Slobodan izbor je svetinja i onaj ko upućuje molbe kao npr.: Totti, ostvari nam snove!; Plavi, ostvarite naše snove!; Tako bih voleo da realizujem moje snove!; ...normalno da će nastaviti da sanja. Svako hrani svoj san da je živ, svako utiče na karakteristike svoga sanjanja. Život bi se promenio nabolje, kada bi čovek, umesto da traži da mu se snovi ostvare, tražio da se Probudi, na primer sa molbom:Bože, Probudi me! (veliko P) ili još bolje molitvama, kao što su: Molim Boga da se Probudim.; Molim Boga da osvestim sopstveno sanjanje.

 

Dovoljan je trenutak Raspoznavanja Stvarnosti od iluzije, pa da čovek shvati da gore pomenuti argumenti o sanjanju da se je budni, o životu kao o snu... nisu samo puko filozofiranje koje nema veze sa takozvanom svakodnevnom stvarnošću (koja je naravno jedan san, iluzija,   sigurno nije Stvarnost). Biti Budni, odnosno Raspoznavati Stvarnost od iluzije, pomaže da se bolje živi. Čovekovi problemi proizlaze iz činjenice, da sanja da je budan. Normalno da onaj ko je žrtva takve zablude, ima problema u životu..., problema u odnosima, problema u porodici, finansijskih problema, zdravstvenih problema... Sasvim je normalno da onaj ko je opijen procesima neosvešćenog uma, vrši neprikladne izbore zbog kojih može imati poteškoća. U stvari, veličina problema je određena time koliko taj isti problem sprečava individuaciju Svesti. Odličan način da se započnu procesi rešavanja problema i da se istovremeno stimuliše i proces individuacije (sopstvene) Svesti, je moliti se Bogu, na primer molitvama kao što su: Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke porodičnih problema.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke problema na poslu.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke zdravstvenih problema.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke finansijskih problema; Molim Boga da mi reprogramira finansijsku karmu; Molim Boga da reprogramira karmičke procese mog odnosa sa...; Molim Boga da reprogramira karmičke uzroke školskih problema mog sina;...

 

Ako čovek nema zdravstvenih, finansijskih ili drugih problema, to ne podrazumeva da je on Budan ili da Raspoznaje Stvarnost od iluzije. On samo sanja jedan «bolji san», ima bolji individualni software, koji je razvio takođe i svojim mislima i svojim ponašanjem... Ali, osnovni problem ostaje. A taj je, da se sanja, da kada se otvore oči, da se je budni.

 

Vožnja hiljadu kilometara u pijanom stanju, a bez da se sleti s puta, smatrala bi se čudom. S obzirom na kolektivnu opijenost kojoj je stalno podvrgnuto čovečanstvo, pravo je čudo da čovek uopšte i živi tako dugo. Pravo je čudo da ima tako malo, takozvanih, «prevremenih» smrtnih slučajeva. Pravo čudo je da ima tako malo ubistava, samoubistava, pokolja, ratova... Pravo čudo je da ima tako malo bolesnih. Iako, da bi bili precizniji, takođe zdravstveno stanje čoveka koji se smatra zdrav kao bik, ali čija Svest nije Sazrela, je samo poseban oblik bolesti. Jedino Stvarno DobroBitisanje, jeste stanje onog čoveka čija je Svest Sazrela. Nezavisno od zdravstvenog stanja čoveka čija je Svest Sazrela, zdravstvenog stanja koje može sa lekarske tačke gledišta da bude i vrlo loše, On istovremeno ima «iskustvo» i Boga i čoveka, a to znači, Biti Zdrav.

 

