  odjednom  skljoka  na  pred  i  udari  čelom o pod. Prevrnu se na levu stranu, grčevito se trzajući. Pogledah  u  svoj  časovnik.  Bilo  je    11     i     10     u- veče. Elihio se prevrtao s jedne strane na drugu, ba­ cakao,  i  ječao  pu n  sat  ležeći  na  podu.

Don Huan je sedeo pred njim stalno u istom po­ ložaju.  Njegova  pesma  pejotlu  sad  je   već   bila   tiha kao šapat. Beninja, koji je sedeo desno od mene, to izgleda nije zanimalo, a  Lusio,  do  njega,  skljokao  se na  stranu  i  spavao  hrčući.

Elihijevo telo sad se skupilo, zgrčeno. Ležao je na svojoj desnoj strani, čelom prema meni, dok je  ruke držao među  nogama.  Telo  mu  odjednom  poskoči  i  on se okrenu  na  leđa  s  lako  podvijenim  nogama.  Mahao je  levom  rukom  naviše  i  u   stranu  veoma   slobodnim i elegantnim pokretom. Desnom rukom ponovio je  to isto, a posle toga je obe ruke pokretao lagano, okle- vajući, tako da je to podsećalo na pokrete  ruku  u  har­ fista. Ti pokreti su postepeno bivali sve  energičniji. Njegove mišice su vidno vibrirale i kretale  se  gore-dole kao klipovi. Ruke su mu se  istovremeno  kružno  kre­ tale od zglobova, a prsti podrhtavali. To je bio lep, skladan, hipnotičan  prizor.  Pomislih  kako  se  njegov  ri­ ta m i  njegova  vlast  nad  sopstvenim  mišićima  ne  mogu ni  sa  čim  uporediti.

Elihio ustade lagano, kao da  se  isteže  prema  ne­ koj sili koja  ga  obuhvata  sa  svih  strana.  Njegovo  telo je drhtalo. Čučnu, i potom se sasvim uspravi. Njegove mišice, trup i glava podrhtavali su  kao  da  kroz  njih teče  naizmenična  struja.  Činilo  se  kao  da  ga  pokreće i  diže  neka  sila  kojom  on  ne  može  da  upravlja.

Don Huan  je sad veoma glasno pevao. Lusio i Be- ninjo se probudiše, pa su neko vreme nezainteresovano posmatrali  šta  se  to  zbiva,  a  zatim  opet  zaspaše.

Činilo se da  se  Elihio  diže  sve  više  i  više.  Sastavio je ruke, kao zdelu, i izgledalo je da njima hvata neke predmete koje ja ne mogu da vidim. Dizao  se  uvis  i zastajao   da   predahne.

Želeo sam da mu vidim  oči,  i  prišao  sam  mu,  ali me don Huan pogleda popreko i ja se vratih na svoje mesto.

Onda Elihio skoči. To je bio konačan, strašan skok. Reklo bi se da je stigao do cilja. Dahtao je i jecao od napora. Izgledalo je  da  se  drži  za  ru b  litice.  Ali  nešto ga je sustizalo. Kriknuo je u  očajanju.  Ruke  su  ga  iz­ dale i on je počeo da pada. Njegovo telo se  izvilo  u- nazad i grčilo se od glave  do pete  kao  zapljusnuto veo­ ma lepim, koordiniranim talasanjem. Ti mali talasi pro- strujali su njegovim telom  možda  i  stotinak  puta,  a onda  se  ono  skljokalo  kao  beživotna  vreća.

Posle  nekog  vremena  ispružio  je  ruke   preda   se kao da želi da zaštiti svoje lice. Njegove noge svi se istezale unazad dok je ležao potrbuške; bile su malo odignute od poda tako da se  činilo   da  njegovo  telo klizi ili leti neverovatnom brzinom. Glava mu je bila zabačena do najveće moguće mere, a skrštenim misi- čama je pritisnuo oči kao da  želi  da  ih  zaštiti.  Mogao sam  da  osetim  vetar  koji  huji  oko  njega.  Zagrcnuli  se i nesvesno kriknuh. Lusio i Beninjo se probudiše pa radoznalo  pogledaše  u  Elihija.

»Ako  mi  obećaš  da   ćeš   mi   kupiti   motocikl,   sad ću   ga   žvakati«,   glasno   reče  Lusio.

Pogledah u don Huana. On energično odmahnu glavom.

»Kučkin  sin!«  promrmlja  Lusio  pa  opet  zaspa.

Elihio ustade i poče  da  hoda.  Pođe  2-3  koraka prema meni pa stade. Video sam kako se blaženo os- mehuje. Pokuša da zviždi.  Iako  nejasan,  glas  iz  njego­ vih usta  bio  je  skladan.  Bila  je  to  melodija.  Sastojala se od svega nekoliko taktova koji su se neprestano po­ navljali. Malo zatim jasno se  čulo  to  njegovo  zvižda-) nje koje zatim pređe u oštru  melodiju.  Elihio  je  mrm­ ljao nerazumljive reći. Izgleda da je to  bio  tekst  nje­ gove pesme. Ponavljao je satima. Bila je to sasvim jednostavna pesmica, koja se stalno ponavljala, mono­ tona,  ali  ipak  čudesno  lepa.

Činilo se da Elihio, pevajući, gleda u nešto.  U  jed­ nom trenutku mi se  sasvim  približio.  Video  sam  mu oči u polumraku. Bile su staklaste, pogled zapanjen. Smešio se i kikotao. Koračao je, sedao, pa opet hodao stenjući  i  uzdišući.

