Poglavlje 22.
Srce kamenog kipa
Došao sam u kratku posetu mojoj najstarijoj sestri Romi, koja je živela u Kalkuti, u ulici Giriš Vidjaratna. Gledala me je preklinjući da joj pomognem:
“Kao odana hinduistička žena, ne želim da se žalim na svog muža. Međutim, čeznem za tim da vidim kako menja materijalističko shvatanje. Uživa u tome da ismejava slike svetaca koje se nalaze u mojoj sobi za meditaciju. Dragi brate, duboko verujem da mi možeš pomoći.”
Njena molba me je dirnula, jer je u detinjstvu delovala jako duhovno i s velikom ljubavlju je nastojala da ispuni prazninu, koju je u porodici ostavila majčina smrt.
Nasmešio sam se, nastojeći da odagnam njenu tugu, koja se jasno videla na njenom licu tako suprotna njenom uobičajenom spokojnom i vedrom izrazu, i rekao: “Naravno, draga sestro, učiniću sve što mogu.”
Sedeli smo tako neko vreme, moleći se tiho Bogu da nas poduči. Pre godinu dana sestra me zamolila da je uvedem u krija jogu, u kojoj je vidljivo napredovala.
Obuzelo me je nadahnuće, pa sam rekao: “Sutra idem u hram u Dakšinešvaru. Molim te, pođi sa mnom i nagovori muža da nas prati. Osećam, da će mu vibracijama tog svetog mesta božanska majka dirnuti srce. Nemoj da mu kažeš zbog čega idemo.”
Ponadavši se, sestra se složila. Sledećeg dana, bio sam zadovoljan kada sam video da su Roma i njen muž spremni za izlet. Dok je naša kočija kloparala gornjim kružnim putem prema Dakšinešvaru, moj zet Satš Čandra Boze se zabavljao omalovažavanjem duhovnih učitelja iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Primetio sam da Roma tiho plače.
Šapnuo sam joj: “Razveseli se, sestro, nemoj da mu priuštiš još i zadovoljstvo da misli da njegovo ruganje shvataš ozbiljno.”
Satiš je govorio: “Mukunda, kako možeš da se diviš tim šarlatanima? I sama pojava sadhua je odvratna. Ili je mršav kao kostur, ili debeo kao slon.”
Prsnuo sam u smeh. Moja dobrodušna reakcija je ozlovoljila Satiša, koji se nadurio. Kada je kočija stigla do hrama, sarkastično se nacerio. Rekao je: “Pretpostavljam da je ovaj izlet planiran da biste me preobratili.” Pošto sam se okrenuo ne odgovorivši mu, uhvatio me je za ruku i rekao: “Mladi gospodine kaluđeru, nemoj da zaboraviš da nas najaviš upravi hrama za ručak.”
Satiš je hteo da sebe poštedi svakog razgovora sa sveštenicima. Odgovorio sam mu oštro: “Ja idem da meditiram. Ne brini za ručak. Božanska majka će se pobrinuti da ga dobijemo.”
Ogovorio mi je pretećim glasom: “Ne verujem da će božanska majka učiniti išta za mene, već tebe smatram odgovornim za jelo”
Uputio sam se u stubovima omeđenu dvoranu, naspram velikog hrama boginje Kali, ili majke prirode. Odabrao sam položaj u senci jednog od stubova i seo sam u lotos položaj. Mada je bilo tek sedam sati, jutarnje sunce samo
što nije počelo da peče.
Svet se povlačio, dok me je obuzimao blaženi zanos. Usredsredio sam svoj duh na boginju Kali, čiji je kip u Dakšinešvaru posebno obožavao veliki učitelj Šri Ramakrišna Paramahansa. Odgovarajući na njegovo preklinjanje, u ovom hramu kameni kip je često oživljavao i razgovarao sa njim.
Molio sam se: “]utljiva majko kamenog srca, oživljavala si na molbu svog ljubljenog poklonika Ramakrišne, zašto ne uslišiš molbu ovog svog sina, koji takođe čezne za tobom?”
Molio sam sve većim i većim žarom, koji je bio praćen božanskim mirom. Prošlo je pet sati, a ipak boginja, koju sam u sebi vizualizovao, nije odgovarala, pa sam bio donekle obeshrabren. Bog nas ponekad proverava time
što odlaže ispunjenje naših molbi. Ali pred upornim posvećenikom, konačno se javlja u obličju koje je njemu drago. Predani hrišćanin vidi Isusa, hindus Krišnu, ili boginju Kali, ili Svetlo koje se širi, ukoliko je njegovo obožavanje impersonalno.
