1.  STA JE PARANORMALNO ?

Nauka je mocna alatka za istrazivanje sveta. Izuzetno je napredovala u dvadesetom veku i dala nam duboke uvide u najosnovnije procese zivota i materije. Napretkom nauke svet je svakako postao opasniji - za sta je atomska bomba najcuveniji simbol - ali smo stekli i neke velike slobode, na primer slobodu od zaraznih bolestina i od gladi. Nismo vise u potpunoj zavisnosti od zivotne okoline u kojoj smo se zadesili; pitajte o tome bilo kog Kanadanina koji ima centralno grejanje, usred zime. Ove slobode daju obicnim ljudima mogucnost neuizmerno bogatijeg zivota, ali daju i privid da je nauka proces otkrivanja koji vodi glatko prema nekom skupu nepromenljivih, konacnih odgovora. Nista ne bi moglo biti dalje od istine.

Posto se ova knjiga u velikoj meri bavi parapsihologijom kao naukom, vazno je odrediti sta je nauka.

Jedan dobar opis nauke glasio bi   nauka se, u svakom vremenu, sastoji od mreze teorija i modela koji pokazuju kako svet deluje, kao i od vojske istrazivaca koji uporno formulisu i proveravaju te modele i teorije. Postoje, naravno, izvesna pravila koja vladaju u oblasti formulisanja teorija i modela i u uporedivanju istih sa eksperimentalno utvrdenim cinjenicama. Jedna teorija ili model treba da objasni zbog cega se ljudi, cestice ili predmeti ponasaju na nacin na koji se ponasaju, a osim toga treba da predvidi kako ce se ponasati u buducnosti. Ako ona ovo ne cini na odgovarajuci niti na pouzdan nacin, onda mora biti zamenjena nekom drugom teorijom ili nekim drugim modelom. Eto, to je slika koju mnogi naucnici, kao i filozofi nauke, imaju o nauci. U stvarnosti, stosta nije bas tako jasno i cisto "izrezano". Nisu sve nauke iste. U nekima teorija ima veci ili manji udeo; merila za ocenjivanje vrednosti teorija u nekim naukama su drugaciji nego u nekim drugim. Na primer, ono sto vazi u fizici ne mora vaziti u psihologiji.

Postoje i odredena pravila o izvodenju ogleda; oni se mogu izvoditi na rdav nacin ili na dobar. Preovladujuce misljenje je sledece da bi rezultati nekog ogleda bili prihvaceni kao istiniti, neophodno je da i drugi eksperimentatori dodu do istovetnog rezultata. Ovo je u nacelu lepo, ali u stvarnosti, kao sto cemo videti, mozda ne moze bas uvek tako jednostavno da se "presece".

STVARNA PRIRODA NAUKE

Nauka je jedan nacin da se postize znanje i razumevanje. Ali taj nacin nije statican; on se menja, razvija. Greske se desavaju, i to cesto. Praksa se cesto ne uklopi u teoriju. Ovo je knjiga o parapsihologiji, o naucnom istrazivanju pojava za koje se odmah na pocetku kaze da su "anomalije" i da ne spadaju u "normalno" (nego su paranormalne); utoliko vise nam je potrebna svest da nauka nije nepogresivi, potpuno objektivni mars prema konacnom shvatanju svega. Mnogi naucnici smatraju da su fenomeni kao ESP nemoguci zato sto su protivni najosnovnijim zakonima fizike. Medutim, ovo glediste je neodrzivo. U osamnaestom veku veliki francuski hemicar Antoan Lavoazije proglasio je da na nebu nema nikakvog kamenja, i da, prema tome, ne moze nikakvo kamenje sa neba padati na zemlju; zbog ove "odluke" slavnoga Lavoazijea, muzeji su iz svojih izlozbenih postavki sklonili meteorite koje su imali. Eto postupka koji, sa stanovista naseg danasnjeg znanja, izgleda (i jeste) smesan. Necijom proizvoljnom odlukom istina je naprosto povucena iz upotrebe Godine 1850. nemacki fiziolog Johanes Miler objavio je da nauka nikada nece ustanoviti brzinu prostiranja nervnog impulsa; samo dve godine kasnije, Herman fon Helmholc ustanovio je tu brzinu. Kad je Ernest Raderford, fizicar koji je prvi rascepio atom, pocinjao svoje studentske dane, njegov tutor mu je rekao "Nemoj ti uzimati fiziku, ne vredi se tom naukom gnjaviti, o prirodi materije otkriveno je vec sve sto je imalo da se otkrije, pa je naucnicima preostalo samo jos da malo preciznije iskazu neke sitnice " Zanimljivo je pomisliti sta bi bilo da je mladi Raderford poslusao taj savet. Cinjenica da se u slojevima ozona iznad Arktika pojavila ogromna rupa prenebregavana je  godinama,  zbog  toga  sto  su  kompjuteri  americkih  naucnika  bili  programirani  da

poniste svaki podatak koji je "anomalija" - to jest, koji isuvise odstupi od onoga sto "mora biti" istina. Darvinova teorija evolucije ostaje na snazi (sada u novom, modernijem obliku, koji se naziva neo-darvinizam), ali je i zestoko napadnuta, iz dobrih razloga, od strane pojedinih naucnika, medu kojima je biolog Soren Lovtrup.

