Mora da postoji neko objašnjenje za ovo što mi se događa, ništa nije slučajno!- ne retko se čuje ovakva izjava. Jasno da postoji određeni razlog i da se nije slučajno dogodilo. Da nije bilo razloga što se to nešto dogodilo, to nešto se ne bi ni dogodilo. A nekima je baš ovaj koncept: Ništa nije slučajno, mora da postoji neki razlog!, životna filozofija. Život zasnovan na tako očiglednom i banalnom konceptu, može biti samo život proveden na banalan i očigledan način. Banalan i očigledan, jer svaki život proveden na neosvešćen način, je život proveden banalno, očigledno i mehanički. Izjave poput: Mora da postoji neki razlog zbog kojeg mi se to dogodilo!, pokazuju da je um osobe koja koristi takve rečenice, neosvešćen. Ali, pažnja, gore nije napisano da je život banalan i očigledan, jer život sam po sebi nije nikad banalan i očigledan, već piše da je proveden na banalan i očigledan način, što je sasvim drugačije. Da bi opravdao svoje ponašanje, neosvešćen čovek čini gotovo sve što je moguće, da bi našao razloge koji mu se dopadaju i koji su u skladu sa njegovim snom. Pa i najokrutniji serial killer, može da nađe razloge (za njega) prikladne, kao opravdanje za njegove užasne zločine.

 

 Što se tiče metoda analiziranja snova, ono može da bude korisno. Da bi se zaista poznalo značenje snova, potrebno ih je osvestiti, usklađivanjem vibracija uma sa Svešću. Na ovaj način, snovi se mogu prevazići. Analiza snova, sanjanih tokom spavanja, u klasičnom smislu te reči, može, takođe, da stimuliše privid, da kada se imaju otvorene oči, da se onda ne sanja. San zvan život, treba osvestiti, a ne samo poznati, u svojoj celini: san da se je budni, san da se za vreme spavanja sanja, san zvan Kreacija. Kvalitet analize snova, određen je stepenom osvešćenosti uma. Zamišljati, da je san koji se analizira, stvaran, je halucinacija u halucinaciji. Čovek sanja, u klasičnom smislu reči, nekoliko sati dnevno, dok dvadeset četiri sata dnevno, sanja da je živ. Znanjem da je život san, postoje mnogo veće mogućnosti da se shvati značenje snova. Analizirati snove, a bez osvešćivanja uma, je kao pažljivo proučavanje ćelije u kojoj se je zatvoreni. Cilj bi trebalo da bude izlazak iz zatvora, a ne detaljno poznavanje zatvora.

 

Jedan, za razmišljanje, vrlo interesantan slogan, pojavljuje se u jednoj reklami: Megadream pretvara vaše snove u stvarnost! Teško (ili nemoguće?) je naći izraz lažniji od ovoga:...pretvara (vaše) snove u stvarnost! Onaj ko koristi ovakve poruke za reklamu, trebalo bi da bude novčano kažnjen, jer obećava nemoguće. Gde su, u ovakvim slučajevima, udruženja za zaštitu prava potrošača?! Zašto ne intervenišu?! Da nije možda, slučajno, da i predstavnici ovih udruženja, takođe spavaju i pri tom veruju zaista da snovi mogu da postanu Stvarnost?! Kako mogu da štite prava potrošača, spavači koji sanjaju da štite nečija prava?! Naravno, neko ko bi im to rekao, bio bi verovatno smatran za ludaka. U svetu haluciniranih ludaka, koji sanjaju da je život Stvaran, neko ko se izlečio od takve ludosti, rizikuje da bude optužen za totalno ludog. Mnogo je prihvatljivija izjava, da auto koji ide na benzin, može da koristi vodu kao gorivo, nego izjava, da se snovi mogu pretvoriti u Stvarnost. Neizmerno više je moguće, da jedna kola sa dizel motorom, pređu milione kilometara sa čašom vode u rezervoaru, nego da se snovi pretvore u Stvarnost. Snovi mogu biti samo snovi. Stvarnost može Biti samo Stvarnost. U nekim granicama, moglo bi se reći da Stvarnost raspršuje snove, što je u stvari nemoguće, s obzirom da Stvarnost (Bog) «ne radi ništa» i da se sve spontano dešava «u» Njoj.

