Poglavlje   22.

Srce  kamenog  kipa

Došao sam u kratku posetu mojoj najstarijoj sestri Romi, koja je živela u Kalkuti,  u  ulici  Giriš  Vidjaratna.  Gledala  me  je  preklinjući  da  joj  pomognem:

“Kao odana hinduistička žena, ne želim da se žalim na svog muža. Međutim,  čeznem  za  tim  da  vidim  kako  menja  materijalističko  shvatanje.  Uživa u tome da ismejava slike svetaca koje se  nalaze  u  mojoj  sobi  za  meditaciju. Dragi  brate,  duboko  verujem  da  mi  možeš  pomoći.”

Njena molba me je dirnula, jer je u detinjstvu delovala jako duhovno i s velikom ljubavlju je nastojala da ispuni prazninu, koju je u porodici ostavila majčina smrt.

Nasmešio sam se,  nastojeći  da  odagnam  njenu  tugu,  koja  se  jasno  videla na  njenom  licu  tako  suprotna  njenom  uobičajenom  spokojnom  i  vedrom  izrazu, i  rekao:  “Naravno,  draga  sestro,  učiniću  sve  što  mogu.”

Sedeli smo tako neko vreme, moleći se tiho Bogu da  nas  poduči.  Pre godinu dana sestra me zamolila da je uvedem u krija jogu, u kojoj je vidljivo napredovala.

Obuzelo me je nadahnuće, pa sam rekao: “Sutra idem u  hram  u Dakšinešvaru. Molim te,  pođi  sa  mnom  i  nagovori  muža  da  nas  prati.  Osećam, da će mu vibracijama tog svetog mesta  božanska  majka  dirnuti srce.  Nemoj da mu kažeš zbog čega idemo.”

Ponadavši se, sestra se složila. Sledećeg  dana,  bio  sam  zadovoljan  kada sam  video  da  su  Roma  i  njen  muž  spremni  za  izlet.  Dok  je  naša   kočija kloparala  gornjim  kružnim  putem  prema  Dakšinešvaru,  moj   zet   Satš   Čandra Boze se zabavljao omalovažavanjem duhovnih učitelja iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.  Primetio  sam  da  Roma  tiho  plače.

Šapnuo sam joj: “Razveseli se, sestro, nemoj da  mu  priuštiš  još  i zadovoljstvo  da  misli  da  njegovo  ruganje  shvataš  ozbiljno.”

Satiš je govorio: “Mukunda, kako možeš da se  diviš  tim  šarlatanima?  I sama pojava sadhua je odvratna. Ili je mršav kao kostur, ili debeo kao slon.”

Prsnuo sam u  smeh.  Moja  dobrodušna  reakcija  je  ozlovoljila  Satiša,  koji se nadurio. Kada je kočija stigla do hrama, sarkastično se nacerio. Rekao je: “Pretpostavljam da je ovaj izlet planiran da biste me preobratili.” Pošto sam  se okrenuo ne odgovorivši mu, uhvatio me je za ruku i rekao: “Mladi gospodine kaluđeru, nemoj da zaboraviš da nas najaviš upravi hrama za ručak.”

Satiš je hteo da sebe poštedi  svakog  razgovora  sa  sveštenicima.  Odgovorio sam mu oštro:  “Ja  idem  da  meditiram.  Ne  brini  za  ručak.  Božanska  majka  će se  pobrinuti  da  ga  dobijemo.”

Ogovorio mi je pretećim glasom: “Ne verujem da će  božanska  majka učiniti išta za mene, već tebe smatram odgovornim za jelo”

Uputio  sam  se  u  stubovima  omeđenu  dvoranu,  naspram  velikog  hrama boginje  Kali,  ili  majke  prirode.  Odabrao  sam  položaj  u  senci  jednog  od  stubova i  seo  sam  u  lotos  položaj.  Mada  je  bilo  tek  sedam  sati,  jutarnje  sunce  samo

što  nije  počelo  da  peče.

