9

Sopstvo u ranscendentnom

POŠTO  SAD  NAPUŠTAMO  nivo  kentaura  i  krećemo  se  prema transpersonalnim  pojasevima,  ostavljamo  za  sobom  i  težnje  ka zdravorazumskom,  dobro  znanom  svetu.  Jer,  mi  sada  zalazimo  u  svet onostranog, gde počinjemo da dodirujemo svest koja nadilazi indi- vidualno i otkriva nam nešto što daleko premašuje ego. Bilo koja legitimna terapija na ovom nivou pre ili kasnije dovodi do otvaranja pojedinca ka dubljoj i potpunijoj svesti, koja ga može uzneti iz ličnog u bezmerni i tanani svet transpersonalnog.

Na žalost, ovakva priča dovodi u zabunu većinu savremenih, dobro obrazovanih zapadnjaka, pošto smo, zahvaljujući opštoj ane-mičnosti savremenih religija, uveliko izgubili svaki neposredan i društveno prihvaćen pristup transcendentnom. Prosečna osoba će, stoga, sa nevericom slušati priču o dubokim područjima svog bića u kojima počiva transpersonalno sopstvo, koje prevazilazi njenu individualnost i povezuje je sa svetom iznad konvencionalnog prostora i vremena.

Na nesreću mi smo na Zapadu, u poslednjih nekoliko stoleća, intenzivno težili da potisnemo transcendentno. Nema sumnje daje ovo, koliko rašireno toliko i slabo uočljivo potiskivanje, odgovornije za nezadovoljstva naše sadašnje nesrećne civilizacije nego što su to, ukupno gledano, potiskivanje seksualnosti, neprijateljstva, agresivnosti ili druga površna potiskivanja koja uplivišu na gornje nivoe spektra. Potiskivanja na nivou persone, ega ili kentaura, ma kako delovala bezumno i dramatično, nisu dovoljno zamašna da bi davala ton čitavom društvu, čiji su koreni uvek, bez obzira da li to znamo ili ne, usa|eni u tlo transcendentnog. Ovu činjenicu smo nekako uspeli kolektivno da poreknemo. Me|utim, kako potisnuto nikada  nije  stvarno  odbačeno, već samo leži uspavano prikupljajući snagu, ili  curi  u  svest  u prerušenim oblicima, danas smo svedoci naglog izbijanja potisnute transcendentnosti. Težnja ka onostranom ispoljava se kroz zanimanje za meditaciju, psi-fenomene, paranormalne pojave, jogu, istočnjačke religije, izmenjena stanja svesti, biofidbek, vantelesna iskustva, stanja bliska smrti. A pošto je bila toliko  dugo  potisnuta,  ova  težnja povremeno poprima i bizarne ili neuravnotežene oblike, kao što su crna magija, okultizam, zloupotreba psi-hodeličnih droga, ili obožavanje gurua.

Ipak, uz svu tu poplavu transcendentnog, zapadni čovek još uvek ima velike teškoće da shvati mogućnost postojanja nečeg dubokog u njemu

što zapravo prevazilazi prostor i vreme, postojanje svesti koja je, budući

da prevazilazi individualno, oslobo|ena ličnih problema, napetosti i briga. Stoga bih voleo da, umesto da direktno pre|em na raspravu o transpersonalnom sopstvu, najpre napravim mali uvod kroz diskusiju o delu Karla Junga, Frojdovog najpoznatijeg učenika. To će nas opskrbiti nekim neophodnim informacijama, informacijama koje,  u  mnogim drugim kulturama, u ovom ili onom obliku, osoba dobija još od ro|enja.

Jung je početkom ovog stoleća počeo da studira sa Frojdom, i mada je Frojd označio Junga kao svog jedinog "naslednika i krunisanog princa", nakon decenije zajedničkog ra|a Jung je prekinuo saradnju sa Frojdom zbog doktrinarnih neslaganja. Nakon tog čuvenog razlaza, dva velika čoveka više nikada nisu ponovo uspostavila komunikaciju. Uzrok njihovog naslaganja leži u činjenici (spomenutoj u prvom poglavlju) da svaki istraživač psihologije, u svom  istraživanju  odre|enog  nivoa spektra, generalno priznaje realnost gornjih nivoa spektra, ali često poriče realnost bilo kog dubljeg nivoa od njegovog. Sve dublje nivoe on

će proglasiti za patološke, iluzorne, ili nepostojeće.

Frojd je svoje značajno i hrabro istraživanje završio ograničavajući se na ego,  personu  i  senku.  Ali Jung  je,  mada  potpuno  priznajući  gornje nivoe spektra, uspeo da u svojim istraživanjima načini proboj i spusti se sve do transpersonalnih pojaseva. Jung je bio prvi veliki evropski psiholog koji je otkrio i istražio značajne aspekte transper-sonalnog područja ljudske svesti. Frojd to nikada nije mogao da shvati, vezujući se striktno za gornje nivoe spektra, pa su se tako putevi dvojice velikana razišli.

Ali šta je to što čini Jungovo otkriće tako posebnim? šta je to što mu je nepogrešivo ukazivalo na postojanje transpersonalnog područja u dubinama ljudske duše? šta je to u ličnosti što bi moglo da bude iznad ličnosti? Na početku je Jung veliki deo vremena posvetio istraživanju svetske mitologije - različitih panteona, od kineskog, egipatskog, američko-indijanskog, grčkog, rimskog, pa sve do afričkog, zatim indijskih bogova i boginja, demona i božanstava, totema i animizama, drevnih simbola, predstava i mitoloških motiva. Junga je zapanjilo otkriće da se ove primitivne mitske predstave redovno i nepogrešivo javljaju u snovima i fantazijama savremenih, civilizova-nih Evropljana, mada ogromna većina njih nikada nije bila izložena njihovom uticaju (u svakom slučaju nije raspolagala tako neverovat-nim i zapanjujuće preciznim znanjem o mitologiji kakvo se ispo-ljavalo u snovima). Kako oni nisu došli do ovakvih informacija u budnom životu Jung je došao do zaključka da su osnovni mitološki motivi, u ovom ili onom obliku, priro|eni svim ljudima i čine kolektivno nasle|e ljudske rase. Ove primordijalne slike ili arhetipovi, kako ih je Jung nazvao, su tako zajedničke za sve ljude. One ne pripadaju nijednom pojedincu, već su nadlične, kolektivne, tran-scendentne.

