Spoznaje: sadašnjost i budućnost 

Troje pacijenata koje je „progovorilo onim glasovima,  isto  kao Fred, došlo je na sledeći tretman. Baš kao što  sam  predvideo, bum -  jedno za drugim,  zabacivali  su  glave,  zakovrtali  očima, jezici su im se pomerali, a vazduh vrlo čujno izlazio iz usta... i šta su rekli ?

Tu smo da ti kažemo da nastaviš da radiš to što radiš. To što radiš je donošenje svetlosti i informacije na planetu. Iste rečenice koje je izgovo- rio Fred. Ali ti pacijenti nisu poznavali Freda. Štaviše, nisu se ni međusob­ no poznavali.

Dvojc njih dodalo je i ovu rečenicu: To što ti radiš jeste rekonekcija lanaca.

Treći pacijent rekao je nešto malčice drugačije: To što ti radiš jeste re- konekcija  struna.

Sledeći put kad je došao, Fred mi je rekao da mu se dogodilo i automatsko pisanje-a poslednja rečenica, ispisana njegovim rukopi- som (odnosila se na mene), glasila je: To što on radi jeste rekonekcija struna.

Dva dana kasnije, još nekoliko pacijenata počelo je da izgovara ove rečenice. Kasnije sam ih diskretno pitao i ustanovio da, sem Freda, niko od njih nije dosad imao ovakvih iskustava.

Međutim, iz ko zna kog razloga, odabrani su kao sredstva za prenos ovih glasova i, bez obzira na to koje su im druge reči izlazile iz usta, svi su ponavljali  šest  istih  rečenica:

1.   Tu smo da ti kažemo da nastaviš da radiš to što radiš.

2.   To što radiš je donošenje svetlosti i informacije na planetu.

3.   To što radiš je rekonekcija lanaca.

4.   To što radiš je rekonekcija struna.

5.  Moraš da znaš da si master.

6.   Došli smo zbog tvoje reputacije.

Pomislio sam: U redu, to što radiš je donošenje svetlosti i informacija na planetu...  i čekao da dobijem te informacije...

Koje, nekako, nisu pristizale.

U redu, onda, pomislio sam - informacije o čemu? Kako se gaji dži- novsko voće? Kako se podiže interplanetarni odbrambeni sistem ? Kako se konstruišu leteći tanjiri? I dalje nisam imao predstavu šta se događa.

Iščezavanje

Strpljivo sam čekao da obećanja izrečena u onim rečenicama počnu da se ispunjavaju, ali aprila 1994. stvari su počele da se menjaju. Prvo, kao da su se glasovi s mukom probijali. Nestajalo je one lakoće s kojom su ljudi nevoljno počinjali da ih kanališu, a sama kanalisanja su se proredila. Šta- više, njihov broj je naglo i drastično opao.

A onda su sasvim prestala. S izuzetkom Freda, više nije bilo kanalisa­ nja, nije bilo glasova.

Pre toga, umeo sam tu i tamo da se upitam nije li cela stvar bila šala. Nije li, možda, moja recepcionarka nasumično birala pacijente i poduča­ vala ih: „Evo, ovo su rečenice koje treba da kažete. Dobro pazite da doktor ne primeti papir."

A sad su glasovi nestali, a ja sam znao da to nije bila šala. Nije moglo biti stvarnije. Morio me je osećaj praznine. Te čudne pojave postale su, naposletku, središte mog života. Kako je moguće da su se okončale?

Do trenutka kad su kanalisanja prestala, onih šest rečenica čuo sam od više od pedeset osoba, koje se međusobno nisu poznavale. Zapamtite da, osim Freda, niko od njih nije nikad ranije kanalisao - a neki od njih bili su toliko uznemireni tim iskustvom da više nikada nisu došli u moju ordina­ ciju. S obzirom na ove dokaze, kao i na izvanredno detaljne opise različi­ tih stvorenja, postalo mi je jasno da se, u toku isceliteljske seanse, osim mene i pacijenta u prostoriji nalazi još neko. I da ta druga osoba ili „biće" govori kroz telo osobe na stolu. Ne znam da li su „kanalizatori" bili kao ra-dio-prijemnici koji su hvatali signale što dopiru iz čitavog kosmosa, ili su svi hvatali isti signal iz jednog centralnog izvora, ali pretpostavljam da to i nije važno. Poruka je stigla, jasna i glasna.

To je moglo da bude objašnjenje za nagli prestanak kanalisanja:poru- ka mi je bila preneta. Nije bilo šanse da neko, pa ni ja sam, porekne da se dešavalo nešto stvarno i dalekosežno. Premda sam i dalje žudeo za podr- škom kanalisanih bića, izvor je odlučio da sam dobio sve što mi je bilo po- trebno. Bilo je vreme da prestanem da tražim još i da dozvolim sebi da vi- dim ono što mi je već dato.

Kad prolazite kroz iskustvo poput ovog, znate da ste u kontaktu s nečim što nije odavde. Vrlo brzo sam napustio teoriju o smicalici i čekao. Ali kad tajanstvene „informacije" koje je trebalo da dobijem i dalje nisu pristizale, praznina se produbila. Šta sam to uradio pa su me glasovi napustili?

