STA JE PSIHOTERAPIJA?

Nije  tako mnogo prošlo  od onog vremena kada su dobronamerni kliničari istovremeno preporučivali

»svež vazduh«, »tuširanje hladnom vodom« i »psiho­ terapiju«,  i  to  u svim  onim  slučajevima  koji  su  na tajanstven način bili komplikovani sa psihičkim po­ javama. Pod psihoterapijom se tada podrazumevala, pri  bližem  posmatranju,  neka  vrsta  energičnog  ili očinsko-dobronamernog  bodrenja,  oslanjajući  se  na Diboa  (Dubois)  u  obliku uveravanja  da  je  simptom

»samo psihički«  i zbog toga bolesna uobrazilja.

Ne treba osporavati da bodrenje ponekad može dobro delovati,  ali za modernu psihoterapiju je ovo isto  tako karakteristično kao  zavoj  za modernu hi- rurgiju,  tj.  lično  autoritativno   dejstvo   je,   doduše, važan terapijski faktor,  ali ni izdaleka jedini i ni u kom slučaju ne predstavlja suštinu psihoterapije. Da­ nas je ova postala nauka i naučna metodika, dok je ranije izgledalo da se »psihoterapija« nalazi u svači­ jem području. Sa produbljenim upoznavanjem sušti­ ne neuroza i psihičkih komplikacija telesnih obolje­ nja  tak  ode  se  znatno  promenila  i  izdiferencirala suština terapije. Raniju teoriju sugestija, po kojoj su se simptomi morali suzbiti pomoću protivdejstva, za- menilo je Frojdovo psihoanalitičko stanovište koje je

[}]   Objavljeno   u   Schtveizerische   Arztezeitung   ftir   Stan- desfragen, XVI, 1935, 26, S. 335.

spoznalo da pomoću potiskivanja simptoma nije od­ stranjen uzrok bolesti, i da je jsimptom u stvari neka vrsta pokazatelja koji posredno ili neposredno uka­ zuje na uzrok bolestijOvo novije, tj. odj>re tridesetak godina prihvaćeno gledište bilo  je  revolucionarno  i za terapiju, pošto je ono, naime, nasuprot sugestivnoj terapiji  zahtevalo  privođenje  u  svest  uzroka.

Sugestivna terapija (hipnoza i dr.) nije odbačena zbog lakomislenosti, već zbog toga što su  njeni re­ zultati bili stvarno nezadovoljavajući. Ona je bila relativno laka i praktična u svojoj primeni i spret­ nom praktičaru omogućavala je istovremeni tretman većeg broja pacijenata, tako da je  izgledalo  da  su bar stvoreni mnogo obećavajući počeci jedne korisne metode. Ali stvarni terapijski uspesi bili su toliko retki i nestabilni, da sugestivni tretman više nije mo­ gla da spase ni mogućnost istovremene grupne pri- mene. Inače bi praktičari i socijalna osiguranja imali svakog interesa da zadrže ovu metodu. Ona je, među­ tim, usahnula zbog svoje sopstvene nedovoljnosti.

Sa Frojdovog gledišta zahtevano privođenje u svest uzroka postalo je vodeći motiv ili osnovna pret­ postavka svih novijih oblika psihoterapije. Psihopa­ tološka istraživanja poslednjih pedeset godina s jed­ ne strane nesumnjivo  su  dokazala  činjenicu  da  su za neurozu etiološki glavni procesi u suštini nesvesne prirode, a praktično iskustvo s druge strane je poka­ zalo da je privođenje u svest etioloških sadržaja ili zbivanja terapijski faktor od većeg praktičnog zna­ čaja nego sugestija. Shodno tome tokom poslednjih 25—30 godina u području psihoterapije sproveden je preokret na štetu direktne sugestije a u korist svih onih terapijskih oblika, čije je stanovište uglavnom privođenje u svest uzroka koji su dali povoda nastan­ ku oboljenja.