Ovo je verodostojna hipoteza, naročito ako se pažljivo ispita gomila

precizno razvrstanih podataka koje je Jung ostavio za sobom u pisanom obliku. Baš kao što, na primer, svaki čovek poseduje jedno srce, dva bubrega,  deset  prstiju,  četiri  uda,  i  tako  dalje,  tako  i  mozak  svakog

čoveka sadrži univerzalne simboličke forme koje sadrže i drugi normalni ljudski mozgovi. Sam ljudski mozak je star više miliona godina, i tokom tog dugačkog  vremenskog razdoblja on je morao da razvije odre|ene bazične (moglo bi se reći "mitološke") načine opažanja i razumcvanja stvarnosti, baš kao što su se naše ruke razvile na naročit način kako bi mogle da hvataju različite fizičke predmete. Ovi bazični imaginativni mitološki načini poimanja stvarnosti su arhetipovi, a pošto je osnovna struktura mozga svih ljudi slična, u svakom čoveku su smešteni isti osnovni mitološki arhetipovi. Budući zajednički za sve ljude, iz prostog razloga što u njemu učestvuje čitava ljudska rasa, Jung je ovaj duboki sloj psihe nazvao "kolektivno nesvesno". Drugim rečima, ovde se  ne radi o nečem pojedinačnom niti ličnom, već o nad-ličnom, transpersonalnom, transcendentnom. Mitologija  transcendentnog pokopana je duboko u biću svakog čoveka, i zanemarivanje ovog moćnog sloja psihe može dovesti do najgorih posledica.

Delovi nesvesnog (koji odgovaraju personi, egu i kentaurskom nivou) sadrže lična sećanja, lične želje, ideje, iskustva i potencijale. Ali zato dublja područja psihe, kolektivno nesvesno unutar  nas,  ne  sadrži ništa strogo lično. Tu su pohranjeni motivi zajednički za čitavu ljudsku rasu - bogovi i boginje, božanstva i demoni, heroji i negativni likovi prikazani u drevnim mitologijama sveta sadržani su u zgusnutom obliku, u dubinama vašeg bića. Prema Jungu, znali mi to ili ne, oni nastavljaju da žive i duboko utiču na nas kako na kreativan tako i na destruktivan način.

Cilj nekih terapija jungovske orijentacije i  transpersonalnog  nivoa jeste da nam pomognu da svesno prepoznamo, saživimo se sa njima i upotrebimo arhetipske sile koje su do tada nesvesno i protiv naše volje vršile svoj nadmoćan uticaj. Vi možete, na primer, sanjati " ključni san" u kome glavnu ulogu igra sfinga, gorgona, velika zmija, krilati konj ili neki drugi mitološki sadržaj. Uz malo proučavanja drevne mitologije, vi lako možete saznati šta ove mitološke slike znače čitavoj ljudskoj rasi, i tako doći  do zaključka šta  one znače vašem kolektivnom nesvesnom. Kada ovo znanje postane sastavni deo vaše svesti, uticaj arhetipova prestaje da bude tako nadmoćan i prisilan. Dubine vaše duše tako postaju pristupačnije, a pukotine na površini vaše normalne ego ili kentaurske svesti počinju lagano da se razdvajaju, dopuštajući proboj transcendentnog, razvoj onih pro-

cesa  koji  transcendiraju  vas  lični  život,  ali  koji  su  u  svakom  slučaju delovi jednog dubljeg sopstva.

Da ispitamo sada kako, u kontekstu arhetipske svesti, dolazi do premestenja fokusa prema dubljem, transpersonalnom sopstvu. Kada osoba počne da posmatra svoj život kroz  prizmu  arhetipova  i mitoloških  slika  zajedničkih  čitavom  čovečanstvu,  njena  svesnost  se

proširuje u pravcu univerzalnije perspektive. Ona prestaje da gleda na sebe iz lične perspektive, stoje uvek na izvestan način opterećeno predrasudama, već očima kolektivnog ljudskog duha - a to je ko-renito drugačiji pogled! Ona više ne daje isključivo preimućstvo svojim ličnim gledištima. U stvari, ako se ovaj  postupak  ubrza  na  ispravan  način, njen identitet, njeno sopstvo, kvalitativno će se proširiti i poprimiti znatno veće i obuhvatnije dimenzije dosežući do samih dubina duše. Ona se vise neće poistovećivati isključivo sa svojim egom ili kentaurom, i tako neće biti opterećena ličnim problemima i dramama. U izvesnom smislu ona će otpustiti svoje individualne brige gledajući na njih sa kreativnim nevezivanjem, pošto sada zna da sve probleme ličnog sopstva transcendira njeno dublje sopstvo, koje uvek ostaje netaknuto, slobodno i otvoreno. Ona nalazi, isprva doduše nesigurno, ali docnije sa sve većom sigurnošću, tihi izvor unutrašnje snage koji ostaje neuzburkan poput dubina okeana, pa makar i površinske talase svesti podizali vetrovi bola, brige i očajanja.