Međutim, i dalje sam osećao one senzacije u rukama i nastavljao sam da radim s pacijentima isto kao i dotad. Lečenja su se nastavljala. Zapravo, baš u tom periodu je Geri došao kod mene i imali smo ono što smatram prvim "velikim" izlečenjem. Stoga sam, uprkos očaju zbog toga što ne dobijam obećane informacije, nastavljao da radim s pacijentima i pomeram ruke nad njima kao i do tada. Tu i tamo, njihovi facijalni mišići - naročito oni oko usta- počeli bi da se pomeraju, ali više niko nije zaista progovorio.

I dalje, posle seansi, ti pacijenti ispričali bi mi da su „videli" neke stva- ri. Često su priče bile slične: određeni oblici, određene boje... i određene osobe.  Zovite ih anđelima, vodičima, bićima, duhovima, kako vam drago.

Ali šta god da su bili, na osnovu opisa koje sam dobio znam da su obično izgledali baš kao stvarni ljudi.

Spoznaje i potvrde

Otprilike u isto vreme kad sam „dobio" spoznaju da sam obdaren veli­ kim darom i odlučio da ga prihvatim, dobio sam i poziv od producenata TV emisije pod nazivom Druga strana, u kojoj su predstavljali priče o svim vrstama paranormalnih pojava. Čuli su za mene i želeli su da se poja­ vim u programu. Pristao sam i poveo Gerija sa sobom, da bih ispričao nje- govu priču.

Posle emitovanja te emisije, sredinom 1995, u moju ordinaciju počeli su da dotiču ljudi iz cele zemlje. Žena po imenu Mišel došla je iz Sisajda u Oregonu. Dok je ležala na stolu, pomerao sam ruke iznad nje i posmatrao

njene nevoljne mišićne reakcije na protok energije. To je bilo sve što sam video. Ali kad sam završio, otvorila je oči i rekla: „Videla sam ženu. Mislim da je ona anđeo čuvar. I rekla mi je da će mi biti bolje, da ću biti izlečena."

Mišelina priča

Lekari su kod Mišel dali dijagnozu sindroma hroničnog zamora i fi- bromijalgije. Njeni simptomi bili su tako žestoki da su mnogi od lekara koji su je pregledali pomislili da kod nje postoje i druge komplikacije. Zbog toga su joj prepisali čitavo mnoštvo sredstava protiv bolova i drugih lekova. Njen život je bio vrzino kolo bola i iscrpljenosti. Male stvari, kao što su pranje sudova ili kuvanje ručka, ili čak najobičnije jutarnje ustaja­ nje iz kreveta, prerasle su u složene poduhvate koje je ponekad bilo nemo­ guće izvesti do kraja. Muž je povremeno morao i po četiri puta u toku noći da je nosi pod vreo tuš, samo da bi joj ublažio bolove. Nije mogla da jede i spala je na svega 87 funti težine 19.

Jedne večeri, kad su svi ostali u kući zaspali, progutala je nekoliko ša- ka tableta protiv bolova, nasumično ih pomešavši. Dok su lekovi počinjali da deluju, zatekla je sebe kako se moli: „Molim te, Bože, pomozi mi. Ne želim da živim ovako, ali ne želim da napustim svoje dečake." Osećala je da jednostavno ne može više da izdrži da bude bolesna, ali nije znala oda­ kle da traži pomoć.

Mora biti da je zaspala na podu, jer sledeće čega se seća jeste da ju je probudilo jutarnje sunce koje je dopiralo kroz prozor kupatila. Osećajući se bolesno i iscrpljeno, odvukla se do kauča. Ležeći tamo, uključila je TV-na kojem se upravo davao neki tok-šou. Među učesnicima emisije bio sam i ja, zajedno s nekoliko lekara. Vodio se razgovor o mojim pacijentima i činjeni­ ci da su mnogi od njih bili izlečeni od neobičnih boljki. Gledala je dok sam objašnjavao da je do izlečenja došlo uz pomoć „više sile" koja je nekako do­ šla kroz mene. Mišel je pozvala TV stanicu i zatražila moj broj telefona.

Njena prva seansa započela je u tihoj sobi, s prigušenim svetlima i umirujućom atmosferom. Stavio sam prst iznad njenog srca i smesta je za­ pala u lak san. Potom sam držao ruke iznad njene glave. Toplota je ušla u njeno telo i okružila ga. Nivo energije u prostoriji postao je vrlo intenzi­ van, jer su njene oči počele da se pomeraju levo-desno, a prsti su joj se po­ kretali kao lutke na koncu. Simultano je prolazila kroz kontinuirane, ne­ voljne pokrete desnog kolena.

19 39,5 kg (prim. prev.)

