17

Mesecima  se   nisam   vraćao   u   Meksiko;   iskoristio sam to vreme  za obradu  svojih  beležaka  i  tada  sam  pr­ vi put za tih 10  godina otkako  sam postao  don  Hua- nov učenik zaista počeo  da shvatam njegovo učenje. Osetio sam da su dugi periodi vremena koje sam  pro­ vodio daleko  od  njega  blagotvorno  i  umirujuće  delova- li na mene; tada sam mogao na miru  da razmotrim sve što sam otkrio pa da to zatim  sredim  po  intelektual­ nom redu koji odgovara mojoj obuci i mom interesova- nju. Ali ono što sam doživeo prilikom svog poslednjeg odlaska na teren ukazivalo je na neodrživost mog opti­ mizma  da  ću  ikada  razumeti  don  Huanovo  učenje.

Poslednje beleške sam napisao  16. oktobra   1970. godine. Događaji koji su se tada zbili  označili  su  pre­ kretnicu.  Ne  samo  što  su  zatvorili  jedan   krug   pouka, nego su otvorili  i  drugi,  novi,  koji  se  toliko  razlikovao od svega što sam do sada radio da sam  smatrao  da  na ovom  mestu   treba   da  završim   svoju  reportažu.

Kad  sam  se   približio   don   Huanovoj   kući,   video   sam ga gde sedi na svom uobičajenom mestu pod ramadom, ispred ulaznih vrata.  Parkirao  sam  se  u  hladu  ispod jednog drveta, uzeo svoju tašnu sa spisima i kesu s na­ mirnicama iz kola i pošao prema njemu, glasno ga po­ zdravljajući.  Tada  sam  primetio  da  nije  sam.   Pored njega,  a  iza  visoke  gomile  drva   sedeo  je  još  jedan  čo-

vek. Obojica  su  gledala  u  mene.  Don  Huan  mi  mahnu, a onda i onaj drugi.  Sudeći  po  njegovoj  odeći,  on  nije bio Indijanac nego Meksikanac sa jugozapada. Nosio je farmerke, drap  košulju,  na  glavi  je  imao  teksaški  šešir, a  na  nogama  kaubojske  čizme.

Porazgovarao sam malo s don Huanom, i onda po­ gledao u tog drugog čoveka; smešio mi se. Zurio sam trenutak-dva  u  njega.

»Evo nam malog Karlosa«, reče taj čovek  don  Hu- anu, »ali on  više  ne  govori  sa  mnom.  Nemoj  mi  reći da  se  ljuti  na  mene!«

Pre nego što sam mogao ma šta da kažem obojica prasnuše u smeh i ja tek tada videh da je taj  neznanac don  Henaro.

»Nisi  me  poznao,  je  li?«  upita  me  smejući  se  i  da­lje.

Morao  sam  priznati  da  me  zbunio  svojom  odećom.

»Šta  radiš  u  ovom  kraju,  don  Henaro?«  upitah.

»Došao  je  da  uživa  u  toplom  vetru«,  reče  don  Hu­an.  »Je  li  tako?«

»Tako je«, odvrati don Henaro. »Nemaš pojma ko­ liko topli  vetar  može  da  pomogne  starom  telu  kao  što je  moje.«

Seo  sam  između  njih  dvojice.

»Kako  on  to  pomaže  tvom  telu?«  upitah.

»Topli  vetar  priča  mom  telu  neobične  stvari«,  od­govori  on.

Okrenu  se  don  Huanu,  blistavih  očiju.

»Zar  nije  tako?«

Don  Huan  potvrdno  klimnu  glavom.

Rekao sam im da je  to  vreme  kad  duva  topli  ve­ tar zvani sveta Ana najgore doba godine za mene, i da je zaista čudno što ga don Henaro traži, dok ja bežim od njega.

»Karlos ne podnosi vrućinu«, reče don Huan don Henaru. »Kad počne žega, on postane kao dete pa  se guši.«

»Gu- šta?«

»Guši  se.«

»O bože!« reče don Henaro, tobože zabrinut, pa na­ čini pokret koji izražava očajanje, a koji  je  bio  neopi­ sivo  smešan.

Don  Huan  mu  potom  objasni  da  nisam   dolazio već nekoliko meseci zato što sam doživeo nešto nepri­ jatno  sa  saveznicima.

»I  tako,  najzad  si  sreo  saveznika!«  reče  don  Henaro.

»Mislim   da   jesam«,   odgovorih   oprezno.

Oni      se   glasno  nasmejaše.      Don   Henaro   me        2-3

puta  potapša  po  leđima.  To  je  bilo  sasvim  lako  tapša­

nje   koje   sam   protumačio   kao   gest   brižnog   prijatelja.

Spustio  mi  je  ruku  na  rame  gledajući  me  i  ja  osetih  spo­kojno  zadovoljstvo  koje  potraja   samo  časak,  jer  je   don

Henaro  tad učinio  nešto  što  nisam  mogao  da  objasnim.

