6.   poglavlje

Šta možete očekivati od svog deteta

Mnoge knjige o bebama nadugo i naširoko govore o važnosti razvitka u ranom detinjstvu - sedenju, stajanju, puzanju, hodanju

-  i čitavom nizu tipičnih ponašanja koja će se javljati prilikom odrastanja. Ponosnim roditeljima su te prekretnice vrlo važne, ali o njima treba tek ponekad razmišljati i nije mi potrebna cela knjiga da vam o tome dam nekoliko saveta. Učiniću to u jednoj rečenici: osim ako nešto, sasvim očigledno, nije u redu s vašim detetom, ne zabrinjavajte se oko toga kada će sedeti, stajati, puzati ili hodati.

Ako vam je to prvo dete, bićete skloni da upoređujete njegov razvitak s razvitkom druge dece njegovog uzrasta. Znam da vas ništa što ću napisati neće u tome zaustaviti, ali nadam se da ću uspeti da vas uverim kako takva upoređenja donose više štete nego koristi. Tokom prvih nekoliko godina života razvitak dece toliko varira da je svako upoređivanje besmisleno. Ali, ako baš hoćete, isprobajte ovu metodu: većina dece sedi uz potporu sa 6-8 meseci, sedi samo bez potpore sa 8-10 meseci, hoda sa 12- 18 meseci, govori sa 18-24 meseca, vozi tricikl sa 3 godine i pre- crtava kvadrat sa 4 godine. Sad kad sam to rekao, dopustite mi da vas posavetujem kako da se oduprete želji da hvalite svoje dete ako neku od tih prekretnica dosegne u ranijem periodu ili da padnete u očaj ako njegov razvitak kasni. U nekoj tački razvit- ka sva normalna deca nađu se na istom mestu, a da li je to ranije ili kasnije - uopšte nije važno.

Pre ili kasnije vaše dete će naučiti sve što od njega očekujete, ako su vaša očekivanja realna. Svi znamo, mada neki od nas po- nekad zaborave, da ne uče sva deca jednakom brzinom, u istom vremenu jednako lako, niti možemo očekivati da dosegnu jed- nake rezultate do trenutka kad odrastu. Nažalost, iako to znamo, to nas ne sprečava da očekujemo velike stvari od vlastite dece, a ta očekivanja počinju još u kolevci. To nas ne sprečava ni da nji- hovo ponašanje upoređujemo sa ponašanjem druge dece, što je i besmisleno i opasno. Današnje napredno dete sutra može napredovati sporo, i obrnuto.

Velika očekivanja od vlastite dece mogu biti korisna samo ako nas podstiču da im pružamo pažnju i potporu, potrebnu da bi izrazili svoje potencijale. Ona mogu biti i kobna za detetov razvi- tak i njegovu sliku o samom sebi ako naša očekivanja prelaze dečiji potencijal ili ako nam nedostaje strpljenja da dopustimo da se detetove veštine i interesi prirodno razviju tokom godina formiranja.

Roditelji koji imaju visoka očekivanja, a koji su i sami možda bili uspešni, ponekad se teško sete da je posao dece da se igraju i da uče. Moramo naučiti prihvatiti činjenicu da se tokom razvoj- nih godina ne može očekivati od dece da se ponašaju kao odrasli. Puno je verovatnije da će vas većina stvari koje budu radili izluđivati. Ništa što bih mogao reći u ovom poglavlju neće po- moći da vas ponašanje vašeg deteta manje zabrinjava i ljuti, ali možda ćete s njim lakše živeti ako shvatite šta je normalno i odakle dete dolazi.

Fizičko ponašanje koje zabrinjava roditelje

Pre svega, rastavimo fizičko ponašanje od emocionalnog. Zbog kojih se fizičkih stvari roditelji najčešće zabrinjavaju? Sve bebe kašlju, stenju, podriguju, štucaju, kijaju, imaju gasove, pljuckaju i povraćaju, što roditelje često jako uznemiruje. I vi ste se možda u početku zabrinuli i razmišljali: “Znači li to da vašoj bebi nešto nedostaje u ishrani?” Nema mesta zabrinutosti, jer

dok beba dobro jede i ne gubi na težini, sve ove oblike ponašanja možete smatrati normalnim.

Dok još govorimo o zvukovima koje deca ispuštaju, dopustite mi da vas upozorim na to da se podrigivanjem previše ne opte- rećujete. Nekada davno neka je majka primetila da bi beba is- pljunula manje hrane nakon obroka ako bi je lagano tapšala po leđima dok nije podrignula višak vazduha iz želuca. Ovaj postu- pak postao je takav obred da neke majke veruju kako im dete neće preživeti ako glasno ne podrigne nakon svakog obroka. Zap- ravo, nigde ne stoji da vaše dete baš mora podrignuti. Neke bebe stvamo progutaju puno vazduha pa lako i zvučno podrignu, dok neke druge progutaju vrlo malo vazduha i nemaju potrebu za po- drigivanjem. Ako otkrijete da podrigivanje nakon jela sprečava izbacivanje hrane, možete bebu ohrabriti da podrigne, ali ne pravite od toga cirkus. Nema medicinskih razloga zbog kojih bi beba morala podrignuti.