U određenom trenutku, ostavio sam je načas samu. Kad sam se vratio, Mišel je rekla da je imala izrazito snažan osećaj da je još neko ušao u sobu. Čula je nežan ženski glas, koji je pokušavao da joj saopšti svoje ime. Bilo joj je teško da ga jasno razazna, jer se komunikacija odvijala nečim što se moglo opisati samo kao „skoro pa" glas. Isprva, Mišel je mislila da je žena prilično arogantna, ali potom je shvatila da je prosto nervozna zato što je Mišel ne razume u potpunosti.

Žena je rekla da je ona Mišelin anđeo čuvar i da se zove Parsli, Parsel ili tako nekako."

Naposletku je ipak razgovetno čula ime: Parsilija. Tada je žena anđeo rekla nešto veoma čudno. Rekla je Mišel: Bićeš izlečena. I treba da odeš na televiziju i ispričaš o tome. U skladu s mojim tadašnjim načinom raz- mišljanja, to nije nešto što bi anđeo rekao. Ipak, nisam imao pravo na urednički komentar. Lekari su za Mišel uradili sve što su mogli, ali Parsili- jino prisustvo reklo joj je da njen život sada ponovo počinje.

Posle te seanse, Mišel se vratio apetit.

Njena druga seansa, sutradan, bila je podjednako uzbudljiva. Anđeo čuvar se vratio. Ponovo je nekoliko regija na Mišelinom telu postalo vru- će, a potom se opustilo i postalo toplo. Bila je toliko topla da su joj čak i noge poprimile sjajnoružičastu boju. Ponovo je Parsilija nekoliko puta ponovila Mišel da je izlečenje u toku. Štaviše, Mišel je posle druge seanse imala toliko energije da je odlučila da ode u kupovinu sa svojom majkom. Dok su šetale gradom, majka je čak nekoliko puta Mišel morala da upozo­ri da uspori. Bio je to prijatan šok za obe.

Za vreme Mišeline treće i četvrte seanse, anđeo joj je rekao da je izle- čena i da će postepeno primetiti i druge promene. Mišel je viđala cveće u bojama kakve nikada ranije nije videla i osećala je sreću svuda oko sebe. U trenutku je shvatila da svako ima svoju svrhu. Takođe joj je rečeno da provodi više vremena sa svojim sinovima.

Mišelin život vratio se u normalu. Dobila je na težini, počela svakodnev­ no da vežba, a počela je i da radi puno radno vreme u sopstvenoj firmi.

Malo znanja

Pre no što je Mišel došla u moju ordinaciju, brojni pacijenti su mi rekli da su videli anđele ili bića u ljudskom obličju. Ipak, nijedna od priča koje sam čuo nije bila tako detaljna i podrobna kao njena. Pa, dobro, razmi­ šljao sam, šta si ti očekivao? Pogledaj šta radiš -neizbežno je da privlačiš ljude koji umišljaju da vide anđele.

Mesec ili dva posle Mišelinog izlečenja, u moju ordinaciju došao je čovek iz Beverli hilsa. Nije bio bolestan; jednostavno je čuo za ono što se dešava u mojoj ordinaciji i želeo je da i sam to doživi.

Posle seanse, otvorio je oči i rekao: „Video sam jednu ženu, koja mi je rekla da vam kažem da je bila tu i da ćete vi već znati ko je ona. Najpre sam pomislio da je pomalo arogantna, ali posle sam shvatio da se prosto nervi­ra zbog toga što ne može razgovetno da mi saopšti svoje ime. Parsli ili ta­ ko nekako. A onda mi je rekla: 'Ako budete izlečeni, hoćete li da odete na televiziju i ispričate o tome?'"

Prenerazio sam se. Ko je bila ta Parsli, anđeo za propagandu? Ne - ona je bila dokaz.

Nikad više nisam video tog čoveka. Nije poznavao nikog od mojih ostalih pacijenata - a ipak je znao za ženskog anđela neobičnog imena.

Stvari su se tek zahuktavale.

Iz Nju Džersija je  avionom doputovala žena sa jedanaestogodišnjom ćerkom obolelom od skolioze, iskrivljenosti kičme. Posle seanse, devojči-- ca je otvorila oči, delujući prilično iznenađeno. Postavio sam joj  sad već standardno pitanje: „Šta se događalo? Šta si primetila?"

„Pa", rekla je, „videla sam jednog malog šarenog papagaja, koji mi je rekao da se zove Džordž. A onda više uopšte nije bio papagaj; nije čak bio ni bilo kakav oblik života."

Oblik života, rekla je.  Njene reči. Jedanaestogodišnja devojčica.

,,I onda je", dodala je devojčica, „jednostavno postao moj prijatelj."

Nedugo potom, u ordinaciju je došao odrastao muškarac, takođe na seansu. Kad smo završili, rekao je: „Zatekao sam se na toj statui, mermer- noj dvorišnoj statui kakve su pre mnogo vekova stajale oko starih rimskih ili grčkih ribnjaka. Gledajući niz svoju desnu ruku, ugledao sam maleckog šarenog papagaja. Rekao mi je da se zove Džordž. A onda više uopšte nije bio papagaj; postao je prosto moj prijatelj."

Ako izuzmemo činjenicu da nije pomenuo „oblik života", bila je to priča koju sam već čuo od one devojčice - od reči do reči.

