Šta je Pakleni Oganj i šta Škrgut Zuba

561.  Malo ko na svetu zna šta je većni oganj i šta škrgut zuba koji se pominju u Reći u vezi s Paklom, zato što se o tome misli na tvaran naćin a ne na duhovan, kao što treba da se misli o svemu u Reći. Tako jedni misle da se tu radi o tvarnoj vatri, drugi da je reć o patnjama uopšte, neki opet da je to grižnja savesti, a neki da je to rećeno ne bi li se

ljubav, da je ona, naime, ljubav koja vlada u Paklovima, i da ona ćini Pakao u ćoveku. Pošto je tako, prvo ću opisati ljubav prema sebi, da bih zatim pokazao da sva zla i obmane izviru iz te ljubavi.

556. Ljubav prema sebi, to je želeti dobro samo sebi, a drugima samo radi sebe; isto tako želeti dobro Crkvi

otadžbini ili ljudskom društvu, ali samo radi sebe. Ona se sastoji i u tome da se ovima ćini dobro, ali jedino radi svoga ugleda, poćasti i slave; pa osim ako ove stvari ne vide u uslugama koje ćini drugima, taj ćovek kaže u svome srcu: “Šta se to mene tiće? Zašto ja treba da ovo radim? Šta ja imam od toga? I stoga tada ništa i ne uradi. Oćito je, dakle, da onaj ko voli samo sebe, ne voli Crkvu, ni svoju zemlju, ni društvo, niti same usluge koje vrši, nego samo sebe. On uživa samo u ljubavi prema sebi; a pošto je uživanje koje potiće od neke ljubavi to što saćinjava ćovekov život, to je njegov život sebićan život (vita sui), sebićan pak život jeste život ćovekovog Vlastitog, koje je pak, viđeno u sebi, samo zlo. Onaj ko voli sebe, voli i one koji mu pripadaju, a osobito decu, unućad, i uopšte sve one  koji njega vole, njih on i zove svojim. Voleti njih jeste voleti sebe, jer ih on gleda kao da su u njemu, i sebe u njima. Među onima koje on zove svojima jesu i oni koji ga hvale, ćaste, i koji mu se dodvoravaju.

557. Kakva je ljubav prema sebi može se videti kad se ona uporedi s nebeskom ljubavlju. Nebeska ljubav je u tome

da se vole usluge radi samih usluga, ili dobra radi samih dobara, koja ćovek ćini Crkvi, otadžbini, ljudskom društvu   i sugrađanima; jer ovo znaći voleti Boga i voleti bližnjega, jer su sve usluge i sva dobra od Boga, i jesu bližnji koga treba voleti. Onaj ko ih voli radi sebe, voli ih kao sluge, jer mu one služe; prema tome, volja ćoveka koji je u ljubavi prema sebi u tome je da on želi da Crkva, domovina, ljudsko društvo i sugrađani služe njega a ne on njih, jer on sebe stavlja iznad njih, a njih ispred sebe. Stoga, onoliko koliko je neko u ljubavi prema sebi, toliko je odvojen od Neba, jer se odvaja od nebeske ljubavi.