Odjednom  sam  osetio  da  mi  je  na  leđa  navalio  teret

kao  od  nekog  velikog,  teškog  kamena,  činilo   mi  se  da

je  povećavao  težinu  svoje  ruke  koja  je  počivala  na  mom

desnom   ramenu   sve   dok   se   nisam   skljokao   i   glavom udario  o  pod.

»Moramo pomoći malom Karlosu«, reče don  He­ naro  pa  zaverenički  pogleda  u  don  Huana.

Seo sam opet uspravno  i  okrenuo  se  don  Huanu, ali on  je gledao na drugu stranu. Za trenutak se  poko­ lebah i tada mi pade na um neprijatna misao da se don Huan ponaša kao da je daleko  od mene  i nezaintereso- van za moju sudbinu.  Don  Henaro  se  smejao;  reklo  bi se  da je  čekao  na  moju  reakciju.

Zamolio sam ga da mi još jednom spusti ruku  na rame, ali on ne htede. Navalio sam  na  njega  da  mi  bar kaže šta je to učinio sa ranom. Smejao se prigušeno. Okrenuh se opet don  Huanu  i  rekoh  mu  da  me  je  teži­ na  don  Henarove  ruke  bezmalo  smrvila.

»Ništa ja o tome ne znam«, reče don Huan tobože ozbiljnim  glasom.   »Nije  ruku   spustio  na  moje  rame.«

Na  to  obojica prasnuše  u  smeh.

»Šta  si  mi  to  učinio,  don  Henaro?«

»Samo sam ti spustio ruku na rame«, reče bezazleno.

»Spusti  je  opet«,  rekoh.

Odbio  je.  Tada  se  don  Huan  umeša  i  zamoli  me

da  opišem  don  Henaru  ono  što  sam  opazio  tokom  poslednjeg  doživljaja.  Mislio   sam   da  zaista  želi   da  opišem

to što mi  se  desilo,  ali  što  sam  ja  ozbiljnije  govorio,  to su  se  oni  više  smejali.  Zastao  sam    2-3     puta  ali  oni su  me   nagovarali   da   nastavim.

»Saveznik  će  ti  doći  bez  obzira  šta   osećaš«,   reče don  Hua n  kad  sam  im   sve  ispričao.   »Hoću  da   kažem to da ne moraš da se trudiš da ga namamljuješ.  Možeš mirno da sediš i vrtiš palcima ili da  misliš  na  žene,  a onda ćeš odjednom osetiti da te neko lako  udario  po ramenu,  okrenućeš  se  i  saveznik  će  stajati  pored  tebe.«

»Šta  mogu  da  učinim  kad  se  to  desi?«  upitah.

»Ehej!  Hej!  Stani malo!«  reče don Henaro.  »To ni­

je  dobro  pitanje.  Ne  treba  da  pitaš  šta  možeš  učiniti,

jer ti očigledno ne možeš ništa da učiniš.  Trebalo je  da

pitaš  šta  može  ratnik  da  učini.«

Okrenu se prema meni, trepćući. Glava mu  je  bila lako  nagnuta  na  desnu  stranu,  a  usta  napućena.

Pogledah u  don  Huana  ne  bih  li  po  njemu  video  da li  je  to  šala,  ali  njegovo  lice  je  bilo  ozbiljno.

»Dobro!«  rekoh.  »Šta može ratnik  da učini?«

Don Henaro zatrepta  pa  coknu  ustima  kao  da  tra­ ži pravu reč. Gledao me je netremice, držeći se za bradu.

»Ratnik  se  popiša  u  gaće«,  reče  s  ozbiljnošću   jed­ nog   Indijanca.

Don Huan pokri lice, a  don  Henaro  stade  da  plje­ ska  šakom  po  podu  urlajući  od  smeha.

»Borba je nešto što nikad ne prestaje«, reče don Huan kad su prestali da se smeju. »Kad bi  se  ratnik našao u takvom škripcu, on bi prosto okrenuo leđa sa­ vezniku, bez ikakvog  dvoumljenja.  Ratnik  ne  može  da se opusti pa prema tome ne može ni da umre od straha. Ratnik dopušta savezniku  da mu dođe samo  kad je sam potpuno spreman za to. Kad je  dovoljno  jak  da  se  uh­ vati ukoštac sa saveznikom,  on  otvori  svoju  pukotinu, pa  kao  iz  busije zgrabi  saveznika,  pritisne  ga na zemlju i gleda u njega netremice tačno koliko je  potrebno,  a onda odvrati pogled od njega,  pusti  saveznika  i  dozvoli mu da ode. Ratnik je, mali moj prijatelju, uvek go­ spodar.«

»Šta bi se desilo  kad  bi  saveznika  gledao  suviše dugo?«

Don Henaro me pogleda pa načini  smešnu  grimasu kao  da  je  zurio  u  mene  duže  nego  ja  u  njega.