Ovakvih primera nesavrsenosti i naglih zaokreta za 180 stepeni ima u istoriji prirodnih nauka mnogo. U istoriji drustvenih nauka problemi su jos i veci. Jedan primer je ekonomija. Sada je manje-vise prihvacena cinjenica da klasicne  ekonomske  teorije  ne mogu objasniti kako se i zasto u industrijskim zemljama Zapada dogadala istovremeno sve veca inflacija i sve veca nezaposlenost u razdoblju  1980-1989, niti kako se posle toga, u uslovima savladane inflacije, nezaposlenost ustalila cvrsto i uporno na visokom nivou. Drugi primer je psihologija. Godine 1970. u toj nauci na sva zvona je objavljivano da ce "uskoro", a najdocnije za dvadeset godina, biti dokazana neuralna priroda ljudskog uma - dakle, da ce biti pokazano i dokazano da sve pojave u ljudskom umu proisticu u celosti iz rada covekovih nervnih celija, neurona. Dosla  je,  medutim,  i  uveliko  prosla, 1990. godina, a na tom polju postignuti napredak je, hocemo li reci otvoreno    zanemarljiv. Nije pogresno uverenje da je nauka jedno dinamicno i mocno sredstvo za istrazivanje sveta. Nauka to jeste. Ali nauka je, kao i sve drugo sto covek  svojim snagama preduzima, podlozna mnogobrojnim greskama i predrasudama, koje se mogu odrzati u nekim slucajevima veoma dugo. Narocito je vazno da uocimo da nauka cesto odbija da se bavi istinskim anomalijama, pojavama koje nikako ne mogu da se uklope u prihvacene sire naucne istine. To je od bitnog znacaja za parapsihologiju, zato sto se ona prvenstveno bavi bas takvim anomalijama. Autorima ove knjige, i  uopste parapsiholozima, neprihvatljivo je glediste koje se u nauci cesto cuje, a koje kaze   "ESP je u suprotnosti sa fizikom - dakle, ne moze postojati". Jer to nije nista drugo do novi Lavoazije koji nam opet govori da kamenje ne moze padati s neba.

Za tu prilicno nesrecnu postavku uma cesto se kaze da je "skepticnost". A istina je suprotna. Skepticnost je stav istrazivaca koji, suocen sa nekom anomalijom (kao sto je ESP) kaze "Cekaj, sta je ovo ovde ? Daj da mi to bolje pogledamo." Nije uopste skeptik onaj kriticar koji, ne ustajuci iz svoje fotelje, jednostavno proglasava da izvesne pojave ne mogu postojati i, stavise, odbija da utrosi i minut na razmatranje dokaza koji mu se nude. Pravi skeptik je skeptican i prema opsteprihvacenim teorijama, uvek spreman da objektivno proceni i neki sasvim nov, sasvim suprotan dokaz.

NAJBOLJI KANDIDATI ZA NAUCNO RAZMATRANJE: ESP I PK

Tokom citave istorije ljudskog drustva bilo je izvestaja o dogadajima koji se nikako nisu mogli objasniti tada vazecim naucnim teorijama. Ti dogadaji obicno su svi bacani u jednu zajednicku kategoriju, "paranormalno", koja mozda nije najsrecnije nazvana, ali koje cemo se mi ovde drzati zato sto je postala dobro poznata. Ne moze se poricati da je "paranormalno" svojevrsna stara vreca u koju je nabacano sve i svasta i kojesta. Zadite malo u citanje knjiga i casopisa o paranormalnom, pa cete ubrzo naleteti i na astrologiju, cudoviste iz Loh Nesa, toboznju "energiju Zemlje", vanzemaljce koji skakucu po svetu i uvlace ljude u svoje NLO, a bice, bogami, i isceljenja pomocu ciste zelje da se neko isceli, zatim prica o astralnim projekcijama, o reinkarnaciji i jos drugih trista cuda i divota. Toliko je malo zajednickog u svim tim pricama i fenomenima da, zaista, nemamo razloga za verovanje da neki objedinjen uzrok ili mehanizam stoji iza njih. Ako zelimo naucni pristup, onda nam je najpametnije da se usredsredimo na one pojave koje se najlakse mogu proucavati i za koje se cini da ih povezuje neko nacelo. Kao najbolji kandidati za tako nesto izdvojile su se dve ljudske sposobnosti koje izgledaju paranormalno. Prva je ESP, vanculno opazanje. Obicno se deli u tri kategorije, a to su telepatija (uspostavljanje veze izmedu dve osobe na vanculni nacin), vidovitost (sticanje saznanja o predmetima ili dogadajima, ali ne kroz cula), i prekognicija (vanculno saznavanje o dogadajima koji ce se tek dogoditi). Druga paranormalna ljudska sposobnost je PK, psihokineza, a to je vladavina uma nad materijom sposobnost da se utice na razne predmete, dogadaje ili na sudbinu drugih ljudi samim naprezanjem volje. Jos od antickih

vremena pa sve do danas bilo je, i ima, izvestaja o ESP i o PK, a ankete pokazuju da vecina ljudi veruje da su licno iskusili nesto od toga (narocito telepatiju). Jasno je i naucniku i ne-naucniku da ako informacije ne stizu senzorno, dakle kroz pet poznatih cula (sto i jeste definicija ESP), onda moraju stizati na neki drugi nacin. Vredi zapaziti da rec "vanculno" nije najpovoljnija, jer sugerise da je rec o pojavi koja uopste ne ide ni kroz jedno, ni kroz kakvo culo, stavise o pojavi koja je sasvim "van" normalnog delovanja coveka. I jos sugerise da ono sto je van cula, iz nekog razloga mora ostati i van naucnog istrazivanja. Medutim, nedavna istrazivanja pokazala su da ljudska bica deluju na vise od pet culnih nivoa. Naime, svi su izgledi da ima mnogo ljudi  koji uspevaju, na neki nacin, da osete Zemljino magnetno polje, kojim  je nasa planete okruzena. Zahvaljujuci tome, ti ljudi uspevaju i da se orijentisu u magnetnom polju, da odrede gde su u njemu. Ovo sesto culo moze raditi kao dopuna ostalih pet cula (a to su vid, sluh, dodir, miris i ukus) mada je mnogo slabije od njih. U radu ovog sestog cula ne mora biti niceg paranormalnog. Stavise, ono se moze blokirati sasvim jednostavno. Bas kao sto nekome mozemo da zavezemo crnu krpu preko ociju, posle cega on ne moze nista da vidi, tako mozemo osobi koja ima magnetno culo da pricvrstimo elektromagnet, makar i vrlo mali, na glavu; posle toga, ta osoba nece moci da se orijentise na osnovu Zemljinog magnetizma. Elektromagnet stvara magnetno polje koje je u njegovoj neposrednoj blizini mnogo snaznije od Zemljinog; drugim recima, to je jedno lokalno polje, nevelikog domasaja, ali tu gde postoji, ono je jace. Elektricna struja koja protice kroz kablove dalekovoda, kao i kroz transformatore, takode stvara oko sebe magnetna polja, koja su u blizini ovih instalacija mnogo jaca nego Zemljino magnetno polje (cije su linije sile vrlo slabe). Zato covek sa magnetnim culom ne moze, u blizini takvih instalacija, da se orijentise na osnovu Zemljinog magnetizma.

