XIII

SLUSATI SRCEM

Prve godine sam se, kada su od mene zatrazili da naučim lekare iz svoje bolnice kako da bolje saslusaju svoje pacijente, setio da sam po- mislio kako imam malo toga da im ponudim. Znao sam koji je jedan od njihovih najvaznijih problema: pacijent (ili, česće, pacijentkinja) koji se zaplaču usred konsultacije. Za njih je bila prava katastrofa kada jedna jadna gospođa, majka petoro dece, dosavsi zbog ,glavobolja" odjed- nom otkrije plačući kako ju je muz ostavio. Sve sto su mogli učiniti, uz punu čekaonicu pored, jeste da sebi kazu: ,Tu smo, popodne nam je propalo!" Za mene je to, očigledno, bilo obrnuto. Kada bi se neki paci- jent zaplakao, govorio sam sebi da sam na dobrom putu. Budući usred emocije, bio sam na putu istine; samo je trebalo da povučem konce. Ali, kao psihijatar, nikako nisam bio u istoj poziciji kao i moje kolege. Njihova konsultacija je trajala deset do petnaest minuta, a moja nikad ispod trideset, obično čitav sat, čak i vise. Metode komunikacije ko- jima su me naučili - pasivno slusanje i pazljivo potcrtavanje nekim

,,mmm...mmm" ili ,pričajte mi vise o svojoj majci" - zavrsavale su se dugim izlivima koji su mi sasvim odgovarali, ali su se lose uklapali u vreme kardiologa ili hirurga koje je striktno mereno. Ali, morao sam u okviru svojih predavanja osigurati kurs ,vladati teskim pacijentima" i naći nesto efikasnije za savetovanje studenata od onog ,mmm...rnmm" saginjanjem glave, i nesto humanije za pacijente no da ih ponovo brzo ispratim sa receptom za prozak u dzepu. A to je moralo trajati vise od deset minuta.

Nikad se o jednom pitanju ne nauči vise no kad se o njemu predaje studentima. Ja sam, dakle, istrazivao tu oblast i otkrio da su Marion Stjuart (Marian Stuart) i Dzozef Liberman (Joseph Leibermann), jedna psihoterapeutkinja i jedan psihijatar, autori značajnih studija o onome sto razlikuje lekare koji imaju dar komuniciranja od onih koji

ga nemaju. Snimivsi na desetine kratkih konsultacija sa lekarima koje su bolesnici veoma cenili i sa onima koje su mnogo manje postovali, oni su prosto ,destilisali" kvintesenciju tog ,dara" u jednu tehniku koju je vrlo lako naučiti (1). Kao i mnogi drugi, ja sam tu tehniku godinama predavao.

Najveće mije iznenađenje bilo sto sam otkrio da se ona srećno

primenjivala na sve ljude: na moju porodicu, prijatelje, čak i na moje kolege kad su prolazili neki tezak period. Ti mi ljudi nisu pričali kao psihijatru. Nisam uvek imao mogućnost, ponekad ni zelju, da prove- dem sat nad najintimnijim detaljima njihovog zivota. I njima je tre- balo pomoći na najefikasniji i najhumaniji način da ,uđu u kontakt" i da se bolje osećaju za deset minuta. Metoda Stjuartove i Libermana omogućuje da se znatno poboljsa nasa sposobnost slusanja, dakle, nas odnos prema drugima, bez pomoći nekog psihijatra; da se priblizimo ljudima koji nam najvise znače, nasim bračnim drugovima, roditeljima, deci, kao sto nikad nismo naučili da činimo. Čineći toj produbljujemo nase odnose i sami sebe lečimo.

PTTANJA ELFE

Tehnika se svodi na pet pitanja koja idu dosta brzo jedna za drugim. Dobar mnemotehnički način da se toga podsetimo jeste da postavimo ,pitanja ELFE". Kao u bajkama, ELFE (igra reci, elfe je vila, prim. prev.) banalnu svakodnevicu pretvara u magični trenutak.