»Ko zna?« reče don Huan. »Možda će ti Henaro is­ pričati  šta se njemu desilo.«

»Hoćeš  li,  molim  te,  to  da  mi  ispričaš?«

Don  Henaro  ustade,  proteže  se  uz  škripu  kostiju,

pa  otvori  oči  toliko  široko  da  je  već  ličio  na  luđaka.

»Sad  će  Henaro  da zatrese  planinu«,  reče  pa  ode u

čestar.

»Henaro je odlučio da ti pomogne«, reče mi don Huan poverljivim tonom.  »Učinio  je  to  isto  i  kod  svo­ je  kuće  i  ti  tada  zamalo nisi  video.«

Pomislih da me podseća na ono što se desilo na vodopadu, ali on je govorio o onome čudnom  tutnjanju koje sam  čuo  kad  sam bio u  don Henarovoj  kući.

»Uzgred da te pitam,  šta  je  to  bilo?«  upitah.  »Sme- jali smo se tome, ali nikad mi nisi  objasnio  šta  je  to bilo.«

»Nisi  me  nikad  ni  pitao.«

»Jesam.«

»Nisi.  Pitao si za sve drugo  samo za to nisi.« Don  Huan  me pogleda  kao  da  me  optužuje.

»To je bila don Henarova veština«, reče.  »Samo He­

naro  to  ume  da  izvede.  Tada  je  samo  malo  trebalo  pa

da vidiš.«

Rekoh mu da nikad nisam ni pomislio da »viđenje« dovedem u vezu s  onim  čudnim  zvucima  koje  sam  ta­ da  čuo.

»A  zašto  nisi?«  upita  me.

»Viđenje   za  mene   znači   oči«,   odgovorih.

Gledao me pažljivo kao da sa mnom nešto nije  u redu.

»Nikad ti nisam rekao da su za viđenje potrebne samo  oči«,  reče,  pa  s  nevericom  odmahnu  glavom.

»Kako  on  to  izvodi?«  insistirao  sam.

»Rekao ti je već kako izvodi«, odbrusi mi don Huan.

Upravo  u  tom  času  čuh  neobičnu  tutnjavu.

Skočih na noge a don Hua n poče da se smeje.  Taj tutanj je ličio na grmljavinu lavine. Dok sam ga slušao, shvatio sam —  i  to  mi  je  bilo  smešno  —  da  moj  inven­ ta r   iskustva   u   pogledu   zvukova   nesumnjivo   potiče   iz

filmova. Ta potmula tutnjava koju sam čuo ličila je na zvučnu traku  nekog  filma u  trenutku  kad  se  jedna strana  planine  survava  u  dolinu.

Don Huan se držao za slabine kao da ga bole od smeha. Od gromovite tutnjave tresla se zemlja poda mnom. Jasno sam čuo tresak kao da je neki ogroman kamen pao pa se sad kotrlja.  Čuo  sam  potom  lomljavu kao da se taj  kamen  neumoljivo  kotrlja  prema  meni. Za trenutak sam bio potpuno  zbunjen.  Moji  mišići  su bili  napeti, a           telo  spremno za bežanje.

Pogledah u don Huana. Zurio je u mene. Tada čuh najstrašniji tresak u svom životu. To je  bilo  kao  da  je neki ogroman kamen pao iza  same  kuće.  Sve  se  zatre- slo i ja sam tad opazio nešto  veoma  neobično.  U  jed­ nom trenutku sam iza kuće zaista »video«  kamen  veliki kao brdo. To nije bilo  kao  da je neka slika prekrila ku­ ću u koju sam gledao. Nije bila ni slika pravog kamena. Pre bi se moglo reći da je zvuk stvorio sliku ogromnog kamena koji se kotrlja. Ja sam u stvari »video« zvuk. Neobjašnjiva priroda te moje percepcije bacila me u očajanje i potpuno  me  zbunila.  Nikad  u  životu  ne  bih ni pomislio da su moja čula sposobna za takve opažaje. Obuzeo me razumljiv strah i ja odlučih  da  bežim  gla­ vom bez obzira. Don  Huan  me  držao  za  ruku  i  strogo mi zapovedio da ne bežim i da se ne okrećem nego da gledam  u  onom  pravcu  u  kome  je  otišao  don  Henaro.

Čuo sam potom buku koja je ličila na  onu  kad  ve­ liko kamenje pada na gomilu, jedno pored drugog, a on­ da se sve utišalo. Nekoliko minuta posle toga  don  He­ naro se vrati i sede. Upita me da li sam »video«. Nisam znao šta da kažem. Pogledah u don Huana  tražeći  po­ moć.  On  je  zurio  u  mene.

»Mislim da jeste«, reče on pa se nasmeja  prigušeno.

Htedoh da kažem kako ne znam  o  čemu  govore. Bio sam veoma razočaran, nezadovoljan. Fizički sam osećao  gnev,  krajnju  nelagodnost.

»Držim da treba da ga ostavimo ovde da sedi sam«, reče  don  Huan.