Za onoga ko Raspoznaje Stvarnost od iluzije, život nema isti značaj kao za čoveka koji ne Raspoznaje. Ko veruje ili je ubeđen da je život stvaran, taj se vezuje za život, tačnije napisano, vezuje se za ono što on zamišlja da život jeste, a sve to prouzrokuje stres, strahove, nesigurnosti, potrebu za planiranjem, traženje sigurnosti i garancije, stvaranje dugoročnih planova... Onaj ko Raspoznaje, nije vezan za život. Tako se on, kao vibratorni, energetski i materijalni proces, «kreće slobodno» u vremenu i prostoru; tako on može da Zna da je (njegova) individualna Svest Jedno sa Beskonačnom Svešću; tako On Zna Sebe kao Nepromenljivi Izvor Svesti, vremena i prostora; tako On Zna Sebe kao Boga. Ponašanje onoga ko je ubeđen da je život Stvaran, slično je ponašanju jednog plivača, koji pre skoka u vodu, vezuje sebi oko struka blok cementa. Teško da će moći da ostane na površini, a u slučaju da voda nije duboka, uspeće da drži glavu iznad površine vode i da diše, ali sigurno neće imati mnogo slobode u kretanju. Kao što vezanost za Ljubav ubija Voljenje, tako vezanost za život ubija život i čini mrtvim živog čoveka. Vezanost za život, potpiruje strah od smrti. Strah od smrti pojačava iluziju da je smrt Stvarna. Strah od smrti, manifestuje se kao bojaznost da se život živi punim plućima. Kada pojedinac koristi svoj život kao instrument za Spoznaju Sebe, tada je život njegovo najveće blago.

 

Raspoznati Stvarnost od iluzije, ne znači razlikovati istinito od lažnog. I lažno i istinito su koncepti ograničeni «prostorom uma», dok je Raspoznavanje «iznad» uma. Ko Raspoznaje, zna da je um iluzija, ali zna da je takođe iluzija i Beskonačna Svest, koja je, kao što je već napisano, pored ostalog i matrica Univerzuma, a time i svake ljudske forme i svakog ljudskog uma. Beskonačna Svest je matrica i same sebe. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije, vrlo je praktično i za takozvani svakidašnji život. Onaj ko Raspoznaje može istinski da pomogne nekome, dok je domet pomoći čoveka koji ne Raspoznaje, veoma relativan i ograničen. Na svaki način, za čoveka koji ne Raspoznaje, ali i za čoveka koji Raspoznaje, je molitveno obraćanje Bogu, sigurno najefikasniji oblik pomoći. Naravno da je onda često potrebno da molitvi sledi i delovanje čoveka na nivou vremena i prostora, da bi se zaokružilo rešavanja problema, započeto molitvom Bogu. Ali, bilo bi pogrešno definisati molitvu kao apstraktni vid pomoći, a fizičku akciju kao konkretni vid pomoći. Nema konkretnijeg delovanja od molitve Bogu, jer molitvenim obraćanjem Bogu, pokreću se procesi na nivou Beskonačne Svesti, gde se uzroci problema i «nalaze», a posledica toga je razrešavanje problema na nivou svakodnevnog života. Raspoznavanje Stvarnosti od iluzije već je samo po sebi samodelatna molitva. I samo Postojanje osobe čija je Svest Sazrela, Jeste Beskonačna Božija Milost.  

 

Muž i žena blaženo spavaju u njihovoj spavaćoj sobi, ili još preciznije, sanjaju da spavaju. Ona sanja, «u klasičnom smislu reči», da pliva u bistrom moru koje okružuje jedno grčko ostrvo. Muž sanja, «u klasičnom smislu reči»,   da pliva u karibskom moru. Multi-bioskopsko sanjanje jednog jedinog bioskopa: sanjajući da žive, sanjaju da sanjaju u okviru sna zvanog život, sanjaju da sanjaju da plivaju u okviru sna (u uobičajenom smislu te reči). Ironija sudbine: pored toga što ne znaju da sanjaju da su živi, jer ne žive Lucidno, tj. ne Raspoznaju, oni ne znaju niti da sanjaju da plivaju jer njihov san da plivaju nije jedan lucidan san. Kuća u kojoj se nalazi soba i gde na krevetu leže ova dva tela, počinje da gori. Požar se širi i stiže do sobe u kojoj se nalaze tela dva sanjača. Soba počinje da gori. Činjenica da njih dvoje sanjaju (u klasičnom smislu te reči) da opušteni plutaju po vodi, neće ih sigurno spasiti od vatre. Da je makar jedan od njih budan, mogao bi da probudi onog drugog – drugu i na taj način bi mogli možda čak i da se spasu. Ali pošto sanjaju, oni će izgoreti, iako sanjaju da plivaju u vodi. Takođe ih neće spasiti činjenica, da je i sama vatra, san. San koji sagoreva san, kao što to uvek i biva. Naravno, goreći, oni će da «umru», što znači da će prestati da sanjaju da su živi. A to sigurno i nije neka drama. Kada čovek umre, on jednostavno prestane da sanja da je neko i da je nešto i Seti se da je Bog. Veće probleme imaće neki rođaci i poznanici, vezani iz raznoraznih razloga za dvoje delimično pretvorenih u dim, jer će početi da sanjaju da su njih dvoje umrli. Takvo sanjanje, pretvoriće se skoro istog trena u moru, takođe i zbog fantazija vezanih za takozvani život posle smrti: za limb, za pakao, za čistilište...mrtvi pate...; ali, sanjanje preživelih rođaka pretvoriće se, u nekim slučajevima (u zavosnosti od sanjača), i u san pun nadanja: Ići će u raj!; U takozvanom i tobožem budućem životu, sigurno će se bolje inkarnisati!; Celog života je teglio krst na leđima, Bog mu je sigurno spremio posebno mesto u Raju! Ova poslednja je potpuno demencijalna fantazija. S obzirom da patnja udaljava od Raja. Beskonačno Blaženstvo je sastavni proces Raja. Beskonačno Blaženstvo je prag, koji treba prevazići da bi se Spoznao Bog. Bog nije u Raju. Raj, kao Trojstvo: Beskonačno Znanje, Beskonačna Ljubav (Beskonačno Blaženstvo), Beskonačna Moć (Sveti Duh), je taj, koji Postoji «u» Bogu.

