SREĆA, NESREĆA I NIBBĀNA

Cilj budističke meditacije jeste nibbāna. Težimo ka miru nibbāne i što dalje od kompleksnosti sveta čula, beskrajnih ciklusa navike. Nibbāna jeste cilj koji je moguće ostvariti u ovom životu. Nije potrebno da čekamo da umremo da bismo saznali da li ona zaista postoji.

Čula i čulni svet jesu područje rođenja i smrti. Uzmimo na primer gledanje. Ono zavisi od toliko mnogo faktora – je li dan ili noć, da li su oči zdrave i tako dalje. Pa ipak, postajemo veoma privučeni bojama, oblicima i izgledom koji percipira- mo očima i identifikujemo se sa svim time. Tu su zatim uši i zvuk: kada čujemo prijatne zvukove, nastojimo da ih što duže zadržimo, a kada čujemo neprijatne zvukove, hoćemo da se okrenemo od njih. Tako je i sa mirisima: tragamo za prijat- nošću mirišljavih supstanci i blagih mirisa, a pokušavamo da umaknemo onim neprijatnim. Isto je i sa ukusima: trebaju nam oni prijatni i nastojimo da izbegnemo loše ukuse. Takođe i sa dodirom. Pomislimo samo koliko vremena u životu provedemo pokušavajući da umaknemo fizičkoj neugodnosti i bolu, a da u isto vreme tragamo za ushićenjem fizičkih senzacija? Na kraju stižemo do misli, do diskriminativne svesti. Ona je u stanju da nam priušti mnogo zadovoljstva ili mnogo patnje.

To su čula, čulni svet. To je složeni svet rođenja i smrti. Njegova sama suština jeste dukkha, on je nesavršen i nezado- voljavajući. Nikada nećete pronaći savršenu sreću, zadovolje- nost ili mir u svetu čula; on će uvek doneti nezadovoljstvo i smrt. Svet čula jeste nezadovoljavajući i zato zbog njega pati- mo kada očekujemo da nas zadovolji.

Patimo zbog sveta čula kada očekujemo više nego što je u stanju da nam dâ: stvari kao što su trajna sigurnost i sreća, trajna ljubav i zadovoljenost. Nadajmo se da će naš život biti samo jedno neprekidno zadovoljstvo i da u njemu neće biti ni- kakvog bola. „Kada bih samo mogao da se otarasim ove bolesti i pobedim starost”. Sećam se kako su ljudi u Sjedinjenim Dr- žavama pre dvadeset godina polagali veliku nadu u savremenu nauku, koja će biti u stanju da ih poštedi svake bolesti. Govorili bi: „Sve mentalne bolesti nastaju usled hemijskog disbalansa. Ako bismo uspeli da pronađemo prave hemijske kombinacije i ubrizgamo ih u telo, shizofrenija će nestati”. Neće više biti glavobolja ili bolova u leđima. Isto tako možemo postepeno zameniti sve naše unutrašnje organe novim, plastičnim. Čak sam čitao jedan članak u australijskom medicinskom časopisu o tome kako se nadaju da će pobediti starost! Kako će stanov- ništvo na Zemljinoj kugli neprekidno rasti i niko neće nikada ostariti i umreti. Pomislite samo kakav bi to haos bio!

Svet čula jeste nezadovoljavajuć i on takav i treba da bude. Kada se vežemo za njega, odvodi nas u očajanje – zato što vezanost znači da želimo da on bude zadovoljavajući, želimo da nas zadovolji, da nas usreći, učini sigurnim. Ali posmatrajte

prirodu sreće i koliko dugo ste u stanju da ostanete srećni. Šta je to sreća? Možete pomisliti da je to način na koji se osećate kada dobijete ono što želite. Neko je rekao nešto što želite da čujete i osećate se srećnim. Neko je učinio nešto sa čime se slažete i osećate se srećnim. Sunce sija i osećate se srećnim. Neko je spremio ukusan obrok, poslužio vam ga i srećni ste. Ali koliko dugo ste u stanju da ostanete srećni? Da li zaista uvek treba da zavisimo od toga da li sunce sija? U Engleskoj vreme je vrlo promenljivo: sreća nastala zbog sjaja sunca u Engleskoj je očigledno vrlo promenljiva i nezadovoljavajuća.

Nesreća je kada ne dobijemo ono što želimo: kada želimo da bude sunčano, a zapravo je hladno, vlažno i pada kiša; kada ljudi čine nešto što ne odobravamo; kada jedemo hranu koja nije ukusna, i tako dalje. Život postaje dosadan i zamoran kada smo nezadovoljni njime. Otuda su sreća i nesreća vrlo zavisne od toga da li dobijamo ono što želimo ili ono što ne želimo.