Otkriće transcendentnog sopstva, u ovom ili onom obliku, glavni je cilj svih terapija i disciplina transpersonalnog nivoa. Me|utim, mitološki pristup o kome smo ovde raspravljali ni u kom slučaju nije jedini put ka transcendentnom sopstvu. Za svaki nivo spektra postoji više različitih pristupa, pa je za odre|ivanje najboljeg neophodno  da  svako eksperimentiše sam za sebe. Zadržao sam se na  mitološkom  pristupu pošto nalazim da je to zgodan uvod u transpersonalno područje, mada je strogo mitološki put težak i kretanje kroz ogromnu mrežu svetskih mitologija i vaših arhetipskih slojeva obično zahteva stručnu pomoć.

Postoje jednostavniji pristupi  transcendentnom  sopstvu;  oni  nisu nužno kraći i lakši, ali su mnogo manje osetljivi i složeni. Pojedinci ih mogu preduzeti samostalno i slediti na sopstvenu inicijativu. Ispitaćemo sada te pristupe.

Zapazite prvo najistaknutija obeležja transcendentnog sopstva; to je ujedno centar i širenje svesti čija kreativnost je nevezana za čovekov lični um, telo, emocije, misli i osećanja. Prema tome, ako imate želju da intuitivno doživite transcendentno sopstvo u vama koje  prevazilazi lično, tada uradite sledeće:

Počnite sa dvominutnom ili trominutnom vežbom kentaurske svesti kao što je opisano u poslednjem poglavlju (iz prostog razloga što ćete onda biti manje ili više u dodiru sa nivoom kentaura, i utoliko "bliži" transpcrsonalnim pojasevima ispod njega). Tada, lagano počnite tiho da ponavljate u sebi sledeće iskaze, pokušavajući da što jasnije spoznate značenje svakog od njih:

Ja imam telo, ali ja nisam moje telo.  Ja  mogu  videti  i  osetiti moje telo, ali ono što se može videti i osetiti nije pravi Vidilac. Moje telo može se umoriti ili uzbuditi, razboleti ili ozdraviti, otežati ili oslabiti, ali ono nema veze sa mojim unutrašnjim bićem. Ja imam telo, ali ja nisam moje telo.

Ja  imam  želje,  ali  moje  želje  nisu  ja.  Ja  mogu  znati  moje

želje, ali ono što se može saznati nije Znalac. želje  dolaze  i odlaze, prolazeći kroz svest, ali one ne dotiču moje unutrašnje ja. Ja imam želje, ali moje želje nisu ja.

Ja imam osećanja, ali moja osećanja nisu ja. Ja mogu osetiti i doživeti svoja osećanja, ali ono što se može doživeti nije istinski Doživljač. Emocije prolaze kroz mene, ali ne utiču na moje unutrašnje ja. Ja imam osećanja, ali moja osećanja nisu

ja.

Ja imam misli, ali moje misli nisu ja. Ja mogu spoznati i naslutiti moje misli, ali ono što se može spoznati nije istinski Znalac. Misli dolaze i odlaze, ali one ne utiču na  moje  unu- trašnje ja. Ja imam misli, ali moje misli nisu ja.

Kada se ovo uradi - možda nekoliko puta - čovek može  najkon- kretnije da potvrdi: Ja sam ono što preostaje, čisti centar svesti, nepomični svedok svih svojih misli, emocija, osećaja i želja. Ako istrajete u ovakvoj vežbi vaše razumevanje će postati bolje i vi ćete u jednom trenutku početi da opažate fundamentalne pro-mene u svom osećaju "sopstva". Na primer, možda ćete intuitivno doživeti duboki unutarnji osećaj slobode, lakoće, rasterećenosti, stabilnosti. Ovaj "centar ciklona" biće vaš izvor spokojstva čak i usred pobesnelih vihora briga i patnji. Otkrivanje ovog centra veoma liči na uranjanje u mirne i  bezbedne dubine okeana koji je na svojoj površini silno uzbrukan. Isprva nećete moći da zaronite dublje od nekoliko stopa ispod pobesnelih talasa emocija, me|utim, ako budete istrajni, ronićete sve dublje i dublje, istražujući mirne dubine svoje duše, da  bi  na  kraju,  ležeći  na  samom dnu, motrili pažljivo, ali nepristrasno, na haos koji vas je nekada držao u stanju paralisanosti.

Ovde govorimo o transpersonalnom sopstvu ili svedoku - još uvek se nismo upustili u raspravu o čistoj jedinstvenoj svesti. Kod  jedinstvene svesti, transpersonalni svedok nestaje u  svemu  osvedočenom.  Me|utim, pre no što se to desi, čovek najpre mora da otkrije gde se nalazi transpersonalni svedok, koji je "odskočna daska" za jedinstvenu svest. Ovo poglavlje posvećeno je svedoku; u sledećem  poglavlju  videćemo kako se on "gubi" u Jedinstvu. A transpersonalnog svedoka ćemo naći kada prestanemo da se identifikujemo sa svim predmetima, mentalnim, emocionalnim ili fizičkim, koji tim činom bivaju prevazi|eni.

U meri u kojoj spoznate da, recimo, vi niste isto što i vaše brige, brige vas više ne ugrožavaju. čak i ako se pojave, više vas ne mogu opsedati zato što sada niste isključivo vezani za njih. Vi ih ne prizivate, ne borite se sa njima, ne opirete im se, ne bežite od njih. Brige su u potpunosti prihvaćene takve kakve jesu i dopušteno im je da se ispolje. Bilo da su prisutne ili odsutne, vi nemate ni šta da izgubite, niti šta da dobijete, pošto naprosto posmatrate kako prolaze kraj vas.