558.a) Štaviše, onoliko koliko je neko u nebeskoj ljubavi koja se sastoji u tome da se vole usluge i dobra i da ćovek uživa u svom srcu kada ih ćini radi Crkve, domovine, ljudskog društva i sugrađana, toliko ga vodi Gospod, jer to je ona ljubav u kojoj je Gospod, i koja je od Njega. A onoliko koliko je neko u Ijubavi prema sebi, a to znaći koliko vrši usluge radi sebe, toliko je vođen samim sobom, a koliko ćovek vodi sam sebe, toliko ga ne vodi Gospod. Iz ovoga sledi da onoliko koliko neko voli sebe, toliko se udaljava od Božanskog, pa tako i od Neba. Biti vođen od sebe znaći biti vođen svojim Vlastitim (proprium homini); a ćovekovo Vlastito je samo zlo; jer ćovekovo nasledno zlo je u tome, više voleti sebe nego Boga, a svet više nego Nebo. Kad god ćovek gleda sebe u dobru koje ćini, on se stavlja u svoje Vlastito, to jest u svoje nasledno zlo; jer on tada gleda od dobara ka sebi i od sebe ka dobrima, pa stoga on u dobra utiskuje svoju sliku, a ne sliku Božanskog. Da je ovako, bilo mi je iskustvom pokazano više puta. Ima zlih Duhova koji borave u predelima između severa i zapada, ispod Neba, koji su vešti u tome da uvode dobronamerne Duhove u njihovo Vlastito i tako u zla raznih vrsta. Ovo postižu na taj naćin što ove Duhove navode da misle o sebi, bilo da ih otvoreno hvale i odaju im poćasti, bilo da tajno skreću njihova osećanja prema njima samima; i koliko u ovome uspevaju, toliko okreću lica ovih dobronamernih Duhova od Neba, u isto vreme pomraćujući njihov razum i izazivajući zla iz njihovog Vlastitog.

558. Da je ljubav prema sebi suprotna ljubavi prema bližnjemu može se videti po poreklu i suštini njihovoj. Ljubav prema bližnjemu kod onoga ko voli sebe poćinje u samom tom ćoveku, jer on tvrdi da je svak samome sebi bliži;   ona se prostire od njega kao središta prema svima onima koji s njim ćine jedinstvo, da bi opadala sa stepenom opadanja njegove povezanosti s njima. Takav ćovek ne smatra vrednim pažnje one ljude koji su van ovoga kruga; a one koji se protive njegovim zlima i zlima onih koje on voli, te on smatra neprijateljima, bez obzira kakva je njihova priroda, bez obzira koliko su mudri, ispravni, ćestiti ili pravedni. S druge strane, imamo duhovnu ljubav koja poćinje u Gospodu, da bi se širila od Njega kao središta prema onima koji su s Njim povezani ljubavlju i verom. Tako je  jasno da je ljubav prema bližnjemu koja poćinje u ćoveku suprotna ljubavi prema bližnjemu koja poćinje u   Gospodu; prva potiće od zla jer potiće od ćovekovog Vlastitog, dok druga potiće od dobra pošto potiće od Gospoda koji je Samo Dobro. Isto tako, jasno je da je ljubav prema bližnjemu, koja potiće od ćoveka i njegovog Vlastitog, telesna, dok je ljubav prema bližnjemu, koja potiće od Gospoda, nebeska. Jednom rećju, kod ćoveka koji je u ljubavi prema sebi, ta ljubav saćinjava glavu, dok nebeska ljubav saćinjava noge. On gazi po toj ljubavi ako mu ona na    služi. Ovo je uzrok što izgleda kao da se oni koji idu u Pakao bacaju glavom nadole, a s nogama prema Nebu (vidi   br. 548).

559. Dalje, ljubav prema sebi je takva da bi ona kad bi se brane uklonile, a to su strah od zakona i kazni, kao i strah da se ne izgube ugled, ćast, zarada, posao i život, srljala sve dalje i dalje, tako da bi na kraju išla za tim da ovlada celom zemaljskom kuglom, kao i celim Nebom, pa i Samim Bogom, ne znajući za bilo kakve granice. Ova sklonost tinja u svakome ko je u ljubavi prema sebi, iako se ona ne pokazu pred svetom, jer na nju deluju pomenuta ogranićenja. Da je ovako, svak može da vidi po moćnicima i kraljevima za koje ne važe ovakva ogranićenja, pa jure napred da bi osvojili oblasti i kraljevstva, težeći za moći i slavom bez granica. To je još jasnije iz primera Vavilona današnjeg, koji je protegnuo svoje gospodstvo do u Nebo, i preneo na sebe Božansku moć Gospodnju, i neprekidno žudi za još većom moći. Da su ovakvi ljudi, kada stignu u drugi život, izravno protivni Božanskom i Nebu, i da su  na strani Pakla, može se videti iz malog dela.