Ustadoše  obojica  i  prođoše  pored  mene.

»Karlos uživa u  svojoj  zbunjenosti«,  reče  don Hua n

veoma  glasno.

Ostao sam sam nekoliko sati; imao sam vremena da napišem beleške i  da  razmišljam  o  apsurdnosti  ono­ ga što sam doživeo. Kad sam dobro razmislio o  tome, jasno sam uvideo da je  situacija  imala  karakter  farse već od onog trenutka kad sam ugledao don Henara gde sedi pod ramadom. Što sam više  o  tome  razmišljao,  to sam sve više i više sticao uverenje da je don Huan sve prepustio  don  Henaru;  ta  pomisao  me  uplašila.

Don Huan  i don Henaro vratiše  se u suton. Sedoše pored mene, jedan s jedne, drugi s druge strane. Don Henaro mi priđ e bliže i gotovo se nasloni na mene.  La­ ko me dodirnu svojim mršavim, krhkim ramenom i ja osetih ono isto kao kad je ruk u bio spustio na  moje rame. Ogromna težina me obori i ja padoh na don Hua- novo krilo. On  mi pomože  da  se uspravim  i  u  šali upi­ ta da li ja to pokušavam da mu se uvalim u krilo da spavam.

Don Henaro je izgledao oduševljen; njegove oči su blistale. Jedva sam se uzdržavao da  ne  zaplačem.  Ose- ćao  sam  se kao živinče koje  su  silom nagnali u tor.

»Plašim li te ja,  Karlito?«  upita  don  Henaro  kao da je ozbiljno zabrinut za mene. »Izgledaš kao divlji konj.«

»Ispričaj mu kakvu priču«,  reče  don  Huan.  »Samo ga  to može  smiriti.«

Oni se odmakoše pa sedoše  preda  me.  Obojica  su me radoznalo zagledali.  Oči  su  im  u  polutami  izgleda­ le staklaste, nalik na  ogromna  tamna  jezera.  Njihove oči su bile zastrašujuće. To nisu bile ljudske oči. Zurili smo trenutak jedni u druge  a  onda  ja  pogledah  u  stra­ nu. Primetio sam da ih se više ne plašim, iako su me njihove oči bile toliko uplašile  da  sam  drhtao.  Obuzela me  veoma  neprijatna  zbunjenost.

Posle kraće pauze don Hua n zamoli Henar a da mi ispriča šta mu se desilo kad je pokušao da u svog save­ znika gleda duže nego saveznik u njega. Don Henaro je sedeo nekoliko stopa dalje, licem okrenut prema  meni; ništa  nije  rekao.  Pogledah  ga;  njegove  oči  izgledale  su

4  do  5  put a  veće   od   običnih   ljudskih   očiju;   bli­ stale  su  i  čovek  nije  mogao  da  odvoji  pogleda  od  njih.

Ono što je, reklo bi se, bila svetlast njegovih očiju do­ miniralo je svim  oko  njih.  Don  Henarovo  telo  kao  da se skupilo; ličilo je na telo mačke pr e nego na ljudsko. Primetih    1    pokret  njegovog  mačkastog  tela  i  upla­ ših se. Sasvim  automatski,  kao  da  sam  to  radio  od  ka­ da znam za sebe, zauzeh »borbeni položaj« i počeh rit­ mično da se udaram  po  listu.  Kad  sam  postao  svestan tih svojih pokreta, bi mi neprijatno pa pogledah u don Huana. On je škiljio u mene kao  obično;  njegov  po­ gled bio je pun dobrote  umirio me.  Glasno  se  nasme- jao. Don Henaro je puštao  neki  glas  kao  da  prede,  za­ tim  ustade  i  ode  u  kuću.

Don Huan mi objasni da  je  don  Henaro  veoma  sna­ žan i  da  ne voli  da  gubi  vreme  na  sitnice;  dodade  da  me je  Henaro  samo  zadirkivao  svojim   očima.  Rekao  je  da ja, ka o obično, znam više nego što i sam pretpostavljam. Kazao je i to da je svako ko ima bilo  kakvu  vezu  s  ma­ gijom veoma opasan u vreme sumraka,  i  da čarobnjaci poput  don  Henara  mogu  tada  da  izvode  prava  čuda.

Ćutali smo nekoliko  minuta.  Bilo  mi  je  bolje.  On­ da  on  reče  da  će               da  povečera  pa  ćemo  zatim  poći u   šetnju   da   mi  don   Henaro   pokaže   veštinu   skrivanja.

Zamolih ga da mi objasni šta podrazumeva pod ve- štinom skrivanja. On odgovori da neće više ništa da mi objašnjava jer ta objašnjenja  kod  mene  dovode  samo do  opuštanja.

Uđosmo u kuću. Don Henaro je već upalio petro­ lejku i  nešto  je jeo.

Kad smo povečerali, sva trojica se uputismo u pu­ stinjski čestar. Don Hua n je  išao  pored  mene  gotovo me dodirujući. Don Henaro je išao prvi, na nekoliko koraka  ispred  nas.

