12

Kad  sam  sređivao  svoje  beleške,  naišao  sam  na  razna pitanja.

»Da li je zelena magla, poput  čuvara,  nešto  što  čo- vek mora da savlada da bi video?« upitao sam don Hua- na  čim  smo  seli  pod  njegovu  ramadu  8.  avgusta  1969.

»Jeste.  Sve  se  mor a  savladati«,  odgovori  on.

»Kako  mogu  da  savladam  tu  zelenu  maglu?«

»Isto   kao   što   je   trebalo   da   savladaš   i   čuvara  —

tako  što  bi  ih  pustio  da  pređu u  ništavilo.«

»Šta  bi  trebalo  da  činim?«

»Ništa.  Za  tebe  je  zelena  magla  nešto  mnogo  lakše

od  čuvara.  Izvorski  duh  te  voli,  dok  je  s  druge  strane

sasvim  jasno  da  tvojoj  prirodi  ne  odgovara  da  se  nosiš

sa  čuvarom.  Ti  u  stvari  nikada  nisi  ni  video  čuvara.«

»Možda zato što mi se nije svideo. Šta bi  se  desilo kad bih sreo čuvara koji mi se  dopada?  Sigurno  ima ljudi koji bi čuvara, kakvog sam ja  video,  smatrali  le- pim.  Da  li  bi  ga  oni  savladali  zato  što  im  se  sviđa?«

»Ne bi! Ti još ne razumeš.  Nije važno  da li se tebi čuvar sviđa ili ne sviđa. Dokle god budeš osećao nešto prema njemu, čuvar će ostati isti: čudovišan, lep, ili nekakav drukčiji. Međutim, ako ti prema njemu ne  ose- ćaš ništa, on će preći u ništavilo iako  će  i  dalje  biti  tu pred  tobom.«

Pomisao da bi se nešto tako ogromno kao što  je Čuvar  moglo  pretvoriti  u  ništavilo,  a  ipak  biti  tu  pred

mojim  očima,  izgledala  je  potpuno   besmislena.   Sma­ trao sam da je to jedna od alogičnih  premisa  don  Hua- nove  nauke.  S  druge  strane,  verovao  sam  da  bi  mi  on to mogao objasniti kad bi želeo. Uporno sam ga  zapit­ kivao  šta  želi  tim  da  kaže.

»Ti si mislio da je čuvar nešto što poznaješ, eto  to sam hteo  da  kažem.«

»Ali  ja  nisam  mislio  da  je  to  nešto  što  poznajem.«

»Mislio  si  da  je  ružan.  Njegova  veličina  te  uplašila.

To je čudovište.  Svi ti pojmovi  su ti poznati.  Prema to­

me,  čuvar  je  za  tebe  uvek  bio  nešto  što  znaš,  a  dokle

god  je  on  nešto  što  poznaješ  ti  ga  ne  vidiš.  Već  sam  ti

rekao  da čuvar mora da pređe u ništavilo  a  da ipak sto­

ji  tu  pred  tobom.  On  mora  da  bude  tu,  a  da  istovre­

meno  ne  bude  ništa.«

»Kako to može biti, don Huane? To što kažeš ap­ surdno  je.«

»Jeste. Ali to znači  videti.  O  tome  se  u  stvari  uop- šte ne može govoriti.  Videti,  kao  što  sam  ti  već  rekao, uči  se  samo  na  taj   način  što   vidiš.

»Ti, rekao bih, nemaš nikakvih teškoća što se tiče vode. Pre neki dan je samo još malo trebalo  pa  da  ga vidiš. Voda je tvoj ,ključ'. Sad treba samo da usavršiš tehniku viđenja. Imaš veoma jakog pomoćnika u izvor­ skom  duhu.«

»I to je jedno od onih pitanja koja me muče, don Huane.«

»Može te mučiti bog te pita koliko pitanja, ali mi o izvorskom  duhu  ne  možemo  razgovarati  na   ovom   me- stu. U stvari bolje je  o  tome  nikako  i  ne  govoriti.  Nika­ ko, inače će te izvorski duh uhvatiti  u  svoju  klopku  i onda ti više niko živi ne može pomoći.  Zato  sad  ćuti  i misli  na  nešto   drugo.«

Oko  10   sati  sledećeg  jutr a  don  Huan  izvuče  svoju lulu iz navlake, napuni  je  mešavinom,  onda  mi  je  da­ de i reče da je odnesem do potoka. Nekako sam ras­ kopčao košulju, iako sam sa obe  ruke  držao  lulu  koju sam potom stavio u nedra i čvrsto držao. Don Huan je nosio dve asure i plitku posudu sa žarom. Dan je  bio topao.  Sedeli  smo  na  asuri  u  hladu  onižih  borića  po-

kraj samog potoka. Don Huan stavi malo žara u lulu i naredi mi da pušim. Nisam se ni plašio niti sam bio razdragan. Sećam se da  sam  prilikom  drugog  pokušaja da »vidim« čuvara, pošto mi je don Huan objasnio  nje­ govu prirodu, bio obuzet neobičnim čuđenjem i straho­ poštovanjem. Ali ovog puta, i pored toga što mi je  don Huan rekao da se može desiti da zaista »vidim« vodu, nisam bio emocionalno angažovan — bio sam prosto radoznao.