Kad sam rešio da svojoj sestri od tetke, čije sam mišljenje cenio, obja­ snim šta se događa u mom životu, osetio sam se još ranjivije nego inače.

Duboko sam udahnuo i hrabrio sebe slušajući kako rečenice poput „izbili mi mi plikovi na dlanu" i „moji pacijenti gube svest i govore tuđim glaso­ vima" izlaze iz mojih usta meni nesvojstvenim stidljivim tonom.

,,Da je reč o nekom drugom, a ne o tebi", rekla je kad sam završio, „ne bih mu poverovala. Ali znam da ti ne bi izmislio ovako nešto. Poznajem te celog života. Ti si stabilan, čak i previše." Čuvši ovo od svoje sestre od tet­ ke, koja me je čuvala kad sam bio mali, iznenada sam shvatio da nemam pojma kakav utisak ostavljam na ljude - ili da se način na koji me doži- vljavaju drugi toliko razlikuje od načina na koji sam doživljavao samog sebe. Nisam imao pojma da će mi tako mnogo ljudi reći da mi veruju, kad sam im rekao šta se dešava, ,,zato što si to ti", ,,zato što si tako stabilan",

„zato što si tako realan", ,,zato što si tako skeptičan".

Stabilan. Realan. Skeptičan. Znao sam da sam pomalo skeptičan - ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što im nisam zaista verovao kad su mi re­ kli da smatraju da sam stabilan. Hoću da kažem, jesam mislio o sebi kao o sta- bilnoj osobi, s obema nogama čvrsto na zemlji (povremeno, u svakom sluča- ju), ali sasvim izvesno nisam shvatao da me i drugi doživljavaju kao takvog.

Uprkos toj podršci, trebalo mi je neko vreme dok nisam saopštio rodi­ teljima šta se događa u mom životu. Nikad neću zaboraviti reakciju svog oca: ,,Nemoj nikad da odeš iz te ordinacije!" Kao da su anđeli, poput onog duha koji je nekad opsedao zgradu u Melrouz plejsu, bili nekako vezani baš za tu adresu.

Srećom, lečenja su se, uključujući i njihov aspekt doživljaja u vidu an- anđela i boja, dešavala isto tako uspešno i kad sam bio na putu, tako da sam znao da su ta bića, sve i da su stvarno vezana za Melrouz plejs, u najmanju ruku sposobna da proveravaju moj raspored i organizuju sopstveni prevoz do mog odredišta.

Ruku na srce, pored te silne reke ljudi koja se slivala kod mene, nisam ni morao mnogo da putujem.

Hrabrost da se istupi

Lečenja su sa vremenom postajala sve čudesnija. A ipak, iako su re- zultati bili plodonosni, kao da mi, sami po sebi, nisu bili dovoljni. I dalje sam želeo da znam zašto se ona događaju. Kakvo je značenje tog fenome­ na? Odakle dolazi? Imao sam bezgraničnu potrebu da to shvatim.

Odlučio sam da prisustvujem trodnevnom seminaru dr Dipaka Čopre. (Dr Čopra je, zna se, jedna od vodećih ličnosti u modernoj sintezi medici-ne i duhovnosti, uključujući i objedinjavanje kvantne fizike sa drevnom mudrošću.) Auditorijum se najvećim delom sastojao od lekara i drugih profesionalaca. Valjda zbog neobičnog uspeha sa Brajanom Vajsom, po­ mislio sam da ću možda uspeti da ugrabim priliku da postavim dr Čopri diskretno pitanje koje bi moglo da donekle rasvetli ono što se događalo sa mnom i tim lečenjima. Primetio sam da su na pojedinim mestima u prosto­ riji postavljeni stalci s mikrofonima za koje se činilo da su namenjeni uče­ stvovanju publike.

Seminar je odmicao, ali niko od osoblja nije pominjao ni mikrofone ni mogućnost interakcije publike. Vreme je prolazilo. Konačno, neposredno pre pauze za ručak drugog dana, uvideo sam da ne mogu više da izdržim. Podigao sam ruku i upitao dr Čopru da li će, u nekoj fazi seminara, odgo­ varati na pitanja iz publike.

Dr Čopra me je iznenadio odgovorivši mi pitanjem: ,,A imate li vi ne­ ko pitanje?"

„Da, imam", odvratio sam.

„Onda pridite mikrofonu i postavite ga."

Dok sam prelazio naizgled beskrajnu udaljenost do najbližeg mikro­ fona, postao sam svestan sve glasnijeg zvuka svojih koraka, koji je bio u suštoj suprotnosti s iznenadnom tišinom u prostoriji, prožetom vrlo gla­ snim mislima koje su se prosto rojile:

Ko je sad pa  ovaj?

Što baš on da dobije priliku da postavi pitanje? Ja sam hteo da pitam nešto.

Dosad smo već mogli da sedimo i ručamo.

I poslovično...

Bolje bi mu bilo da je nešto pametno.

Kad sam prišao mikrofonu, dr Čopra me je podstakao: „Dakle, kako glasi vaše pitanje?'