Nevoljno sam otvorio oči i ugledao sveštenika kako, u skladu s podnevnim običajem, zaključava vrata hrama. Ustao sam sa svog skrovitog mesta pod svodom otvorene dvorane, i zakoračio u dvorište. Kameni pod je bio vreo od podnevnog sunca. Opekao sam bose noge, pa su me zabolele.
Pobunio sam se u sebi: “Božanska majko, nisi došla u moju viziju, a sada se skrivaš u hramu iza zatvorenih vrata. Želim danas da ti uputim posebnu molitvu za Satiša.”
Istog trena je bila uslišena moja unutrašnja molba. Prvo mi je leđima i
pod nogama prošao hladan talas, oteravši svaku neudobnost. Onda se, na moje zaprepašćenje, hram jako uvećao. Polako su se otvorila njegova ogromna vrata, otkrivajući kameni lik boginje Kali.
Postepeno se promenio u živo obličje, koje mi je, smešeći se u svom pozdravu klimnulo glavom, što me je ispunilo neopisivom radošću. Kao da mi je nevidljiva sisaljka isisala vazduh iz pluća. Telo mi se umirilo, mada nije postalo inertno.
Usledilo je zanosno proširenje svesti. Jasno sam mogao da vidim nekoliko milja levo preko reke Gange i iza hrama čitavo područje Dakšinešvara. U svim zgradama zidovi su svetlucali i bili potpuno prozirni. Posmatrao sam kroz njih ljude kako na velikoj udaljenosti koračaju tamo-amo.
Iako nisam disao, a telo mi je bilo neobično mirno, ipak sam mogao slobodno da pomeram ruke i stopala. Eksperimentisao sam nekoliko minuta, otvarajući i zatvarajući oči. U oba stanja sam jasno video celu panoramu Dakšinešvara.
Poput rengenskih zraka, duhovni pogled prodire kroz svaku materiju. Božansko oko je svuda središte, nigde nije periferija. Stojeći tamo u suncem obasjanom dvorištu, iznova sam spoznao da čovek ponovo nasleđuje svoje večno carstvo u trenutku kada prestane da bude izgubljen Božji sin, obuzet materijalnim svetom, zapravo nepostojanim snom poput mehura sapunice. Ako je “bežanje” potreba čoveka zgrčenog u svojoj uskogrudoj ličnosti, može li se ikakvo bekstvo uporediti sa veličanstvenošću sveprisutnosti?”
U mom blagoslovenom doživljaju u Dakšinešvaru, jedini neobično uvećani predmeti bili su hram i boginjin lik. Sve ostalo je bilo normalnih dimenzija, ali obavijeno oreolom blagog svetla - belog, plavog, kao i svim pastelnim duginim nijansama. Činilo mi se da mi je telo, sačinjeno od eterične supstance, spremno da poleti. Potpuno svestan svoje materijalne okoline, gledao sam oko sebe, pa
čak i hodao tamo-amo ne prekidajući blaženu viziju.
Iznenada sam, iza zidova hrama, ugledao svog zeta koji je sedeo pod granama trnovitog, svetog drveta bel. Mogao sam lako da razaberem tok njegovih misli. Iako donekle ponesen uticajem svetog Dakšinešvara, o meni je ipak negativno mislio. Obratio sam se neposredno ljupkom obličju boginje.
Molio sam se: “Božanska majko, zar nećeš duhovno izmeniti muža moje sestre?”
Predivan lik, koji je dotle ćutao, odgovorio mi je: “Želja ti je ispunjena.”
Pogledao sam Satiša sav srećan. Kao da je instiktivno bio svestan prisustva neke duhovne sile, nevoljno je ustao sa zemlje. Video sam ga kako trči iza hrama, a potom mi se približio mašući rukom.
Sveobuhvatna vizija je nestala. Više nisam mogao da vidim veličanstvenu boginju. Ogroman kip se smanjio na svoju uobičajenu veličinu i više nije bio providan. Opet mi se telo kupalo u znoju pod okrutnim sunčevim zracima. Skočio sam u zaklon dvorane sa stubovima, kuda me je ljutiti Satiš sledio. Pogledao sam na sat; bio je jedan. Božanska vizija je trajala sat vremena.
Izlanuo je: “Ti, mala budalo, sedeo si ovde prekrštenih nogu šest sati i
škiljio! Hodao sam okolo i posmatrao te. Gde je moje jelo? Hram se zatvorio, a ti nisi obavestio nadležne. Ostali smo bez ručka!”
U meni je još titrao zanos koji sam osetio u prisustvu boginje. Uskliknuo sam hrabro: “Božanska majka će te nahraniti!”