Don Huan mi je dao da popušim dvaput više me- šavine nego  što  sam  pušio  prilikom  ranijih  pokušaja. U određenom trenutku nagnuo se prema meni i  prišap- nuo mi je na desno uvo da će me naučiti kako ću  se kretati pomoću vode. Osećao sam da je njegovo lice sa­ svim blizu i činilo mi se da su njegove usne bile pored samog mog uva. Kazao mi je  da  ne zurim u vodu  nego da usredsredim pogled  na  njenu  površinu  i  da  netremi­ ce gledam u nju sve dok se voda ne pretvori u  zelenu maglu. Ponavljao je neprestano da svu  svoju  pažnju moram da usredsredim na maglu sve dok ne  dođem dotle  da  ne  vidim  ništa  drugo  osim  nje.

»Gledaj u vodu pred  sobom«,  čuh  njegove  reči,  »ali ne dopusti da te njen  žubor  povuče  na  bilo  koju  stra­ nu. Ako dopustiš da te žubor reke  odvuče,  može  se desiti  da  te  ja  više  nikada  ne  nađem  i  da  ne  budem u stanju da te vratim. A sad utono u zelenu maglu  i slušaj  moj  glas.«

Čuo sam ga i razumeo neobično jasno. Zagledah se netremice u vodu, i osetih neko sasvim izuzetno telesno zadovoljstvo; kao da me nešto češkalo; bio sam neob­ jašnjivo srećan. Dugo sam zurio u  vodu,  ali  zelenu  ma­ glu nisam video. Osećao sam da bi moj pogled mogao svakog časa da skrene na drugu stranu  pa  sam  se  upi­ njao da gledam u vodu,  sve  dok  nisam  izgubio  vlast nad svojim očima;  mora  da  sam  ih  zatvorio,  trepnuo, ili prosto više nisam mogao da usredsredim pogled, tek voda je upravo u tom trenutku stala; prestala je da  se kreće. Ličila je  na  sliku.  Nabori  na  njenoj  površini  bili su nepomični. Onda voda poče da se penuša; to je iz­ gledalo kao da je gazirana i da se mehurići u njoj ras­ prskavaju.   Za   trenutak   sam   video   to   penušanje   kao

lagano širenje zelene materije. To je bila nečujna eks­ plozija; voda se rasprsnula i pri tom pretvorila u  bli­ stavu zelenu izmaglicu koja se širila sve dok me nije opkolila  sa  svih  strana.

Lebdeo sam u njoj sve dok  jedan  oštar,  dug,  pis- kav zvuk nije sve uzdrmao; učini mi  se  da  se  tada ma­ gla stisnula u površinu vode  kakva  ona  obično  izgleda. Taj piskavi zvuk bio je glas  don  Huana  koji  mi  je  vi­ kao u uvo »Heeeej!« Zapovedio mi  je  da  pazim  na  nje­ gov glas i da se vratim u maglu pa da tamo čekam dok me on ne pozove. Odgovorio sam mu »O.K.« na  engle­ skom i  čuo njegov smeh sličan kokodakanju.

»Ne govori, molim te«, reče. »I nemoj mi više  go­ voriti  to  tvoje  O.K.«

Čuo sam ga vrlo dobro.  Njegov glas  je bio  melodi­ čan  i  zvučao,  više  od  svega,  prijateljski.  Znao  sam  to i bez ikakvog razmišljanja; to je bilo moje čvrsto  uve- renje, koga sam za časak bio svestan, a onda je brzo prošlo.