No, sa druge strane, sreća jeste cilj većine ljudi. U američ- kom Ustavu, mislim, govore o „pravu da se traga za srećom”. Dobiti ono što želimo, ono što mislimo da zaslužujemo postaje naš cilj u životu. Ali sreća uvek vodi do nesreće, zato što nije trajna. Koliko dugo zaista možete da budete srećni? Pokušavati da stvorimo, kontrolišemo ili manipulišemo okolnostima kako bismo uvek dobili ono što želimo, uvek čuli ono što želimo da čujemo, uvek videli ono što želimo da vidimo, tako da nikada nismo prinuđeni da doživimo nesreću ili očajanje, to je jedan zaista beznadežan posao. To je jednostavno nemoguće, zar ne? Sreća jeste nezadovoljavajuća, ona jeste dukkha. Ona nije nešto

od čega bi trebalo da budemo zavisni ili da ga učinimo ciljem svog života. Sreća će uvek biti razočaravajuća, zato što traje toliko kratko i onda na njeno mesto dođe nesreća. Ona uvek zavisi od toliko mnogo drugih stvari. Srećni smo kada smo zdravi, ali naša ljudska tela su podložna naglim promenama i može se desiti da zdravlje izgubimo vrlo brzo. Tada se osećamo užasno nesrećnim, zato što smo bolesni, zato što smo izgubili zadovoljstvo osećaja energičnosti i vitalnosti.

Otuda cilj za budistu nije sreća putem čula, jer shvatamo da je ona nezadovoljavajuća. Cilj leži dalje od sveta čula. Ovo ne znači odbacivanje tog sveta, već njegovo toliko dobro razu- mevanje, da više u njemu ne vidimo cilj sam po sebi. Više ne očekujemo od sveta čula da nas zadovolji. Ne zahtevamo da svest o onome što osetimo putem čula bude bilo šta drugo do samo još jedna postojeća okolnost, koju možemo na vešt način iskoristiti u skladu sa vremenom i mestom. Više se ne vezuje- mo za nju, niti zahtevamo da čulni podražaji budu uvek prijat- ni, ne osećamo očajanje i tugu kada su neprijatni. Nibbāna nije stanje mentalne praznine, trans gde je svaki mentalni sadržaj uklonjen. Ona nije ništavilo, niti nekakvo poništavanje: ona je nalik prostoru. Ona znači odlazak u prostor svoga uma u kojem se više ne vezujemo, gde više nismo obmanuti prividom stvari. Više ne zahtevamo bilo šta od sveta čula. Samo ga prepoznaje- mo dok nastaje i nestaje.

Već sama činjenica da smo se rodili kao ljudi znači da ćemo neizbežno doživeti starost, bolest i smrt. Jednom je jedna mlada žena došla u naš manastir u Engleskoj sa svojom bebom.

Dete je bilo zaista bolesno poslednjih nedelju dana i strašno je kašljalo. Majka je izgledala potpuno deprimirana i očajna. Dok je tako sedela u prijemnoj sobi držeći bebu, dete se zacrvenelo u licu i počelo da vrišti i strašno da kašlje. Na to mi je žena re- kla: „O, poštovani Sumedho, zašto on mora ovako da pati? Nije nikoga povredio, nije nikada učinio bilo šta pogrešno. Zašto? Šta li je uradio u nekom od prethodnih života da mora ovako da pati?”

A on je patio zato što je rođen! Da se nije rodio, ne bi morao da pati. Kada se rodimo moramo očekivati takve stvari. Imati ljudsko telo znači da moramo da doživimo bolest, bol, starost i smrt. To je jedan važan uvid. Sada možemo samo da spekulišemo da je to dete u prethodnom životu možda volelo da davi mačke i pse ili tako nešto, i da sada mora da ispašta zbog toga u ovom životu, ali to su samo spekulacije i one nam zaista ne pomažu mnogo. Ono što možemo da znamo jeste da je to kammički rezultat samog rođenja. Svako od nas mora ne- izbežno da doživi bolest i bol, glad, žeđ, proces starenja tela i smrt. To je zakon kamme. Ono što počne, mora da se i okonča, ono što se rodi mora i da umre, ono što zajedno dođe mora da se i razdvoji.