Noć je bila jasna; iako je na nebu bilo tmastih ob­ laka, bilo je dovoljno mesečine  da  se  sve  oko  nas  mo­ glo  dobr o videti.  U  jednom  trenutku  don  Huan  zastade i reče mi da pođem napred i da prati m don Henara. Kolebao sam se. On me blago gurnu i  reče  da  ne  bri­ nem. Treba uvek da budem spreman, dodao je, i da se uzdam  u  svoju  snagu.

Išao  sam  za  don  Henarom  i   tokom   sledeća 2 sata pokušavao da ga sustignem, ali ma koliko  se  upi­ njao, nisam mogao da ga stignem. Don Henarova prilika bila je  stalno  ispred  mene.  Ponekad  bi  nestao  kao  da je skočio u stranu, pored staze, a  onda bi  se  opet  poja­ vio preda mnom. Meni se to učinilo kao neka čudna, besmislena šetnja po mraku.  Koračao  sam za njim zato što nisam znao kako da  se vratim  kući.  Nisam  shvatao šta to radi don Henaro. Mislio sam da me vodi na neko skrovito mesto u čestaru  da  mi  pokaže  veštinu  o  kojoj mi je don Hua n govorio. Međutim,  u  jednom  trenutku sam imao neobično osećanje da  je  don  Henaro  iza  me­ ne. Okrenuo sam se i ugledao neku osobu na izvesnom odstojanju iza sebe.  Začudio  sam  se.  Napregnuo  sam se da vidim u mrak u i poverovao  da     15-ak      koraka iza sebe vidim siluetu nekog čoveka koji tu stoji. Ta prilika se gotovo stopila sa okolnim žbunjem; činilo  se kao da želi da se sakrije. Gledao sam netremice u tom pravcu i pošlo mi  je  za  rukom  da  u  svom  vidnom  po­ lju zadržim priliku tog čoveka iako je on  pokušavao  da se sakrije iza tamnog žbunja. Onda mi kroz glavu sinu logična pretpostavka. Pade mi na um  da  to  mor a  biti don Huam koji nas je, bez  sumnje,  stalno  pratio .  Čim sam čvrsto poverovao u to,  uvideo  sam  da  više  ne  mo­ gu da razaznam njegovu siluetu;  preda  mnom  se  pru­ žala  samo  jednolična  tamna  mas a  pustinjskog  čestara.

Otišao sam do mesta na kom e sam video onog čo­ veka, ali tu nisa m nikoga našao.  Ni  don  Henar a  nije bilo nigde na vidiku, a kako nisam znao na koju stranu treba da pođem, seo sam i čekao. Posle  pola  sata  nai- đoše don Hua n i don Henaro. Pozvaše me glasno po imenu.  Ustadoh  i  pridružih  im  se.

Vratili  sm o  se  kući      u      tišini.       Prijala  mi  je ta tišina, je r sa m osetio da sam potpuno  dezordjentiran. U stvari, pomislih da samog sebe ne poznajem. Don He­ nar o  mi  je  činio  nešto       što  mi  nije dopuštalo  da svoje misli sredim onako kako sam navikao. To sam shvatio ka d sam  seo  na  stazu.  Automatski  sam pogledao koliko je sati kad sam seo, a onda sam sedeo mirno  kao  da  je  moj  mozak  potpuno  isključen.  Sedeo

sam, ipak, u nekom stanju budnosti u kakvom nikada ranije nisam bio. To je bilo stanje bez misli koje bi se, možda, moglo uporediti sa stanjem kad čoveku  ni  do čega nije stalo. Svet mi se, za to vreme, činio čudno ura­ vnotežen; nije bilo ničega  što  bih  mogao  uraditi  bilo da  mu šta dodam, bilo  da od njega nešto oduzmem.

Kad smo stigli don Huanovoj kući, don Henaro je prostro asuru, legao na nju i zaspao. Osećao sam  da mora m don Huanu da ispričam šta sam  doživeo  tog  da­ na.  Nije  mi  dopustio  da  govorim.

18.  oktobar  1970.

»Mislim  da  razumem  šta  je   don  Henaro  pokušao  da uradi  pre  neki  dan«,  rekao  sam  don  Huanu.

Kazao sam to  da  bih  ga  povukao  za  jezik.  Nervi­ ralo  me  što  je  stalno  odbijao  razgovor  sa  mnom.

Don Huan se nasmeši  i  lagano  klimnu  glavom  kao da se slaže sa mnom. Primio  bih  to  kao  potvrdu  da  nije bilo onog čudnog  sjaja  u  njegovim  očima.  Izgledalo  je kao  da  mi  se  očima  smeje.

»Ti misliš da ne razumem, je li?« upitah, insisti­ rajući.