Don Huan mi  zapovedi  da  svu  pažnju  usredsredim na maglu, ali da joj se ne prepuštam. Ponavljao je jed­ nako da se ratnik ne prepušta ničemu, pa čak ni svojoj smrti. Utonuo sam opet  u  maglu  i  primetio  da  to  uop- šte nije magla, ili bar da nije ono što  ja  smatram  ma­ glom. Taj fenomen magle sastojao se od sićušnih me- hurića, nekakvih sitnih okruglih predmeta koji  bi  leb- deći dospeli u moje vidno polje, a onda se isto tako izgubili iz njega. Posmatrao sam njihovo kretanje neko vreme, a onda je  moju  pažnju  odjednom  privukao  neki jak šum koji je dopirao  iz  daljine,  i  ja više  nisam  mo­ gao da usredsredim svoj pogled  ni  da  vidim  te  maju­ šne mehuriće. Video sam jedino neku amorfnu zelenu svetlost sličnu magli. Ćuo sam opet  taj  glasni  šum,  trg­ nuo sam se, i od toga se magla smesta raspršila i ja odjednom postadoh svestan  da  gledam  u  vodu  kanala za navodnjavanje. Onda opet čuh onaj zvuk, ali sad iz mnogo veće blizine; bio je to don Huanov glas. Upozo­ ravao me je da pazim samo  na  njega,  jer  mi  je  njegov glas jedini vodič. Naredio mi je da  gledam  u  nasip  ka­ nala i u rastinje pravo pred sobom. Video sam tu neku trsku  i  prostor  na  kome  nije  bilo  trske.  Bio  je  to  je-

dan  mali  zaliv,  mesto  na  kome  don  Huan ulazi u  kanal i zahvata vodu kofom. Posle nekoliko trenutaka  don Huan mi zapovedi da se vratim u maglu i ponovi da moram da pazim na njegov glas, jer će me on voditi i upućivati kako treba da se krećem; kad vidim jedan od onih  mehurića,  reče  mi  da  treba  da  sednem  na  njega i  da  se  pustim  da me  on nosi.

Poslušao sam  ga;  odmah  me  okružila zelena  magla, a onda sam ugledao i one mehuriće. Čuo sam opet don Huanov  glas  kao  veoma  neobično,  strašno   tutnjanje. Čim  sam  to  čuo,  više nisam mogao  da vidim mehuriće.

»Popni se na  jedan  od  tih mehura«,  čuh ga gde mi govori.

Upinjao sam se da  i  dalje  vidim  te  zelene  mehure, ali da i njegov glas čujem. Ne znam koliko je vremena prošlo  u  tom  naporu,  tek  odjednom  primetih  da  mogu i njega da slušam, i da gledam mehure koji su prolazili lebdeći pored mene i gubili se iz mog vidnog polja. Don Huanov glas me i  dalje  podsticao  da  pođem  za  jednim od  njih  i  da  se  popnem  na  njega.

Pitao sam se kako bi to trebalo da izvedem pa au- lomatski izgovorili reč »kako«. Osetio sam da  je ta reč potekla negde veoma duboko iz mene, i da je,  kad  je izbila na površinu, i mene povukla  za  sobom.  Ta  reč bila je kao bova koja je  izronila  iz  moje  dubine.  Čuo sam sebe kad sam rekao »kako«  i  to  je zvučalo  kao  da pas  urla.  Don  Huan  zaurla  u  odgovor,  takođe  kao  pas, a onda zakevta kao kojot i nasmeja se. Meni se to učini veoma  smešno  pa  se  i  ja  nasmejah.

Don Huan mi sad veoma staloženo reče  da  dopu­ stim sebi da se vežem za neki od tih  mehura  na  taj način  što  ću  ga pratiti.

»Vrati se opet«, reče mi. »Idi u maglu! Idi  u  ma- glu!«

Vratio sam se  i  primetio  da  se  mehurići  sad  spori­ je kreću i  da  su  narasli  tako  da  su  sad  ličili  na  lopte za košarku. Postali su doista tako veliki i spori da sam mogao dobro da zagledam  svaki  pojedini  među  njima. To u stvari i nisu bili mehuri, ba r ne kao oni  od  sapu­ nice, ili baloni, ili bilo kakav loptast iznutra šupalj predmet.  Nisu bili  šuplji,  ali u njima je ipak bilo  nešto.

Nisu bili ni okrugli, iako sam se mogao zakleti, kad sam ih prvi put primetio, da su  okrugli;  slika  koja  mi  se tada nametnula bila je »mehurići«.  Gledao  sam  ih  sad kao kroz prozor, to jest, prozorski okvir  mi  nije  dopu­ štao da ih pratim pogledom, nego  sam  ih  mogao  gle­ dati samo kad  uđu  u  moje  vidno  polje  i  dok  iz  njega ne  iziđu.

Kad sam prestao da ih vidim  kao  mehurove,  mo­ gao sam da  ih pratim;  dok  sam  ih pratio,  prilepio  sam se uz jedan od njih i lebdeo sam s njim. Zaista sam ose- ćao da se krećem. U stvari, ja sam bio mehur, ili to što je  ličilo  na  mehur.

Onda  sam  čuo  don  Huanov  piskutavi  glas.  Trgnuo sam se od njega i prestao da osećam da sam  ja  »to«. Njegov glas me je veoma uplašio, bio je udaljen, veoma metalan, kao da  govori  kroz  zvučnik.  Razaznao  sam  ne­ ke  reci.