Kao što je već napomenuto, promena terapijskog pristupa išla je ruku pod ruku sa produbljenom i di- ferenciranijom teorijom neurotskih poremećaja. Sve dok se terapija ograničavala na sugestiju, ova se mo­ gla zadovoljiti sa teorijskim, krajnje skromnim gledi­ štem. Smatralo se dovoljnim da se neurotske kliničke

slike shvate kao »uobrazilja« preterane fantazije, i iz ovog shvatanja nesmetano je proistekla  terapija čiji je cilj bio jednostavno suzbijanje tih produkata fan­ tazije, naime uobraženih simptoma. Ali ono za što se olako verovalo da se može skinuti  s  dnevnog reda kao »uobrazilja« ispostavilo se kao samo jedna od mogućih manifestacija specifičnog bolesnog stanja, čija je simptomatologija po raznolikosti i promenlji- vosti slična proteusu. Jedva da se potisnuo jedan ili drugi simptom, a već se pojavljivao neki novi. Nije se dospevalo do jezgra poremećaja.

Pod uticajem Brojera i Frojda duže vremena je važila tzv. traumatska teorija neuroza,'i shodno tome pokušavala je tzv. katarktička metoda da pacijenti­ ma ponovo privede u svest prvobitne traumatske mo­ mente. Već ova relativno jednostavna metoda zahte- vala je od lekara stav sasvim drugačiji od sugestivne metode, koju je, konačno, mogao da vrši svako ko je raspolagao sa dovoljno odlučnosti. Katarktička me­ toda, međutim, zahtevala je brižljivi individualni pri­ stup svakom pojedinom slučaju i strpljivi istraživač­ ki stav, koji se usmeravao na moguće traumatske mo­ mente, pošto je samo pomoću tačnog posmatranja i istraživanja materijala koji je produkovao  pacijent bilo moguće traumatske momente konstelovati tako da dođe do abreagovanja onih prvobitnih emocional­ nih situacija, u kojima je i nastala neuroza. Zbog ovo­ ga lukrativna masovna terapija postala je vrlo ote­ žana, ako ne i onemogućena. Doduše, učinak očekivan od lekara je kvalitativno viši nego kod sugestije, ali pri jednostavnosti teorije još uvek je postojala mo­ gućnost prilično dalekosežne rutine, i u principu nije postojala nikakva prepreka da se istovremeno više pacijenata prevede u ono stanje relaksacije, u kome se mogu abreagovati traumatska sećanja.

Pri ovoj podrobnoj terapiji pojedinačnog slučaja nije dugo moglo ostati skriveno da je traumatska teo­ rija bila prebrzo uopštavanje. Sa povećanim isku­ stvom svakom savesnom istraživaču neurotskih kli­ ničkih slika postalo je jasno da se posebno seksualne traume a zatim i drugi šokovi mogu ponekad uzeti u

obzir kod određenih oblika neuroza, ali  ni  izdaleka ne kod svih. Sam Frojd je ubrzo prevazišao stupanj traumatske teorije i nastupio  sa teorijom potiskiva­ nja. Ova  teorija  je znatno komplikovanija i shodno tome diferencirala se i terapija. Postalo je jasno da je nemoguće da prosto abreagovanje može dovesti do cilja, budući da najveći broj neuroza uopšte nije tra­ umatski slučaj. Teorija potiskivanja je mnogo dopri- nela činjenici da su tipične neuroze u pravom smislu poremećaji razvitka. Frojd je formulisao poremećaj kao potiskivanje i prevođenje u nesvesno infantilnih podsticaja i tendencija. Stoga je iz teorije izrastao zadatak da se u pacijentovom materijalu traga za ovim tendencijama. Ali kako su ove, shodno defini­ ciji, kao takve nesvesne, onda se njihovo postojanje moglo dokazati samo pomoću opsežnog istraživanja anamneze, kao i aktuelne delatnosti pacijentove fan­ tazije.