 

Kad bi preminuli mogli da percepiraju fantazije (tako(samo)zvanih) živih, «crkli» bi od smeha. Na njihovu sreću, preminuli ne mogu ni da čuju, ni da se smeju. Što se tiče takozvane patnje preminulih, treba pojasniti da je za patnju potrebno imati um, odnosno još preciznije, za patnju su potrebni određeni procesi na relaciji individualna Svest-um-fizičko telo. Pošto nemaju fizičko telo, umrli nemaju um i ne mogu ni da pate. Ovo objašnjenje je potrebno, takođe i zbog toga, što se često čuju izjave tipa: um misli, um pati, um laže, um je lukav, um je snažan – moć uma. Ovakve definicije, iako približno daju ideju, nisu baš najpravilnije, jer um nije neki (samo)svesni entitet, dakle na um se ne može(mo) odnositi kao na neki subjekt koji nešto radi. Um, kao zbir vibracija, odnosno emocija i misli, jednostavno je zbir vibracija, jedan vibracioni proces. Um, sam po «sebi», nije snažan. Um ne misli. Misli su, zajedno sa emocijama, sastavni element uma. Um je rezultat razmišljanja i doživljavanja (osećanja). Um ne percepira, već je rezultat percepcije. Dakle, um ne može niti da laže, niti da bude lukav, niti da pati. Pošto je um skup vibracija, tvrditi da um misli, slično je tvrđenju da zvuk (vibracije), nastao kao rezultat vibriranja membrane zvučnika, može da misli ili da je neko (samo)svesno biće. Um nije svestan, ali može da se osvesti. Osvestiti um, ne znači učiniti ga svesnim, što je nemoguće, već znači uskladiti misli i emocije sa Svešću. Ukratko, patnja je i posledica neosvešćenih procesa uma, odnosno, vibracija (osećanja i misli) neusklađenih sa Svešću. Za «eliminisanje» patnje, veoma dobro dođu molitve kao što su: Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke patnje.; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke osećaja krivice i grešnosti; Molim Boga da mi reprogramira karmičke uzroke verovanja da je patnja neophodni deo života.

 

Sva radost života, sva radost sveta, sva patnja koju je neko osetio u životu, sva patnja sveta, nisu ništa u «poređenju» sa neuporedivom Stvarnošću i sa Znanjem Sebe, kao Stvarnost. Samo ko Poznaje Sebe kao Stvarnost, može se zaista, što ne znači i Stvarno, i potpuno Radovati životu. Samo ko Sebe Zna, on Voli. Ko ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije, može samo da zamišlja da se raduje i da voli, ali i da pati. Zamišlja da voli i da se raduje u okviru zamišljanja da je živ. Radost i Ljubav podrazumevaju i Osvešćenost. Osvešćivanje oslobađa od patnje.  