»Gledaj  u  obale«,  reče  on.

Video sam silnu  vodu  koja  je  brzo  tekla.  Čuo  sam je i  kako  huči.

»Gledaj  u  obale«,  ponovo  mi  zapovedi  don  Huan. Ugledao  sam  zid  od betona.

Voda je sad hučala veoma bučno i taj šum me sveg poklopio. Onda odjednom prestade kao da ga je neko presekao. Činilo mi se da je oko mene sve crno, da spavam.

Primetih potom da ležim u kanalu  za  navodnjava­ nje. Don Huan mi je prskao lice vodom i pevušio, a on­ da me opet gurnuo u kanal. Izvukao mi  je  glavu  iznad vode i naslonio je na usek kanala držeći me s leđa za okovratnik od košulje. Moje noge i ruke preplavilo  je neko veliko zadovoljstvo.  Protegao  sam  se.  Oči  su  mi se zamorile i  pekle  su me;  podigao sam  desnu  ruku  da ih njom protrljam. Teško  sam  izveo  taj  pokret.  Činilo mi se da mi je ruka  teška.  Jedva  sam je podigao  iz vo­ de, a kad sam to najzad učinio, moja ruka je izronila prekrivena zapanjujućom masom zelene magle. Držao sam desnu ruku pred svojim očima. Video sam njenu konturu kao tamniju zelenu masu okruženu veoma in­ tenzivnim  zelenkastim  sjajem.  Hitro  sam  skočio  na  no-

ge, stao nasred vode  i pogledao  u svoje telo;  moje  gru­ di, ruke i noge bili  su zeleni,  tamnozeleni.  Ta boja bila je tako intenzivna da mi  se učinilo  da je to neka leplji- va materija. Ličio sam na onu figuricu koju mi  je  don Huan  pre  više  godina  načinio  od  tatulinog  korena.

Don Huan mi naredi da iziđem iz kanala. Po nje­ govom glasu osetih  da je to važno i hitno.

»Zelen  sam«,  rekoh.

»Ne  pričaj«,  reče  zapovednički.   »Nemaš  vremena.

Izlazi  odatle.  Voda  samo  što te nije  progutala.  Izlazi  iz

vode!   Napolje!   Napolje!«

Silno  uplašen,  iskočih  iz  vode.

»Ovog puta moraš mi ispričati sve što se zbilo«, reče trezveno čim smo seli jedan  naspram  drugog  u  njego­ voj  sobi.

Nije ga zanimalo da mu pričam sve po redu; inte- resovalo ga je samo na šta sam naišao kad mi je rekao da gledam u obalu. Zanimali su  ga  detalji.  Opisao  sam mu zid  koji  sam video.

»Da li je taj  zid bio  levo  ili  desno od tebe?«  upita. Odgovorih  mu  da  je  zid  bio  pravo  preda  mnom.

Ali on je uporno  tvrdio  da  je morao  biti  levo  ili  desno.

»Kad  si ga prvi  put ugledao — gde je bio?  Zatvori

oči  i  ne  otvaraj  ih  dok se ne  setiš.«

On je ustao i okrenuo me; moje su oči bile  sklop­ ljene sve dok me nije postavio licem prema istoku, od­ nosno u istom pravcu u kome sam sedeo pored kanala. Pitao me je u kom sam se pravcu kretao.

Odgovorih da sam se kretao napred, išao pravo pre­ da se. Insistirao je da se moram setiti  i usredsrediti na ono vreme kad sam još vodu video kao mehuriće.

»U  kome  su  pravcu  tekli?«  pitao  je.

Don Huan je navaljivao na mene da  se  setim,  i  ja sam na  kraju  morao  priznati  da  mi  se  čini  kako  su  se ti mehuri kretali sleva nadesno. Nisam ipak u to bio potpuno siguran, kako  je  on  želeo  da  budem.  Dok  me je tako uporno ispitivao, počeo sam da uviđam kako nisam u  stanju  da  klasifikujem  svoja  zapažanja.  Mehu­ ri su se kretali udesno kad sam ih prvi put ugledao, ali kad  su postali veći,  leteli su na  sve  strane.  Neki  su,  či-

nilo mi se, išli pravo na mene, a drugi su se razilazili u svim mogućim pravcima. Mehuri su se kretali iznad i ispod mene. U stvari, bilo ih je svuda oko mene. Sećam se da sam čuo njihovo  rasprskavanje,  prema  tome  mo­ rao  sam  ih  opaziti  i  sluhom  i  vidom.