Prema tome, ako vam bilo koja emocija, osećaj, misao, sećanje ili iskustvo  donose  nemir  to  naprosto  znači  da  ste  se  sa  njima  identifi-

kovali,   a   nemir   možete   otkloniti   samo   ukoliko   prestanete   da   se identifikujete. Vi puštate da sve to otpadne znajući da to niste vi - jer sve

što možete videti, ne može biti istinski Vidilac i Subjekt. A pošto ništa od svega toga nije istinsko sopstvo, nema nikakvog razloga da se sa bilo

čim poistovećujete, da budete vezani i zavisni.

Dok lagano primenjujete ovu "terapiju" raspoistovećivanja, ose-tićete kako vaše individualno sopstvo (persona, ego, kentaur), koje ste se dotada svim silama branili i štitili, postaje transparentno i teži da otpadne. Ono neće doslovno otpasti tako što ćete se vi odjednom naći u bestelesnom stanju, lebdeći u prostoru. Ali ćete svakako početi da osećate da ono što se dešava vašem ličnom sopstvu - vaše želje, nade, bolovi - više ne predstavlja pitanje života i smrti, pošto u vama postoji jedno dublje i temeljnije sopstvo koje ovi  periferni  tokovi,  ovi površinski talasi koji u sebi nose veliko uzbu|enje ali slabašan sadržaj, ne mogu ni najmanje poremetiti.

Prema tome, vaše lično um-i-telo može  biti  ophrvano  bolom, poniženo ili zastrašeno, ali dokle god  ostajete  samo  svedok  tih doga|anja, posmatrajući ih sa visine, oni vas više ne ugrožavaju, i vi više ne osećate potrebu da nešto činite, da se hvatate u koštac sa njima, ili da ih pokoravate. Pošto ste spremni da im budete svedok, da ih nepristrasno posmatrate, u stanju ste i da ih  prevazi|ete.  Kao  što  je rekao sveti Toma, "ako neko razaznaje odre|ene stvari, znači da ih ne sadrži u svojoj prirodi." Da je oko crveno, ono ne bi moglo razaznati crvene predmete. A vidi ih kao crvene samo zato što u sebi ne sadrži ni trunku "crvenila". Na isti način, ako možemo da budemo svedoci naših patnji ili da ih posmatramo, time  dokazujemo  sebi  da  smo oslobo|eni svih patnji, oslobo|eni nemira čiji smo svedoci. Ono unutar nas što oseća bol je u sebi bezbolno; ono što oseća  strah  je  neustrašivo;  ono  što opaža napetost je nenapeto. Biti  svedokom  ovih  stanja  znači transcendirati ih. A pošto ih sada opažate pred sobom,  više  vas  ne mogu napasti otpozadi.

Sada možemo razumeti zašto je Patan|ali, rodonačelnik joge u Indiji, rekao da  je  neznanje  identifikacija  Vidioca  sa  sredstvima vi|enja. Svaki put kada se upustimo u isključivu identifikaciju ili vezivanje za personu, ego, ili kentaura, tada, šta god ugrožava njihovo postojanje ili standarde, izgleda kao da ugrožava samo Sopstvo. Svako prijanjanje za misli, osete, osećanja, ili iskustva čini samo još jednu kariku u lancu vašeg vlastitog samo-porobljavanja.

U svim prethodnim poglavljima govorili smo o "terapiji" kao načinu "širenju" identiteta, a sada odjednom govorimo  o  prestanku identifikacije. Nije li to protivrečno? Zapravo, radi se samo o  dva načina opisivanja jednog te istog procesa. Pogledajte ponovo sliku 1. i obratite, primerice, pažnju na detalj koji opisuje silazak sa nivoa persone na nivo ega. Kod ovog silaska desile su se dve stvari. Pod jedan, osoba se identifikovala sa senkom. Ali pod dva, ona je odbacila identifikaciju sa personom, i prestala da se vezuje isključivo za nju. Njen "novi" identitet,

njen ego,je tako kombinacija persone i senke. Isto tako, da bi se spustila do nivoa kentaura, osoba proširuje svoj identitet na telo prestajući da se identifikuje samo sa egom. U oba slučaja, ne samo da se širimo ostvarajući novi i širi identitet, već tako|e raščišćavamo sa starim. Na isti način, mi se "širimo" i stvaramo prostraniji identitet transcendentnog sopstva lagano ostavljajući za sobom naše usko poistovećenje sa kentaurom. Mi se raspois-tovećujemo od kentaura, i krećemo se u pravcu dubljeg i prostranijeg sopstva.

Stupanjem u dodir sa transpersonalnim svedokom počinjemo da otpuštamo lične probleme i brige. U stvari (i ovo je ključ za  većinu transpersonalnih terapija), mi se  ni ne  trudimo  da rešimo  naše probleme ili patnje, kao što smo to činili na nivou persone, ega, kentaura. Jer, naša jedina briga je da posmatramo pojedine patnje, da ih jednostavno budemo svesni, bez procenjivanja, bez izbegava-nja, bez dramatizovanja, bez ikakvog delanja, bez pravdanja. Kada se neko osećanje ili težnja pojavi, mi smo svedoci tome. Kada se javi odbojnost prema tom osećanju, mi smo svedoci. Ako se javi odbojnost prema odbojnosti, mi smo samo svedoci toga. Ne delamo ništa, a ako  do delanja do|e, mi smo svedoci. Postojimo kao "svest bez izbora" usred svih patnji. Ovo je moguće samo onda kada razumemo da nijedna patnja ne čini naše stvarno sopstvo. Sve dok prijanjamo za patnju, javljaće se težnja, ma kako suptilna, da njome mani-pulišemo. Kada shvatimo da patnje nisu centar našeg bića, odnosno da nisu naše sopstvo, više nemamo potrebu da im nadevamo imena, da na njih vičemo, da se na njih ljutimo, da bežimo od njih ili da im se prepuštamo. Sve što preduzimamo da bismo uklonili neku patnju  naprosto  podgreva  iluziju da mi jesmo ta patnja. Tako, na koncu, pokušaj da se izbegne patnja samo produžava tu patnju. Ono što nas tako uznemirava nije  sama patnja, već naša vezanost za nju. Mi se identifikujemo sa patnjom, i u tome je naša jedina stvarna teškoća,