 

Nije baš najpravilnije ni tvrditi, da Poznavanje Stvarnosti raspršuje snove, tj.iluziju. Pošto samo Stvarnost Jeste, nema ničeg drugog osim iluzije, koja se čini stvarnom, («samo») onome ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Dakle, pošto za poznavanje moraju da postoje najmanje dva elementa [onaj ko (s)poznaje i ono što je (s)poznato, što podrazumeva i treći element – samu (s)poznaju], ne može postojati Spoznaja Stvarnosti, odnosno Poznavanje Stvarnosti. To znači i da ne postoji neko ko može Spoznati Stvarnost (Boga), tj. Poznati Stvarnost. Pošto samo Jedna Jeste Stvarnost, nema nikog ko bi mogao da je Spozna. Ideja da se Stvarnost (Bog) može Spoznati, odnosno da se može Poznavati Stvarnost, samo je san. Stvarnost se ne može Spoznati, ni Poznati. U Stvar(nost)i, Stvarnost (Bog) se može samo Biti i svaki čovek Je, u Stvar(nost)i, Bog. U Stvar(nost)i, ne može se Biti ništa drugo, nego Stvarnost. Spoznati Stvarnost, znači i raspršiti zabludu da se Stvarnost može Spoznati. Spoznati Stvarnost, znači i raspršiti zabludu da ima nečeg drugog, osim Stvarnosti. Spoznati Stvarnost, znači i Znati da samo Stvarnost Jeste. Spoznati Stvarnost, znači i Znati da nema nikog, ko može Nju da Spozna. Ko Poznaje Stvarnost, zna da se Stvarnost može samo Biti i da se ne može Biti ništa drugo, osim Stvarnosti. Ko tvrdi, da se Bog (Stvarnost) ne može (s)poznati, sasvim je u pravu: Bog se može samo Biti i ne može se Biti ništa drugo, nego Bog. Ovo ne znači da telo, um i Svest, jesu Bog. Telo, um i Svest su manifestacije Boga (Stvarnosti). Svaka manifestacija, samo je puka iluzija. Tvrditi da se Jeste Bog, a identifikovati se sa telom, sa umom i sa Svešću, odnosno, misliti da se jeste telo, um i Svest, je jedan poseban oblik pseudo duhovnog ludila.

 

Još jedna zanimljiva poruka, koja se sreće putujući italijanskim autoputevima, pojavljuje se na displeju, postavljenom nekoliko metara iznad autoputa: na svaka 4 čoveka, 1 gine zbog sna. Reč je o netačnoj informaciji. U stvari, četvoro od četvoro ljudi, umiru zbog sna! Četiri milijarde ljudi od četiri milijarde, urmli su zbog sna. Zašto? Jednostavno! Obzirom da su spavali, sanjali su da su živi i tako su sanjali i da umiru. U nekim slučajevima, nisu imali ni prilike da sanjaju da umiru, jer na njihovu sreću, um «im je otišao za svoj račun», pre nego što su iole shvatili da umiru. Samo živi ljudi, oni koji zamišljaju da su živi, mogu hraniti san da je neko umro. Mrtvac ne može da sanja da je umro, zato što nema više potrebnih instrumenta za sanjanje, to jest, više ne raspolaže procesima na relaciji Svest – um – fizičko telo, koji omogućavaju individualan san u okviru kolektivnog sna. Svaki uspavani čovek, to jest, čovek koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, sanja da živi i da će jednog dana morati da umre. To znači, da će umreti zbog sna, zato što sanja da je živ. Neko bi mogao pomisliti: na svu sreću, čovek samo sanja da će umreti! Da budemo precizniji, kada neki čovek «umre», desi se da je on prestao da sanja da je živ, dok drugi započinju da sanjaju da je umro.