Na Univerzitetu Nortvestern u SAD radi naucnik Frenk Braun koji je decenijama dokazivao da promene Zemljinog magnetnog polja uticu na mnoge prirodne procese, pa i na metabolizam pojedinih morskih bica; cak i na respiraciju biljaka. Naucni establisment je tokom svih tih godina prenebregavao Braunove nalaze, ili ih osporavao, ili ismevao, ali se pokazalo da su istiniti. Dakle, moguce  je  naucno  proucavanje  ljudskog  magnetnog cula, iako to nije jedno od dobro znanih pet ljudskih cula. To je primer, ili analogija, za ESP pokazuje da su moguca istrazivanja neceg sasvim novog, koja ce se jednog dana povezati sa onim sto je vec poznato.

SPONTANI ESP I PK

Pogledajmo poblize neke od prijavljenih slucajeva ESP i PK. Kakvi su to dogadaji bili i na koji nacin oni sugerisu postojanje vanculnog opazanja ?

Rec prekognicija je latinskog porekla (precognitio). Ona znaci "saznavanje  unapred", dakle, saznavanje necega sto se jos nije desilo, i to ne kroz cula niti razmisljanjem. (Kad neko na osnovu poznavanja situacije dobro razmisli sta je verovatno da ce se desiti, i pokaze se da je u pravu, to je predvidanje; nije prekognicija.) Vec  hiljadama  godina provlaci se verovanje da neki pojedinci imaju prorocki dar. Ovo verovanje dalo je ogromnu drustvenu  moc  i  autoritet  nekim  mestima,  takozvanim  "prorocistima",  kao  sto je bilo naselje Delfi u Grckoj. Svakojaki predvidaci i predskazivaci, citaci znakova, i slicni, uticali su tokom vekova na  duhovni  i  politicki  zivot  vaznih  ljudi,  pa  i  citavih  naroda. Ako ostavimo po strani ta stara vremena, mozemo pogledati dvadeseti vek i slucajeve prekognicije u njemu. Za nase potrebe ovde odabrali smo samo dva dramaticna slucaja prekognicije u Britaniji u novije doba. Godine 1966. na domak rudarskog seoceta Aberfan u Juznom Velsu otisnula se ogromna gomila iskopanog uglja, citavo brdo uglja. Za samo nekoliko sekundi ova lavina, pomesana sa blatom, srusila je seosku osnovnu skolu i naprosto je zbrisala. Poginulo je sto dvadeset osmoro dece i sesnaest odraslih, ukupno sto cetrdeset cetiri osobe. Jedan dnevni list kasnije je tvrdio da je to najveca katastrofa u vreme mira koja se na engleskom tlu ikada dogodila. Evo jednog opisa te pogibije. "Prvo sam videla jednu staru skolsku zgradu u dolini. Onda jednog velskog  rudara,  a  onda ugljenu lavinu kako se obrusava niz planinu. Citavo brdo uglja letelo je nadole, a tamo,

ispod, videla sam jednog decaka sa dugackim siskama na celu; izgledao je potpuno uzasnut, prepadnut na smrt. Onda sam dugo gledala operacije spasavanja. Imala sam utisak da je onaj decak ostao negde ispod uglja, ali da je na kraju spasen. Ali izgledao je tako ojadeno. Nikako ga ne mogu zaboraviti. Uz njega sam videla jednog od spasilaca; imao je neobican siljati slem."

To je izjavio neki ocevidac ? Ne bas. Odron u Aberfanu zbio se 21. oktobra u 9.15 ujutro. Navedene reci izgovorila je jedna zena dan ranije, 20. oktobra uvece, pred sest svedoka koji su potvrdili da je ona to tada rekla. Nalazila se tada u Spiritualistickoj crkvi u Plimutu, tri stotine kilometara juznije. O ovoj svojoj viziji govorila je takode jednoj komsinici, u 8.30 izjutra, dakle 45 minuta pre katastrofe u Aberfanu. Evo naseg drugog primera. Prvog juna 1974. u 16.53 dogodila se velika eksplozija u hemijskoj fabrici "Najpro" u engleskom gradu Fliksborou, u juznom delu pokrajine Hambersajd. Opustoseno je nekih sezdeset hektara zemljista na kome se nalazila fabrika. U ovoj iznenadnoj, sasvim neocekivanoj katastrofi poginulo je dvadeset osam ljudi, bilo je vise stotina ranjenih, a manje ili vece stete zabelezene su na oko dve hiljade zgrada u Fliksborou. Tog istog dana, ali u podne, jedna mlada zena koja je gledala televiziju u gradu Klitorpu (tridesetak kilometara daleko od Fliksboroua) "videla" je i "cula" kako spiker na vestima javlja o eksploziji u Fliksborou i pogibiji nekoliko ljudi. Ovo je pomenula jednom paru, svojim prijateljima koji su u to vreme boravili u njenoj kuci. Postoje, dakle, svedoci. Jedna osoba je videla jedan dogadaj pre nego sto se desio. Mi, u ovom trenutku, ne kazemo da su ova dva dogadaja dokazi da prekognicija postoji. Navodimo ih samo kao ilustraciju, jer ima mnogo takvih izvestaja koje nije lako odbaciti. Postoje jednako upecatljivi primeri telepatije. Vratimo se jedan vek u proslost. Navodimo deo izvestaja Britanskog drustva za ESP istrazivanja. "Godine 1867. moja sestra je iznenada umrla od kolere. Priblizno godinu dana posle njene smrti ja sam postao trgovacki putnik. Jos osam godina posle toga, 1876, desio se sledeci dogadaj. Jednoga dana, tacno u podne, u mojoj sobi, koja je tada bila blistavo i veselo osuncana, postao sam najednom svestan da je prisutan jos neko, neko ko sedi levo od mene. Okrenuo sam se i jasno video moju dragu sestru. A evo potvrde, sasvim izuzetne potvrde za ovu moju tvrdnju..." U nastavku svog iskaza, taj covek je objasnio da je na prividenju zapazio, na jednom obrazu, blistavo crvenu ogrebotinu. Kad je ispricao roditeljima sta mu se pricinilo, njegova majka se veoma uznemirila, jer do tog trenutka niko na svetu osim nje same nije znao da je ona, kad je pripremala telo svoje kceri za sahranu, slucajno ogrebala jedan obraz pokojnice. O tome nikad, nikom, ni jednu rec nije kazala.