Umesto da se borimo sa patnjom, mi samo treba da zauzmemo stav nevezanosti i nepristrasnosti. Mistici i mudraci rado porede ovo stanje svedočenja sa ogledalom. Mi jednostavno reflektujemo sve osete ili misli koji se javljaju, ali za njih ne prijanjamo niti ih odbacujemo, baš kao što ogledalo savršeno nepristrasno odražava ono što se nalazi ispred njega. Cuang Ce kaže," Savršeni čovek služi se umom kao ogledalom. On ne poima ništa; on ne odbija ništa; on prima, ali ne zadržava."

Ako bar donekle uspete da izgradite ovo držanje nepristrasnog svedoka (za to je potrebno vreme), bićete u stanju da neka dešavanja u svom umu-i-telu posmatrate tako nepristrasno kao što gledate oblake dok promiču nebom, vodu u potoku, kišu dok se sliva sa krova, ili ma koji drugi predmet u vašem polju svesti. Drugim rečima, vaš odnos prema umu-i-telu postaje isti kao i prema svim drugim objektima. Dosada ste svoje um-i-telo koristili kao sredstvo za pos-matranje sveta. Tako ste postali poistovećeni sa njim i njegovom ograničenom perspektivom. Identifikovali  ste  se  isključivo  sa  njim  i  ostali  prikovani  za  vaše

probleme, bolove i tuge. No, ako ga nepristrasno posmatrate, spoznajete da je to samo objekat svesti - u stvari, objekat transpersonalnog svedoka. "Ja imam um i telo i emocije, ali moj um, telo i emocije nisu ja."

Bitno je istaći da osoba koja je počela da kontaktira transperso-nalne pojaseve, ili im se čak u potpunosti posvetila, ne gubi pristup gornjim nivoima spektra niti kontrolu nad njima. Valja napomenuti  da  osoba, pošto se raspoistovetila od persone i usvojila ispravniju i potpuniju identifikaciju sa egom u celini, time nije izgubila pristup personi - ona sada samo više nije vezana za nju. Ona još uvek može navući masku svoje persone, ako, na primer, odluči da izvede "dobru predstavu" ili joj je potrebna društveno prihvatljiva fasada u praktične ili dekorativne svrhe. Me|utim, ona više nije hronično usidrena u toj ulozi. Ranije, ona nije mogla da odbaci svoju fasadu, zbog drugih ili zbog sebe (to je najveći problem). Sada, me|utim, osoba jednostavno može da se služi personom ali i ne mora, zavisno od  okolnosti  i  lične  slobode  izbora. Kada odluči da navuče svoje  " dobro lice", svoju personu, onda  ona svesno i trenutno obuzdava svoju senku, ne prikazuje svoje loše osobine. Ona ih je još uvek svesna, pa ih tako ne projektuje. Iz ovoga sledi da persona kao persona nije uzrok neprilago|enosti niti  izvor  problema  - osim u slučaju kada je ona jedino ja koje imate. Ono što se  ukida prilikom silaska sa nivoa persone na nivo ega nije ni senka ni persona, nego granica i razdor me|u njima.

Isto tako, kada sa nivoa ega si|ete na nivo kentaura, to ne znači da ste uništili ego ili telo, već naprosto granicu izme|u njih. Na nivou kentaura, vi i dalje imate pristup egu, telu, personi i senci;  ali pošto više niste isključivo poistoveceni sa jednim od njih boreći se protiv drugih, svi oni deluju uskla|eno. Saživeli ste se sa njima i prihvatate ih bez razlike. Me|u njima nema neprobojnih granica, pa tako ni većih sukoba.

Isto tako, dok ste u kontaktu sa transpersonalnim sopstvom, još uvek imate pristup svim nivoima svesti iznad njega. Razlika je u tome što više niste vezani za ove nivoe, oni vas više ne ograničavaju, ne sputavaju. Sada njihova uloga više nije suštinska, već operativna. Tako, kada neka osoba počne da se kreativno raspoistovećuje od izolovanog organizma, ona ni u kom slučaju ne prestaje da brine za njega. Ona ne prestaje da jede, živi, itd. U stvari dešava se upravo suprotno. Ona sve više brine za svoje um-i-telo i prihvata ga. Pošto više nije vezana za njega, ono joj više ne izgleda kao zatvor u kome je lišena slobode. Tako  njenu energiju više ne zauzdavaju potisnuti bes i mržnja prema sopstvenom organizmu. Organizam kao celina biva potpuno prihvaćen kao izraz transpersonalnog sopstva,

Kao što smo ranije spomenuli, sa pozicije transcendentnog sve-doka

čovek počinje da posmatra um-i-telo kao što bi posmatrao bilo koje objekte svesti, bez obzira da li se radi  o stolu, drvetu, psu, kolima. Ovo možda zvuči kao da se prema svom organizmu sada ophodimo sa prezirom  koji  smo  nekad  pokazivali  prema  okruženju.  Ali  dešava  se

upravo suprotno: mi počinjemo da se odnosimo prema svim objektima u našem okruženju kao prema sopstvu. U stvari, ovakav stav prestavlja intuitivni nagoveštaj daje čitav svet čovekovo telo i da na  svet  valja gledati tako. Upravo iz ovakve transpersonalne intuicije izvire univerzalna samilost koju mistici toliko cene. To je drugačiji stupanj samilosti  ili ljubavi od onog sa kojim se susrećemo na nivou persone, ega, ili kentaura. Na transpersonalnom nivou, mi ne volimo druge zato što oni vole nas, što nas prihvataju, što predstavljaju naš odraz, što nas uljuljkuju u našim iluzijama, već zato što 0ni su mi. Hristovo izvorno učenje ne glasi: "Voli bližnjeg svog kao samoga sebe". Ono glasi: "Voli bližnjeg svog kao svoje Sopstvo". I ne samo bližnjeg svog već i čitavo okruženje. Vi počinjete da brinete

o svom okruženju kao što biste brinuli o vlastitim rukama i nogama. Na ovom nivou, upamtite, vaš odnos prema okruženju je isti kao vaš odnos prema sopstvenom organizmu.