Mi ovim nismo pesimistični u pogledu toga kakve stvari jesu, već samo posmatramo, tako da onda ne očekujemo da ži- vot bude drugačiji nego što jeste. Na taj način smo u stanju da se nosimo sa životom i istrajemo kada je težak i da se radujemo onda kada je radostan. Ako to razumemo, možemo da uživamo u životu, umesto da budemo njegove bespomoćne žrtve. Ko-

liko li samo ima patnje u ljudskom životu zato što očekujemo da bude drugačiji nego što jeste! Imamo te romantične ideje da ćemo sresti pravu osobu, zaljubiti se i srećno proživeti ostatak života, da se nikada nećemo svađati, da ćemo imati prekrasnu vezu. Ali šta je sa smrću!? Na to pomislite: „Pa, možda ćemo umreti u istom trenutku”. To je samo nada, zar ne? Postoji nada i onda očajanje kada vaša voljena osoba umre pre vas ili vas napusti zbog kolege na poslu ili nekog trgovačkog putnika.

Mnogo možete naučiti od dece, zato što se ona ne gnušaju svojih osećanja, ona samo izražavaju ono što osećaju u ovom trenutku; kada su potištena, počnu da plaču i kada su srećna, ona se smeju. Pre izvesnog vremena otišao sam u kuću jednog prijatelja. Kada smo stigli, njegova ćerka bila je veoma srećna što ga vidi. Tada joj je on rekao: „Moram da odvezem poštova- nog Sumedha na Univerzitet Saseksa da bi održao govor”. Dok smo izlazili iz kuće, devojčica je pocrvenela u licu i počela da vrišti od besa, na šta joj je otac odgovorio: „Smiri se, vratiću se za jedan sat”. Ali ona još nije bila dovoljna odrasla da bi mogla da razume to „vratiću se za jedan sat”. Neizbežnost razdvajanja od voljenog bila je dovoljan okidač za bes.

Posmatrajte koliko često se u našem životu javi ta tuga što moramo da se razdvojimo od nečega što nam se dopada ili od nekoga koga volimo, što moramo da napustimo mesto na kojem nam se sviđa da budemo. Ako ste zaista sabrani, možete da uočite tu ne-želju za razdvajanjem, tu tugu. Kao odrasli, sposobni smo da je se odmah oslobodimo ukoliko znamo da ćemo se brzo vratiti, ali ona je ipak tu. Od novembra prošle

godine do marta putovao sam oko sveta, stizao bih na aerodrom gde me je uvek neko susreo sa uobičajenim pozdravom „Zdra- vo!” – a posle nekoliko dana bi usledilo „Doviđenja!” No, uvek je postojao taj osećaj „povratka”, i ja bih rekao „Da, vratiću se”... čime sam sebe obavezao da to isto učinim i sledeće godi- ne. Ne možemo reći „Zbogom zauvek” nekome koga volimo? Kažemo: „Videćemo se ponovo”, „Nazvaću te”, „Napisaću ti pismo” ili „Do sledećeg susreta”. Uvek imamo te fraze kojima pokrivamo osećaj tuge ili razdvajanja.

U meditaciji registrujemo, jednostavno posmatramo šta je u suštini ta tuga. Ne kažemo da ne bi trebalo da osećamo tugu kada se razdvajamo od nekoga koga volimo; prirodno je da se osećamo na taj način, zar ne? Ali sada, kao meditanti, počinje- mo da budemo svedoci te tuge na način da je razumemo, radije nego da pokušavamo da je potisnemo, pretvaramo da je ona nešto više nego što jeste ili da je jednostavno ignorišemo.

U Engleskoj ljudi su skloni da potiskuju tugu kada neko umre. Pokušavaju da ne plaču i ne budu emocionalni, ne žele da prave scenu, drže „čvrsto stisnute usne”. A onda počnu da meditiraju i odjednom nađu se u čudu kada iznenada počnu da plaču nad smrću nekoga ko je umro pre petnaest godina. Nisu otplakali u to vreme i zato im se to dešava petnaest godina kasnije. Kada neko umre, ne želimo da priznamo tugu ili da pravimo scenu, zato što smatramo da ako plačemo to znači da smo slabi i da je to neprijatno za druge. Otuda nastojimo da potisnemo i zadržimo stvari u sebi, ne prepoznajemo prirodu stvari kakve one zaista jesu, ne prepoznajemo situaciju u kojoj

smo i ne učimo od nje. Sa druge strane, u meditaciji dopuštamo umu da se otvori i da stvari koje su bile potiskivane i gurane pod tepih osvestimo. Tek kada stvari postanu deo svesti, imaju šansu da postepeno nestanu, umesto da ih ponovo potisnemo. Dopuštamo stvarima da krenu putem nestanka, dopuštamo stvarima da odu, umesto da ih samo odgurujemo.

