Na svaka 4 čoveka, 1 gine zbog sna?! Ako bi vozači bili svesni (važno: imati saznanje o nečemu, ne znači biti svestan!), bilo bi sigurno manje saobraćajnih nesreća, manje povređenih i manje umrlih zbog saobraćajki. Biti svestan znači i to, da je čovek uskladio vibracije sopstvene individualnosti sa Beskonačnom Svešću. Tada Kreacija štiti čoveka i smanjuje se opasnost. Ne sme se zaboraviti da je i sam Univerzum, (samo) projekcija procesa čoveka, odnosno čovečanstva. Što je više osvešćena sopstvena individualnost, više se je na putu ka Sebi. Više se je na putu ka Sebi, manje nesreća na putu se može dogoditi. Saobraćajne nesreće, kućne nesreće, povrede zadobijene na poslu, u dobroj su meri posledica toga, da osoba nije dovoljno na putu ka Sebi. Normalno je da onaj, ko umesto da putuje sigurnim putem, to jest putem prema Sebi, ide putem prepunog opasnosti, divljih zveri, lopova, provalija, živog peska... mnogo rizikuje. Prosečan odnos Svest-um Italijana, danas je oko 1,2% (na nivou svetskog stanovništva, prosečni odnos Svest-um je oko 1%). Odnos Svest-um, predstavlja stepen osvešćenosti uma, odnosno u kojoj meri su osećanja i misli, usklađene sa Beskonačnom Ljubavlju i Beskonačnim Znanjem, to jest sa njihovom Matricom. Odnos Svest-um je osnovni pokazatelj osvešćenosti individualnosti. Pojednostavljeno, imati odnos Svest-um 1,2%, znači biti 1,2% na putu prema Sebi, odnosno 98,8% na pogrešnom putu. Što znači, putovati po opasnom i teško prohodnom putu. A neki se žale zbog nesreća, nepravde, ratova...! Normalno da pijana vožnja po opasnom putu dovodi do nesreća i problema. Vozeći pijani od «nesvesnosti», normalno je da se događaju nesreće i da postoje problemi. Bilo bi neprirodno, ako tako ne bi bilo.

 

Da bi se individuacija Svesti dobro odvijala, to jest, da bi pojedinac konkretno duhovno sazrevao, prosečan odnos Svest-um pojedinca u dužem periodu, bi morao biti (najmanje) 75%. Prosek viši od 95%, dozvoljava da se putuje, recimo tako, superautoputem ka Sebi. Jedan od načina, odnosno odličan način, za poboljšanje odnosa Svest-um, je molitveno obraćanje Bogu: Molim Boga da osvestim um.; Molim Boga da osvestim sopstvenu individualnost. Osvešćivanje individualnosti, to jest, duhovno sazrevanje, pozitivno utiče i na takozvani svakodnevni život i na takozvane konkretne delatnosti. Kao da je duhovno sazrevanje nešto nepraktično ili apstraktno! U stvari, osvešćivanje sopstvene individualnosti, je najpraktičnija stvar koju čovek može da uradi. «Poznati» Boga, je najkonkretnija (ne)moguća «stvar». «Poznati» Boga, je najmanje iluzorna iluzija (može li se iluzija odrediti kao više ili manje iluzorna?!). Duhovno sazrevati, znači usklađivati duhovni i materijalni plan (u ovom procesu vibracije su «posrednici»). To može samo pozitivno uticati na takozvani svakodnevni život i doneti mir, ljubav, spokoj, rešenje problema, poboljšanje finansijskog stanja... a najvažnije, Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije. Kada se duhovno sazrevanje, odnosno bavljenje duhovnošću, ne manifestuje u gore navedenim rezultatima, to znači da umesto da više nego konkretno duhovno sazreva, čovek se samo bavi duhovnošću. Duhovno sazrevanje je sasvim nešto drugo od bavljenja duhovnošću. Važno je razumeti, da duhovno sazrevanje nije nešto odvojeno od takozvanog svakodnevnog života, koji je odličan okvir za osvešćivanje individualnosti, za prevazilaženje iste i za Spoznaju Sebe kao Stvarnost.

