ŠTA JE PESNIK VIDEO JEDNE VEČERI

U smiraj jednog žarkog julskog dana, negde na jugu, u plavetnilu letnjih isparenja činilo se da plešu ružičasti vrhovi planina, na poljima su od zapare ključali zreli plodovi, uspravan i ohol razmetao se kukuruz svojim velikim klipovima, pšenica je na većini polja već bila požnjevena, a na gustu brašnjavu prašinu na glavnom putu sa polja i iz bašta spustio se sladak miris mnogobrojnih cvetova. U gustom zelenilu zemlja je vraćala dnevnu vrelinu. Seoski krovovi su isijavali toplotu zlatnim sjajem u početak sumraka.
Užarenim putem, ljubavni par je hodao iz jednog sela u drugo, koračali su sporo i bez cilja, odlažući rastanak, čas razdvojeni, s rukom u ruci, čas zagrljeni, rame uz rame. Bezbrižno i skoro lebdeći, blistali su u laganoj letnjoj odeći, u belim cipelama, gologlavi, prepušteni ljubavi i laganoj večernjoj groznici. Devojčino lice je bilo belo, kao i vrat, muškarac je bio preplanuo od sunca, oboje su bili vitki i uspravni, oboje lepi, i oboje su u ovom trenutku osećali kao da ih pokreće i vodi samo jedno srce, a bili su tako različiti i daleki. Bio je to čas kada bi prijateljstvo da se pretvori u ljubav, kada jedna igra hoće da postane sudbina. Oboje su se smešili, oboje su bili ozbiljni, skoro tužni.
U ovo vreme nikoga nije bilo na putu između dva sela, seljaci su odavno završili radove na polju. U blizini jedne seoske kuće koja je blistala između drveća kao da se još naziralo sunce, zaljubljeni se zaustaviše i zagrliše. Čovek je nežno poveo devojku ka ivici puta, ka jednom niskom zidu, na koji su seli da bi ostali još malo jedno uz drugo, da ne bi ušli u selo među ljude, da bi odložili taj poslednji komad zajedničkog puta. Nepokretno i ćuteći sedeli su ispod jedne loze, među karanfilima; kroz prašinu i mirise do njih su dopirali žamor iz sela, igra dece, poziv neke majke, muški smeh, čak i jedan stari klavir, udaljen i bojažljiv. Sedeli su bez reči, naslonjeni jedno na drugo, zajedno su osećali krošnju koja je tamnela iznad njihovih glava, mirise koji su lutali oko njih i topli vazduh koji je podrhtavao u prvoj slutnji rose i svežine.
Devojka je bila mlada, veoma mlada, lepa, vitka i otmena, gipkog vrata koji se izvijao iz lagane haljine; ruke su joj bile duge i graciozne, a šake nežne i bele. Volela je svog prijatelja, verovala je da ga mnogo voli. Znala je puno o njemu i dobro ga je poznavala, bili su prijatelji dugo vreme. Često bi se za trenutak setili svoje lepote i svog pola i ljubili se kratko, kao u igri, nežno se držeći za ruke. On je bio njen prijatelj, ali i njen savetodavac i čovek od poverenja, bio je stariji i mudriji i samo bi povremeno nad. njihovim prijateljstvom zaiskrilo nešto kao slabašna munja na nebu njihovog prijateljstva, podsećajući ih da među njima ne postoji samo poverenje i drugarstvo nego i sujeta, želja za osvajanjem, blago slatko neprijateljstvo i uzajamna seksualna privlačnost. Sada je sve to sazrelo, buknuo je novi plamen.
I muškarac je bio lep, ali nije imao njenu mladost i svežinu. Bio je dosta stariji od nje, iskusio je ljubav i sudbinu, doživeo je brodolom i ponovnu plovidbu otvorenim morem.
Na njegovom tamnom mršavom licu bili su ispisani ozbiljnost i samopouzdanje, a sudbina mu je borama obeležila čelo i obraze. Ali te večeri je njegov pogled bio nežan i posvećen. Njegova ruka igrala se devojčinom rukom, lagano i blago je milovala njene mišice i potiljak, preko ramena i grudi, kratkim i titravo nežnim dodirima. I dok su mu u tihom sumraku njena usta dolazila u susret sa skrivenim iščekivanjem i dok se nežnost pretvarala u gladnu strast, on se sećao da su i mnoge druge ovako zaljubljene koračale uz njega u letnje veče i da su na drugim rukama, na drugoj kosi, oko drugih ramena i bokova njegovi prsti prešli iste nežne staze, znao je da u ovome ima veliko iskustvo i da je veoma vešt, da ponavlja već doživljena iskustva, znao je da to što oseća u ovom trenutku nije bilo ono što je osećala devojka; bilo je lepo i nežno, ali više
nije bilo novo ni nepoznato, nije bilo prvo doživljeno i neprikosnoveno.
Mogu da okusim i ovo piće, razmišljao je, i ono je slatko, i ono je čudesno, možda umem bolje da volim ovaj mladi cvet, mnogo lepše, više znalački i nežnije od nekog mladića i nego što sam i sam mogao pre deset ili petnaest godina. Mogu da je povedem preko praga prvog iskustva s više nežnosti, znanja i radosti, mogu da uživam u ovom blistavom, plemenitom vinu s više otmenosti i zahvalnosti nego bilo koji mladić. Ali neću moći da sakrijem da posle opijenosti dolazi zasićenje i posle prvog zanosa neću moći da glumim ljubavnika kakvog ona sanja, večno opijenog. Gledaću je kako drhti i plače, biću hladan i potajno nestrpljiv. Bojaću se trenutka, već se bojim trenutka kad će otvoriti oči i shvatiti da je čarolija prošla, da njeno lice nije više cvet, i tada će se naglo izobličiti u užasu svog izgubljenog devičanstva.