Dok smo kod ove teme, dopustite mi da kažem nekoliko reči i o grčevima. Taj naziv su lekari i majke dali fenomenu koji se obično javlja u prva 3 meseca života. Dotad mirna i zadovoljna beba iznenada počinje privlačiti noge prema stomaku i imati na- pade vrištanja. Možda će vas začuditi, s obzirom na dužinu raz- doblja koliko bebe već žive na zemlji, da nema ni traga naučnom dokazu koji bi otkrivao uzrok te pojave. Pa ipak, reč kolike često se upotrebljava među medicinskim osobljem, a služi za objaš- njenje zašto beba plače, onda kada drugog objašnjenja nema.

Neki medicinski udžbenici spominju nadudost u crevima koji su nastali jakom fermentacijom ugljenih hidrata kao jedan od mogućih uzroka. Ali isto tako navode da izbacivanje ugljenih hidrata iz ishrane ne rešava problem, što celu teoriju dovodi u pitanje. Jednostavna je istina da mnoge majke i većina lekara govore o “grčevima” kao nekontrolisanom plaču izazvanom na- dutošću u bebinom želucu. Naučnici kažu da ne znaju šta ih pro- uzrokuje. Slažem se sa njima. Ni ja ne znam šta ih prouzrokuje!

Plakanje je takođe ponašanje koje zabrinjava, a javlja se od- mah nakon rođenja. Prvi plač koji začujete ohrabruje, ali nakon toga plakanje je nešto bez čega bi svaki roditelj lako mogao živeti. Tokom godina lekari su roditeljima dali toliko loših saveta o tome šta da rade kad im beba plače, pa su mnoga deca zbog toga patila.

Nedavno sam se dobro zabavio naišavši na knjigu Dr. Luthera Emmetta Holta, koji se smatra ocem pedijatrije, iz 1894. godine. Knjiga “Briga o deci i njihova ishrana” štampana je u više od 75 izdanja na tri jezika, a kad sam je pročitao, shvatio sam odakle pedijatrima većina loših saveta. Ovde je, u njegovom stilu pitanja i odgovora, ono što je rekao o plakanju:

Kada je plakanje korisno?

Kod novorođenčadi plakanje širi pluća i neophodno je da se

ponavlja nekoliko minuta svakoga dana kako bi pluća bila do-

voljno raširena.

Koliko je plakanja normalno za vrlo malu bebu?

Od 15 do 30 minuta na dan.

Kakva je priroda tog plača?

On je glasan i snažan. Od njega deca pocrvene u licu. To je za-

pravo vrisak i on je neophodan za zdravlje. To je bebina vežba.

Kako dete plače iz navike, a kako kad želi da mu ugodimo?

To se često čuje kod vrlo male dece koja plaču zato da se lju-

ljaju, nose, ponekad zato da se upali svetlo, da bi dobila flašicu

ili da se nastavi sa bilo kojom lošom navikom koju su stekli.

Kako mozemo biti sigurni da dete plače zato sto želi da mu se ugodi?

Ako prestane čim dobije ono što želi, a počne da plače kad mu to uskratite.

Kako treba postupiti s detetom koje plače jer je razdraženo ili traži da mu se ugodi?

Treba ga pustiti da se isplače. Vrlo retko će biti potrebna i dru- ga bitka.

U kom dobu možemo početi da se igramo sa bebom?

Nikako pre 4 meseca, a bolje ne do 6 meseci. Što manje igre

u bilo kom dobu, to je bolje za dete.

Zašto nije dobro igrati se sa jako malim bebama?

To ih čini nervoznim i razdražljivim, loše spavaju, a pate i na

razne druge načine.

Dr. Holt preporučuje i hranjenje u redovnim intervalima, stav- ljanje dece u krevet svakog dana i večeri uvek u isto vreme, pres- tanak noćnog hranjenja sa 5 meseci, a ljuljanje bebe ne dopušta nikako jer je to “beskorisno, a ponekad i štetno”. Takođe insistira na tome da dete nipošto ne sme spavati u krevetu sa majkom.