 

Da se ponovo vratimo priči o vozačima. Što će veća biti duhovna zrelost vozača, manje će biti saobračajnih nesreća. Ovde se misli na vozače klasičnih vozila (kola, autobus, kombi...), ali i na vozače vozila zvanog, sopstvena individualnost. Između ostalog, više je um osvešćen, manje potrebe čovek ima da nekud ide, to jest, da putuje.  Ovo ne znači da čovek čija je Svest Sazrela, ne putuje mnogo, u slučaju da je to «potrebno». Što se je više duhovno zreli, više se postaje «(ne)operativna (ne)centrala» Kreacije, odnosno Spoznaje se da Se Jeste više nego oduvek, Stvarnost – Bog. Ko Poznaje Sebe, Zna da se sva putovanja i svi putnici dešavaju u Njemu. Saobraćajni zastoji, redovi na autoputu, haos na gradskim ulicama, jedna su manifestacija mentalne konfuzije ljudi. Više čovek poznaje sebe kao «(ne)operativnu (ne)centralu» Kreacije, više automatski, bez velikog planiranja i programiranja, se optimalizuje i «pomeranje» njegovog fizičkog tela kroz vreme i prostor. Oh, kakva uzvišeno fina iluzija! Putovanjem ka Sebi, optimalizuju se i putovanja u takozvanom «realnom» životu. U Stvar(nost)i, svako putovanje, svaki putnik i svako odredište-cilj, uključujući i Odredište-Cilj da se Spozna Stvarnost, puke su iluzije. 

 

 Nisu ni mnogi ni retki, oni koji tvrde da je život san. Mnogi se uljujkuju u snu, da znaju da je život san, ali retki shvataju pravo značenje tvrdnje da je život san. Ovo znanje da je život san, može da učini od nekih osoba, da se zbog toga osećaju važni. Većina onih koji znaju da je život san, samo fantaziraju da znaju da je život san. Reč je o višeslojnom fantaziranju, u okviru fantaziranja da se je živi: već i samo znanje nečega, je samo po sebi fantaziranje da ima nešto, što se može znati i da ima nekog, ko to može znati. Ko ne Poznaje Stvarnost, ne može Znati pravo značenje tvrdnje, život je san. Ponavljati da je život san ili da je život film, a bez da se Zna Stvarnost, za nekog je odličan način da hrani svoj intelektualni narcizizam, odnosno soptveni narcizoidni pristup duhovnosti. Pored toga, kakvu vrednost ima znanje o tome da će nas napadnuti tigar, ako se ta infomacija ne iskoristi da bi se spasili od tigra, dok je to još moguće?! Znati da je život san i nastavljati sa sanjanjem da se je živi, sigurno nije baš najblistavije ponašanje. Da bi se spasili od napada tigra, potrebno je Probudite Se, odnosno, prestati zamišljati da ima nekog ko spava ili ko mora ili može da se Probuditi. Važna napomena: Fantazirati da se je prestalo fantazirati, ne znači, sigurno, da se je prestalo sa fantaziranjem! Samo čovek čija je Svest Sazrela, prestao je da fantazira. Ne malo njih, među onima koji znaju da je život san, koristi ovo znanje da bi sebi stvorili, uz pomoć različitih tehnika, «bolju stvarnost», u kojoj bi mogli da realizuju sopstvene snove. Pri tome pod Stvarnošću, podrazumevaju svakodnevnu stvarnost, koja je naravno iluzija. Jadni zaluđenici! Zavaravaju se da će sebi stvoriti bolju stvarnost, ali u stvari, samo sami sebe zavaravaju na poseban način. «Mentalizovati» individualnost, a time i život, ne znači produhoviti um!

 

Ono što se može realizovati i Realizovati, nije Stvarno(st). Snovi se mogu «realizovati», zato što su iluzija. Samo procesi se mogu realizovati. Stvarnost se ne može Realizovati. Stvarnost nije niti proces, niti ne-proces. Stvarnost Jeste, Jedno-stav-no, Stvarnost. Samo nerealizovano se može realizovati. Stvarnost (Bog) je «iznad» Realizacije. I samo duhovno sazrevanje je iluzija, prouzrokovana poistovećivanjem sa telom, umom i sa Svešću. Ko Zna Sebe kao Stvarnost, Zna da nema nikoga, ko bi morao ili mogao sazrevati, odnosno Sazreti – Ostvariti se, jer samo Bog Jeste, a Svest nije. I «stanje» Sahaj Samadhi, koje u stvari, ali ne zbog toga i Stvarno, predstavlja Krajnje Ostvarenje, to jest Zrelu Svest, je iluzija koja dovodi do raspršenja iluzije da ima nekog ko je Sazreo, nekog ko se Ostvario. Samo Bog Jeste Stvaran. Ostalo su samo iluzorni procesi, ma koliko duhovno oni izgledali. Upravo duhovnost nečega, ukazuje na činjenicu da je to nešto iluzorno. Duh, u smislu Svesti, odnosno Trojstva, je iluzija koja se (ne)dešava «u» Bogu – Stvarnosti koja Jeste. 