»Mislim da razumeš .. . da, u stvari,  razumeš.  Shva- taš da je Henaro sve vreme bio iza tebe. Međutim, ra- zumevanje  nije  glavno  u  ovom  slučaju.«

Prenerazilo me je to što je rekao da je don Henaro sve vreme bio iza mene. Molio  sam ga da mi to objasni.

»Tvoj um je tako nastrojen da  istražuješ  samo  je­ dnu  stranu  toga«,  reče.

On uze jednu suvu grančicu i mahnu njom po vaz­ duhu. Nije crtao njom po vazduhu niti je pravio neku figuru; to što je činio ličilo je  na  one  pokrete  koje  nje­ govi prsti izvode kad iz hrpe semenja izbacuje plevu. Njegovi pokreti ličili su na blago bockanje ili grebanje vazduha  tom  grančicom.

Okrenuo se i pogledao me, a ja zbunjeno slegoh ra­ menima. Prišao mi je bliže i ponovio te  pokrete  ozna­ čivši      8      tačaka  na  zemlji.  Zaokružio  je  prvu  tačku.

»Ti si ovde«, reče. »Svi smo ovde; to je osećanje  i odatle  idemo  ovamo.«

Zaokružio  je    2.     tačku  koju  je  nacrtao  tačno  iz­ nad prve. Zatim je vukao  grančicu  tamo-amo  između  te dve   tačke  da   označi  jak   saobraćaj.

»Međutim,  ima  još          6      tačaka  kojima  čovek  može da  vlada«,  reče.   »Većina  ljudi  nema  pojma  o  njima.«

Spustio je grančicu između te dve tačke i lupkao njom  po  zemlji.

»Kretanje između ove dve tačke ti nazivaš razume- vanjem. To si činio celog svog života. Ako kažeš da ra- zumeš   moje  učenje,   nisi   rekao  ništa  novo.«

Onda je neke od onih osam  tačaka  spojio  pomoću crta sa drugima; tako je nastala duga  trapezoidna  fi­ gura  koja  je  imala      8      centara  nejednakog  zračenja.

»Svaka od ovih 6 preostalih  tačaka  je  svet,  isto onako  kako  su  za  tebe  osećanje  i  razumevanje  2   sve­ ta«,  reče.

»Zašto      8       tačaka?  Zašto  ne  beskrajan  broj ,  kao u   krugu?«   upitah.

Nacrtao sam krug na zemlji. Don Huan se osmehnu.

»Koliko  ja  znam,  čovek  može  da  ovlada  samo  nad

8  tačaka.  Možda  ljudi  i  ne  mogu  više  od  toga.  A  ja

sam  rekao da  ovlada, ne da  razume, jesi li to shvatio?«

Njegov ton je bio tako komičan da sam  se  nasme- jao. On je imitirao, ili bolje reći  rugao  se  mom  upor­ nom  nastojanju  da  nađem  pravu  reč.

»Kod tebe je nevolja u tome što želiš sve  da  razu- meš, a to nije mogućno. Ako insistiraš na razumevanju, onda  ne  vodiš  računa  o  svojoj           sudbini  kao ljudskog bića. Prepreku koja ti stoji na putu nisi ni okrznuo. Prema tome, nisi gotovo ništa  uradio  tokom svih ovih godina. Doduše, prenuo si se iz svog dubokog sna,  ali  to  se moglo  postići i  drukčije.«

Oćutavši malo, don Huan mi reče da ustanem,  jer treba da odemo do kanjona. Kad  smo  ulazili  u  kola, don Henaro  iskrsnu iza kuće i pridruži  nam  se.  Jedan deo  puta  prešli  smo  automobilom,  a  zatim  smo  se  pe-

šice  uputili  u  duboku  klisuru.  Don  Huan  izabra  jedno mesto  i  tu  se  odmorismo u hladu nekog velikog  drveta.

»Jednom si pomenuo«, poče don Huan,  »kako  je neki tvoj prijatelj rekao, kad ste zajedno videli kako jedan list pada sa samog vrha javora, da isti list sa tog istog javora neće više nikada, nikad u celoj  večnosti, pasti,  sećaš  se?«

Setio sam  se  da  sam  mu  to  ispričao.

»Mi  smo  pod jednim velikim  drvetom«,  produži on,

»i  ako  sad  pogledamo  u  to             2.         drvo  pred   sobom,

možemo  videti  kako  list  pada  sa  samog  vrha.«

On mi dade znak da  gledam.  Na  drugoj  strani  use- ka nalazilo se jedno veliko drvo; lišće  mu je  bilo  požu- telo i suvo. Pokretom glave dao mi je znak da i dalje gledam u to drvo. Pričekali smo nekoliko minuta,  a on­ da se    1    list s  krune drveta otkinuo i počeo  da pada na zemlju; u padu je  udario  u  drugo  lišće  i  granje  i 3 put a je odskočio pre nego što se smirio u visokom ra- stinju  pod  drvetom.