 

Kao što je gore navedeno, ko sanja da je živ, ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije ili barem, ne radi na konkretan način na tome da se Probudi, već je sam po sebi mrtav čovek, jer ne koristi život kao ono što život u suštini i jeste: instrument za Buđenje. Čovek koji ne osvešćuje svoju individualnost, je kao neka vrsta super tehnološke fabrike, koja je bez konkurencije na tržištu i koja je neprekidno u štrajku. Živući mrtvaci veruju da mogu da umru dva puta. Kakva uobraženost! Već umreti samo jednom je nemoguće, obzirom da se, u Stvar(nost)i, čovek nikada nije ni rodio. Umreti dva puta, bez da se je ikada rodilo, ali i bez da se je bilo ikada začeti?! Ludilo ili višesutruka uobraženost?! U oba slučaja, nema nikakvih problema. Smeštanje u ludnicu nije potrebno, obzirom da je onaj ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, već sastavni element ludnice zvane zemaljska kugla. Višestruka uobraženost?! Ne biva ni primećena u svetu prepunog uobraženih, koji koriste slobodan izbor za zamišljanje najveće uobrazilje, ekstremne gordosti: ideju da su neko i nešto i da ima nečeg, osim Boga. Uobraženost, gordost i još dodatno, šizofrenija. Za onoga ko zamišlja da je neko i nešto, svet je savršeni zatvor, jer uopšte ne biva primećen kao zatvor. Zemaljska kugla je idealno mesto za sanjanje da se je živi, bez da se zna da se u stvari samo sanja (sopstveni) život. Ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije, Zna da On nije na zemlji, već da su zemlja, univerzum ali i sama Beskonačna Svest u Njemu, kao Stvarnost. Onaj ko Raspoznaje, Zna da je zemlja samo jedno mesto, gde se odvija Njegova individuacija. Individuacija Njega kao Boga.

 

«Oni što nasleđuju od mrtvih i oni sami su mrtvi i nasleđuju ono što je mrtvo. Oni što nasleđuju od onoga ko je živ i sami su živi i naslednici su onoga što je živo i onoga što je mrtvo. Oni koji su mrtvi, ništa ne nasleđuju: kako bi mrtav mogao nešto da nasledi? Ako onaj ko je mrtav, nasledi ono što je živo, neće umreti; onaj ko je mrtav, živeće još duže.» Jevanđelje po Filipu (10), Adelphi Edizioni, Milano, 1984

 

Što se tiče oholosti i skromnosti: biti skroman, znači sasvim nešto drugo, od onoga što se obično definiše kao biti skroman. Biti Skroman, znači Biti Ono što se, u Stvar(nost)i, Jeste, tj. Biti Bog. Sa ove tačke, svi ljudi su Skromni, jer u Stvar(nost)i, svaki čovek, Jeste Bog. U širem smislu, biti skroman, u smislu  manifestovanja svoje Skromnosti, odnosno Onoga što Se, u Stvar(nost)i, Jeste, znači kvalitetno manifestovati Beskonačno Znanje, Beskonačnu Ljubav i Beskonačnu Moć. Stepen skromnosti osobe, određen je kvalitetom njegovog manifestovanja Beskonačnog Znanja, Beskonačne Ljubavi i Beskonačne Moći, na nivou vremena i prostora. Što je veća duhovna zrelost pojedinca, toliko kvalitetnije on može da manifestuje Beskonačno Znanje, Beskonačnu Ljubav i Beskonačnu Moć. Metaforički napisano, što su više usklađene vibracije pojedinca sa Svešću, to više vremensko–prostorni procesi pojedinca, govore jezikom Svesti, odnosno jezikom Beskonačnog Znanja, Beskonačne Ljubavi i Beskonačne Moći. Neusklađenost sopstvenih vibracija sa Beskonačnim Znanjem, Beskonačnom Ljubavlju i Beskonačnom Moći, znači iskrivljavanje manifestovanja Prave Skromnosti, a iskrivljavanje manifestovanja Skromnosti je gordost. Osvešćivanje sopstvene individualnosti, odnosno usklađivanje vibracija sa Svešću, jeste jedan čin suštinske skromnosti. Takođe i zato, što to može da dovede do toga, da čovek prevaziđe zavaravanje da je on neko i nešto i može da dovede do Spoznaje Boga kao Jedine Stvarnosti.