Da li je to bio slucaj telepatije izmedu majke i sina ? Ili komunikacija izmedu zive i nezive osobe, izmedu jednog uma koji je jos u telu i drugog uma koji je telo napustio ? Ima mnogo ovakvih izvestaja, toliko ubedljivih da ih ne mozemo naprosto prenebregavati.

Jedan mnogo cesci slucaj moguce telepatije dogodio se jednome od dvojice autora ove knjige. Jedne veceri osetio je neodoljivu zelju da ode u posetu jednoj svojoj prijateljici, ne osobito bliskoj, iako je bila vec kasna noc, ne normalno vreme za uzgredne posete. Kad je stigao, nasao ju je vrlo potresenu, uplakanu, jer ona se sa svojim mladicem upravo te veceri posvadala i on ju je udario. Dolazak posetioca veoma joj je pomogao da se utesi i smiri. Da li je uputila telepatski "signal za pomoc" ? Mnogi ljudi kazu da su imali slicne dozivljaje. Vidovitost, kao sto smo rekli, nije isto sto i telepatija, ali razgranicenje izmedu ta dva oblika ESP moze biti nejasno, jer informacija o nekom dogadaju ili predmetu mora postojati u nekom umu, negde; sta ako vidovit covek, zapravo, samo uzima informacije, telepatski, od nekog drugog ? Ali ima prica o pronalazenju predmeta koji su bili sasvim izgubljeni, ili cak vekovima izgubljeni, kao i o radu takozvanih paranormalnih detektiva, a to su vec slucajevi koje je teze objasniti telepatijom. Najzad, PK sta cemo sa tim pricama o delovanju "ciste volje" na materiju ? Malo ima ljudi koji nisu culi za slavnog (ili neslavnog) Uri Gelera koji je izvodio predstave u kojima je navodno savijao kasike i viljuske snagom svojim misli. Da li je to bilo sarlatanstvo i prevara, ili je bilo stvarno, misljenja su podeljena. To sa navodnim savijanjem metala tek nedavno je dodato pricama o PK, koje, po tradiciji, sadrze neobjasnjivo pomicanje nekih

predmeta, odizanje ljudi od zemlje (levitaciju) i slicno. U jednom zabelezenom slucaju kombinovane PK i telepatije, jedna zena videla je prividenje osobe koja je umrla veoma daleko odatle, a u isti mah zidni casovnik u sobi se zaustavio. Prekognicija, telepatija, vidovitost i PK nalaze se u jezgru paranormalnog, barem sa stanovista nas koji istrazujemo eventualno postojanje takvih skrivenih ljudskih sposobnosti. Ljudi sagledavaju te cetiri kategorije kao odvojene i razlicite, ali to bi sve mogli biti delovi istog procesa, iste pojave. Nije lako razlikovati PK od ESP, jos teze je razlikovati pojedine kategorije unutar ESP, pa je zato u upotrebu usao izraz "paranormalne moci" koji pokriva sve te, pa i druge mogucnosti. Mi cemo se u ovoj knjizi drzati pretezno izraza ESP i PK, a narocito kad opisujemo oglede izvodene radi konstatovanja tih pojava; takode u slucajevima kad bi pribegavanje izrazu "paranormalna moc" bilo prevelika pedanterija.

Sa kakvim problemima se suocavamo u istrazivanju spontano nastalih ESP i PK dogadaja ?

Ispricali smo nekoliko dogadaja koji su bili spontano (dakle, neplanirano, nepredvideno) ispoljavanje paranormalne moci. Da li te price dokazuju, ili ne dokazuju, da ESP i PK postoje, ili, barem, da li su to istinske anomalije ? Jesu li to pouzdani izvestaji, da li su percepcije bile stvarne ? Mozemo li verovati onima koji su to pricali - verovati da ne lazu ?

Lako je naci ilustracije za cinjenicu da istrazivaci moraju, u ovom pogledu, da  budu izuzetno oprezni. Godine 1964. britanska TV stanica "Anglija" objavila je intervju sa istrazivacem po imenu Toni Kornel, snimljen ispred neke kuce koja je navodno bila opsednuta. Posle prikazivanja te emisije, javilo se petoro gledalaca sa tvrdnjom da su videli neko prividenje koje je virilo preko Kornelovog ramena. "Anglija" je reagovala tako sto je pustila istu emisiju iz pocetka, ali je prvo upozorila gledaoce da paze na tu mogucnost i da se jave stanici (pismom) ako vide nesto cudno. Ovog puta javilo  se dvadeset sedam ljudi; eto jasnog dokaza da ce ljudi biti vise skloni da nesto vide ako ih neko navede na verovanje da se ima sta videti. Posto u ovom slucaju  dokaz  mora postojati na traci, pogledali smo i sami. Iza Kornela je jedan prljav i garav  prozor predeljen drvenim stubicem na dva dela. Kornelova senka pada  na  taj  prozor.  Bujna masta zaista moze od te senke i od prozora sastaviti "nesto". Inace svih trideset dvoje koji su "videli" duha videli su drugacijeg - ni dvoje nisu prijavili isti tip duha  