Obično neke stvari uporno odgurujemo od sebe, odbijamo da ih prihvatimo ili priznamo. Kad god se osetimo uznemirenim ili nas neko iznervira, kada se dosađujemo ili se u nama jave neprijatni osećaji, pogledamo na lep cvet ili u nebo, počnemo da čitamo knjigu, gledamo TV ili radimo nešto treće. Nikada nismo potpuno svesni toga da se dosađujemo, da smo zaista besni. Ne prepoznajemo svoje očajanje ili razočarenje, zato što uvek možemo da pobegnemo u nešto drugo. Uvek možemo da odemo do frižidera, pojedemo kolač ili neki drugi slatkiš ili slu- šamo muziku koja nam se dopada. Zaista je vrlo lako izgubiti se u muzici, što dalje od dosade ili razočaranja u nešto što je uzbudljivo ili interesantno, u nešto što je umirujuće ili lepo.

Pogledajte koliko smo samo zavisni od gledanja televizo- ra ili čitanja. Danas postoji toliko mnogo knjiga da bismo ih komotno mogli sve spaliti – beskorisne knjige su svuda, svako nešto piše, a da nema zaista ništa vredno da kaže. Današnje ne toliko atraktivne filmske zvezde pišu svoje biografije i zara- đuju od toga dosta novca. Zatim tu su razne trač rubrike: ljudi beže iz dosade sopstvene egzistencije, iz svog nezadovoljstva njome, iz sivila, tako što čitaju tračeve o filmskim zvezdama ili javnim ličnostima.

Nikada nismo zaista prihvatili dosadu kao svesno stanje. Čim se ona pojavi u umu, počinjemo da tragamo za nečim za- nimljivim, nečim prijatnim. Ali u meditaciji dopuštamo dosadi da bude. Dopuštamo sebi da se potpuno svesno dosađujemo, da budemo potpuno deprimirani, siti svega, ljubomorni, gnevni, zgađeni. Sva grozna, neprijatna iskustva života koja smo po- tiskivali iz svoje svesti i nikad nismo na njih zaista pogledali, nikada zaista prihvatili, sada počinjemo da primamo u polje svesti – ne više kao nekakve probleme ličnosti, već iz saoseća- nja. Iz blagosti i mudrosti dopuštamo stvarima da krenu svojim prirodnim tokom ka prestanku, umesto da ih neprekidno vrtimo u istim starim ciklusima navike. Ukoliko nismo u stanju da do- pustimo stvarima da krenu svojim prirodnim tokom, tada smo neprekidno opsednuti kontrolom, uvek zarobljeni istom dosad- nom navikom uma. Kada smo iznureni i deprimirani, nismo u stanju da cenimo lepotu stvari, zato što ih nikada ne vidimo kakve one istinski jesu.

Sećam se jednog iskustva tokom prve godine meditacije u Tajlandu. Veći deo vremena provodio sam sâm u svojoj maloj kolibi i prvih nekoliko meseci bili su zaista užasni. Razne stvari su mi padale na pamet – opsesije i strahovi, potištenost i mr- žnja. Nikada nisam osetio toliko mnogo mržnje u sebi. Nikada o sebi nisam mislio kao o nekome ko mrzi ljude, ali tokom tih prvih nekoliko meseci meditacije činilo mi se kao da mrzim svakoga. Nisam mogao da pomislim bilo šta lepo o bilo kome, toliko je mnogo odbojnosti nahrupilo u moju svest. A onda mi se jedno popodne ukazala ta čudna vizija – pomislio sam zapra-

vo da počinjem da ludim – video sam ljude kako izlaze iz mog mozga. Video sam svoju majku kako je izašla iz mog mozga i nestala u praznini, izgubila se u prostoru. Za njom su sledili moj otac i moja sestra. Zaista sam video te prilike koje izlaze iz moje glave. Pomislih: „Poludeo sam! Potpuno sam skrenuo s uma!” – ali to je bilo samo jedno neprijatno iskustvo.

Sledeće jutro kada sam se probudio i pogledao oko sebe. Osetio sam da je sve što sam pogledao toliko lepo. Sve, čak i najneprivlačniji detalj bio je lep. Bio sam u stanju ushićenja. Sama koliba u kojoj sam živeo bila je jedna sasvim gruba struk- tura, niko ne bi mogao da kaže da je lepa, ali meni se činila kao palata. Zakržljalo drveće oko nje izgledalo mi je kao najdivnija šuma. Sunčevi zraci padali su kroz prozor na plastičnu posu- du, i ta plastična posuda mi je izgledala prekrasna! Taj osećaj lepote trajao je u meni otprilike nedelju dana i promišljajući o njemu iznenada sam shvatio da su stvari zaista takve kada je um potpuno čist. Sve do tada ja sam gledao kroz prljav prozor i tokom niza godina sam se toliko navikao na tu nečistoću i pr- ljavštinu na prozoru da nisam ni shvatao da je on prljav, mislio sam da su stvari upravo takve.