Nisam znao. Još uvek ga nisam formulisao. Da bi stvar bila još gora, odjednom sam shvatio da, budući da dr Čopra ne zna za sve ono što se od avgusta 1993. izdešavalo u mom životu, neću moći da mu postavim pita­ nje čak ni nakon što budem znao kako ono glasi. Stoga sam pokušao da mu, u što kraćim crtama, objasnim šta se događalo-uključujući i glasove, krvarenje i plikove. Nadao sam se da će se, posle tog uvoda, savršeno pita­ nje samo od sebe iskristalisati u mom umu.

Na kraju tog mog sinopsisa, zatekao sam sebe kako kažem: „Molim vas, nemojte misliti da ne znam kako ovo zvuči, jer znam. Ali pitao sam se imate li nekakvih saznanja o tome ili nekih saveta?"

To čak nije bilo ni pitanje u pravom smislu reči. Posmatrao sam kako se dr Čopra naginje napred s mesta na kojem je stajao na bini.

Potom je upitao: „Kako se prezivate?" Iznenađeno sam ustuknuo. „Perl", izustio sam.

Klimnuo je glavom. „Čuo sam za vas." Prešao je pogledom po publici.

,,I hoću da svi prisutni znaju da je sve što je ovaj čovek maločas rekao isti­ na. " Pred svima u prostoriji, pozvao me je da dođem u Čoprin centar u La Juli (blizu San Dijega) da bi se obavila neka istraživanja.

Potom je usledio njegov savet: „Ostanite dete u duši." Četiri reči koje toliko znače.

Neću ih nikad zaboraviti.

Počeci istraživanja

Kao što mi je i rečeno da očekujem, sve više i više televizijskih produ- cenata počelo je da traži da se pojavim u njihovim emisijama. Televizija Foks želela je da me intervjuiše za vreme velike konvencije u San Franci- sku, ujedno s još nekima, poput dr Endrua Vejla, lekara sede brade i autora bestselera Dobra ishrana za optimalno zdravlje 21, koji vodi vrlo očigledan rat u korist konsolidovanja „tradicionalne" i „alternativne" medicine.

Pre no što sam otišao iz Los Anđelesa na seminar, sasvim neočeki- vano dobio sam i-mejl od svojih roditelja. Rekli su mi nešto vrlo izne- nađujuće: moj otac i otac dr Vejla su, pre više godina, zajedno sedeli u raznim opštinskim odborima u mom rodnom gradu. Moji roditelji i nje- govi su, štaviše, bili prijatelji. Nekim slučajem, sve dotad nisam znao ništa o tome.

Potom mi je mati ispričala nešto vrlo dirljivo  u vezi s ocem dr Vejla, Denom. Priča je glasila ovako: početkom osamdesetih, mom ocu je urađen četvorostruki bajpas. Dok se oporavljao od operacije, Den Vejl, srdačan i saosjećajan čovek, poslao je pisamce - ali ne njemu, već mojoj majci. U njemu je naglasio da većina ljudi u takvim teškim trenucima šalje pisma sa lepim željama osobi  koja je u bolnici, zaboravljajući  da je upravo osoba koja je ostala kod kuće često ona kojoj je potrebna podrška. Njegovo pi- smo odisalo je dobrotom i ohrabrenjem, i bilo je to nešto što moji roditelji

nisu nikad zaboravili. Den Vejl je u međuvremenu preminuo, a moji rodite lji su mislili da bi njegovom sinu možda bilo drago da čuje na koji je način njegov otac dotakao naše živote. Napisali su dr Vejlu pismo i zamolili me da mu ga predam.

Endru Vejl se slučajno zatekao u foajeu hotela upravo kad sam se pri­ javljivao na seminar. Predstavio sam mu se i dao mu pismo. Upitao je da li bi bilo moguće da dobije pismo koje je napisao njegov otac, da bi ga poka­ zao svojoj majci. Razmenili smo još nekoliko učtivih reči i mislio sam da se posle toga više nećemo ni videti.

Iste večeri, telefonom me je pozvala žena koja ne samo da je organizo- vala intervjue za televiziju Foks, nego ih je vodila. Prethodne nedelje do- živela je saobraćajnu nezgodu u kojoj je polomila nekoliko rebara, tako da je morala da hoda pomoću štapa, a polomljena rebra dozvoljavala su joj samo vrlo plitko disanje. Jedva je govorila - ne baš zgodna okolnost za ne­ koga ko treba da vodi intervju. Upitala me je da li bih te večeri mogao da odradim jednu seansu s njom. Odgovorio sam da bi mi bilo zadovoljstvo, Međutim, kako se ispostavilo, bilo je i više od toga. Ispostavilo se da je to bio još jedan deo slagalice sinhronizama.

Sledećeg jutra pojavio sam se u vreme dogovoreno za intervju i usta­ novio da je intervju s dr Vejlom zakazan neposredno nakon mog. Tako se dogodilo da su nam se ukrstili putevi - njegov, novinarkin i moj. Kad je dr Vejl ušao, novinarka mi je upravo zahvaljivala na sinoćnjoj seansi, obja­ šnjavajući da joj više nije potreban štap i da sada može da diše dublje, do­ voljno normalno da bi mogla da vodi intervjue.