Svet se povlačio, dok me je  obuzimao  blaženi  zanos.  Usredsredio  sam svoj duh na boginju Kali, čiji je kip u  Dakšinešvaru  posebno  obožavao  veliki učitelj Šri Ramakrišna Paramahansa. Odgovarajući na njegovo preklinjanje,  u ovom hramu kameni kip je često oživljavao i razgovarao sa njim.

Molio sam se: “]utljiva majko kamenog srca, oživljavala si na molbu svog ljubljenog poklonika Ramakrišne, zašto ne uslišiš molbu ovog svog  sina,  koji takođe čezne za tobom?”

Molio  sam  sve  većim  i  većim  žarom,  koji  je  bio   praćen   božanskim mirom. Prošlo  je  pet sati, a ipak boginja,  koju sam u sebi vizualizovao, nije odgovarala,  pa  sam  bio  donekle  obeshrabren.  Bog  nas  ponekad  proverava  time

što odlaže ispunjenje naših molbi. Ali pred upornim  posvećenikom,  konačno  se javlja u  obličju koje  je  njemu drago.  Predani  hrišćanin  vidi  Isusa,  hindus  Krišnu, ili boginju Kali, ili Svetlo koje se širi, ukoliko je njegovo  obožavanje impersonalno.

Nevoljno  sam  otvorio  oči  i  ugledao  sveštenika   kako,   u   skladu   s podnevnim običajem, zaključava vrata hrama.  Ustao  sam  sa  svog  skrovitog  mesta pod svodom otvorene  dvorane,  i  zakoračio  u  dvorište.  Kameni  pod  je  bio  vreo od podnevnog sunca.  Opekao  sam  bose noge,  pa  su  me zabolele.

Pobunio  sam  se  u  sebi:  “Božanska  majko,  nisi   došla   u   moju   viziju,   a sada  se  skrivaš  u  hramu  iza  zatvorenih  vrata.  Želim  danas  da  ti  uputim posebnu  molitvu  za  Satiša.”

Istog  trena  je  bila  uslišena  moja  unutrašnja  molba.  Prvo  mi  je  leđima  i

pod nogama prošao hladan talas, oteravši svaku neudobnost. Onda se, na moje zaprepašćenje, hram jako uvećao. Polako su se otvorila njegova ogromna vrata, otkrivajući   kameni   lik  boginje   Kali.

Postepeno se promenio u živo obličje, koje mi je, smešeći se u svom pozdravu klimnulo  glavom,  što  me  je  ispunilo  neopisivom  radošću.  Kao  da  mi je  nevidljiva  sisaljka  isisala  vazduh  iz  pluća.  Telo  mi  se  umirilo,   mada   nije postalo   inertno.

Usledilo je zanosno proširenje svesti. Jasno sam mogao da vidim nekoliko milja levo  preko  reke Gange  i  iza  hrama čitavo područje  Dakšinešvara.  U  svim zgradama zidovi su svetlucali i bili potpuno  prozirni.  Posmatrao  sam  kroz  njih ljude kako na velikoj udaljenosti koračaju tamo-amo.

Iako nisam disao,  a  telo  mi  je  bilo  neobično  mirno,  ipak  sam  mogao slobodno da pomeram ruke i  stopala.  Eksperimentisao  sam  nekoliko  minuta, otvarajući i zatvarajući oči. U oba stanja sam jasno video  celu  panoramu Dakšinešvara.

Poput rengenskih zraka, duhovni pogled prodire kroz svaku materiju. Božansko oko je svuda središte, nigde nije periferija. Stojeći tamo u suncem obasjanom dvorištu, iznova sam spoznao da čovek ponovo nasleđuje svoje večno carstvo u trenutku kada prestane da bude izgubljen Božji  sin,  obuzet materijalnim svetom, zapravo nepostojanim snom poput mehura sapunice. Ako je “bežanje” potreba čoveka zgrčenog u svojoj uskogrudoj ličnosti, može li  se ikakvo bekstvo uporediti sa veličanstvenošću sveprisutnosti?”