Izvan sebe od besa, Satiš je vikao: “Jednom za svagda, voleo bih da vidim božansku majku kako će nas ovde nahraniti nenajavljene!” Samo što je to izustio, iz dvorišta nam je prišao sveštenik hrama i obratio mi se:
“Sine, posmatrao sam tvoje lice kako blista dok si satima meditirao. Video sam kako si jutros stigao sa svojim društvom i poželeo da odvojim dovoljno hrane za vaš ručak. Hraniti one koji to unapred nisu zatražili, protivi se pravilima hrama, ali izuzetno ću vama dati ručak.”
Zahvalio sam mu se i pogledao Satiša pravo u oči. Pocrveneo je i oborio pogled, kajući se bez reči. Kada su nas poslužili obilnim ručkom, koji je sadržao i mango, čija sezona još nije bila, primetio sam da je apetit mog zeta mali. Satiš je bio smeten i zamišljen. Na povratku u Kalkutu ponekada bi dobacio pogled s razneženim izrazom na licu, ali nije progovorio nijednu reč od trenutka kada nas je sveštenik, kao neposredan odgovor na njegov izazov, pozvao na ručak.
Sledećeg popodneva, kada sam posetio svoju sestru, srdačnome je dočekala rečima: “Dragi brate, dogodilo se čudo! Prošle večeri moj muž je iskreno plakao i rekao mi:
Ljubljena devi149, srećan sam više nego što se to može rečima iskazati što
je plan tvog brata dao plod. Popraviću svako zlo koje sam ti naneo. Od ove večeri, našu veliku spavaću sobu koristićemo kao mesto za pobožnosti. Spavaćemo u tvojoj sobici za meditaciju. Iskreno se kajem što sam ismejavao tvog brata. Zbog svog sramnog ponašanja kazniću sebe tako što neću razgovarati sa Mukundom, dok ne budem napredovao na duhovnom putu. Od danas pa na dalje, svim srcem ću tražiti božansku majku. Jednog dana ću je svakako naći!”
Mnogo godina kasnije, posetio sam svog zeta u Delhiju. Bio sam presrećan videvši da je napredovao na putu samospoznaje, i da je blagosloven vizijom božanske majke. Dok sam bio kod njega, primetio sam da Satiš veći deo noći provodi u tajnoj božanskoj meditaciji mada je teško bolestan, a danju radi u kancelariji.
Palo mi je na pamet da životni vek mog zeta neće biti dug. Roma je pročitala moje misli.
Rekla mi je: “Dragi brate, ja sam zdrava, a muž mi je bolestan. Uprkos tome, želim da znaš da ću kao verna hinduistička žena prvo umreti150 ja. Neću
živeti još dugo.”
Zatečen značenjem njenih reči, ipak sam u njima video bolnu istinu. Kada mi je sestra umrla, otprilike posle godinu dana, nalazio sam se u Americi. Moj najmlađi brat Bišnu mi je detaljno ispričao šta se desilo.
Rekao je: “Roma i Satiš su bili u Kalkuti u vreme njene smrti. Tog jutra je obukla svoju venčanicu, a na pitanje Satiša, čemu ta posebna nošnja, odgovorila je: ‘Danas je poslednji dan da te služim na zemlji.’ Malo kasnije je doživela srčani udar. Kada joj je sin potrčao po pomoć, rekla je: 'Ne ostavljaj me, sine! Beskorisno je. Umreću pre nego što lekar stigne!’ Posle deset minuta, dodirnuvši s poštovanjem stopala svog muža, Roma je svesno napustila telo, srećna i bez patnje.
“Kad mu je žena umrla, Satish je postao vrlo povučen”, nastavio je Bishnu. ”Jednoga dana gledali smo fotografiju na kojoj se Roma smešila. 'Zašto se smešiš', iznenada je viknuo Satish kao da mu je žena sada ovde. 'Misliš kako si mudra što si otišla pre mene. Dokazaću ti da ne možeš dugo bez mene. Uskoro ću ti se pridružiti.'
Premda se u to vreme Satish potpuno oporavio od bolesti i bio savršeno zdrav, umro je bez nekog očevidnog uzroka ubrzo nakon neobične primedbe nad fotografijom.“
Tako su, znajući unapred kad će umreti, otišli oboje, moja sestra Roma i
čovek koji se u Dakshinesvaru za tren preobrazio u ćutljivog sveca. Uprkos samome sebi, Satish je gorljivo odgovorio Milostivoj Majci - njoj, koja se radi njega udostojila da počasti kameni kip.
95 Boginja. Deva (uporedi u latinskom deus) znači “bog”, ili “sjajni”; od sanskritskog korena glagola div, sijati.
96 Žena hindusa, ako umre pre muža, smatra to znakom duhovnog napretka. To je dokaz da
mu je odano služila, to jest “umrla u vršenju posla.”
Crkva Svih religija Društva za samorealizaciju, San Diego, California
Stojim sa svoje dve sestre, Roma (levo) Moja sestra Uma, kao mlada devojka i Nalini