»Jesi  li  ga  video?«

»Jesam.«

»Ti bi  rekao  da  taj  isti  list  neće  više  nikada  pasti s  tog istog drveta,  je li?«

»Tako  je.«

»Što se tiče tvog načina razumevanja stvari i  po­ java, to je istina. Ali istina je samo za tvoj način razu­ mevanja.  Pogledaj  opet.«

Pogledah opet, ne razmišljajući, i videh jedan list kako pada. Pri padu udari u isto lišće i granje kao i onaj pre njega. To je bilo isto kao da  na  televiziji  gledam kako se ponavlja scena koju sam  upravo  video.  Pratio sam pogledom talasasto padanje lista sve  dok  nije  sti­ gao na zemlju. Ustao sam da vidim da  li  su  tamo  dva lista, ali od onog visokog raslinja oko stabla nisam mo­ gao  da  vidim  gde  je  tačno  list  pao.

Don  Huan  se  nasmeja  i  reče  mi  da  sednem.

»Gledaj«,   reče,   pokazujući   glavom  na  vrh   stabla.

»Eno  opet onog istog lista.«

Ja još jednom videh  list  kako  pada  sledeći  potpu­ no  isti  put  kao  i  ona    2    pre  njega.

Kad je pao na zemlju, znao sam da će mi don Huan pokazati da opet  gledam  u  vrh  drveta  pa  i  pogledah pr e no što  mi  je  on  to  rekao.  List  je opet  padao.  Tada se setih da sam čuo pucketanje samo kad se prvi list otkinuo, ili, bolje reći, kad je  taj  list prvi  put  pa o  ja sam ga gledao od trenutka kad  se  otkinuo  s  grane;  os­ tala tri puta list  je  već  padao  kad  sam  ja  dizao  glavu da  ga  vidim.

Rekao sam to don Huanu  i  zamolio  ga  da mi  obja­ sni  šta  on  to  radi.

»Ne razumem kako izvodiš to da ja vidim pona­ vljanje onoga što sam već video. Šta si to učinio sa mnom,  don  Huane?«

Smejao se ali mi nije odgovorio  a  ja  sam  navalji­ vao da mi kaže  kako  je  mogućno  da  ja  gledam  kako taj isti list pada više puta. Rekoh da je to, po mom razumu, nemogućno.

Don Huan mi odgovori da i njegov razum  njemu kaže to isto, ali da sam ja ipak  svojim  očima  video kako je taj list nekoliko puta  padao.  Onda  se  okrenu don  Henaru.

»Je  li  tako?«  upita.

Don Henaro  ne  odgovori  ništa.  Nije  skidao  pogleda

s  mene.

»To  je  nemogućno!«   rekoh.

»Ti   si  okovan!«   uzvriknu   don   Huan.   »Okovima   si

vezan  za  svoj   razum.«

Objasnio  mi  je  da  je  onaj   isti  list  padao  više  puta

s   drveta  samo   zato   da  bih  ja   digao  ruke   od  pokušaja

da  sve  razumem.  Reče  mi  poverljivim  tonom  da  je  meni

sve  to  jasno,  ali   da  me  na  kraju  moja  manija  uvek

zaslepi.

»Nema tu šta da se razume. Razumevanje je samo nešto  malo,  tako  sićušno«,  reče.

U tom  trenutku  don  Henaro  ustade.  Hitro  pogleda u don Huana; njihovi pogledi se ukrstiše i  don  Huan onda pogleda u zemlju pred sobom. Don Henaro stade preda  me  i  poče  da  maše  rukama  napred  i  nazad.

»Gledaj,   Karlito«,   reče.   »Gledaj!   Gledaj!«

Tad pusti neobično oštar zvuk, kao da je nešto fis- nulo.  Taj  zvuk  je bio  isti  kao  da  se  nešto čepa.  U  času

kad sam čuo taj zvuk, osetio sam neku  prazninu  u  do­ njem trbuhu. Osećao sam se,  strahujući, kao  da padam; to nije bolelo ali bilo je prilično neprijatno i sveg me obuzelo. Trajalo je nekoliko  sekundi  a  onda  prestalo, ali sam posle toga osećao nešto čudno u kolenima. Me­ đutim, dok je to trajalo, doživeo sam još nešto nevero- vatno. Video sam don Henara na vrhu jedne planine udaljene 10-ak milja od nas.  Taj  opažaj  je  potrajao samo nekoliko sekundi,  a  to  se  zbilo  tako neočekivano da  nisam       imao  vremena  da  bolje  zagledam.  Ne mogu da se setim da li sam video priliku u prirodnoj veličini čoveka  kako stoji na vrhu planine, ili smanjenu sliku don Henara. Ne sećam se čak ni da li je to bio don Henaro.  Ali  ja  sam  u  tom  trenutku  bio                sigu­ ran da ga vidim kako stoji na vrhu  planine.  Međutim, onog časa kad sam  pomislio da je nemogućno da  vidim čoveka na rastojanju od 10 milja, ta  slika  koju  sam opazio izgubila  se.