Po pravilu i  uglavnom  infantilni  podsticaji  su se javljali u snovima, zbog čega je Frojd prišao ozbilj­ nom proučavanju snova. Time je načinjen odlučujući korak, koji je modernu psihoterapiju načinio metodi­ kom individualnog tretmana. Sasvim je isključeno da se psihoanalitička terapija može istovremeno prime- niti kod više ili čak velikog broja.pacijenata. Ona je sve, samo ne rutinska mehanistika.

Da li  se  ovaj  oblik  terapije  sa Adlerom naziva

»individualno psihološki« ili sa Frojdom i Štekelom (Stekel) »psihoanalitički« ili drugačije, ostaje činjeni­ ca da svaka moderna psihoterapija, ukoliko polaže pravo na lekarsku^avest i naučnu verodostojnost, ne može biti masovni pogon, već je upućena na to da po­ jedincu pokloni nepodeljeno i puno interesovanje. Po­ stupak je nužnim načinom zametan i danguban. Si­ gurno da su činjeni brojni pokušaji da se po moguć- stvu skrati trajanje terapije, ali ne može se tvrditi da su doneli ohrabrujuće rezultate. CNeuroze su, na­ ime, pogrešni razvitak izgrađivan kroz dugi niz go­ dina, koji se ne može ispraviti pomoću kratkog i in­ tenzivnog procesa. Stoga je vreme lekoviti i nezame- njivi faktorj

 

Neuroze još uvek — i to nepravično — važe za laka oboljenja, uglavnom zato što nisu opipljive, te- lesne prirode. Od neuroze se ne »umire« — kao da nekom somatskom oboljenju često preti letalan ishod. Ali potpuno se zaboravlja da su neuroze — za razliku od somatskih oboljenja — krajnje ubitačne u svojim psihičkim i socijalnim konsekvencama, često gore od psihoza, koje najčešće kao takve vode do socijalne izolacije bolesnika a time i do njegove neutralizacije. Ankilozirano koleno, amputirano stopalo, dugogodiš­ nja tuberkuloza u svakom pogledu su lakši od teške neuroze. Ako se neuroza posmatra ne samo sa klinič­ kog već i sa psihološkog i socijalnog stanovišta, onda se dolazi do zaključka da je to teško oboljenje, na­ ročito u pogledu njenog dejstva na okolinu i na ži­ votni razvitak pojedinca. Kliničko stanovište ne može da udovolji suštini neuroze, a ne može da joj udovolji već zbog toga što je neuroza više psihosocijalni fe­ nomen nego bolest sensu strictiori. Neuroza nas pri­ morava da pojam »bolest« proširimo izvan predstave pojedinačnog tela ometenog u svojim funkcijama i da neurotičara posmatramo kao oboleli socijalni sistem odnosa. Ako čovek ovom korekcijom dopuni svoje shvatanje, onda se više neće čuditi što je ispravna terapija neuroza zametan i u svakom pogledu komp- likovan posao.

Na nesreću medicinski fakulteti su se isuviše ma­ lo brinuli oko! činjenice da je broj neuroza a naro­ čito učestalost psihičkih komplikacija organskih obo­ ljenja vrlo veliki i da zbog toga one lekara praktičara angažuju u neobično velikoj meri, i onda kada to on i ne primećuje. Tokom studija u ovom važnom po­ gledu lekaru se ne daje nikakva priprema,  pa  čak vrlo često on nema ni prilike da se bar donekle ori- jentiše o ovom praktički tako važnom području.

Iako se počeci moderne psihoterapije uglavnom temelje na Frojdovim zaslugama, ipak bi bila zabluda kada bi se — što se, uostalom, još uvek često dešava

—      psihoterapija  naprosto  identifikovala  sa  Frojdo­ vom  »psihoanalizom«.  Ovoj  zabludi  je  svakako  do-

prineo sam Frojd i njegove pristalice, koji su svoju seksualnu teoriju i svoju metodiku sektaški smatrali jedino spasonosnom. Adlerova »individualna psiholo­ gija« je prilog koji nije za potcenjivanje a time i proširenje psihološkog gledišta. U teoriji i metodici psihoanalize ima mnogo ispravnog i tačnog, ipak ona u suštini ograničava svoju istinu na seksualni sistem odnosa i šlepa je za sve ono što nije podređeno ovim kategorijama. Adler nam je pružio dokaz da se  ne mali broj neuroza sa boljim uspehom može objasniti na sasvim drugi način.