Kada se naviknemo da gledamo kroz prljav prozor, sve nam izgleda sivo, musavo i ružno. Meditacija je način da oči- stimo taj prozor da pročistimo um, i da omogućimo stvarima da dopru do svesti i onda ih pustimo da nastave svojim putem. Zatim uz pomoć sposobnosti mudrosti, Budine mudrosti, po- smatramo stvari kakve zaista jesu. Tu se ne radi o pukom vezi- vanju za lepotu, za čistotu uma, već o istinskom razumevanju.

To je mudro promišljanje načina na koji priroda funkcioniše, tako da više nismo zavedeni njome, ne stvaramo više navike u životu zahvaljujući neznanju.

Rođenje znači starost, bolest i smrt, ali to ima veze sa vašim telom, to niste vi. Vaše ljudsko telo nije istinski vaše. Bez obzira kako da izgledate, da li ste zdravi ili bolesni, da li ste privlačni ili niste, da li ste crni, beli ili bilo šta drugo, sve to je ne-sopstvo. To je ono što podrazumevamo pod anattā, da ljudska tela pripadaju prirodi, da ona slede zakone prirode, bivaju rođena, rastu, zatim stare i na kraju umru.

Mi to možemo razumeti racionalno, ali emocionalno po- stoji još uvek snažno vezivanje za telo. U meditaciji počinjemo da uviđamo tu vezanost. Pri tome ne zauzimamo stav kako ne bi trebalo da budemo vezani, niti kažemo: „Problem sa mnom je u tome da sam vezan za svoje telo. Ne bi trebalo takav da budem. To je loše, zar ne? Ako bih bio mudar, ja se ne bih vezivao za njega”. To je ponovo kretanje od nekakvog ideala. To je kao da pokušavamo da krenemo da se penjemo uz drvo ne od podnožja, već od samog vrha, i kažemo: „Trebalo bi da budem na vrhu drveta. Ne bi trebalo da budem u njegovom podnožju”. Ali koliko god voleli da mislimo da smo na vrhu, moramo ponizno da prihvatimo činjenicu da nismo. Za poče- tak, moramo da stojimo kraj stabla drveta, tamo gde su njegovi korenovi, da posmatramo najgrublje i najobičnije stvari, pre nego što počnemo da se identifikujemo sa bilo čime što je na samom vrhu drveta.

To je način mudrog promišljanja. Ovde nije reč o pukom

pročišćavanju uma i potom povezivanju za tu čistotu. Tu se ne radi samo o pokušaju da svoju svest učinimo rafiniranom, tako da smo u stanju da izazovemo visoka stanja koncentracije kada god to poželimo, jer čak i najrafiniranija stanja čulne svesti jesu nezadovoljavajuća, ona zavise toliko mnogo od drugih stvari. Nibbāna ne zavisi ni od kojeg drugog stanja. Stanja kakav god da je njihov kvalitet, bilo da su ružna, neprijatna, lepa, rafini- rana ili bilo kakva druga, nastaju i nestaju – ali ona ne utiču na nibbānu, na mir uma.

Ne okrećemo se od čulnog sveta kroz odbojnost, jer ako pokušavamo da poništimo čula, onda i to postaje navika koju slepo sledimo, ti pokušaji da se oslobodimo onoga što nam se ne dopada. Upravo zbog toga moramo biti veoma strpljivi.

Ovaj život ljudskog bića jeste život meditacije. Sagledajte ostatak svog života kao vreme za meditaciju, ne ograničite ga samo na ovaj desetodnevni kurs. Možda pomišljate: „Mediti- rao sam deset dana. Mislio sam da sam probuđen, ali nekako kad sam stigao kući nisam se više osećao probuđenim. Voleo bih da odem natrag i uradim duži kurs kako bih se osetio pro- buđenijim nego poslednji put. Zaista bi bilo divno imati više stanje svesti”. U suštini, što više idete u sve rafiniranija stanja, to vam vaš svakodnevni život mora izgledati grublji. Uzdižete se visoko, i onda kada se vratite na običan svakodnevni nivo života u gradu, sve vam se čini još gore nego ranije, zar ne? Pošto ste otišli tako visoko, uobičajene životne stvari izgledaju još običnije, grublje i neprijatnije. Put ka mudrosti uvida ne vodi kroz razvijanje naše sklonosti ka rafiniranosti u odnosu

na grubost, već kroz prepoznavanje da i rafinirana i gruba svest jesu prolazna stanja, da su nezadovoljavajuće, da nas njihova priroda nikada neće zadovoljiti, da su one anattā, a ne ono što mi jesmo, da nam one ne pripadaju.