Kad su mehuri postali tako veliki  da  sam  se  mo­ gao »popeti« na jedan od njih,  »video«  sam  kako  se ta­ ru  jedan  od  drugog  kao  baloni.

Što sam se više prisećao  raznih  pojedinosti  koje sam opazio, sve sam se više uzbuđivao. Međutim, don Huan je bio  potpuno  nezainteresovan.  Rekao  sam  mu da sam ih video kako se rasprskavaju. To  nije  bio  ni samo slušni, ni isključivo vizuelni efekat, nego nešto neodređeno, ali ipak kristalno jasno; ti mehuri su  škri­ pali dodirujući se. To nisam ni video ni čuo, nego sam osetio;  ja  sam  bio  sastavni  deo  tog  šuma  i  kretanja.

Pričajući o tome šta sam doživeo, duboko sam se uzbudio. Uhvatio sam  don Huan a za ruku i drmusao je, od velikog uzbuđenja. Tada sam shvatio da  ti  mehuri nisu spolja bili ničim omeđeni, a ipak su iznutra bili šuplji, i njihove  ivice  su  menjale  oblik,  bile  nejednake pa čak ponekad i oštre.  Spajali su se i razdvajali veoma brzo, ali njihovo kretanje ipak nije bilo munjevito. Kre­ tali  su  se brzo,  a u isto  vreme  i  sporo.

Dok sam don Huanu pričao  o  tome,  setio  sam  se još nečega:  kvaliteta  boje  u  kojoj  su,  čini  se,  ti  mehu­ ri bili. Bili su providni i veoma  svetli,  gotovo  zeleni, iako to nije bila boja u onom smislu u kome sam navi­ kao  da  vidim  boje.

»Gnjaviš«, reče don Huan. »Sve to nije važno. Za­ državaš se na pogrešnim  pojedinostima.  Pravac  je  jedi­ no  što  je  tu  važno.«

Mogao sam da se setim samo  toga  da  sam  se  kre­ tao, ali ne  znam  u  kom pravcu;  don  Huan  ipak  zaklju­ či da sam morao ići prema jugu, pošto su mehuri u početku stalno proletali na moju desnu  stranu  —  na jug. Opet mi je energično zapovedio da se setim da li je onaj zid bio desno  ili levo od mene.  Upinjao  sam se da se  prisetim.

Kad me  don Huan »pozvao« i ja,  tako  reći,  izronio na površinu,  čini  mi  se  da  je  taj  zid bio  levo  od mene.

Bio sam sasvim blizu  njega pa sam  mogao da razaznam udubljenja i  ispupčenja  od  drvene  armature  ili  kalupa u koji je beton bio izliven. To je  bilo načinjeno  od veo­ ma uskih letvica tako da je njihov otisak delovao kom­ paktno. Zid je bio veoma visok.  Video  sam  jedan  nje­ gov kraj i primetio da na drugom nema ugla, nego  da zavija  na  drugu  stranu.

Sedeo je ćuteći  neko  vreme  kao  da  razmišlja  kako bi se to moglo protumačiti; naposletku reče da nisam učinio bogzna šta i da sam  izneverio  njegova  očekiva­ nja.

»Šta  je  trebalo  da  radim?«

On ne  odgovori,  nego  samo coknu usnama.

»Dobro  si  se  pokazao«,  reče.  »Danas  si  naučio  da

se  čarobnjak  služi  vodom  da  bi  se  kretao.«

»Ali  jesam  li video?«

Gledao me je sa čudnim izrazom lica. Kružio je očima i rekao da ću mnogo  puta morati  da uđem  u  ze­ lenu maglu pre no što  sam budem  kadar da  odgovorim na to pitanje. Vesto je usmerio razgovor u drugom prav­ cu i kazao da ja u stvari  nisam  naučio  da  se  za  kreta­ nje koristim vodom, ali sam saznao da čarobnjak  to može da čini, i da mi je namerno rekao  da  gledam  na obalu kanala kako bih mogao da  proverim  svoje  kreta­ nje.

»Kretao si se veoma brzo«, reče, »išao si brzinom kojom se kreće  onaj  ko  poznaje  tu  tehniku.  Jedva  sam te   stizao.«

Molio sam ga da mi objasni šta se od početka de­ šavalo sa mnom. Smejao se, odmahivao lagano  glavom kao  da  ne  veruje  u  to  što  čuje.

»Uvek  insistiraš  da  sve  saznaš  od  početka«,  reče.

»Ali  početka  nema;  on  se  nalazi  samo  u  tvojim  misli­

ma.«

»Mislim da je početak ono kad sam seo  pokraj kanala i pušio«, rekoh.