Zakljucak ? Kao prvo, nasa cula nisu sto posto pouzdana; ponekad nam se nesto naprosto ucini, pricini. Drugo, ljudska bica su podlozna sugestiji. Cak i kad je neko licno bio prisutan i iz blizine gledao neki dogadaj - dakle, kad je pravi ocevidac - njegovo svedocenje moze biti netacno. To se pred sudom pokazalo nebrojeno mnogo puta. Naravno, u nekim slucajevima briga oko varljivosti nasih cula je vise ili manje vazna nego u nekim drugim slucajevima. Ako se setimo coveka koji je video prikazu svoje pokojne sestre, vazan je samo jedan element, ta ogrebotina; a da li je on razne druge elemente njenog izgleda uocio bas tako dobro kao sto tvrdi, to je nebitno.

I ljudsko pamcenje hoce da prevari. Psiholozi su ustanovili da se oblik i sadrzaj onoga sto smo zapamtili menjaju, sa proticanjem vremena, u nasem pamcenju. Nasa secanja postaju jednostavnija i jasnije odredena, ponekad i dramaticnija i zanimljivija nego sto je u stvarnosti bilo. To vazi za ono u cemu smo bili ocevici i ucesnici, a pogotovo za sve ono sto smo od nekog drugog culi. Prepricavanja iz druge ili trece ruke, dugo posle samog dogadaja, mogu biti istinita, ali mogu biti i toliko izoblicena da  ne  vrede  bas  nista. Idealan slucaj za nas je ako covek koji ima nesto da javi o ESP ili PK dogadaju napise to, ili govori pred kamerom tako da njegov iskaz bude snimljen na traku - sto pre, dok jos nije proslo mnogo vremena od tog dogadaja. Ovo nam se ne desava bas cesto. Kao prvo, mali je broj ljudi koji mogu da pozovu nekog odredenog parapsihologa koji bi mogao biti zainteresovan da cuje njihovu pricu. Kao drugo, narocito kad su dogadaji potresni, ljudi reaguju sa toliko emocija da im se cini da je belezenje ili snimanje iskaza nepotrebno, beznacajno.  I  sto  je  najgore,  mnogi  ljudi  koji  mozda  dozive  trenutke  prekognicije  ne

reaguju odmah, jer ne shvate znacaj svoje vizije, ne pomisle da ce se to stvarno desiti; jave se tek kad cuju da se desilo, a tada je prekasno. Idealni prekognitivni izvestaj mora biti dokumentovan pre nego sto u javnost polete vesti da se nesto desilo - dakle, mora biti "nezagaden" takvim javnim znanjem da je nesto  vec bilo. Samo takav izvestaj predstavlja racionalnom istrazivacu cvrst dokaz o postojanju prekognicije. Svedoci su ipak korisni. Sest svedoka u Plimutu potvrduje da je ta zena imala viziju katastrofe pre nego sto se ugalj u Aberfanu odronio. Sto vise svedoka, to je manja verovatnoca da oni lazu i da je to sve prevara. Prevara je malo verovatna kod obicnih ljudi, ali poprilicno verovatna kod onih koji tu imaju neke svoje interese. Toboze paranormalno obdarena Tamara Rand "predosetila" je da ce na americkog predsednika Ronalda Regana pucati jedan atentator - na televiziji je prikazana emisija koje je "dokazala" ovaj slucaj prekognicije. Posle se ispostavilo da se Randova, posle tog atentata, dogovorila sa nekim ljudima iz te televizijske stanice da smuckaju lazni dokumentarac. Treba, uz to, uzeti u obzir i predvidljivost nekih dogadaja. Sta ako se neko trgne iz sna i vidi pokraj svog kreveta prividenje koje lici na njegovog ujaka, a ujutro dozna da je taj ujak umro bas te noci ? Telepatija ? Mozda, ako je ujak bio mlad i zdrav. Mozda i ne, ako je imao osamdeset pet godina, bio bolestan od raka, i lezao u nekoj bolnici kao beznadezni slucaj. Sto je neki dogadaj predvidljiviji, to je vizija o tom  dogadaju  manje paranormalna, manje prekognitivna. Nazalost, u nekim slucajevima nije lako ustanoviti kolika je bila verovatnoca da covek naprosto predvidi (razumnim razmisljanjem) da ce se to i to desiti. Vrlo je nezgodan i posao oko procenjivanja licnosti onoga koji prijavi da je imao telepatsko iskustvo, kao primalac ili kao posiljalac telepatske poruke. Pretpostavimo da se jednoj majci u snu snilo da ce umreti njen sin, koji je bankarski sluzbenik (sto nije osobito vratolomna profesija) i da je on sutra stvarno umro. Taj covek bio je mlad i zdrav, zaista je tesko bilo predvideti da ce tako naprasno da umre. Ali sta ako je ta majka bila oduvek neuroticna, oduvek obuzeta mislima o svom sinu (dakle, sa fiksacijom na njega) ? Sta ako je vec godinama, svake noci, sanjala da ce se njemu nesto uzasno desiti ? U idealnom slucaju trebalo bi da proucimo kakva je licnost taj koji nam nesto javlja, i koliko ima integriteta, casti i istinoljubivosti. Medutim,  takvo  "preslisavanje" nekog coveka moze da bude vrlo nepouzdano, subjektivno, kao i svojevrsna blamaza i neprijatnost. Takvi problemi postoje. Ali oni nam ne daju pravo da dignemo ruke od daljih nastojanja da osvetlimo oblast paranormalnih moci. Svako istrazivanje prirodnih pojava skopcano je sa teskocama. To sto problema ima, samo je razlog da potrazimo bolje, pouzdanije, informativnije nacine za utvrdivanje da li ESP i PK postoje ili ne postoje.