Na nivou transpersonalnog svedoka, arhetipskog sopstva, može vam se povratiti i vaša osnovna intuicija, a to je ona vrsta intuicije koju ste verovatno posedovali kao dete. Naime, pošto svest iz osnova transcendira izolovani organizam, onda 1) ona je jedna, i 2) ona je besmrtna.

Skoro svako dete se kad-tad zapita: "Kako bih  izgledao  kada  bih imao druge roditelje?" Drugim rečima, dete shvata, krajnje nevino

i           neartikulisano, da svest (unutrašnji Svedok ili Jastvo) nije

ogra-

ničena samo na odre|ene spoljašnje forme uma i tela koje oživljava.

čini se da svako dete oseća da bi opet bilo ja čak i kada bi imalo druge roditelje i drugo telo. Dete zna da bi izgledalo drugačije i da bi se ponašalo drugačije, ali i da bi još uvek bilo "ja" (Ja imam um i telo i emocije, ali moj um i telo i emocije nisu ja). Dete se pita - "Da li bih to još uvek bio ja da imam druge roditelje?" - zato što traži od roditelja da mu objasne njegovu transcendentnost, činjenicu da bi opet postojalo i osećalo isto "unutrašnje-jastvo" čak i da ima druge roditelje. Roditelji su verovatno odavno zaboravili na svoje transper- sonalno sopstvo, tako da ne mogu pružiti odgovor prihvatljiv detetu. Ali na tren, većina roditelja se na|e zatečena, osećajući da tu postoji nešto od velike važnosti čega upravo ne mogu da se sete...

Svako ko počne da naslućuje transpersonalno sopstvo shvata da u osnovi postoji samo jedno Sopstvo koje ima različite spoljašnje oblike. U stvari, svaki čovek naslućuje postojanje ovog  Ja-stva  koje  transcendira telo. Sopstvo transcendira um i telo, pa je tako isto za sva svesna bića. Baš kao što osoba može izaći iz jedne sobe i ući u drugu, čime se njeno unutrašnje osećanje Ja-stva neće fundamentalno promeniti, tako se u osnovi ništa ne bi promenilo ni da pose-duje drugačije telo, sa različitim sećanjima i različitim osetima. Ona je svedok ovih objekata, ali nije za njih vezana.

Uvid  da  transcendentno  sopstvo  prevazilazi  individualni  organizam,

nosi sa sobom i intuitivni osećaj besmrtnosti. Mnogi ljudi imaju unutrašnji osećaj da su besmrtni. Oni ne mogu zamisliti svoje nepostojanje. Niko to ne može! Ali prosečna osoba, zato što postoji samo kao kentaur, ego, ili persona,  pogrešno zamišlja  i  duboko  želi  da  njeno individualno ja

živi večno. Nije istina da su um, ego ili telo besmrtni. Oni će, kao i sve strukture, umreti. Oni umiru i sada, i nijedno od njih  neće  opstati večno. Reinkarnacija ne znači da vaš ego prelazi iz jedne u drugu egzistenciju, već da je transpersonalno sopstvo "jedno i jedino koje se seli", kao što je rekao šankara.

Prema tome, mi u izvesnom smislu moramo "umreti" za naše lažno, izolovano sopstvo kako bi se probudili za naše besmrtno i transcendentno sopstvo. Otuda slavni paradoks: "Ako umreš pre no što umreš, kada umreš, nećeš umreti." I mistična izreka: "Niko ne dobija toliko od Boga kao onaj ko je potpuno mrtav." Otuda mnogi ljudi koji konstantno upražnjavaju neki  vid  traspersonalne "terapije"  saopštavaju da više ne osećaju strah od smrti,

Možda se ovom osnovnom uvidu svih mistika i  mudraca  -  da  u nama postoji samo jedno besmrtno Sopstvo zajedničko svim ljudima - možemo približiti na još jedan način. Moguće da, poput većine ljudi, osećate da ste u osnovi ista osoba kao juče. Možda tako|e osećate da ste u osnovi ista osoba kao što ste bili prošle godine. I tako, dokle god seže vaše sećanje uvek vam se čini da ste bili isti. Postavite to  na drugačiji način: vi ne pamtite vreme kad niste bili vi. Drugim rečima, čini se da nešto u vama ostaje netaknuto zubom vremena. Ali vaše telo sigurno nije isto kao pre godinu dana. Sigurno je da su vaša oscćanja danas drugačija nego što su bila u prošlosti. Tako|e je sigurno da su vaša sećanja danas u  potpunosti  različita  od  onih  pre deset godina. Vaš um, vaše telo, vaša osećanja - sve se to vremenom izmenilo. Ali nešto se nije promenilo, i vi to znate. Vi osećate da je nešto ostalo isto. šta je to?