Ovaj noviji razvitak shvatanja terapijski teži ne samo privođenju u svest sadržaja i tendencija koji su doveli do oboljenja, već izvan toga njihovom svođenju (redukcija) na prvobitne, jednostavne instinkte, na koji način treba ponovo da se uspostavi neizvitope- reno ljudsko biće. Ova terapijska namera nije samo vredna hvale, već i praktična, logična i bogata izgle­ dima. Terapijski rezultati, s obzirom na ogromne teš­ koće u lečenju neuroza, sasvim su ohrabrujući, iako ne tako idealni da se ne bi moglo poželeti nešto još bolje.

Redukcija na instinkte je po sebi donekle sum­ njiva stvar, pošto čovek odvajkada živi na  ratnoj nozi sa svojim instinktima, tj . sami ovi su u stalnom međusobnom sukobu, zbog čega preti opasnost da se redukcijom na instinkte prvobitni neurotski konflikt samo zameni nekim drugim. (Frojd je zamenjivao ne­ urozu pomoću tzv. neuroze prenosa — da navedemo samo jedan primer). Da bi izbegla ovu opasnost, psi­ hoanaliza teži obezvređivanju tzv. infantilnih tenden- cija-želja pombću uvida, dok individualna psihologija to pokušava pomoću kolektivizacije individue zasno­ vane na čoporskom nagonu. Frojd predstavlja naučni racionalizam XI X veka, Adler socijalno-političke ten­ dencije  početka  XX  veka.

Ovim nazorima, koji jasno počivaju na pretpo­ stavkama jednog doba, protivstavio sam dalekosežnu individualizaciju terapijske metode i iracionalizaciju cilja, ovo poslednje posebno da bi se osigurao što je

moguće bolji pristup bez predrasuda. Naime, kod psi­ hološkog razvitka lekar bi trebalo da iz principa pusti prirodu da deluje, i da, ako je ikako mogućno, izbe- gava da upliviše na pacijenta u smislu svojih sop- stvenih filozofskih, socijalnih i političkih pretpostav­ ki. Iako su svi građani Svaj carske bar pred zakonom jednaki, ipak su  kao  individue svi vrlo nejednaki i zbog toga svako može biti srećan samo na svoj način. Time ni u kom slučaju ne želi razvijati »individuali­ zam«, već one preduslove koji su neophodni za svaki odgovorni rad, naime da pojedinac spozna sebe, svoju prirodu i da ima hrabrosti da je i potpuno prihvati. Tek kada čovek egzistira na svoj način, on je odgo­ voran i sposoban za rad, inače je on samo imitator i prišipetlja bez sopstvene ličnosti.

Ove probleme moderne psihoterapije, koji daleko zadiru, ne pominjem stoga da bih dao iscrpni prikaz istih, već samo da bih pokazao čitaocu sa kojim pro­ blemima se sudara terapija koja je sebi postavila za cilj da neurotski pogrešni razvitak ponovo skrene u prirodne tokove. Da bi se čovek, u velikoj  meri ne- svestan svoje sopstvene ličnosti, vaspitao  toliko  da svesno pođe za njega ispravnim putem a istovremeno jasno spozna svoju socijalnu odgovornost, potrebna je, što će svakako prihvatiti svako ko ima i malo kritič­ nosti, zametna i dugotrajna procedura. Ako je Frojd već samim uključenjem snova u terapijski postupak, znatno komplikovao metodu, onda je ova daljom in­ dividualizacijom, koja se konsekventno sve više ori- jentiše na individualni materijal pacijenta, ne uproš- ćenija  već  postavlja  još  više  zahteva.  Ali,  bolesnik može biti angažovan za saradnju samo u onoj meri u kojoj  je  došla  do  izraza  njegova  ličnost.  Ako  neki psihoanalitičar veruje da bi pacijenta više meseci mo­ rao svaki dan da vidi bar jedan sat, onda ja u težim slučajevima  izlazim  na  kraj  sa  tri  do  četiri  seanse nedeljno. Po pravilu zadovoljavam se sa dva sata, a kada je pacijent donekle uveden, ovo se svodi na je ­ dan sat nedeljno. U međuvremenu, međutim, njegov posao je da radi na samome sebi,  što se odvija pod mojom  kontrolom.  Za  ovo  mu  prenosim  neophodna