U mom blagoslovenom doživljaju u Dakšinešvaru, jedini neobično uvećani predmeti bili su hram i boginjin lik. Sve ostalo je bilo normalnih dimenzija, ali obavijeno oreolom blagog svetla - belog, plavog, kao i svim  pastelnim duginim nijansama. Činilo mi se da mi je telo, sačinjeno od eterične supstance, spremno da poleti. Potpuno svestan svoje materijalne okoline, gledao sam oko sebe, pa

čak i hodao tamo-amo ne prekidajući blaženu viziju.

Iznenada sam, iza zidova hrama, ugledao svog zeta koji je sedeo pod granama trnovitog, svetog  drveta  bel.  Mogao  sam  lako  da  razaberem  tok njegovih misli. Iako donekle ponesen uticajem  svetog  Dakšinešvara,  o  meni  je ipak negativno mislio. Obratio sam se neposredno ljupkom obličju boginje.

Molio sam se: “Božanska majko, zar nećeš duhovno izmeniti muža moje sestre?”

Predivan lik,  koji  je  dotle  ćutao,  odgovorio  mi  je: “Želja ti  je  ispunjena.”

Pogledao sam Satiša sav  srećan.  Kao  da  je  instiktivno  bio  svestan prisustva neke duhovne sile,  nevoljno  je  ustao  sa  zemlje.  Video  sam  ga  kako trči  iza  hrama,  a  potom  mi  se  približio  mašući  rukom.

Sveobuhvatna vizija je nestala. Više nisam mogao da vidim veličanstvenu boginju. Ogroman kip se smanjio na svoju uobičajenu veličinu i više nije bio providan.  Opet  mi  se  telo  kupalo  u  znoju  pod  okrutnim   sunčevim   zracima. Skočio sam  u  zaklon  dvorane  sa  stubovima,  kuda  me  je  ljutiti  Satiš  sledio. Pogledao  sam  na  sat;  bio  je  jedan.  Božanska  vizija  je  trajala  sat  vremena.

Izlanuo  je:  “Ti,  mala  budalo,  sedeo  si  ovde  prekrštenih  nogu  šest  sati  i

škiljio!  Hodao  sam  okolo  i  posmatrao  te.  Gde  je  moje  jelo?  Hram  se  zatvorio, a ti nisi obavestio nadležne. Ostali smo bez ručka!”

U meni je još titrao zanos koji sam osetio u prisustvu boginje. Uskliknuo sam  hrabro:  “Božanska  majka će  te nahraniti!”

Izvan sebe od besa, Satiš je vikao: “Jednom  za  svagda,  voleo  bih  da vidim božansku majku kako će nas ovde nahraniti nenajavljene!” Samo što je to izustio, iz dvorišta nam je prišao sveštenik hrama i obratio mi se:

“Sine, posmatrao sam tvoje lice kako blista dok si  satima  meditirao. Video sam kako si jutros stigao sa svojim društvom i poželeo da odvojim dovoljno hrane za  vaš  ručak.  Hraniti  one  koji  to  unapred  nisu  zatražili,  protivi se pravilima hrama, ali izuzetno ću vama dati ručak.”

Zahvalio sam mu se i pogledao Satiša pravo u oči. Pocrveneo je i oborio pogled, kajući se bez reči. Kada  su nas poslužili   obilnim  ručkom,  koji   je sadržao i mango, čija sezona još nije  bila,  primetio  sam  da  je  apetit  mog  zeta mali. Satiš je bio smeten i zamišljen. Na povratku u Kalkutu ponekada  bi dobacio pogled s razneženim izrazom na licu, ali nije progovorio nijednu reč od trenutka kada nas je sveštenik, kao neposredan odgovor na njegov izazov, pozvao na ručak.