 

Pravi pakao, jeste život onog čoveka, koji ne Raspoznaje Stvarnost od iluzije. Pravi đavo, je neosvešćena individualnost. Pravo zlo, je neosvešćen um. Život onog čoveka čija je Svest Sazrela, to je Rajski život. Kao što je već napisano, dok je fizički živ, čovek čija je Svest Sazrela, ima istovremeno iskustvo i Boga i čoveka. Kada Zrela Svest «napusti» fizičko telo, Ona Večno Postoji kao  individualizovano Beskonačno Znanje – individualizovana Beskonačna Ljubav – individualizovana Beskonačna Moć. Pa i nije baš tako loša, ovakva «Sudbina» (iznad svake sudbine)! Ko Sebe Poznaje, taj je prevazišao iluziju života, odnosno, iskoristio je život kao instrument za Spoznaju Sebe. Čovek koji je Sebe Spoznao, iskoristio je svoju individualnost (iluzija) i svoj život (iluzija) za Spoznaju Boga (Stvarnost) i za Spoznaju Sebe kao Stvarnost. Čovek čija je Svest Sazrela, poznaje svoju individualnost, preciznije, (svoju) Svest, kao Večnu i Beskonačnu iluziju; kao proces putem kojeg je postigao da Raspoznaje Stvarnost od iluzije i da Spozna Sebe kao Ono što u Stvar(nost)i Jeste, to jest Bog. Čoveku neosvešćenog uma, može se činiti da se Zrele Svesti (Buda, Hrist, Lao Ce, Šankara, Jogananda, Sveti Nikolaj Velimirović, Bogorodica, Nikola Tesla...), nalaze tamo negde gore ili barem «izvan» čoveka. Osvešćivanjem uma, čovek osvešćuje da je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Zrelim Svestima. A to i zbog toga, što je individualna Svest svakog čoveka, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću, a takođe je i svaka Zrela Svest, Jedno (i isto) sa Beskonačnom Svešću. Svaka Zrela Svest je praktično Beskonačna Svest, savršeno individualizovana. U takvom stanju spoznaje, čovek Zna sve Zrele Svesti kao svoju Braću. Sazrevanjem (sopstvene) Svesti, čovek Spoznaje Sebe kao Oca svih Zrelih Svesti, Spoznaje Zrele Svesti kao svoje manifestacije. Ovo takođe znači, da se nije sasvim spoznala potpuna iluzornost Kreacije. U tom spoznajnom stanju, Zrele Svesti predstavljaju, praktično polsednji bedem privida, da je Kreacija Stvarna. Kada čovek Zna Sebe kao Ono što On Jeste, Zna da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Kreacije i da, u Stvar(nost)i, nema nikakve Zrele Svesti. “Komuniciranje" sa Zrelim Svestima, stimuliše individuaciju (sopstvene) Svesti. Svaki čovek neprekidno komunicira sa svim Zrelim Svestima, a sledeće molitve optimalizuju komunikaciju sa Zrelim Svestima, što pozitivno utiče na sazrevanje (individualne) Svesti: Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – Zrela Svest... (imenovati Zrelu Svest).; Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – Zrele Svesti Mesta Moći... (imenovati jedno ili više Mesta Moći) i Molim Boga da reprogramira karmičke procese na relaciji moja individualnost – sve Zrele Svesti čovečanstva.

 

Da bi čovek Znao Hrista, mora Sebe Znati kao Boga i Znati Zrelu Svest Hrista, kao Sopstvenu Manifestaciju. Samo čovek koji Zna Sebe kao Boga, može Znati Hrista i razumeti njegove pouke, njegove reči. Znati Hrista znači Znati, što ne znači zamišljati da se zna, Hrista kao svog Brata, Znati Hrista kao svoga Sina i Znati Ono što Hrist, u Stvarn(ost)i Jeste, to jest Bog. Čovek koji Zna Hrista kao svoga Sina, Zna Hrista i kao Oca svoga. Ko Zna Hrista kao Ono Što Hrist, u Stvar(nost)i Jeste, Zna da je Hristovo pravo telo Kreacija. Kao i svaki čovek, U Stvar(nost)i, i Hrist Jeste Bog, a Kreacija je Njegovo telo.

 

Isus je rekao: « Onaj ko je upoznao svet, našao je (samo) leš; i onaj ko je našao leš, uzvišeniji je od sveta.» Jevanđelje po Tomi (56), I Vangeli gnostici, Adelphi Edizioni Milano, 1984.