U ovo doba prošle godine imali ste drugačije brige i drugačije probleme. Vaša neposredna iskustva bila su drugačija, pa tako  i  vaše misli. Sve to je nestalo, ali nešto u vama je ostalo. Krenimo korak dalje. A šta ako ste se preselili u neku drugu zemlju, sa novim prijateljima, novim okruženjem, novim iskustvima, novim razmišljanjima? Da li još uvek u sebi nosite ono osnovno unutrašnje osećanje Ja-stva? Krenimo korak dalje: šta ako ste upravo sada zaboravili prvih deset ili petnaest ili dvadeset godina vašeg života? Još  uvek  biste  osecali  to  isto unutrašnje jastvo, zar ne? Ako bi vam se sada dogodilo da na trenutak zaboravite sve što se desilo u vašoj prošlosti, i u vama preostane samo taj osećaj čistog Ja-stva - da li se išta zaista promenilo?

Ukratko, unutar vas postoji taj duboki unutrašnji osećaj Ja-stva -koje nije sećanje, misao, um, iskustvo, okruženje, osećanje, oset, konflikt, ili raspoloženje. Jer sve ovo se promenilo i može  se pro-meniti, ali vaše unutrašnje jastvo ostaje suštinski nepromenjeno. A to je upravo ono što zub vremena ne može načeti - transpersonalni svedok i sopstvo.

I onda, zar je toliko teško shvatiti da svako svesno biće ima isto unutrašnje Ja-stvo? I da se, stoga, ukupan broj transcendentnih jastava svodi na jedan? Već smo pokazali da biste u drugačijem telu u osnovi osećali isto Ja-stvo - jer tako se oseća svaki drugi čovek. Zar nije onda najjednostavnije reći da postoji samo jedno Ja-stvo ili Sopstvo koje preuzima različita gledišta, različita sećanja, različita osećanja i osećaje?

I to ne samo u ovom vremenu, već u svim vremenima, u prošlosti i u budućnosti. Pošto nesumnjivo osećate (iako su vaša sećanja, um, i telo drugačiji) da ste ista osoba kao i pre dvadeset  godina  (ne  sa  istim egom ili telom, već sa istim Ja-stvom), zar ne biste mogli da budete to isto Ja-stvo od pre dve stotine godina? Ako Ja-stvo nije  zavisno od sećanja i uma i tela, u čemu bi bila razlika? Recima fizičara šredingera: "Nije moguće da je ovo jedinstvo znanja, osećanja i izbora koje zovete svojim poteklo iz ničega, u nekom, ne tako davnom trenutku; pre će biti da su ovo znanje, osećanje i izbor suštinski večni i nepromenljivi, numerički jedno u svim  ljudima, ako ne i u svim senzitivnim bićima. Uslovi vašeg opstanka skoro da su stari koliko  i stenjc. Jer hiljadama godina muškarci su se borili i patili i stvarali, a žene ra|ale u mukama. Sto godina pre vas, možda je neki drugi čovek sedeo na ovom mestu; i, kao vi, gledao je sa strahopoštovanjem  i  u  srcu  čeznuo za  svetlošću koja je nestajala iza glečera. Kao i vas, njega je začeo muškarac i rodila

žena. On je osećao bol i kratkotrajnu radost kao i vi.   Jeli   to bio neko drugi? Zar to niste bili vi sami?"

Ma kakvi,  odgovaramo,  to  nisam mogao  biti  ja,  zbog toga  što  ne mogu da se setim šta se tada dešavalo. Ali to bi bila greška pogrešnog poistovećivanja Jastva sa sećanjima, a upravo smo videli kako Jastvo nije sećanje nego svedok sećanja. Pored toga, vi verovatno ne možete da se setite ni šta se desilo prošlog meseca, ali ste još uvek Jastvo. Kakve veze ima što ne možete da se setite šta se dogodilo u prošlom stoleću? Vi ste još uvek to transcendentno jastvo, a to Ja - postoji samo jedno u čitavom kosmosu - je ono isto koje se budi u svakom novoro|enom biću, isto koje sam gledao u svojim precima i koje ću gledati u svojim potomcima - jedno  isto Ja. Mi osećamo  da je  različito samo zato što pogrešno poistovećujemo unutrašnje, transperso-nalno Jastvo sa spoljašnjom i individualnom memorijom, umom  i  telom,  koji  se razlikuju od čoveka do čoveka,

Ali kada govorimo o unutrašnjem ja... šta je ono  zapravo?  Nije ro|eno sa vašim telom, niti će iščeznuti kada telo umre. Ono ne zna za vreme, niti je podložno nedaćama koje vreme sa sobom nosi. Ono je bez boje, bez oblika, bez forme, bez veličine, a ipak vidi, opaža veličanstveno prostranstvo koje se ukazuje pred vašim očima. Ono vidi sunce, oblake, zvezde i mesec, ali samo ne može biti predmet gledanja. Ono čuje ptice, cvrčke, žuborenje vodopada, ali ne može biti predmet slušanja. Ono poima opali list, oblutak, odsečenu granu, ali ne može biti objekat poimanja.

Vi ne treba da se trudite da vidite vaše transeendentno sopstvo, jer to ionako nije moguće. Može li vaše oko videti sebe? Ono što treba da

činite jeste da neprekidno odbacujete lažne identifikacije sa svojim sećanjima, umom, telom, emocijama i mislima. A takvo odbacivanje ne iziskuje nadljudske napore ili teoretsko razume-vanje. Sve što je potrebno, u prvom redu, jeste razumevanje sle-dećeg: Ono što se može videti ne može biti Viditac. Sve što možete saznati o sebi nije vaše Sopstvo, Znalac, unutrašnje Jastvo koje niti se može opaziti, odrediti, niti učiniti ma kakvim predmetom. Ropstvo nije ništa drugo do pogrešna identifikacija Vidioca sa svim onim stvarima koje mogu biti predmet vi|enja. A osloba|anje započinje jednostavnim obrtanjem ove pogrešne formule.