Odjednom kao da ga nešto gurnu  s  leđa.  Njegovo telo se izvi u struku kao pod  neposrednim  pritiskom neke sile. U jednom trenutku Elihio je balansirao na vrhovima prstiju, čineći gotovo  ceo  krug,  je r  je  ruka­ ma dodirivao pod. Opet meko pade na zemlju, pole- đuške,  pa  se  opruzi  svom  dužinom  i  čudno  se  ukruti.

Cvileo je i stenjao još malo, a  onda  je  zahrkao. Don Huan ga  pokri nekim vrećama.  Bilo je  5.35  ujutro.

Lusio i Beninjo su zaspali, ram e uz rame, leđima na­ slonjeni na zid.  Don  Huan  i  ja  smo  još  dugo  sedeli ne progovorivši ni reči. On je izgledao umoran. Pre- kidoh ćutanje  i  upitah  ga  za  Elihija.  Rekao  mi  je  da je Elihijev susret s Meskalitom neobično uspeo; Mes- kalito ga je već pri tom prvom  susretu  naučio  da  mu peva  svoju  pesmu,  a  to  je  zaista  veoma  retko.

Upitah ga zašto Lusiju nije dopustio da i  on  uzme pejotl za ljubav motocikla. Don Huan odgovori da bi Meskalito ubio Lusija da mu se  približio  iz  takvih  po­ buda.  Priznade  da   je   brižljivo   bio   pripremio   sve   da bi   ubedio   svog   unuka;   reče   da   je   moje   prijateljstvo s Lusijem bilo glavno na šta se oslanjao  u  svojoj  stra­ tegiji.  Dodao  je  da  se  oduvek   mnogo  brinuo   za  Lusija i da su  jedno  vreme  zajedno  živeli  i  bili  veoma  bliski, ali  Lusio  se  u  osmoj   godini  teško  razboleo   i  don  Hua-

nov sin, pobožni  katolik,  zavetovao  se  Devici  od  Gva- dalupe da će Lusio pristupiti   jednom  društvu  za  reli­ gioznu,  ritualnu,  igru  ako  mu  život   bude   pošteđen. Lusio  je  ozdravio  i  morao  je  da  održi  obećanje.  Ostao je kao učenik  u  tom  društvu  samo  nedelju  dana,  a  on­ da odlučio da prekrši zavet. Mislio je da će zbog toga morati da umre, skupio hrabrost,  i  ceo  dan  čekao  smrt. Svi su se smejali dečaku, ali taj događaj nikada nisu zaboravili.

Don Huan dugo nije govorio. Izgledalo je da se zadubio  u  misli.

»Sve sam ovo pripremio za  Lusija«,  reče,  »a  ume- sto njega sam našao Elihija. Znao sam da ne vredi ni pokušavati, ali kad na m je neko drag, ne  treba  da  ža­ limo truda, kao da je uopšte mogućno promeniti ljude. Lusio je kao dete bio hrabar, ali docnije je  tu  hra­ brost  izgubio.«

»Možeš  li  ga  omađijati,  don  Huane?«

»Da  ga  omađijam?  Zašto?«

»Da  se  promeni  i  opet  postane  hrabar.«

»Hrabrost  se  ne  može  steći  pomoću  magije.  Hra­

brost  je  nešto  lično.   Magijom  možeš  nekoga  onespo­

sobiti  da  ti  nanosi  zlo,  možeš  navući  bolest  na  njega

ili  mu  oduzeti  moć  govora.  Magijom  nećeš  stvoriti  rat­

nika.   Da  bi  postao  ratnik,  moraš   biti  kristalno  čist,

kao  Elihio.  Eto,  to  je  hrabar  čovek.«

Elihio je spokojno  hrkao,  pokriven  vrećama.  Već se razdanilo. Nebo  je  bilo  sasvim  plavo.  Na  vidiku  ni­ je  bilo  nigde  ni  oblačka.

»Dao bih sve  na  svetu  da  mogu  da  doznam  kakvo je bilo to  Elihijevo  putovanje«,  rekoh.  »Imaš  li  šta protiv  toga  da  ga  zamolim  da  mi  to  ispriča?«

»Nipošto  ga  to  ne  smeš  pitati!«

»Zašto?  Pa  ja  tebi   sve  ispričam!«

»To je nešto drugo. Ti po  prirodi  nisi  sklon  da bilo šta zadržavaš za sebe. Elihio je Indijanac. To pu­ tovanje je sve  što  on  ima.  Kamo  sreće  da je  Lusio  bio na  njegovom  mestu!«

»Zar  ništa  ne  možeš  da  učiniš,  don  Huane?«

»Ne mogu. Za meduzu se nikako  ne  mogu  napra­ viti  kosti.  To  je  bila  samo  moja  ludost.«

Sunce  se  pojavi  na  nebu.  Njegova   svetlost   zase- nila  je  moje   umorne  oči.

»Toliko  puta  si  mi  rekao,  don  Huane,   da   čarob­ njak ne  može  imati  lude  bubice.  Nikad  nisam  ni  po­ mislio  da  ih  i   ti   imaš.«

Don  Huan  me  prodorno  pogleda.  Ustade,   osvrnu se na Elihija, pa onda na Lusija. Stavi šešir na glavu, udarajući  se  blago  po  temenu.

»Mogućno je  da  se  čovek  trudi,  da  zapinje  svim silama čak i onda kad zna da je  to  što  čini  sasvim uzaludno«,  reče  s   osmehom.   »Ali   prvo   moramo   znati da  je  to   što   činimo   uzaludno,   a   onda   opet   moramo da nastavimo kao da to ne znamo. To je čarobnjakova ludost  koju  on  ipak  drži  na  uzdi,   njegova   ,kontroli- sana'   ludost.«