Deca plaču jer imaju problema

Mnogi pedijatri još uvek se drže saveta Dr. Holta. Dobro ih proučite, a zatim postupite upravo obrnuto. Deca plaču jer su gladna, usamljena, umorna, mokra ili ih nešto boli. Saosećajni ljudi neće uskratiti utehu odraslima kad plaču, bez obzira na raz- log. Zašto bi onda roditelj uskratio utehu svom malom voljenom detetu? Ako vam dete zaplače, ne dopustite da nastavi. Podig- nite ga i otkrijte zašto plače. Ako plače noću zato što je usamljeno ili se boji, prenesite ga u svoj krevet.

Psiholozi i psihijatri uvek me napadaju zbog ovoga saveta. Sećam se da sam jednom bio pozvan da učestvujem u TV šou Phila Donahue-a, zajedno sa psihijatrom Tinom Thevenin, au- torom knjige “The Family Bed” (Porodični krevet), gde je obra- zlagao Edipov kompleks i ostale teorije. Donahue se okrenuo ka meni i pitao me za mišljenje. Ja sam mu rekao da se potpuno slažem sa psihijatrima. Rekao sam da psihijatri ne bi trebali da puštaju decu u svoj krevet, ali da je za ostale ljude to u redu!

Higijenske navike, proliv, zatvor, takođe su neki od roditeljskih strahova koji počinju rođenjem i nastavljaju se tokom godina. Mnoge mlade majke preterano strepe zbog izgleda i stanja sto- lice svojih beba, naročito ako doje bebu. Boja i struktura bebine

stolice prilično se razlikuje zbog ishrane. Dojene bebe, recimo, obično imaju stolicu nalik mekanom omletu od jaja. To nije pro- liv, to je normalno i nimalo zabrinjavajuće. Jedina opasnost leži u tome što vaš pedijatar može to iskoristiti kao razlog da dete prebaci s dojenja na veštačku hranu.

Ako se to dogodi, nemojte se obazirati na to što govori. Naj- mudrije je postupiti ovako: ako vaše dete dobro napreduje i do- bija na težini, ne opterećujte se strukturom njegove stolice, bez obzira na to je li izuzetno meka ili tvrda poput kamenčića. Treba vas zabrinuti samo ako beba na napreduje, gubi na težini ili ako u stolici ima krvi. U tom slučaju posetite lekara. Ali i tada budite oprezni prema lekovima koje bi doktor mogao prepisati, a da ne ustanovi uzrok bolesti. Pedijatri gledaju u stolicu, skloni su prepi- sivanju opijata poput Lomotila za “lečenje” meke stolice. U ne- dostatku specifične bolesti, mnogo je razumnije potražiti uzrok u alergiji na hranu, a zatim eliminisati uzročnika. Najverovatnije je reč o kravljem mleku.

Isto važi i za zatvor. Ne postoji tačan broj pražnjenja creva na dan i nema razloga uznemirenosti ako vaše dete nema stolicu baš svaki dan. Ako vam se čini da pati od zatvora, potražite uzrok u ishrani, a doktoru se obratite tek ako zatvor prati bol ili kr- varenje.

Sto se tiče higijenskih navika učenja deteta da ide u toalet, ne obraćajte pažnju na medicinske savete, jer vaš pedijatar ne zna ništa više od vas. To je čisto porodična stvar. Svejedno je, osim zbog vaše vlastite udobnosti, hoće li vaše dete naučiti da traži da ide u toalet pre ili kasnije. Neka deca brzo uče, druga ne, i ja nemam nikakvu čudotvornu formulu koju biste mogli upotrebiti ako je vaše dete baš takvo. Možda vam u tome mogu pomoći moje kćeri. One su se za pomoć obratile svojoj majci!

Emocionalno ponašanje dece, koje može izazvati frustraciju i bes roditelja, veoma je kreativno, a proteže se od “strašnih dvo- godišnjaka” do “buntovnih pubertetlija”. Ono što ne smete za- boraviti, ni kada vam živci popuste, jeste da je takvo ponašanje

posledica razvojnih procesa bez kojih vaše dete nikada ne bi moglo postati odrasla osoba. Retko kad je fizička kazna pravo re- šenje.

Kada vaše malo dete, koje je jedva prohodalo, povuče stolnjak sa stola i razbije vašu dragocenu vazu, verovatno ćete besno rea- govati. Ako je tako, morate naučiti da se kontrolišete, jer u tom uzrastu nagle fizičke kazne ne donose rešenje nego samo zbunju- ju dete. Puno prikladnija reakcija bi bila setiti se da dete nije na- merno nevaljalo. Ono je samo iskazalo svoju prirodnu radoz- nalost, što mu omogućuje da uči i isproba svoje novootkrivene motoričke sposobnosti. Zatim ga možete odlučno, ali ne i ljutito, učiti značenju reči “ne”, a ostale vredne predmete premestite na sigurnije mesto.