psihološka  znanja,  da  bih ga  po  mogućstvu što  pre oslobodio lekarskog autoriteta.   Isto  tako  prekidam tretman otprilike na svakih deset nedelja da bi pa­ cijent ponovo bio upućen na svoju normalnu sredinu; na  ovaj  način on  se  ne  otuđuje  od  njegovog  sveta, jer  i  onako  kod  pacijenata postoji sklonost  da žive na račun drugog. Kod ove metode omogućuje se da vreme deluje kao terapijski faktor, a da pacijent ne mora da lekaru plaća vreme. Pri ispravnom uvođenju većina ljudi je u stanju da već posle kraćeg vremena doprinese svoj, iako u početku skroman udeo sarad- nje. Na osnovu mog iskustva, pomoću isuviše čestih seansi se ne skraćuje vreme trajanja terapije. U sva­ kom  slučaju  ova  traje  prilično  dugo,  ako  se  radi  o temeljitom  tretmanu.  Stoga,  ako se seanse vremen­ ski distanciraju a međuperiodi popune pacijentovim radom, onda će terapija biti finansijski podnošljivija i  za  manje  imućne,  nego  ako  se  ova,  s  obzirom  na (sumnjivi)  sugestivni  efekat,  sprovodi  svakodnevno.

U svim jasnim  slučajevima  neuroza  neophodno je izvesno prevaspitanje i promena ličnosti, pošto se vrlo često po pravilu radi o pogrešnom razvitku in­ dividue koja datira još iz detinjstva. Shodno ovom saznanju moderna metoda mora uzeti u obzir i gle­ dišta humanističkih nauka, naime pedagoška i filo­ zofska, pošto se pokazalo da je za ovo nedovoljno či­ sto lekarsko prethodno obrazovanje. U svakom slu­ čaju vršenje ove delatnosti trebalo bi da pretpostavi temeljno psihijatrijsko znanje. Stručno tretiranje snova, međutim, zahteva znatno prošireno znanje u simbolici, koje se može steći jedino proučavanjem psihologije primitivaca i uporedne mitologije i teo­ logije.

Na čuđenje samog psihoterapeuta, sa povećanim znanjem i iskustvom objekt njegove delatnosti nije postao jednostavniji, već je znatno dobio u obimu i komplikovanosti, tako da se u oblacima budućnosti već ocrtavaju obrisi nove, praktične psihologije, koja će jednom obuhvatiti saznanja lekara, kao i  vaspi- tača i svih onih koji su bave ljudskom dušom. Do ta­ da  će,  uostalom,  psihoterapija  biti  zadatak  lekara  i

ostaje nam da se nadamo da medicinski fakulteti neće biti gluvi u odnosu na ovaj zahtev bolesnika upućen lekaru. Obrazovani svet zna za postojanje psihotera­ pije a lekar iz svoje prakse poznaje veliki značaj psi­ hičkog uticaja, i zbog toga već sada u Svajcarskoj po­ stoji znatan broj lekara koji se zalaže za davanje pravnog statusa psihoterapiji i koji ovu, uz velike žrt­ ve, sprovode po svom najboljem znanju i umenju, a uprkos svome radu često su izloženi ismejavanju, ni - podaštavanju i isto tako neobjektivnoj i zlonamernoj kritici.