Okrenuh se da  vidim  don  Henara,  ali  njega  tu  ni­ je  bilo.

Zaprenašćenje koje me tad obuzelo bilo je sasvim izuzetno, kao i sve ostalo što mi se desilo. Moj razum pokleknu pod tim teretom. Bio sam potpuno dezori- jentisan.

Don Huan ustade i zapovedi mi  da  rukama  pokri- jem donji deo trbuha i da u čučećem položaju čvrsto priljubim  bedra  uz  telo.  Sedeli  smo   tiho    neko  vre- me, a onda on  reče da će se            uzdržati  od  toga  da mi bilo šta objašnjava, zato što čovek može postati čarobnjak samo delanjem. Savetovao mi je da smesta odem odatle, inače se lako može desiti da me  don He­ naro  ubije  u  svojim  pokušajima  da  mi  pomogne.

»Promenićeš  pravac«,  reče,   »i  raskinućeš   okove.« Rekao mi  je  da u  tome  što  su  on i don  Henaro  či­

nili nema šta da se razume, i da su  čarobnjaci  zaista kadri  da  izvedu  neobične  podvige.

»Henaro i ja delamo odavde«, reče pa pokaza u je­ dan centar zračenja na  svom  diagramu .  »I  to  nije  cen­ tar  razumevanja,  ali  ti  ipak  znaš  šta  je.«

Zaustih da kažem  kako  zaista  ne  znam  o  čemu  on to  govori,  ali  on  mi  ne  dade  vremena  već  ustade  i  po-

kretom me pozva da pođem za njim. Pošao je hitrim korakom i ja sam ubrzo dahtao i preznojavao se poku­ šavajući  da  idem  ukorak  s  njim.

Kad smo ulazili  u  kola,  osvrnuh  se  tražeći  don  He- nara.

»Gde  je  on?«  upitah.

»Znaš  ti  dobro  gde  je«,  odbrusi  mi  don  Huan.

Pre svog polaska seo sam s njim, kao što uvek činim. Neodoljivo sam želeo da ga  molim  za  objašnjenja.  Kao što  kaže  don Huan,  objašnjenja  su               moja  slabost.

»Gde  je  don  Henaro?«  upitah  oprezno.

»Znaš  ti  gde  je«,   odgovori  on.   »Ali  svaki  put  pro­

mašiš  zbog  svog  insistiranja  da           razumeš.  Na  pri-

mer, znao  si pre  neko  veče  da je  Henaro stalno bio  iza

tebe;  čak si  se i  okrenuo i video ga.«

»Nisam«, negodovao sam.  »Ne,  to  nisam znao.«

To je u neku  ruku bila istina.  Moj  razum  nije hteo

da  primi  tu  vrstu  podsticaja  kao  »stvarnu«,  a  ipak,  po­

sle     10     godina  učenja  kod  don  Huana  taj  isti  razum

više  nije  mogao  da  podrži moje  nekadašnje  kriterijume

o tome  šta je  stvarno  a šta nije.  Međutim, sva moja raz­

mišljanja o prirodi  stvarnosti  bila  su  čisto intelektualne

spekulacije.  Pod  pritiskom  don  Huanovih  i  don  Hena-

rovih  podviga moj  razum  je  dospeo  u  ćorsokak.

Don Huan me pogleda; u njegovim očima bilo je toliko tuge da sam zaplakao. Suze su mi  tekle  niz  lice. Prvi put u životu osetih  kako  mi  razum  smeta.  Obuze me neopisiva žalost. Zavapih nesvesno  i  zagrlih  ga.  On me hitro čvoknu zglobovima prstiju po  temenu.  Osetio sam kao da je  neki  talas  prostrujao  niz  moju  kičmu. To  me  otreznilo.

»Suviše se  prepuštaš  osećanjima«,  reče on tiho.

Don Huan je lagano obilazio oko mene. Činilo se da raz­ mišlja da li  da mi nešto  kaže  ili  ne.  Dvaput  je  zastao, a  onda  kao da  se predomislio.

»Nije uopšte važno hoćeš li se vratiti ovamo  ili  ne­ ćeš«, reče na kraju. »Ali  —  ti  sada  osećaš  potrebu  da živiš kao ratnik. To si oduvek znao,  samo  sad  si  u  polo­ žaju u kome moraš da se  poslužiš  nečim  na  što  ranije nisi obraćao pažnju. Za to znanje  morao  si  da  se  boriš; ono ti  nije  pruženo  na  tanjiru;  nije  ti  tek  tako  dato. Morao si sam iz sebe da ga iskuješ.  Ali  ti  si  i  dalje  sve- tleće biće. Ti ćeš, takođe,  umreti  kao  i  svi  drugi.  Jedan­ put sam ti rekao da u svetlećem jajetu nema šta da se menja.«

Oćutao je malo. Znao sam da gleda u mene, ali sam izbegavao   njegov   pogled.

»U   tebi   se   zaista   ništa  nije   promenilo«,   rekao   je.