»Ali pre nego što si pušio ja  sam  morao  da  smi­ slim šta ću s  tobom da radim«,  odvrati  on.  »Morao bih ti  ispričati  šta  sam  učinio,  ali  ne  smem,  jer  bi  me  to

odvelo  do  nečega  drugog.  Možda  bi  ti  štošta  bilo  jas­ nije  kad  ne  bi  razmišljao  o  počecima.«

»Kaži  mi  onda  šta se  zbilo  kad  sam  sedeo  na obali i  popušio  lulu.«

»Mislim  da  si  mi  sam  to  već  rekao«,  odgovori  kroz smeh.

»Da  li  je  išta  od  onoga  što  sam  činio  bilo  važno, don  Huane?«

On  sleže  ramenima.

»Sledio  si  tačno  moja  uputstva  i  zato  ti  nije  bilo

teško  da  ulaziš  u  maglu  ni   da  iz  nje   izlaziš.   Zatim   si

osluškivao  moj   glas  pa  si  izronio  na  površinu  kad  god

sam   te  zvao.   To   je   bila   vežba.   Ostalo   je   bilo   sasvim

lako.  Prosto  si  se  prepustio  magli  da  te  nosi.  Ponašao

si  se  kao  da  znaš  šta  treba  da  činiš.  Kad  si  se  mnogo

udaljio,  opet  sam  te pozvao  i  rekao  ti  da  gledaš  u  oba­

lu  da  bi  znao  koliko  si  daleko  bio.  Onda  sam  te  izvu­

kao  napolje.«

»Hoćeš  da  kažeš,  don  Huane,  da  sam  zaista  puto­ vao  kroz  vodu?«

»Jesi.  I  to  veoma  daleko.«

»Kako    daleko«?

»Ti  to  ne  bi  poverovao.«

Pokušao  sam  da  ga  namamim  da  mi  to  kaže,  ali

on  više   nije   hteo   o  tome   da   razgovara   i   rekao   je  da

to  za  sada  mor a  da  se  ostavi  na  miru.  Ja  sam  nava­

ljivao  da  mi  ba r  nešto  kaže.

»Ne  volim  kad  ništa  ne  znam«,  rekoh.

»Ti  sam  sebe  dovodiš  u  taj  položaj«,  reče.  »Misli

na  onaj  zid  koji  si  video.  Sedi  ovde  na  asuru  i  nastoj

da  se  setiš  svake  pojedinosti  na  njemu.  Onda  ćeš  mož­

da i  sam  otkriti  koliko  si  daleko  otišao.  Ja  znam  samo

to  da  si  putovao  daleko.  Znam  po  tome  što  sam  te

s  teškom  mukom  jedva  vratio  ovamo.  Da  ja  nisam  bio

pored  tebe,  mogao  si  odlutati  da  se  nikada  ne  vratiš

i  u  tom  slučaju  bi  od  tebe  ostao  samo  tvoj  leš  pored

kanala.  A možda bi  se i  sam vratio.  S  tobom nikad ni­

sam  siguran.  Prema  tome,  sudeći  po  naporu  koji  sam

morao  uložiti  da  bih  te  vratio  ovamo,  rekao  bih  kako

nema  sumnje  da  si  bio  u . . .«

Ćutao  je  poduže,  gledajući  me  blagonaklono.

»Pa — možda si bio čak u planinama centralnog Meksika«, reče. »Ne znam dokle  bi  stigao,  možda  do Los  Anđelesa  ili  čak  možda  i  do  Brazila.«

Don Huan se  sutradan  vratio  kući  kasno  po  podne. Ja sam  dotle  zapisao  sve  čega  sam  se  mogao  setiti  o svom zapažanju. Dok sam pisao, palo mi je na um da prošetam  duž  kanala  i  u  jednom  i   u   drugom   pravcu kako bih  proverio  da  li  sam  tu  mogao  videti  bilo  šta što bi u mojoj svesti moglo izazvati sliku onog zida. Pretpostavljao  sam  da  sam,  možda,  u  nekoj   omamlje- nosti  hodao  po  don   Huanovom   nagovoru   i   da   me   je on tada  mogao  navesti  da  obratim   pažnju  na  neki  zid na  koji  smo  usput  naišli.  Izračunao   sam   da   smo   za ono   vreme,   od   trenutka   kad   sam   prvo   ugledao   maglu i  časa  kad  sam  izišao  iz  kanala   i   vratio   se   njegovoj kući, mogli preći najviše dve i po milje, ako  me  je  on zaista naterao  da  hodam.  I  zato  sam  išao  duž  obala kanala po  3  milje  u  jednom  i  u  drugom  pravcu,  paž­ ljivo motreći ne bih li  uočio  nešto  što  me  je  moglo podsetiti  na  zid.  Koliko  sam  mogao   da  vidim,  voda  je lu tekla  običnim  kanalom  za  navodnjavanje.  Bio  je  ši­ rok  4   do   5   stopa  celom  svojom  dužinom  i  ja  tu nisam mogao  naći  ništa  što  bi  me  podsetilo  na  beton­ ski   zid,  ili   što   bi  mi   nametnulo   takvu  sliku.