Dr Vejl je upitao šta sam uradio. Nakon što sam mu objasnio, onoliko koliko sam mogao, pozvao me je da dođem na Univerzitet u Arizoni i obratim se naučnicima uključenim u njegov Program integralne medicine (PIM). Tim pozivom ukazao mi je čast koju sam rado prihvatio. To me je dovelo do dr Gerija E. R. Švarca, koji se nalazi na čelu Odseka za ljudske energetske sisteme pri Univerzitetu u Arizoni. Zajedno sa svojom supru­ gom, dr Lindom G. S. Rasek, autor je knjige Univerzum žive energije, koja razjašnjava ideju da je sve, na svim nivoima postojanja, živo i da evoluira. Ova knjiga nastoji da objasni ne samo neke od najvećih zagonetki kon­ vencionalne nauke, već i misterije kao što su homeopatija, život posle smrti i parapsihičke sposobnosti 22.

Dr Švarc me je pozvao da ponovo dođem na Univerzitet, da bi oba­ vio istraživanja u vezi sa mojim isceliteljskim sposobnostima. Prihva­ tio sam.

22     Misli se na tzv. paranormalne psihičke sposobnosti (prim. prev.)

Raskršća

Stvari su se odvijale sve brže. Bio sam u iskušenju da prosto pustim da me bujica ponese, ali da li smem to da uradim? Postojale su i neke druge stvari koje je trebalo uzeti u obzir. Uložio sam znatan deo života u zasni- vanje uspešne privatne firme, a cela ova rabota s „isceljujućom energi- jom"  i„kanalisanjem duhova" nije joj  ni najmanje doprinosila.  Kao prvo, već sam pomenuo   da su neki moji pacijenti koji su kanalisali bili toliko uz- drmani tim iskustvom da jednostavno nisu više nikad došli kod mene. Me- đutim, to i nije bilo ono najgore. Zamislite da odete kod svog kiropraktiča- ra i čujete vrlo čudne glasove koji dopiru iz susednih prostorija. Verovat-no biste se koješta zapitali ...

Više puta sam rekao sebi: „Ti nisi normalan. Moraš da otplaćuješ hipo- teku, kredit za kola - a imaš i veliku ordinaciju, koja mora dobro da radi ako hoćeš da sastavljaš kraj s krajem: Bolje bi ti bilo da se držiš kiropraktike." Ali to nije bilo ono na šta su mislila bića kad su rekla: Tu smo da ti ka- žemo da nastaviš da radiš to što radiš, i ja sam to znao. Stoga sam nastavio da radim ovu novu „stvar". I činio sam to čak i u periodima kad isceljenja nije bilo ili su bila ređa. Bilo kako bilo, nastavljao sam da radim sa ovom energijom. Nastavio sam da radim to što radim.

Zašto baš ja? Nisam mogao a da se ne zapitam. Neko mi reče da je ovo pitanje koje postavlja ego, ali kad vam se život okrene naglavce, a osnov­ na načela stvarnosti koja ste prihvatali od rođenja prestanu da važe, posta­ je teško ne postaviti ga.

Zatekao sam sebe da ponovo razmišljam o onim rečenicama. To što radiš je donošenje svetlosti i informacije na planetu. Očigledno, to je zna- čilo da u celoj priči postoji i nešto više od pukog „lečenja" ljudi, barem ka- da govorimo o uobičajenom značenju reči „lečiti". Moraš da znaš da si ti muster takode je imalo vrlo snažne konotacije. Problem je bio u tome što nikako nisam uspevao da zamislim sebe kao naročito pogodnog kandidata za status mesije. Voleo sam piće, klopu, zabavu, noćne provode. Jeste, tačno je da je moje oduševljenje - u nekim slučajevima i opsednutost - ovim razonodama umnogome iščilela od onog dana na plaži Venis, a još više od dana kad sam stajao na prozoru ordinacije i posmatrao Gerija kako se s mukom penje uz stepenice. Pa, ipak, mora da su postojali drugi ljudi koji bi delovali daleko „dostojnije", tako da ovo uopšte nije imalo logike.

Delom bi razlog mogao da bude moj dug jezik: ni najmanje se ne ustručavam da stanem pred ljude i govorim o ovim stvarima. To može da bude i zbog toga što sam u stanju da premostim jaz. Delujem kao fino i pristojno čeljade i posedujem sposobnost da se vrlo jasno i razumljivo predstavim u bolnicama i na univerzitetima, gde me često pozivaju da pred lekarima, profesorima i istraživačima govorim o nečemu što je u najmanju ruku „nesvakidašnje". Isto tako, nalazim da mi nije ni najma­ nji problem da razgovaram sa onima koji za sebe tvrde da su metafizički spiritualisti, tj. medijumi. Premda su pripadnici ovih dveju grupa koje egzistiraju na suprotnim krajevima spektra, skloni da najveći deo vreme­ na provode vičući jedni na druge ili nastojeći da se međusobno ignorišu, ja kao da posedujem sposobnost da ih uzmem za ruke i predstavim jedne drugima, kao ljude koji možda imaju zanimljivih zajedničkih tema za razgovor.