Otuda je Budino učenje vrlo jednostavno. Šta može biti jednostavnije nego: „Šta god da se rodi mora da umre”? Tu se ne radi o nekakvom velikom, novom filozofskom otkriću. Čak i nepismeni ljudi iz nekog plemena to znaju. Ne morate da idete na univerzitet da biste to znali.

Kada smo mladi, mislimo: „Imam još pred sobom toliko mnogo godina mladosti i sreće”. Ako smo lepi mislimo: „Biću mlad i lep zauvek”, zato što nam se to tako čini. Ako imamo dvadeset godina, dobro se zabavljamo, život je lep i onda nam neko kaže: „Jednog dana i ti ćeš umreti”. Možda na to pomi- slimo: „Kakva je ovo depresivna osoba. Više ga neću pozivati kod sebe”. Ne želimo da razmišljamo o smrti, želimo da misli- mo o tome kako je život čudesan, koliko mnogo zadovoljstva možemo da izvučemo iz njega.

Ali, kao meditanti, promišljamo o starenju i umiranju. Tu se ne radi o tome da smo morbidni, bolesni ili depresivni, već samo razmatramo čitav ciklus postojanja. A kada upoznamo taj ciklus, tada smo pažljiviji u pogledu načina na koji živimo. Ljudi čine užasne stvari zato što ne promišljaju o svojoj smrti. Ne promišljaju mudro i temeljno, već samo slede svoje strasti i osećanja u tom trenutku, pokušavaju da stignu do zadovoljstva i onda osećaju bes i deprimiranost kada im život ne da ono što žele.

Promišljajte o sopstvenom životu i smrti, o ciklusima u prirodi. Samo posmatrajte šta vas ushićuje i šta vas deprimira. Uvidite kako smo u stanju da se osetimo veoma pozitivnim ili veoma negativnim. Zapazite kako želimo da se vežemo za le- potu, za prijatne osećaje ili za nadahnuće. Zaista je lepo osetiti se nadahnutim, zar ne? „Budizam je najveća među svim reli- gijama” ili „Kada sam otkrio Budu, bio sam toliko srećan; to je jedno čudesno otkriće!” Kada postanemo malo sumnjičavi, malo deprimirani, uzmemo i pročitamo neku inspirativnu knji- gu i opet se osetimo odlično. Ali zapamtite, osećati se odlično je jedno prolazno stanje, to je kao kada nas nešto usrećuje. Mo- rate to neprekidno da radite, da ga održavate i posle izvesnog vremena i neprekidnog ponavljanja to vas više ne usrećuje. Koliko mnogo kolača možete da pojedete? U početku vas oni čine srećnim – a onda vam od njih postane muka.

Dakle, zavisnost od religijske inspiracije nije dovoljna. Ako ste vezani za inspiraciju, tada kada se zasitite budizma jednostavno ćete se okrenuti i pronaći neku drugu stvar koja će vas inspirisati. To je slično vezanosti za romantiku. Kada nestane u jednoj vezi, počinjete da tražite nekog drugog prema kome ćete je opet osetiti. Pre mnogo godina u Americi sreo sam ženu koja se udavala šest puta, a imala je tek trideset i tri godine. Rekao sam joj: „Pomislio bih da ste naučili nešto posle trećeg ili četvrtog puta. Zašto se i dalje udajete?” Odgovorila mi je: „To je tako romantično. Ne sviđaju mi se druge stvari, ali volim romantiku”. Ona je barem bila iskrena, ali ne preterano mudra. Romantika je stanje koje vodi do razočaranosti.

Romantika, nadahnuće, uzbuđenost, avantura, sve te stva- ri imaju svoj vrhunac i onda dolaze njihove suprotnosti, baš kao što udah uslovljava da za njim dođe izdah. Pomislite kako bi bilo da stalno udišete. To je kao da imate neprekidno jed- nu vezu za drugom, zar ne? Koliko dugo možete da udišete? Udisanje uslovljava izdisanje, i jedno i drugo su neophodni. Rođenje uslovljava smrt, nada uslovljava očajanje i nadahnuće uslovljava razočaranost. Dakle, kada se vežemo za nadu, sigur- no ćemo osetiti očajanje. Kada se vežemo za uzbuđenje, ono će nas odvesti do dosade. Kada se vežemo za romantiku ona će nas odvesti do razočaranosti i razvoda. Kada se vežemo za život on nas odvodi do smrti. Uvidite da je upravo vezanost ta koja izaziva patnju, vezanost za stanja i onda očekivanje da će ona biti nešto mnogo više nego što zaista jesu.