Ćutali su, sedeći na zidu okruženi procvetalim raslinjem, priljubljeni jedno uz drugo, osećajući na trenutke slatku jezu i želju da se ponovo zagrle. Izgovarali su tek poneku reč, detinjasto tepajući; ljubavi - zlato - devojčice - da li me voliš?
Tada je iz kuće čiji je odsjaj u tami krošnje počeo da bledi izašla jedna devojčica od možda deset godina, bosa, vitkih preplanulih nogu, u tamnoj haljinici i tamne duge kose oko bledog lica. Stidljivo i neodlučno im se približila, kao da se igra, s konopcem za preskakanje u ruci, dok su mala stopala nečujno prelazila put. Usporavajući korak, opet kao da se igra, išla je pravo ka zaljubljenom paru. Kad je stigla do njih, izgledalo je da nije voljna da produži, da je nešto privlači da ostane baš na tom mestu, kao što „lepa kata” privlači noćnog leptira. Tiho je otpevala svoj pozdrav: „Dobro veče.” Sa zida je devojka veselo otpozdravila, a muškarac ljubazno doviknuo: „Ćao, draga moja.”
Devojčica je prošla polako, nevoljno i neodlučno, a nakon pedesetak koraka je stala, okrenula se i vratila, ponovo prošla pored zaljubljenog para, pogledala stidljivo prema njima i, smešeći se, nestala u bašti svoje kuće.
„Kako je ljupka!”, rekao je muškarac.
Prošlo je neko vreme, sumrak je lagano prelazio u polumrak i devojčica je ponovo izašla iz baštenske kapije. Zaustavila se za trenutak, krišom osmotrila put, zid, lišće loze i zaljubljeni par. Onda je potrčala uzbrdo hitrim bosim nogama, prošla pored para i opet se trčeći vratila, stigla do baštenske kapije, zaustavila se za trenutak i još jednom, dva puta, tri puta, ponovila svoju usamljenu trku.
Zaljubljeni su je ćutke posmatrali kako trči gore-dole, kako joj kratka tamna suknja leprša oko vitkih nogu. Osećali su da je ova trka namenjena njima, da iz njih izbija čarolija i da je devojčica u svom detinjem snu naslutila ljubav i nemu opijenost čula.
Sada se trka pretvorila u ples. Devojčica se približavala njišući se i menjajući korak. Usamljena mala figura igrala je te večeri na beloj stazi. Njen ples je bio zakletva, taj detinji ples je bio pesma i molitva za budućnost i za ljubav. Ozbiljna i posvećena igri priložila je svoju Žrtvu, približavajući se i udaljavajući se lagano, da bi se na kraju ponovo izgubila u tami vrta.
„Mi smo je opčinili”, rekla je zaljubljena devojka. Osetila je ljubav.”
Njen prijatelj je ćutao. Razmišljao je: u bezazlenom zanosu svoje igre ta devojčica je možda uživala u lepoti potpunije nego što će joj ikada biti omogućeno da doživi; možda smo i nas dvoje već osetili najlepši deo i najintimnije dubine naše ljubavi, a ono što tek treba da dođe samo je bezukusni talog.
Ustao je i pomogao svojoj prijateljici da siđe sa zida.
„Treba da kreneš”, rekao je, „već je kasno. Otpratiću te do raskrsnice.”
Hodali su zagrljeni do raskrsnice. Na rastanku su se strasno ljubili, nisu mogli da se odvoje, polazili su i vraćali se, ponovo se grlili i opet se ljubili, ali im ti poljupci nisu donosili radost nego samo sve jaču žeđ. Devojka se udaljavala hitrim korakom, njen prijatelj ju je dugo
pratio pogledom. I u tom trenutku prošlost se pojavila pred njim, suočio se sa onim što je već proživeo: neki drugi rastanci i večernji poljupci, druge usne i druga imena. Obuzela ga je tuga i lagano je krenuo nazad. Iznad drveća su se već pojavile zvezde.
Te noći u kojoj nije zaspao, dugo je razmišljao:
Uzaludno je ponavljati proživljeno. Mogao bih da volim još mnogo žena, možda još mnogo godina; moje oči bi bile sjajne, moje ruke nežne i moj poljubac uzvraćen. Ali posle toga se treba rastati. Danas bi se rastanak dogodio mojom voljom, sutra ću to učiniti poražen i očajan. I odricanje koje je danas pobeda biće samo sramota. Zato moram da se odreknem odmah i odmah da se oprostim.
Danas sam mnogo naučio, ali ima još mnogo toga da učim. Moram da učim od one devojčice koja nas je raznežila svojom igrom. Kada je jedne večeri videla zaljubljeni par, u njoj se probudila ljubav. Jedan talas koji je stigao pre vremena, jedan uzdrhtali i radosni predosećaj zadovoljstva razlio se njenim venama i ona je počela da igra jer još uvek ne zna da voli. Ja moram da naučim da igram, da žudnju za zadovoljstvom pretočim u muziku, čulnost u molitvu. Tada ću moći zauvek da volim, neću morati uzaludno da ponavljam ono što sam već proživeo. To je put kojim želim da idem.
(1924)