Kad je don Huan kasno  po  podne  stigao  kući,  pri­ šao sam mu želeći da mu pročitam  svoje  beleške.  Nije hteo da me sluša i  naterao  me  da  sednem,  a  sam  je seo nasuprot meni. Nije se smešio. Reklo bi se da je razmišljao,  sudeći  po  njegovom  prodornom  pogledu koji  se  zadržao  negde  iznad  horizonta.

»Držim   da   si   sad   već   svestan«,   reče   tonom   koji je odjednom postao veoma  strog,  »da  je  sve  smrtno opasno.  Voda  je  isto  toliko  smrtonosna   kao   i   čuvar. Ako  ne  budeš  dobro  pazio,  voda  će   te  progutati.   Juče se to zamalo nije desilo. Ali da bi neko bio uhvaćen u klopku, treba da pristaje  na  to.  U  tome  je  nevolja  s tobom.  Ti  si  spreman   da  se   prepustiš.«

Nisam znao o čemu govori. Napao me je tako iz­ nenada da  nisam  umeo  da  se  snađem.  Pomenuo  je preko  volje  to  da  je  išao  u  onaj  klanac  i  da  je  tamo

»video«     izvorskog   duha,   dodavši   na   kraju   kako   sam proigrao  svoje  izglede  da  ću  »videti«  vodu.

»Kako?«   upitah  iskreno  zbunjen.

»Duh  je  sila«,  reče  on,  »i  kao  takav,  odgovara  sa­

mo  na  snagu.  Ne  možeš   se  opuštati  u  njegovom  pri­

sustvu.«

»Kad   sam   se  ja  to   opustio?«

»Juče,  kad  si  pozeleneo  u  vodi.«

»Nisam se opuštao. Mislio sam  da  je  to  veoma  va­ žan  trenutak  i  ispričao  sam  ti  sve  što  mi  se  desilo.«

»Šta  uobražavaš  ko  si  ti  da  odlučuješ  šta  je  važno a šta nije? Ti nemaš pojma o silama s kojima barataš. Izvorski du h postoji tamo u klancu i on ti je mogao pomoći; u stvari on ti je i pomogao dok nisi sve  za­ brljao. Sad ne znam šta će  dalje  s  tobom  biti.  Podle­ gao si sili izvorskog duha i  sad  te  on  može  uzeti  kad god  mu  se  prohte.«

»Jesam li pogrešio što sam  gledao  sebe  kako  ze­ lenim?«

»Prepustio si se. Bio si voljan  da  se  prepustiš.  To nije bilo dobro. Rekao sam ti  to već i opet  ću ponoviti. U svetu magije možeš se održati samo ako si ratnik. Ratnik  se  prema  svemu  ponaša  s   poštovanjem   i   ne gazi ni po čemu ako baš ne mora. Ti  se  juče  nisi  po­ našao s poštovanjem prema vodi. Inače  se  sasvim  do­ bro ponašaš. Međutim, juče si se prepustio smrti kao prava budala. Ratnik  se  ne  prepušta  ničemu,  pa  čak ni svojoj smrti.  Ratnik  nije  pokorni  partne r  u  odnosu na nju; neće ga  ona  lako  uhvatiti,  i  ako  se  taj  u  bilo šta  upusti,  budi  siguran  da  dobro  zna  šta  radi.«

Nisam znao šta da  mu  odgovorim.  Don  Huan  je bio bezmalo ljutit. To me uznemirilo. Don  Huan  se retko tako ponašao prema meni. Rekao sam  mu  da zaista nisam bio svestan da grešim. Posle  nekoliko  mi­ nuta  napetog  ćutanja  skinuo  je  šešir,  nasmešio  mi  se i rekao da treba da odem i  da  se njegovoj  kući  ne vra­ ćam sve dok ne osetim da  sam  ovladao  sobom  i  da  se više neću bilo čemu prepuštati. Naglasio je da moram izbegavati  vodu  i  da  3  do  4  meseca  na  smem  do­ dirnuti  svoje  telo.

koh.

»Mislim  da  neću  moći  izdržati  bez  tuširanja«,  re­

Don  Huan  se  smejao  toliko  da  su  mu  suze  tekle

niz  obraze.