 

Tražiti da se realizuju snovi, vrlo je opasno, jer produbljuje sanjanje, a to sprečava individuaciju Svesti. Naravno, to ne važi ako se putem molitve Bogu, traži realizacija sna, zvanog individuacija Svesti. Tri veoma korisne molitve za stimulisanje individuacije (sopstvene) Svesti, su: Molim Boga da mi se Svest individualizuje; i još bolje, Molim Boga da mi reprogramira karmu.; i Molim Boga da mi Sazri Sahaj Samadhi.  Pretpostavljajući da ljudski život ima neki cilj i da ima nekog, ko bi mogao imati neki cilj, onda je cilj svakog čoveka da se Probudi, a sigurno ne, da zapadne u sve dublji san. Onaj ko sanja, rob je sudbine i smenjivanja prijatnog sna i more. Čak i najprijatniji san, pa i najlagodniji i najudobniji život, nisu ništa, u odnosu na Spoznaju Sebe kao Stvarnost. U stvari, nema boljih ili gorih snova. Svaki san je samo san, odnosno ništa, iako onaj ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, zamišlja da je taj san, sve. Onaj ko spava, taj je podložan (noćnim i dnevnim) morama, onaj ko je Budan, već je izbegao paklenu moru neosvešćenog života. Ako je čovek Budan, (ne)projekti, odnosno, ono što ljudi obično nazivaju projektom, sami od sebe se ostvaruju. Problemi koji se pojavljuju u ostvarivanju snova, projekata...javljaju se, prvenstveno, baš zato što se spava. Ko je Budan, pokreće vrlo kvalitetne procese, samim svojim svesnim postojanjem i ako se pojave prepreke, on ih razrešava mnogo lakše od čoveka koji spava. Kada Je čovek zaista Budan, ne teži ostvarivanju ikakvog sna, jer Poznaje svaki san kao ono što, u stvari, i jeste, tj. ništa. Budnom čoveku je «dovoljno» Znanje o tome, da san zvan Kreacija, izranja iz njega. Onaj ko je Budan, gradi kuću mnogo lakše i brže od onoga ko spava. I to sa manje opasnosti. Najbolji način za ostvarenje onoga što se obično definiše kao san, jeste da se nema iščekivanja. Iščekivanja sprečavaju prirodan tok događaja. Stvar je u tome, da onaj ko spava ima i iščekivanja, a ona su sastavni deo sanjanja. Iščekivanja pojedinca, uslovljena su tuđim iščekivanjima, tj. velikim delom su rezultat «projekcija» drugih ljudi, što znači da on živi u funkciji drugih ljudi, iako on to shvata samo u vrlo maloj meri. Što je čovek budniji, manje je pod uticajem drugih ljudi. Onaj ko sanja je takođe i instrument putem kojeg porodica, prijatelji, poznanici, kolektiv... ostvaruju svoja iščekivanja. Takozvani predstavnici naroda, su konkretizacija snova istog tog naroda. Nema nikakve koristi od žaljenja na političare i na njihove odluke. Kao što je već prethodno pomenuto, političari kao i njihove odluke, manifestacija su snova naroda. Naravno, (ne)prikladno korišćenje modernih tehnologija kao što su današnji mas medija, odnosno multimedijalnost i korišćenje starodrevnih «tehnologija» kao što je magija, odnosno multimedianičnost, utiče na izbor (ne)glasača, koji ne Raspoznaju Stvarnost od iluzije. Na Budan narod ne bi se moglo mnogo negativno uticati. Drugačiji kolektivni san, stvorio bi i drugačiju politiku. Suštinsko pitanje jeste: Ima li ikakve razlike da li je volan kola, koje vozi pijan čovek, na desnoj strani, na levoj ili u sredini?! Takozvano Kolektivno Buđenje,  učiniće da se prevaziđe privid zvani političari i politika. Onaj ko spava, obično sanja da je za njega važno, ono što, u stvari, nije. Njegovo neosvešćeno razmišljanje, čini to da on daje veliku vrednost onome, što ima malu vrednost. Ko je na putu da Spozna Sebe, imaće sve ono, što mu je potrebno da Sebe Spozna.