PRIPREMANJE OGLEDA SA PARANORMALNIM MOCIMA

Kako utvrditi, naucnim nacinom, da paranormalne moci postoje ? Naravno, na taj nacin sto cemo pripremiti i izvrsiti oglede u kojima ce biti iskljuceni (ili tacno  uracunati) problemi koje smo identifikovali dosad neopouzdanost ljudskih cula, sugestibilnost, predvidljivost dogadaja, razne licne slabosti pojedinca. Ogled bi morao biti tako isplaniran da ga kasnije mogu ponavljati i drugi istrazivaci, da bi rezultati mogli da budu verifikovani. (Za naucnu parapsihologiju bitna je ponovljivost, odlika o kojoj cemo kasnije govoriti vise.) Nadasve treba da budemo sposobni da izracunamo koliki su izgledi da zbog neke  puke  slucajnosti ili podudarnosti dobijemo  lazne ili zbunjujuce rezultate. (Posto na svetu ima vise od pet milijardi ljudi, verovatno je da ce se svakoga dana barem jednome od njih dogoditi nesto za sta je verovatnoca manja od jedan prema milion.) Parapsihologija kao nauka uspostavljena je u tridesetim godinama ovog veka, i to jednostavno izveden je izvestan broj ogleda sa pogadanjem sta je na kartama (za kartanje). Naravno da tu nedostaju bogatstvo, slozenost i emotivni naboj spontanih ESP dozivljaja, ali su barem nacela vrsenja ESP ogleda bila jasno prikazana i isprobana. Kasnije u ovoj knjizi pogledacemo neke druge testove, kudikamo slozenije, prefinjenije i privlacnije nasoj intuiciji. Iskljucivanje konvencionalnih pet cula prvi je zahtev kod ESP testova. Ispitivac mora dobro da pripazi da ispitanicima ne ostavi bas ni najmanju, nikakvu mogucnost da upotrebom poznatih pet cula doznaju koja karta je koja, to jest koji su simboli na njoj. (Ovo vazi i kad umesto karata za igranje koristimo neke druge

predmete o kojima ispitanik treba da pogada koji su i kakvi su.) Kad testiramo telepatiju, ne sme postojati nikakva, ni najmanja mogucnost da ucesnici jedan drugom nesto dojave putem vida, sluha, dodira i slicno. Ako hocemo da testiramo samo vidovitost, a da iskljucimo telepatiju, cak ni sGm ispitivac ne sme znati ciljnu informaciju. Spil karata koje su dobro promesane, zatim zamotane u nesto i zatvorene u kutiju koja je najzad i zakljucana posluzio bi dobro za ovo poslednje testiranje. Iskljucivanje podvale drugi je zahtev kod ESP testova. Ne sme se ostaviti mogucnost da su se, u zelji da nas prevare, ispitanici dogovorili izmedu sebe, ili ispitivaci izmedu sebe, ili neki ispitanik sa nekim ispitivacem. Iskljucivanje problema zaboravljanja i netacnog svedocenja treci je zahtev. U praksi ovo znaci da bi rezultati ogleda trebalo da budu zabelezeni odmah - dakle, bez ikakvog odugovlacenja; objektivno; i pod dobrim uslovima. Kod pogadanja karata, ovo bi znacilo da onaj ko belezi treba da belezi odmah, a pri tom da ni sGm ne zna kakav je stvarni redosled karata u tom izmesanom spilu, a da neko drugi, ko nikako nije mogao da sazna sta je ispitanik rekao i sta je ispitivac zabelezio, otkljuca kutiju i ustanovi i zabelezi kakav stvarno jeste redosled karata u spilu. Onda tek treba uporediti ta dva niza informacija i ustanoviti koliko se podudaraju ili ne podudaraju. Ako su ta tri zahteva zadovoljena, trebalo bi da budemo u mogucnosti da izmerimo eventualnu prisutnost ESP cinioca.

UPOTREBA STATISTICKIH METODA ZA UTVR>IVANJE ESP

Naucnik Dzozef Benks Rajn osnivac je eksperimentalne parapsihologije. On je tokom tridesetih godina radio na Univerzitetu Djuk u Severnoj Karolini, i svojim radom cvrsto i trajno uveo parapsihologiju u akademski svet, svet nauke.

Dzozef Benks Rajn pripremio je narocite spilove karata, sa ukupno samo pet razlicitih, vrlo jednostavnih sara. Dakle, ispitanik je svaki put imao da se opredeli izmedu samo pet mogucnosti, i to jednostavnih. Ukupno je u spilu bilo dvadeset pet karata, po pet od svake vrste. Svaki put je spil bio temeljito (mnogo puta) izmesan, da bi redosled karata u njemu bio sasvim nasumican i nepredvidljiv. Ovim je uklonjena mogucnost da ispitanik, logicnim rasudivanjem, zakljuci bilo sta o njihovom redosledu. Takode je otvorena mogucnost da ustanovimo da li je ispitanik, i u kojoj meri, nagadao nasumicno. Naucna istina o ovom ogledu glasi ovako ako je redosled karata zaista sasvim nepredvidljiv, i ako ne postoji nikakav uticaj ESP nego samo nagadanje (cisto nasumicno), mi mozemo matematicki predvideti koliko ce puta ispitanik da pogodi.

Parapsiholozi za ovaj posao koriste jedno sasvim jednostavno matematicko sredstvo koje se nazove prosek. (Ili statisticka srednja vrednost, sto nije bas sasvim isto kao prosecna vrednost; ali mi cemo to nazivati prosek zato sto je to poznatiji, pristupacniji termin.) Ponovicemo ogled mnogo puta i ako nije bilo ESP dobice se upravo matematicki najverovatniji prosek, naravno.