Za mnoge ljude dobar deo života čini se kao čekanje i gajenje nade da će se nešto dogoditi, očekivanje i anticipiranje nekakvog uspeha ili zadovoljstva – ili možda brigu i strah da nešto bolno, neprijatno samo što se nije dogodilo. Možda se nadate da ćete sresti nekoga u koga ćete se zaista zaljubiti ili ćete imati nekakvo nezaboravno iskustvo, ali vezivanje za nadu odvodi vas do očajanja.

Uz pomoć mudrog promišljanja počinjemo da razumemo koje stvari u našem životu stvaraju patnju. Shvatamo da smo zapravo mi tvorci te patnje. Zahvaljujući svom neznanju, pošto nismo mudro razumeli svet čula i njegova ograničenja, iden- tifikovali smo se sa svim što je nezadovoljavajuće i prolazno, sa stvarima koje nas mogu odvesti jedino do očajanja i smrti.

Tada zaista nije čudo da nam je život toliko depresivan! On je turoban zbog vezivanja, zato što se identifikujemo i sebe traži- mo u svemu što je po svojoj prirodi dukkha: nezadovoljavajuće i prolazno.

A onda kada prestanemo to da činimo, kada pustimo te stvari, to je probuđenje. Mi smo probuđena bića, ne više veza- na, ne više identifikovana sa bilo čime, ne više obmanuta sve- tom čula. Razumemo taj svet, znamo kako da živimo u njemu. Znamo kako da koristimo svet čula za postupke saosećanja, za radosno davanje. Više ne zahtevamo da on bude tu kako bi nas zadovoljio, da nas učini sigurnijim ili bezbednijim, da nam dâ bilo šta, jer čim zahtevamo od njega da bude po našem naho- đenju, to nas odvodi do očajanja.

Kada svet čula više ne identifikujemo kao „ja” ili „moje”, već ga vidimo kao anattā, tada smo u stanju da uživamo u čulima, a da ne tražimo čulne podražaje ili da ne zavisimo od njih. Više ne očekujemo da stanja budu bilo šta drugo nego ono što ona već jesu, tako da kada i dođe trenutak da se promene, u stanju smo da strpljivo i mirno podnesemo i neprijatnu stranu postojanja. U stanju smo da ponizno istrajemo i u bolesti, bolu, hladnoći, gladi, neuspesima ili kritici. Ako nismo vezani za ovaj svet, tada možemo da se prilagodimo promeni, kakva god da je, bilo da je na bolje ili na gore. Ako smo još uvek vezani, tada nismo u stanju da se najbolje adaptiramo, uvek se borimo, opiremo, pokušavamo da sve kontrolišemo i manipulišemo i onda se osetimo frustriranim, zaplašenim ili deprimiranim zbog toga što je ovaj svet jedno tako obmanjujuće, zastrašujuće

mesto. Ako nikada niste zaista kontemplirali ovaj svet, nikada niste odvojili vreme da ga razumete i upoznate, onda on za vas postaje jedno zastrašujuće mesto, liči na džunglu: ne znate šta se krije iza narednog drveta, žbuna ili stene – divlja životinja, krvoločni tigar, ljudožder, strašni zmaj ili otrovna zmija.

Nibbāna znači izlazak iz te džungle. Kada težimo nibbāni, krećemo se ka smirenju uma. Iako stanja uma možda i nisu mir- na, sam um ostaje jedno mirno mesto. Ovde pravimo razliku između samoga uma i stanja uma. Stanja uma mogu biti sre- ća, tuga, ushićenje, depresija, ljubav ili mržnja, briga ili strah, sumnja ili dosada. Ona dolaze i odlaze u umu, ali sam um, kao prostor u ovoj sobi, ostaje upravo takav kakav jeste. Prostor u ovoj sobi nema nikakav kvalitet da uznese ili deprimira, zar ne? On je samo takav kakav jeste. Da bismo se skoncentrisali na prostor u ovoj sobi, moramo da odvojimo pažnju od stvari u njoj. Ukoliko se skoncentrišemo na stvari u ovoj sobi, posta- jemo srećni ili nesrećni. Kažemo: „Pogledaj ovu divnu Budinu statuu” ili ako vidimo nešto što nam se čini ružno, kažemo:

„Uh, kakva užasno ružna stvar”. Možemo vreme iskoristiti da posmatramo ljude u ovoj sobi, da razmišljamo o tome da li nam se ova osoba sviđa ili nam se ona druga ne sviđa. Možemo for- mirati mišljenje o ljudima da su oni ovakvi ili onakvi, sećati se šta su nam učinili u prošlosti, spekulisati o tome šta će učiniti u budućnosti i tako videti druge kao moguće izvore bola ili zadovoljstva za nas. Međutim, ako odvojimo svoju pažnju, to ne znači da moramo da sve drugo izbacimo iz sobe. Ako se ne skoncentrišemo ili udubimo u bilo koje od stanja, tada imamo

posebnu tačku gledišta, zato što prostor u ovoj sobi nema kva- litet ni da nas deprimira ni da nas ushiti. Taj prostor može sve da nas sadrži, sva stanja koja dolaze i prolaze unutar njega.