Svaki put  kada se poistovetite  sa  nekim problemom, brigom, mentalnim stanjem, sećanjem, željom, telesnim osećajem ili emocijom - vi padate u ropstvo, ograničenje, strah i na kraju smrt. Sve ovo se može videti i stoga nije Vidilac. Na drugoj strani, prebivati neprekidno kao Vidilac, Svedok, Sopstvo, znači koračati pokraj ograničenja i problema, i na kraju sasvim iskoračiti iz njih.

To je jednostavna ali naporna vežba, koja donosi  ni  manje  ni  više nego oslobo|enje u ovom životu, jer transeendentno sopstvo je svuda prepoznato kao zrak božanskog. U osnovi,  transcendentno  sopstvo je iste prirode kao i Bog (ma kako želeli da ga zamišljate). Jer na kraju, u najdubljem smislu, sam Bog gleda vašim očima, sluša vašim ušima i govori vašim jezikom. Kako bi inače sveti Kliment mogao da tvrdi da onaj koji poznaje sebe poznaje Boga?

U tome se, dakle, sastoji Jungova poruka, a to je i poruka svetaca, mudraca i mistika, bilo da su to indijanci, taoisti, hinduisti, muslimani, budisti ili hrišćani. Na dnu vaše duše leži duša čitavog čovečan-stva, božanska, transcendentna duša, koja vodi iz ropstva u slobodu, iz stanja opčinjenosti u budno stanje, iz vremena u  večnost,  iz  smrti  u besmrtnost.

PREPORUKE

Postoji mnogo različitih vidova transpersonalnih pojaseva, i isto toliko različitih pristupa njima, tako da ćemo morati da ih grupišemo.

Za dela K.GJunga vidi Portable Jung (New York: Viking, 1972) od Džozefa Kembela (Joseph Campbell). To je  je  izvrsna  antologija Jungovih spisa, i toplo je preporučujem. Za opšti uvod u Jungovu analitičku psihologiju vidi: What Jung Really Said (New York: Dut-ton, 1966), od Bennet, E.A. Ozbiljne studente upućujem na izvrstan uporedni pregled Frojdovih i Jungovih psiholoških sistema: From Freud to Jung (New York: Delta, 1974), od Lilliane Frey-Rohn.  Za  praktičan,  uradi- sam, krajnje delotvoran pristup jungovskoj terapiji, veoma preporučujem At a Journal Worskhop (New York: Dialogue Housc, 1975) od Ajre Progofa šha Progojf).

što se tiče Maslovljevih iscrpnih studija o transpersonalnom vidi njegovo delo: Toward a Psychology ofBeing (New York: Van Nos-trand, 1968) i The Farther Reaches of Human Nature (New  York:  Viking, 1971). Za one koji su  više  zainteresovani  za  tradicionalne  psihologije vidi Transpersonal Psychologies (New York: Harpers, 1975) od čarlsa Tarta (Charles Tart). Zaokružene su i antologije: Highest State of Consciousness (New York: Anchor, 1972) od J.White; Meeting ofthe Ways (New York, Shocken, 1979) od J.Wel-wood; Beyond Ego (Los Angeles: Tarcher, 1979) od R. Walsh and F. Vaughan. Frensis Von je tako|e napisala vrednu knjigu: Awakening Intuition (New York: Anchor, 1979), upravo o bu|enju intuicije. što se tiče mojih knjiga, treba da imate u vidu The Spectrum of Consciousness (Wheaton: Quest, 1977),  i  The Atman Project  (Wheaton: Quest,  1980). Ako ste psihijatar, i držite se opreznijeg pristupa, pokušajte sa S.Dean, Psychiatry and Mysticism (Chicago: Nelson Hali, 1975).

Psihosinteza predstavlja zdrav i efikasan pristup transcendentnom sopstvu u sigurnim uslovima; knjiga Psychosyntesis (New York: Viking, 1965), osnivača psihosinteze Roberta Asa|olija (Roberto Assagiolli), predstavlja obuhvatan uvod.  Vežba  raspoistovećivanja  u  ovom poglavlju uzeta je iz te knjige. Za bitne podatke o psi-

hodeličnom istraživanju videti: S. Grof, Realms ofthe Human Uncon-scious

(New York: Viking, 1975).

Za proučavanje transcendentnog jedinstva religija i pcrenijalnu filozofiju u celini vidi F. Schuon, Transcendent Unity of Religions (New York: Harper, 1975) i Huston Smith, The Forgotten Truth (New York: Harper, 1976) jer te knjige predstavljaju najbolji uvod u ovo polje.

što se tiče meditacije i transpersonalnog, korisna antologija je What is Meditation? (New York: Anchor, 1972), J.White. Ali  ovde  valja istaći da mnogi pristupi transpersonalnim pojasevima tako|e ciljaju i na nivo jedinstvene svesti, pa sam preporučenu literaturu proizvoljno podelio na ovo i naredno poglavlje. Sve u svemu, ovde spomenuti naslovi čine neku vrstu  "rehabilitacionog centra", gde se stiče uvid u osnovu svesti transpersonalnog nivoa, odakle se nastavlja prema nivou jedinstvene svesti šako se uopšte nastavlja).

Transpersonalni pojasevi su sačinjeni od nekoliko podnivoa, i  za svaki od njih se vezuje različita vrsta meditacije. Za odeljak o kundalini energiji vidi J.White, Kundalini, Evolution, and Enlightenment (New York: Anchor, 1979). Za skrivenije aspekte (poznate kao nada ili šabd), čitalac se upućuje na bilo koje delo Kirpal Singa (Kirpal Singh).

Zbog toga što je transcendentalna meditacija jednostavna, de- lotvorna i što je najbitnije, lako dostupna, preporučujem je kao najbolji uvod u ovu vrstu meditacije. Moja konačne preporuke za meditaciju uglavnom su date u sledećem poglavlju.