Sledećeg  popodneva,  kada  sam  posetio  svoju  sestru,  srdačnome  je dočekala  rečima:  “Dragi  brate,  dogodilo  se  čudo!  Prošle  večeri  moj  muž   je iskreno  plakao  i  rekao  mi:

Ljubljena  devi149,  srećan  sam  više  nego  što  se  to  može  rečima  iskazati  što

je plan tvog brata dao plod. Popraviću svako zlo koje sam  ti  naneo.  Od  ove večeri,  našu  veliku  spavaću  sobu  koristićemo  kao  mesto  za   pobožnosti. Spavaćemo u tvojoj sobici za meditaciju.  Iskreno  se  kajem  što  sam  ismejavao tvog  brata.  Zbog  svog  sramnog  ponašanja  kazniću   sebe   tako   što   neću razgovarati sa Mukundom, dok ne budem napredovao na duhovnom  putu.  Od danas pa na dalje, svim srcem ću tražiti božansku majku. Jednog dana  ću  je svakako   naći!”

Mnogo godina kasnije, posetio sam  svog  zeta  u  Delhiju.  Bio  sam presrećan videvši da je napredovao na putu samospoznaje, i da  je  blagosloven vizijom  božanske  majke.  Dok  sam  bio  kod  njega,   primetio  sam   da  Satiš  veći deo noći provodi u tajnoj  božanskoj  meditaciji  mada  je  teško  bolestan,  a  danju radi  u  kancelariji.

Palo mi je na pamet da životni vek mog zeta neće biti dug.  Roma  je pročitala  moje  misli.

Rekla mi je: “Dragi brate, ja sam zdrava,  a  muž  mi  je  bolestan.  Uprkos tome,  želim  da  znaš  da  ću  kao  verna  hinduistička  žena  prvo  umreti150    ja.  Neću

živeti još dugo.”

Zatečen značenjem njenih reči, ipak sam u njima  video  bolnu  istinu. Kada mi je  sestra  umrla,  otprilike  posle  godinu  dana,  nalazio  sam  se  u Americi.  Moj  najmlađi  brat  Bišnu  mi  je  detaljno  ispričao  šta  se  desilo.

Rekao je: “Roma i Satiš su  bili  u  Kalkuti  u  vreme  njene  smrti.  Tog jutra je obukla svoju venčanicu, a na pitanje Satiša, čemu ta posebna nošnja, odgovorila je: ‘Danas je poslednji dan da te služim na zemlji.’ Malo  kasnije  je doživela srčani udar. Kada joj je  sin  potrčao  po  pomoć,  rekla  je:  'Ne  ostavljaj me, sine! Beskorisno je. Umreću pre nego što lekar stigne!’ Posle deset minuta, dodirnuvši s poštovanjem stopala svog muža, Roma je svesno napustila  telo, srećna i bez patnje.

“Kad mu je žena umrla, Satish je postao vrlo povučen”, nastavio  je Bishnu. ”Jednoga dana gledali smo fotografiju na kojoj se Roma smešila. 'Zašto se smešiš', iznenada je viknuo Satish kao  da  mu  je  žena  sada  ovde.  'Misliš kako si mudra što si otišla pre mene. Dokazaću ti  da  ne  možeš  dugo  bez mene.  Uskoro  ću  ti  se  pridružiti.'

Premda se u to vreme Satish potpuno oporavio od bolesti i bio savršeno zdrav, umro je bez nekog očevidnog  uzroka  ubrzo  nakon  neobične  primedbe nad  fotografijom.“

Tako su,  znajući  unapred  kad će  umreti,  otišli  oboje,  moja  sestra  Roma  i

čovek koji  se  u  Dakshinesvaru  za  tren  preobrazio  u  ćutljivog  sveca.  Uprkos samome sebi, Satish je gorljivo odgovorio Milostivoj Majci  -  njoj,  koja  se  radi njega  udostojila  da  počasti  kameni  kip.

95        Boginja.  Deva  (uporedi  u  latinskom  deus)  znači  “bog”,  ili  “sjajni”;  od  sanskritskog  korena glagola div, sijati.

96        Žena  hindusa,  ako  umre pre  muža,  smatra  to  znakom duhovnog napretka.  To  je  dokaz  da

mu  je  odano  služila,  to  jest  “umrla  u  vršenju  posla.”

Crkva Svih religija Društva za samorealizaciju,  San Diego, California

 

Stojim  sa  svoje  dve  sestre,  Roma  (levo)    Moja  sestra  Uma,  kao  mlada  devojka i Nalini