Idući dublje ka unutra, možemo ovo primeniti i na um. Um je poput prostora, u njemu ima mesta za sve. No, zaista nije bitno da li je on popunjen ili u njemu nema ničega, zato što uvek zadržavamo tu perspektivu kada jednom sagledamo prostor uma, njegovu prazninu. U um mogu umarširati armije i izaći iz njega, zatim leptiri, kišni oblaci ili ništa od toga. Sve stvari mogu da dođu i prođu kroz njega, a da nas ne navedu na slepu reakciju, na otpor, kontrolu ili manipulaciju.

Zato, kada boravimo u praznini svoga uma, time smo samo koraknuli jedan korak unazad – ne pokušavamo da se otarasimo stvari, samo se više ne poistovećujemo sa stanjima koja postoje u sadašnjosti, niti kreiramo neka nova. To je naša praksa napuštanja. Napuštamo svoju identifikaciju sa stanji- ma, tako što uviđamo da su sva prolazna i bezlična. To je ono što nazivamo vipassanā meditacijom. To je istinsko gledanje, svedočenje, osluškivanje, zapažanje da šta god da dođe mora i da ode. Bilo da je to grubo ili rafinirano, dobro ili loše, šta god da dođe i ode nije deo nas. Mi nismo ni dobri, ni loši, nismo ni muško, niti žensko, lepi ili ružni. Sve su to promenljiva stanja u prirodi, koja nisu sopstvo. Ovo je budistički put ka probuđenju: kretanje ka nibbāni, priklanjanje prostranosti i praznini uma, umesto da se rodimo i onda upletemo u stanja.

Sada se možete pitati: „Pa ako ja nisam ta stanja uma, ako ja nisam čovek ili žena, ovo ili ono, šta sam onda ja?” Da li že-

lite da vam ja kažem ko ste vi? Ako bih to i učinio, da li biste mi verovali? Šta biste pomislili ukoliko bih se ja pojavio i počeo da vas zapitkujem ko sam ja? To je kao kada biste pokušavali da vidite sopstvene oči: ne možete da znate sebe zato što vi je- ste vi. Možete da znate samo ono što nije vi – i time je problem rešen, zar ne? Ako znate šta nije vi, tada ne postoji pitanje šta vi jeste. Ako kažem: „Ko sam ja? Pokušavam da pronađem sebe”, i počnem da gledam iza ovog oltara, ispod tepiha, iza zavese, pomislili biste: „Poštovani Sumedho je stvarno odlepio, polu- deo je, on traži samoga sebe.” „Tragam za sobom; gde sam ja?” jeste najgluplje pitanje na svetu. Problem nije ko smo mi, već naše verovanje i identifikacija sa onim što nismo. Upravo tu je patnja, tu se osećamo jadno, deprimirano i očajno. Dukkha je naše poistovećivanje sa svim onim što nismo. Kada se identi- fikujete sa onim što je nezadovoljavajuće i sami ćete postati nezadovoljni i nesrećni – to je tako očigledno, zar ne?

Dakle, put budiste jeste napuštanje, pre nego pokušaj da pronađemo bilo šta. Problem jeste u slepom vezivanju, slepoj identifikaciji sa prividom sveta čula. Ne treba da se upinje- te da se otarasite tog sveta čula, već da učite od njega, da ga posmatrate, da više ne dopuštate sebi da vas obmanjuje. Ne- prekidno proničite u njega uz pomoć Buda-mudrosti, koristite tu Buda-mudrost kako biste se što više privikli na to da ste mudri, umesto da nastojite da sami sebe učinite mudrim. Samo kroz osluškivanje, posmatranje, budnost, svesnost, ta mudrost će postati očigledna. I onda ćete tu mudrost koristiti u vezi sa svojim telom, u vezi sa svojim mislima, osećajima, sećanjima,

emocijama, svim tim stvarima. Videćete ih i biti im svedok. Dopuštate im da prođu i time ih i napuštate.

Tako, u ovom trenutku nije potrebno da bilo šta drugo radite osim da budete mudri, iz trenutka u trenutak.