Ili sam, možda, na kraju krajeva, odabran još davno pre no što sam bio kadar da razmišljam o tome. Možda su me odabrali one noći kad sam se rodio, a moja mati vratila iz mrtvih, iste one noći kad je veličanstvena Sve- tlost rekla mojoj majci da mora da se vrati u život, jer ima zadatak koji mo­ ra da obavi: da podiže mene. Možda mi je još tada određen moj budući po­ ziv. I vrlo je moguće da se sada, zapravo, ponovo povezujem („rekonektu- jem") s njim.

Iscelitelju, poduči samog sebe

Gerijevo izlečenje i njegovo pojavljivanje na televiziji koje je potom usledilo predstavljali su prekretnice u mom životu. Odjednom sam se za- tekao okružen dvema vrstama ljudi: onima koji su tražili lečenje i onima koji su želeli da ih naučim kako da leče. Naposletku su i obrazovne institu- cije najrazličitijih vrsta počele da mi prilaze s istim zahtevom.

,,Ne mogu ja to da podučavam", odvraćao sam. Mislim, kako bi to iko mogao? Mene niko nije učio tome. Prosto je... došlo.

„Naravno da možete", stizao je neizbežan odgovor, u stilu „skupi snagu i prioni". „Mnogi ljudi podučavaju isceljivanje. Knjige i au- dio-kasete na tu temu mogu da se kupe u svim prodavnicama." Zatim bi mi izdeklamovali spisak autora i naslova, od kojih su vam verovatno mnogi poznati. Međutim, čitajući knjige i slušajući trake ustanovio sam da se uputstva, u suštini, svode na sledeće: „Smestite klijenta tako da leži na leđima (ili sedi na stolici). Stanite na tu i tu stranu osobe i knjiga će vam drage volje reći koja je strana najbolja?, stavite desnu ruku tu, a le- vu tamo, zatim pomerite desnu ka levoj, a levu dalje uz telo, ka drugom mestu..." ?Ne sekirajte se. Ne samo da ćete iz knjige precizno saznati na koja to mesta treba da polažete ruke, nego i u kojem pravcu da se okrene­ te i u kojem da hodate. A ako to nije dovoljno, reći će vam čak i o čemu da razmišljate dok radite sve to.?

To, shvatio sam, nije isceljivanje. To je tango. A svetu nije potrebna još  jedna škola plesa.

Kako se činilo, ni bezbroj seminara na tu temu nije nudilo bogzna ka­ kvu pomoć - bili oni veliki ili mali, jeftini, skupi ili preterano skupi. Po- razgovarajmo malo o nekima od tih seminara. Da biste bili iscelitelj, nema potrebe da potrošite 40.000 dolara na četvorogodišnje proučavanje drugih iscelitelja i hipnotizera kroz vekove. Da parafraziram dr Redžinalda Gol- da, kiropraktičara i savremenog filozofa, tako nećete postati iscelitelj, ne- go istoričar. Drugim rečima, u većini isceliteljskih škola ne uči se iscelji- vanje; uči se istorijat određenih iscelitelja. Saznaćete o čemu je i kako raz­ mišljao ovaj ili onaj iscelitelj, a ako ste baš veliki baksuz, naučićete i o če­m­u  i kako bi vi trebalo da razmišljate.

Proučio sam sve nove sistematizovane metode podučavanja - bilo da je to bila knjiga, traka ili seminar - svaku sa iščekivanjem, da bih na kra­ ju zaključio da mi je servirana ista, podgrejana činija duhovne ovsene kaše, koja je toliko dugo stajala na sobnoj temperaturi da se odozgo već uhvatila kožica. Pa ipak, tokom seminara, polovina polaznika sedela je tamo zanesena, kao da su pred njima rasute perle novostečenog znanja. Druga polovina sedela je osmehujući se i klimajući glavom. Ali ne ćutke i lagano,   kao što bi činili u svojoj sobi dok čitaju knjigu ili slušaju neko- ga na radiju; ovo su bila velika, razmetljiva, preterana klimanja, name- njena da ostalima pokažu da predavač govori nešto što oni već odavno znaju, te da će, blagodareći klimanju, ta činjenica postati očigledna i ostalim prisutnima. (Upamtite, težnja za duhovnim razvojem ne isklju-čuje uvek igru nadmetanja.)

Naoružan gomilom dokaza iz ovih iskustava, postao sam još više ube- đen u svoju raniju tvrdnju: ne možete podučavati druge isceljivanju. I, znate li šta? I dalje verujem da je tako.

Dobro, a zašto onda pišem ovu knjigu? Zato što sam, dok sam bio usredsređen na to da ustanovim može li se (i kako?) isceljivanje podučavati, propustio da primetim sve učestaliji fenomen koji se dešavao u mojoj ordi- naciji. Vidite, sve više onih koji su dolazili na lečenje telefoniralo je kasnije, obično posle prve seanse sa mnom, da kaže da je, po povratku kući, zateklo televizore, stereo-uređaje, svetla, frižidere - električne aparate svih mogu­ ćih vrsta - da se sami od sebe pale i gase. I to neprestano.