 

Što se tiče takozvanog Kolektivnog Buđenja ili Planetarnog Buđenja, biće potrebno još mnogo prolaznog vremena, mnogo iluzornog vremena, da bi se Buđenje moglo smatrati kolektivnim. Samo onda, kada će većina ili barem veći deo čovečanstava, Raspoznavati Stvarnost od iluzije, moći će se govoriti o Kolektivnoj Javi. Danas se čovečanstvo nalazi u kamenom dobu duhovnog sazrevanja. Sazrevanje se može, danas, nazvati kolektivnim, samo u smislu toga da je svaki korak, svakog čoveka ka Bogu, jedan korak čovečanstva ka Bogu. Stvar je u tome da, da bi se «Stiglo» do Boga, tj. do Sebe, treba prestati da se korača ka Bogu. Neophodno je Znati, da ideja da se je odvojeni od Boga, jeste jedan privid, koji je posledica neosvešćene individualnosti. Posmatrano iz perspektive duhovnog sazrevanja, prva polovina 21.veka, predstavlja prelazak iz kamenog doba u bakreno doba. Idućih godina i decenija, biće više ljudskih Svesti koje će potpuno Sazreti. U svakom slučaju, radi će se o «samo» jednoj Sazreloj Svesti u odnosu na milion (živih) ljudi, što je sigurno više od proseka prethodnog veka: jedna Zrela Svest na nekoliko stotina miliona (živih) ljudi. Povećanje stepena osvešćenosti čovečanstva, učiniće da neke institucije, koje danas izgledaju kao da su duhovni svetionik sveta (ustvari, one su zaslepljujući svetionik), budu viđene onakve kakve (danas) zaista i jesu, tj. kao prepreka za individuaciju Svesti. Svaki masovni fenomen je prepreka za individuaciju Svesti. Masa podrazumeva poistovećivanje, a poistovećivati se znači abortirati život kao instrument za samospoznaju. U toku ovog veka, dovršiće se dekadencija ovih institucija. One će u budućnosti biti poznate, samo kao istorijske kategorije, kojima se neće pridavati značaja koji ove institucije danas imaju, odnosno izleda kao da imaju. Danas nekima izgleda, kao da se čak i svet zasniva na ovim institucijama. Takva «čast» im je dodeljena, «zahvaljujući», prvenstveno, niskom odnosu Svest – um čoveka. Čovek neosvešćenog uma, teži da daje veliku vrednost onome, što «hrani san». Čovek osvešćenog uma, daje vrednost onome, što stimuliše individuaciju Svesti.

 

Potrebno je naglasiti, da samo Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, ne znači i da je Svest čoveka koji Raspoznaje Stvarnost od iluzije, (sasvim) Sazrela. U početnoj fazi Raspoznavanja, Raspoznavanje nije neprekidno. Sazrevajući duhovno, Raspoznavanje postaje sve postojanije kao «stanje». Kada Svest potpuno Sazri, onda se «stalno» Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Ne svi oni, koji samo Raspoznaju, «stižu» i do Zrelosti Svesti. Soptveno Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, može se podsticati i sa molitvama, kao što su: Molim Boga da Raspoznajem Stvarnost od iluzije;. Molim Boga da osvestim iluziju.; Molim Boga da Budem «potpuno» Bog «u» Bogu.

 

Duhovni san, tj.san koji proizlazi iz bavljenja duhovnošću, je jedan od opasnijih snova koji mogu da se sanjaju, a možda i najopasniji. Ovaj san je toliko opasan, jer u odnosu na tzv. svakidašnji život, nema parametara koji funkcionišu kao «budilnik». U snu zvanom svakidašnjica, ako se ne plati telefonski račun, isključuju telefon, ako se ne otplaćaju dugovi... U duhovnom snu, nema takvih konkretnih «budilnika», barem ne za čoveka neosvešćenog uma. Najkonkretniji parametar kojeg ima, to jest Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, je neupotrebljiv za onoga koji ne Raspoznaje. Jasno, onaj koji ne Raspoznaje, ne može da Raspoznaje. Za Raspoznavanje je potrebno jasno Raspoznavati. Pošto je haluciniran svojim finim duhovnim snom, za takvog čoveka je jako teško da uoči svoje autohaluciniranje. Samo onaj, ko Raspoznaje, može nekome da ukaže na njegovo haluciniranje. Ali, obično do onoga, ko je ubeđen u sopstveno sanjanje, ne dostiže ni najRazbudljiviji od mogućih znakova. U duhovnom snu, neko ko zna da priča priču drugima i sebi, može biti, od drugih ljudi, prihvaćen kao prosvetljeni čovek, pa i sam sebe da smatra prosvetljenim, dok se tu, u stvari, radi jednostavno o korišćenju duhovnih koncepta, kao halucinantne supstance, umesto uobičajenog dopinga, koji se koristi u tzv. svakodnevnom životu. Sanjačima se dopadaju pričice, koje stimulišu fantazije da su živi, a duhovni sanjači..., oni tek lude za duhovnim pričicama. Retki su oni hrabri, koji se upuštaju u traganje za Istinom, još ređi su oni neustrašivi, koji su spremni da Spoznaju Stvarnost i da tako rasprše san, da su stvarni kao ljudi i da su živi.