Da vidimo kako to konkretno ide sa Rajnovim spilom. U spilu svaki put bude dvadeset pet karata, a njihov radosled je svaki put zaista sasvim slucajan. Svaka karta ima jednake izglede da bude prva, ili druga, ili treca, i tako dalje - dakle, jednake izglede da se nade na bilo kom od tih dvadeset pet mesta u nizu. Ovo znaci da kad ispitanik izrekne neko svoje nagadanje koja je karta sledeca, verovatnoca da ce pukim slucajem pogoditi iznosi tacno jednu petinu (1/5). Posto  ce morati dvadeset pet puta zaredom da to uradi, verovatnoca je da ce pogoditi u pet slucajeva, a promasiti u dvadeset slucajeva. (Matematicka formula za ovo glasi 25 x 1/5 = 5.) Ali dobro obratite paznju zakoni slucajnosti ne kazu da ce ispitanik svaki put ostvariti bas pet pogodaka. Neki put ce on iz dvadeset pet pokusaja postici samo cetiri pogotka, ili sest; bice slucajeva (ali to ce se rede desavati) da postigne samo tri, ili cak sedam pogodaka; jos rede dogodice se da pogodi samo dve karte ili da pogodi cak devet; i tako dalje. Drugim recima, dogodice se odredeno rasipanje pogodaka oko prosecne vrednosti. Mi, medutim, imamo dobro znani lek za ovo. Ako ispitanik polaze citav test deset puta, trebalo bi da pogodi (po zakonima statistike, sasvim nasumicno) pedeset karata. (Naime, 10 x 5 = 50.)

Provedemo, dakle, coveka kroz ovaj Rajnov test sa kartama deset puta. Ako on postigne ukupno pedeset pogodaka, mi kazemo da, ovo je tacno ono sto se moze i ocekivati po zakonima verovatnoce. Covek je neki put pogodio malo vise, neki put malo manje, ali sveukupno je pogodio pedeset puta, dakle bilo je to nasumicno.

Ako on postigne sezdeset pogodaka, ili osamdeset, ili stotinu pogodaka (ili, sasvim svejedno, ako ostvari samo cetrdeset, ili trideset, ili samo  dvadeset pogodaka),  mi imamo naucnu osnovu da kazemo gle, ovde kao da je delovalo jos nesto, a ne samo puka verovatnoca.

U nauci postoje neke tradicije, neki obicaji u vezi sa ovim stvarima. Ti obicaji uspostavljeni su proizvoljno, ali vec dugo se postuju. Tako, na primer, u drustvenim naukama smatra se da ako istrazivac dode do nekih rezultata za koje verovatnoca da se (pukim slucajem) dogode iznosi samo 1 20, onda to najverovatnije nije bilo delovanje pukog slucaja nego jos neceg. Ako cemo biti iskreni, nema nekog jakog logickog ili empirijskog razloga da bas 1 20 bude bitan odnos, mogli bismo se dogovoriti da bude i drugacije. Pa ipak, sto je manja verovatnoca da se nesto namestilo pukim slucajem, to je vece samopouzdanje istrazivaca, jace je njegovo uverenje da je na tragu neceg drugog, nekog cinioca koji je tu uticao. Ako je verovatnoca bila samo 1 20, to se moze napisati i ovako  "Bila je samo 5o". A moze i ovako    "Verovatnoca je iznosila samo 0,05 ili pet na stotinu". Ali ako je bila ne pet odsto, nego, recimo, samo jedan odsto, ocigledno da ce biti mnogo cvrsce nase uverenje da se stvari nisu bas pukim slucajem tako namestile.

Da se vratimo Rajnovom testu sa kartama, i nasem ispitaniku koji je deset puta iz pocetka polagao taj test. Covek je pogadao ukupno dvesta pedeset puta, i trebalo bi da je "potrefio" pedeset puta. Sta ako je on postigao sezdeset pogodaka ? Nista narocito, verovatnoca za to je jos prilicno dobra. Tek sa sezdeset jednim pogotkom ona spada na 0,04. Ali sad ona pocinje naglo da opada. Sta ako covek "nabode" cak sedamdeset karata tacno ? E, vidite, verovatnoca za to je znatno manja, iznosi samo 4 promila (4 1,000) sto znaci da od hiljadu ljudi koje testiramo, najverovatnije ce samo cetvorica uspeti da to postignu. A ako on "nabode" cak osamdeset tacnih ? Verovatnoca da se takav uspeh dogodi pukom slucajnoscu iznosi samo 1 50.000.

Mozemo testirati ljude i nekim drugim predmetima, a ne kartama, mozemo im dati veci ili manji broj pokusaja, to nije bitno; bitno je da nam jedna grana matematike, statistika, daje mogucnost da pouzdano, naucno izracunamo kolika je verovatnoca da ispitanik sasvim slucajno pogodi. Drugim recima, merimo koincidenciju. Sto je neverovatnije ispitanikovo postignuce, to smo uvereniji da je njemu pomagala neka paranormalna moc, da nije nagadao zaista "naslepo". Ako je verovatnoca jedan prema milion, imacemo stvarno vrlo cvrst objektivan dokaz da se taj covek posluzio jos necim - dakle, ESP-om; dokaz jaci od svih dosad prijavljenih slucaja spontanog ESP, pa ma kako zanimljivi oni nama, subjektivno, izgledali.

Slicna nacela vaze za testiranje PK. Vec mnogo puta se pokusalo sa masinom koja baca kockice (za kockanje) i sa subjektom koji se nalazi u blizini i koji prizeljkuje da se ostvari jedan odredeni rezultat, na primer da "padne sestica". Kockica ima, dabome, sest strana, koje su oznacene sa jednom tackom, dve, tri, cetiri, pet, i sa sest tacaka; verovatnoca da padne tako da sa gornje strane bude sest tacaka iznosi, dakle, samo 1/6. Ako se nije dogodila neka podvala (namesteno  bacanje,  kockica  sa  jednom  stranom  malcice tezom...) u proseku ce u jednoj sestini bacanja pasti zeljena strana.