Kazna nije rešenje

Uzrok gotovo svakog uznemirujućeg detetovog ponašanja je emocionalne prirode. Na vama nije da dete kaznite nego da ot- krijete uzrok. Često će dete opet mokriti u gaćice, iako ste ga jedva, nakon duge borbe, naučili da traži kad treba da ide u to- alet. To nije namerno, jer dete ne uživa u mokrim gaćama ili ne- gativnoj majčinoj reakciji koju time izaziva. Možete biti sigurni da se radi o reakciji na neki stres iz okoline. Ne tucite dete; pokušajte da otkrijete i uklonite uzrok stresa.

Ako vaše dete iznenada postane grubo prema svojim prija- teljima ili u školi ima probleme sa disciplinom, setite se da verovatno reaguje na neku situaciju ili problem koji nadilazi nje- gove mogućnosti kontrole. Možda je reč o bolesti, iscrpljenosti, gladi, problemima s vidom ili sluhom ili, jednostavno, reakciji na kućne probleme. To može biti i reakcija na njegovu sve goru sliku o samom sebi jer vi od njega očekujete previše. Ako je tako, dete će pozitivno reagovati na kaznu. Emocionalna potpora i stalno iskazivanje ljubavi i bliskosti mnogo brže će rešiti problem.

Naravno da decu treba usmeravati prema odgovornom, odraslom ponašanju, ali roditelji ne bi trebali očekivati da će se

to dogoditi preko noći. Isto tako nema dokaza ni da će se to postići primenom stare poslovice “Batina je u raju izrasla”. Te- lesna kazna u tom uzrastu samo zbunjuje i traumatizuje dete jer ono ne može razumeti zašto su majka i otac koje voli, i koji bi tre- bali voleti njega, iznenada tako ljuti i nanose mu telesnu bol. Zbog toga se oseća nesigurnim, nezadovoljnim, čak i bezvred- nim, a posledice toga mogu biti i psihičke smetnje.

Uticaj telesnog kažnjavanja na detetov razvitak uveliko se pro- učava, i opšte je prihvaćeno mišljenje da nasilje šteti i roditelju i detetu. Ono ne uči dete šta treba da radi, a donosi samo privre- menu korist, i to sumnjivu. Neću poricati da sam ponekad u besu podignuo ruku, ali u većini slučajeva sam nastojao dostići željeni cilj dobrim primerom i blagim podsticanjem. Rezultatima sam i više nego zadovoljan, a nadam se, i verujem, da će i moji unuci biti retko podvrgavani telesnoj kazni bilo koje vrste.

Nekoliko načela o dečijem ponašanju

Ako vas neki oblik ponašanja vašeg deteta toliko nervira da pomišljate na fizičko disciplinovanje, suzdržite se. Razmislite o drugim mnogo delotvornijim načinima delovanja na njegovo ponašanje. Ima mnogo drugih mogućnosti, ali je ta tema pre- široka da bih se njome ovde bavio. Vaša biblioteka je puna knjiga u kojima možete naći bilo kakav razuman savet, tako da ću ovde navesti samo nekoliko načela o dečijem ponašanju koje sam tokom godina pripremio za svoje pacijente.

- Deca nisu odrasli ljudi i zato ne očekujte da se tako ponašaju.

-  Deca uče radeći i zato ne očekujte da ćete se uvek složiti s

onim što rade.

-  Retka su deca čije ponašanje ispunjava očekivanja roditelja.

-   Mnogo je verovatnije da će dete napraviti ono što radite

nego ono što govorite.

-  Adolescencija je razdoblje kada deca poprimaju ponašanje

odraslih i “razmahuju se krilima”. Iako ih treba držati na uzici,

svakako ih ne treba zatvoriti u kavez.

- Mnogo je važnije da roditelji nadziru vlastito ponašanje nego ponašanje svoje dece.

-  Deca reaguju na bes, a odgovaraju na ljubav i pažnju.

-  Bol koju nanesete vašoj deci ona će verovatno preneti i na

svoju.

Siguran dom pun ljubavi i emocionalna stabilnost su najvažniji faktori u savladavanju nekih oblika ponašanja koji zabrinjavaju ili ljute roditelje. Neki od njih su: sisanje palca, grickanje noktiju, čačkanje nosa, ljuljanje i udaranje glavom, mokrenje u krevet, i čudne navike u vezi sa spavanjem. Za takve probleme postoji čitav niz narodnih lekova, od kojih neki deluju kod neke dece, ali medicina nema univerzalni lek.

Najlakše ćete se nositi s tim problemima ako oko njih ne di- žete prašinu nego obratite pažnju na detetove emocionalne pot- rebe. Uverite se da dete zna da ga volite ma šta napravilo i pot- rudite se da se oseća sigumo. Ako uspete postići takav topao od- nos, sasvim je sigurno da će se osloboditi loših navika, a postići ćete i nešto više: bićete nagrađeni srećnim, samouverenim i emocionalno stabilnim detetom!