Šta je naše pravo "ja"?

Predlažem vam drugu vežbu. Tražim od vas da na parčetu papira napišete najkraći opis sebe - na primer: poslovan čovek, sveštenik, ljudsko biće, Jevrej, bilo šta.

Vidim da neki pišu reci kao: plodan, hodočasnik u potrazi za nečim,  merodavan, živ, nestrpljiv, usredsređen, elastičan, ljubavnik, član ljudskog roda itd. Nadam se da je to plod posmatranja sebe kao da ste posmatrali neku drugu osobu.

Ali, obratite pažnju - to je "ja" koje posmatra "sebe". Ovo je zanimljiv fenomen koji nikada nije prestao da izaziva čuđenje kod

filozofa, mistika, naučnika, psihologa -"ja" može da posmatra "sebe". Čini se da životinje to apsolutno ne mogu. Čini se daje potrebna određena količina inteligencije za tako nešto.

Ono što ću vam sada izneti nije neka metafizika, nije filozofija. To je jednostavno posmatranje, zdrav razum. Veliki istočni mistici obraćaju se u stvarnosti onom "ja", a ne "sebi". U suštini, neki mistici nam govore kako mi  pre svega polazimo od stvari, od svesti o stvarima oko sebe; zatim se pomeramo ka svesti o mislima (koje pred- stavljaju "sebe", naše uslovljeno "ja") i na kraju dolazimo do svesti o onom koji misli. Stvari, misli, mislilac.

Ono što tražimo je mislilac. Može li mislilac spoznati samog sebe? Mogu li ja znati šta je to "ja"? Neki od ovih mistika odgovaraju: "Može li nož poseći samog sebe? Može li zub ugristi samog sebe? Može li oko videti samo sebe? Može li "ja" upoznati samo sebe? Ali mene u ovom trenutku interesuje nešto mnogo praktičnije, a to je sagledavanje onoga što "ja" nije.

Slušajte ovo što vam kažem: da li sam ja moje misli, misli koje mislim? Ne. Misli dolaze i odlaze; ja nisam

moje misli. Da li sam moje telo? Kažu da se u svakom trenutku milioni ćelija našeg tela menjaju i obnavljaju, tako da nakon sedam godina u telu ne ostane ni jedna živa ćelija od onih koje smo imali pre toga. Ćelije dolaze i odlaze, rađaju se i umiru, ali "ja" ostaje. Da li sam ja, dakle, moje telo? Očigledno ne!

"Ja" je nešto drukčije, nešto više u odnosu na telo. Možda se može reći da je telo deo toga "ja", ali deo koji se menja, stalno se kreće i menja. Koristimo istu reč da ga definišemo, ali se ono stalno menja. Isto kao što kažemo za Nijagarin vodopad da je Nijagarin vodopad, i pored toga što se vodene mase neprestano menjaju. Koristimo isti naziv za stvarnost koja je u stalnoj evoluciji.

A moje ime? Da li je "ja" možda moje ime? Očigledno da nije, jer mogu da promenim svoje ime, bez menjanja tog "ja". A moja karijera? A moja ubeđenja? Kažu da sam budista ili hrišćanin, da li je to možda suštinski deo moga "ja"? Kada prelazim iz jedne u drugu veru, da li se to "ja" promenilo? Da li imam jedno drugo "ja" ili se to isto "ja" promenilo? Drugim recima, da li su moje ime i moja vera suštinski delovi moga "ja"? Etikete su stvarno važne svima nama. Ja sam republikanac, kažemo, ali da li smo zaista to? Ne može se reći da se menja

naše "ja", ako promenimo partiju. Veliki deo svog života traćimo u reagovanju na etikete, svoje i etikete drugih ljudi. Poistovećujemo te etikete sa svojim "ja".

Kada je čovek potpuno sputan etiketama, kakvu vred-nost imaju te etikete za naše "ja"? Možemo li reći da "ja" ne predstavlja ni jedna od tih etiketa koje mu pridajemo? Etikete pripadaju našem egu, našem uslovljenom "ja", onome koje se stalno menja. Da li se pravo "ja" menja? Da li se posmatrač menja?

Činjenica je da svaku etiketu koja vam padne na pamet (izuzimam možda onu "ljudsko biće") možete da pri-lepite na "sebe"

-     vaše "ja" nije ništa od svega toga. Kada dakle izađete iz samog sebe i posmatrate to "sebe", svoj

ego, ne poistovećujete sa više sa njime. Patnja postoji unutar "sebe" i, kada poistovetite svoje pravo "ja" i to "sebe", počinje patnja.

Pretpostavimo da strahujete, ili želite nešto, ili ste zabrinuti. Kada se "ja" ne poistovefuje sa novcem, ili imenom, ili nacionalnošću, sa drugim  ljudima, prijateljima, bilo čime, onda vaše "ja" nikada nije ugroženo. Ono može biti veoma aktivno, ali nije ugroženo.

Setite se nečega što vam je izazvalo ili izaziva, bol, zabrinutost ili strah. Pre svega, uspevate li da razlučite želju ispod te patnje? Shvaćate li da postoji nešto što žarko želite i da vam to izaziva, patnju? Šta je to želja? To je samo želja, ali ona postaje poistovećivonje. Na neki način, sami ste sebi rekli: "Ono što je dobro  za  moje  'ja1,  tako  reći  opstanak  'ja1,

povezani su sa tom željom." Patnja potiče isključivo iz poistovećivanja sa nečim, bilo da je to u nama ili izvan nas.