Cin merenja dozvoljava naucnicima da uporede sta se desilo kod jednog ispitanika, sta kod drugog, treceg; sta se desavalo pod razlicitim uslovima,  i  tako  dalje.  Daje  nam priliku da jednog dana (ako dokazemo ESP) saopstimo da, na primer, "gospodin A ima vecu ESP moc nego gospodin B" ili, da "skup uslova koje smo oznacili brojem 2 daje bolju priliku ESP sposobnostima da se ispolje nego skup uslova  koje  smo  oznacili brojem 1", i tome slicno. Mozemo takode meriti da li ispitanik, kad izjavi "Sad sam vrlo

cvrsto uveren Sad sam siguran " zaista postize vise pogodaka nego  u  drugim prilikama. Ovakva uporedivanja su od bitnog znacaja ako zelimo ustanoviti kad se i kako pojavljuju (ako se uopste pojavljuju) ESP i PK fenomeni, kako im olaksati pojavljivanje, kako ih podstaci do nekog nivoa koji bi nam mogao biti i od neke eventualne prakticne koristi, i, uopste, kako da shvatimo paranormalnu moc. U spontanim slucajevima ne dobijamo takvu formalnu pravilnost rezultata, ne uspevamo da izmerimo razlike niti da vrsimo tacna poredenja. Zato nam spontano pristigle price i ne daju pouzdanje.

Zakoni statistike obuhvataju i slucajeve kad radi ne samo jedan istrazivac, nego veci broj njih u isto vreme. Pretpostavimo da dvadeset naucnika preduzme da radi jedan isti niz ogleda, istovremeno, ali na dvadeset raznih mesta, sa raznim ispitanicima. Ako devetnaestoro ne dobiju nista zanimljivo (sve se ostvari po zakonima verovatnoce i za sve se pokaze da je bilo puko nagadanje), a jedan dobije zanimljiv rezultat, za koji je verovatnoca bila samo 1 20 - moze se desiti da samo taj jedan naucnik objavi svoje nalaze i da to onda posluzi nekim ljudima kao dokaz da ESP postoji. Ocigledno da to nece biti ispravno. Ali ovo neobjavljivanje razocaravajucih rezultata nije stvarno bilo problem u dosadasnjem ESP radu, jer razocaravajuci rezultati su itekako objavljivani (cak i mnogo cesce nego sto je to praksa u drugim naukama, nazalost). I autori ove knjige su, obojica, objavili neke svoje neuspele oglede na polju paranormalnog. U parapsihologiji je verovatnoca da se nesto potvrdno nade tako mala, a neuspelih ogleda je izvedeno tako mnogo, tako ogroman broj, da eventualno neobjavljivanje nekih od  njih  nije  vazno. Ovom pitanju vraticemo se u poslednjem poglavlju nase knjige.

POGLED NA DOKAZE

Statisticki metodi koje smo ukratko objasnili posluzili su, tokom poslednjih sezdeset godina, kao osnov za mnogo hiljada ogleda. Vec postoji velika "hrpa" strucne literature o parapsihologiji - izvestaja o obavljenim ogledima i o dobijenim rezultatima. Imamo li neki racionalni plan za preispitivanje svega toga ?

Imamo. Prvo cemo razmotriti neke od najubedljivijih slucajeva i videti da li se oni mogu objasniti poznatim, dobro shvacenim ljudskim sposobnostima. Ako se ne mogu tako objasniti, imacemo argument za tvrdnju da paranormalna moc moze postojati, ili, barem, da se ponekad desavaju istinske anomalije,  nauci nerazumljive. Nas cilj  nije   da dokazemo da postoji paranormalna moc. Dokazi zahtevaju formalnu logiku i matematiku. Mi cemo se rukovoditi sudskim nacelom razumne sumnje. Mozda cemo se naci u prilici da kazemo "Dokazi postoje, veoma su jaki. Iz tog razloga, nama se cini da je moguce, pa cak i veoma verovatno, da paranormalne moci postoje." A mozda cemo ipak morati na kraju da priznamo da nema nikakvih ubedljivih dokaza.

Ako ih ima, iz toga nicu mnoga zanimljiva pitanja. Jesu li paranormalne moci razlicitih ljudi razlicite ? Normalno bismo ocekivali da jesu, zato sto  se  ljudi  razlikuju  i  u  svim drugim sposobnostima i vestinama kojih se mozemo setiti. Postoje li okolnosti koje narocito pogoduju ispoljavanju ESP i PK ? Ako postoje, koje su, i zbog cega je to tako ? Na koji nacin bi paranormalna moc mogla delovati - ima li u fizici ikakvih mogucih objasnjenja za to ? Da li je paranormalna moc naprosto suprotna zakonima fizike, nespojiva sa njima ? Najzad, da li je paranormalna moc u nekoj vezi sa prastarom idejom da covek ima ne samo telo nego i dusu ? Postoji li u nama, kao sto je Dz. B. Rajn tvrdio, neka "ne-fizicka" komponenta koja bi mogla davati paranormalnu  moc i  koja  bi  mogla ostati posle smrti tela ?

Tako mnogo pitanja Ali prvo cemo morati dobro da pogledamo dokaze, i to najbolje, najjace dokaze koji u celokupnoj dosadasnjoj literaturi postoje. Dok to cinimo, objasnjavacemo zasto mislimo da ti dokazi zaista ubedljivo upucuju na postojanje paranormalnih moci ili barem anomalija. (Od sada pa do kraja knjige govoricemo samo "anomalija", radi sazetosti; necemo svaki put ponavljati reci "istinska, neuklopiva u zakone  fizike",  ali  imacemo  na  umu  samo  anomalije  koje  jesu  takve.)  U  sledeca  dva

poglavlja razmotricemo cetiri jaka  dokaza. Rec je o dva coveka izuzetno obdarena "paranormalnim mocima" i o dva vrlo jaka masinska PK ogleda. Ovi dokazi dace nam mnogo povoda za razmisljanje, na pocetku naseg putovanja ka objasnjenju neobjasnjenog.