 

Onaj ko sanja da je živ, znači onaj koji ne poznaje život kao san, već je sam po sebi mrtav. On je jedan živući mrtvac, odnosno jedan živi mrtvac. Samo onaj ko Poznaje život kao san, može sebe smatrati «zaista» živim. To bi se moglo, takođe definisati kao življenje života kao lucidnog sna, odnosno, življenje na Lucidan način sna zvanog život. Onaj ko radi ozbiljno i konkretno na individuaciji (sopstvene) Svesti, kandidat je za povratak iz mrtvog života. Buđenje živućih mrtvaca, sasvim je druga stvar od vaskrsnuća tela mrtvih mrtvaca. Verovati u vaskrsnuće tela, pojačava poistovećivanje sa fizičkim telom, odnosno zamišljanje da se je telo, što sprečava duhovno sazrevanje.

 

Umesto da se ProBude (da budu profesionalni tragaoci Boga), mnogi proučavaju kako da Realizuju svoje snove. Čitaju knjige o tome kako se realizuju snovi, idu na kurseve za realizaciju snova...! Troše pare za sanjanje!! Troše na kupovini onoga što već imaju!!! To je kao kad bi se plaćao zakup za kuću koja je u vlasništvu. Troše se pare na sve dublje uranjanje u živi pesak (iluzije). Kakvo čudnovato ponašanje, eh?! Troši se na malo drugačije spavanje od onog prethodnog. Ah, kakvo traćarenje para! Ulaganje ličnih sredstava u Buđenje, to je Prava Investicija! Život nije «stvoren» za realizaciju snova. San koji hoće da realizuje san?! Kakav san!! Kakva halucinacija!!! Život je «stvoren» za prevazilaženje sna zvanog život i za Spoznaju Stvarnosti, Koja sigurno nije takozvana svakidašnja stvarnost. Život ne treba prezirati, ni uznositi ili veličati. Preziranje i veličanje su karakteristike čoveka neosvešćenog uma. Biti protiv ljudskog života, znači biti protiv najviše manifestacije Boga. Život treba živeti na osvešćen način. Ljudski život treba uzeti za ono što ljudski život i jeste: instrument za individuaciju Svesti, to jest instrument za Spoznaju Sebe. Ne treba koristiti život za zavaravanje sebe, zamišljajući da je život Stvaran. Ko ne koristi život za Spoznaju Sebe, on ne može da shvati duboki značaj svakog ljudskog života, on ne koristi ogroman potencijal koji mu njegov život nudi. Ne davanje prave vrednosti životu kao instrumentu za Spoznaju Sebe, znači ne ceniti život. Vrednovanje života, koje ne uzima u obzir suštinsku važnost individuacije Svesti putem ljudskog oblika, samo je fantaziranje da se život ceni. Ko ne koristi sebe, odnosno procese svoje individualnosti i život za Spoznaju Sebe, ne može zaista da ceni ni sebe, ni Sebe, ni život, niti može Sebe da Spozna. Život posvećen Traganju za Istinom, da bi se Istina prevazišla i Stvarnost Spoznala, jeste pravi život. Što nikako ne znači i Stvaran život. Ko ne živi da bi Sebe Spoznao, manipuliše sebe da bi sebe lagao. Pravi abortus, odnosno abortirati, jeste odbacivanje života kao instrumenta za Spoznaju Sebe.

 

Život je film? Ma naravno da je film! I sam Univerzum je film! Ići u bioskop, znajući dobro da se je u bioskopu, čini da se film percepira kao film. Posmatrati filmske slike koje protiču na platnu, zamišljajući da su one stvarne, odnosno Stvarne, znači ne raspoznavati, odnosno ne Raspoznavati. Život je film i svako je režiser svog života. Onaj ko pravi film u kojem se događa ono što je potrebno za njegovo Buđenje, taj je inteligentan. Rasipnik je onaj, ko snima scene koje zamišlja da su korisne ili da mogu da posluže, a koje su u stvari beskorisne. Čovek neosvešćenog uma, sklon je zamišljanju da mu služi nešto, što mu uopšte nije potrebno. Više je um osvešćen, više je radnja filma-života u funkciji Buđenja iz sna.