Retko je dolazilo do trajnog prestanka, iako vas to možda čudi, jer su aparati umeli da se isključe ili pokvare na nekoliko minuta ili nekoliko dana. Obično, što je stvar bila veća, kvar je bio duži. Kao da su aparati počeli da žive sopstveni život. Većini ljudi je sve to izgledalo kao da ne­ ko, na neki način, komunicira sa njima. Mislim da je upravo o tome i reč. Po meni, to neko pokušava da kaže: „Zdravo. Stvarno sam ovde. Zaista postojimo."

Isti ti ljudi potom bi izvestili da su osetili da im se nešto dešava s rukama

-čudne senzacije: tople i električne, ili hladne i sveže. Objašnjavali bi da se, kad drže ruke blizu nekog ko se ne oseća dobro ili pati od neke bolesti, simptomi kod te osobe često ublažavaju ili u potpunosti iščezavaju: psorija- za se raščišćava, astma nestaje, hronične rane zaceljuju. Često su se ti rezul­ tati pojavljivali preko noći ili na licu mesta. Priče i telefonski pozivi nisu prestajali da pristižu. Na osnovu toga, shvatio sam da sposobnost isceljiva- nja, koliko god da ne može biti predmet „podučavanja", može na neki način da se „prenese" ljudima. Ono što može da bude predmet podučavanja, da­ kle, jeste prepoznavanje i rafinisanje ove sposobnosti (upravo ono što poku­ šavam da postignem pisanjem ove knjige).

Naposletku sam se javio jednoj od organizacija koje su mi se udvara­ le i pristao da držim kurs. Rekao sam im da okupe polaznike, pa da pro­ bamo.

Došlo je i veče mog prvog predavanja. Negde usput, vozeći usred čuve­ nog losanđeleskog večernjeg saobraćajnog špica, odlučio sam da ne kori­ stim nikakve beleške. Kad sam ušao u prostoriju, svi su već sedeli na svojim mestima. Dvadeset petoro ljudi. Nisam očekivao toliki odziv. Otišao sam do prednjeg dela prostorije, odgurnuo visoku stolicu i predavaonicu u stra­ nu i, zbacivši cipele, prekrštenih nogu seo na montažni sto za masažu koji se, iz nekog razloga, nalazio tu i bio dovoljno ljubazan da se ne skljoka poda mnom. „Znam da ste večeras svi došli da čujete šta imam da kažem", rekao sam, ,,a ja jedva čekam da i sam saznam šta je to."

Počeo sam s pričom o onome što mi se dogodilo u avgustu 1993, odgo­ varao na pitanja, a potom „aktivirao" ruke svih polaznika. Naučio sam ih kako da se poigravaju (ili rade, ako tako više volite) sa tim novim energet­ skim frekvencijama - i, nakon što sam im rekao da mi se jave ukoliko se do­ godi išta zanimljivo, pustio sam grupu novopečenih „iscelitelja" među ne­ dužan svet.

Posle toga, moj telefon nije prestajao da zvoni. I opet, ko je mogao da zna?

Ko je sada učenik?

Konačno sam tu gde sam. Putovanje je bilo dugo i čudno i uzbudljivo i ponekad zastrašujuće, ali mislim da se u ovom času nalazim tamo gde bi i trbalo da budem. Kad malo razmislite, jeste ironično: loš đak, onaj koji nije mogao da se svrti na mestu, klinac koji je eskivirao časove kad god je mogao i koristio svaku priliku da se suprotstavi nastavnicima i profesori- ma-i  sam je postao učitelj.

Ostatak ove knjige deo je tog procesa. Tokom višegodišnjeg iskustva u vođenju seminara, ustanovio sam da ljudi, uz krajnje minimalnu količi­ nu poduke, mogu da se povežu s ovom energijom i koriste je onako kako ona želi da bude korišćena.

U izvesnom smislu, učenje ovladavanja ovom energijom jeste done­ kle slično učenju tanga. Možete naučiti gledajući sheme u knjizi, ako mo- rate ali učenje je mnogo brže, a rezultati bolji ako umesto toga gledate video. Video, opet, nije toliko delotvoran kao odlazak u plesni studio i slu- šanje  instrukcija iz prve ruke, koje daje kvalifikovani učitelj.

Isto važi i ovde. U preostalom delu knjige, mnogo informacija biće vam saopšteno kroz reči. Još više, međutim, biće vam preneseno na drugačiji način, a ne rečima - možete to zvati šiframa, vibracijama ili kako vam dra­ go. I, da, pošto pročitate ovo, možete da započnete promenu i prilagodava- nje koje nošenje energije iziskuje, jer - u različitim stepenima - sposobnost zadržavanja i korišćenja ovih novih frekvencija prenosi se i onima koji do­ đu u kontakt s njima preko pisane reči, kao i putem drugih medija. Ne, nije to isto kao licem u lice, ali ipak, za početak je više nego dobro.