»Ne  možeš  bez   tuširanja!   Ponekad   si   toliko   slab da pomislim kako me  zavitlavaš.  Ali  ovo  nije  šala.  Čo- vek  ponekad  zaista  gubi  vlast  nad   sobom   i   onda   ga lako   odvuku   sile   njegovog   života.«

Rekao sam mu  da  čovek  apsolutno  ne  može  uvek da vlada sobom. On je, međutim, tvrdio da se  ratniku nikad ništa ne  dešava  mimo  njegove  volje.  Ja  sam  na to pomenuo nesrećne slučajeve  i  rekao  da  bi  se  ono što se meni desilo u kanalu moglo smatrati nesrećnim slučajem, pošto ja to nisam želeo niti sam,  s  druge strane, bio svestan da se ne ponašam kako treba.  Go­ vorio sam mu o raznim ljudima koje su snašle takve nevolje da se mogu objasniti samo kao nesrećni slu­ čajevi; govorio sam naročito o  Lukasu,  tom  divnom starom Indijancu Jaki  koji  je  bio  teško  povređen  kad se  prevrnuo  kamion  koji  je  on  vozio.

»Čini mi se da je nemogućno izbeći nesrećne slu­ čajeve«, rekoh. »Nema tog čoveka koji može da kon- troliše  sve  oko  sebe.«

»Tačno«, odbrusi don Huan. »Ali  sve  nije  neizbe- žan nesrećni slučaj. Lukas ne živi  kao  ratnik.  Da  tako živi, znao bi da čeka, kao i to šta  čeka,  i  ne  bi  pijan vozio taj  kamion.  Udario  je  u  stene  pored  puta  zato što  je  bio  pijan  i  osakatio  se  ni  za  šta.

»Život je za ratnika strateška vežba«, produži don Huan. »Ali ti  želiš  da  nađeš  smisao  života.  Ratniku  ni­ je stalo do toga. Da je Lukas živeo  kao  ratnik  —  a imao je priliku za to kao i svi  mi  ostali  —  on  bi  svoj život postavio strateški. I tada, ako već  nije  mogao  iz­ beći taj nesrećni  slučaj  u  kome  je  polomio  rebra,  on bi našao načina da tu nevolju otkloni, da izbegne njene posledice, ili da se bori protiv  njih.  Da  je  Lukas  rat­ nik, ne bi sedeo u svojoj  prljavoj  kući  i  umirao  od gladi.  Borio  bi  se  do  kraja.«

Pomenuh don Huanu drugu mogućnost, uzimajući njega  za  primer,  i  upitah  ga  šta  bi  se  desilo  kad  bi

njemu  u  nekom  nesrećnom  slučaju  bile  odsečene  obe noge.

»Ako to ne bih mogao  da  sprečim  i  ako  bih  izgu­ bio noge«, reče, »onda više ne bih mogao da  budem čovek, pa bih se pridružio onome što me čeka tu na­ polju.«

On  širokim  pokretom  ruke  pokaza  oko  sebe.

Rekoh da  me  nije  dobro  razumeo.  Hteo  sam  da mu ukažem na to da  niko  živi  ne  može  predvideti  sve što može proizići iz  njegovih  uobičajenih,  svakodnev­ nih  postupaka.

»Ja  mogu  da  ti  kažem  samo  to«,  reče  don  Huan,

»da  se  ratnik  ne  da  uhvatiti;         on  nikada  ne  stoji  na

drumu  čekajući  da  ga  ko  premlati.  Tako  on  svodi  na

najmanju   moguću  meru   ono   što  bi   ga  nepredviđeno

moglo  snaći.  To  što  ti  nazivaš  nesrećnim  slučajevima

često  se  veoma  lako  može  izbeći,  osim  kad  su  u  pita­

nju  budale  koje  smušeno  žive.«

»Ne može se stalno živeti po pravilima strategije«, rekoh. »Zamisli  da  te  neko  čeka  naoružan  jakom  pu­ škom  s  teleskopskim  vizirom;  taj  bi  te  sasvim   jasno video  na  daljini  od  pola  kilometra.   Šta  bi  ti   radio?«

Don Hua n me pogleda s nevericom pa prasnu u smeh.

»Šta  bi  ti  radio?«  ponovih.

»Kad bi me neko čekao s puškom opremljenom teleskopom?«  reče,  očigledno  mi  se  rugajući.

»Kad bi te neko čekao u zasedi, skriven da  ga  ne vidiš. Ti tu ne bi ništa mogao. Ne možeš metak da zaustaviš.«

»Ne, ne mogu. Ali  još  ne  razumem  šta  hoćeš  tim da  kažeš.«

»Hoću da kažem to  da  ti  u  takvoj  situaciji  sva tvoja  strategija  ne  može  nimalo  pomoći.«

»A, može. Ako me neko čeka s puškom  i  telesko­ pom,  ja  prosto  neću  ići  na  tu  stranu.«