Q za ista se desilo? " (Que s est-ilpasse?). Da bi se uspostavila veza sa osobom koja pati, potrebno je da vam ona pre svega ispriča sta joj se u zivotu desilo i sta joj je nanelo bol. A ona će vam to opisati odgovarajući na pitanje: ,Sta se dogodilo?" Otkriće Stjuartove i Liber- mana je da ovde nije neophodno ulaziti u detalje, naprotiv. Vazno je slusati prekidajući osobu sto je moguće rede tokom tri minuta, jedva nesto duze. Ako vam se to čini premalo, bićete bez siutinje iznenađeni kada čujete kako, prosečno, lekar prekida pacijenta nakon osamnaest sekundi (2). Ako ostavite sagovornika da se gubi u detaljima duze od tri minuta, reskirate da nikad ne dođete do sustine. A sustina u osnovi nisu detalji, već emocija. Treba, dakle, brzo preći na drugo, mnogo značajnije pitanje.

E za emociju (emotion). Ubrzo morate upitati: ,Koju si emociju osetio?" Ovo vam se često moze učiniti izlisnim. Toj sam metodi učio lekare opste prakse na Kosovu, posle uzasnog rata 1999. Jednog dana se jedan od mojih ,učenika" nasao pred zenom koja se zalila da stalno ima bolove u glavi, leđima, rukama, da ne moze da spava, da gubi na tezini. Jadnom čoveku su glavom prolazile sve moguće dijagnoze iz medicin- ske enciklopedije, od sifilisa do skleroze krvnih ćelija. Dosapnuo sam

V

mu daje upita: ,Sta vam se desilo?" Za nekoliko sekundi mu je poverila da ne zna sta joj je sa muzem, koga je srpska milicija dve nedelje ranije odvela. Mislila je daje mrtav. Nije mogla nikome drugome to ispričati, jer je takvih priča bilo napretek. Svakako, moglo se zamisliti sta je osećala. Lekar je oklevao u vezi sa drugom etapom. Izgledalo je skoro očigledno: postaviti pitanje tako brzo bilo je na neki način uvredljivo. Ja sam ga, uprkos svemu, ohrabrivao. Najzad je stidljivo izustio: ,,I sta ste osetili kada se to dogodilo?" U tom trenutku je zena briznula u plač. ,Bila sam strasno uplasena, doktore, strasno." Uzeo ju je za ruku i pustio da se isplače koliko je bilo potrebno. Najzad je krenuo sa najvaznijim pitanjem.

L za najteie (le plus difficile). Najbolji način da se ne utopi u osećanje jeste da se uđe u njegovu dubinu, u srce bola. Tek tada se moze isplivati na povrsinu. Ponovo se nametnulo pitanje koje se čini nepristojnim ili ,nedecentnim", imajući u vidu sta znači doziveti takvu emociju: ,Sta vam je najteieT ,To sto ne znam sta da kazem deci", od- govorila je zena bez oklevanja. ,Ja sam već odavno znala da će do toga doći, i moj muz i ja smo često o tome razgovarali. Ali deca... Sta mogu da učinim za decu?" Ponovo je briznula u plač. Ono stoje kazala uopste nisam očekivao. Ali za nju su se, očigledno, sva osećanja vezivala za decu. Daje nismo zapitali, nikada ne bismo pogodili.

Pitanje L je volsebno posto sluzi da se u zariste stavi duh onoga

ko pati. Ono mu pomaze da drugačije sredi svoje ideje o onome stoje fundamentalno, sto ga najvise boli; nas duh, prepusten samom sebi, ima tendenciju da krene u svim pravcima. I sam sam iskusio moćni efekat ove intervencije. Prosao sam kroz tezak period posle jednog emotivnog raskida. Svako veče, kad bih ostao sam, osećao sam tugu u svakom delu svoga tela, ali nisam plakao. Nikad nisam plakao. Poput mnogih ljudi, stisnuo bih zube i nastavio napred. Zivot se nije zaustavio zato sto mi je srce puklo. Uvek je bilo puno toga da se uradi. Jedne večeri me je

prijateljica pozvala da čuje kako sam. Nisam zeleo da ponovo ulazim u tu priču koja očigledno nije imala resenja. Međutim, ona je bila profe- sor pedijatrije i poznavala je dobro ELFE. Kada me je zapitala sta mi jq najteze, odjednom mi je pred očima iskrsla slika sina koji je dosao da mi pomogne da uredim svoju novu sobu. Video sam koliko je tuzan i nezan, ali i on je stezao zube. Nisam bio tu da mu pomognem. Bukvalno sam briznuo u plač. Odjednom se sva ta rasuta tuga koncentrisala onde gde je morala biti od samog početka, plakao sam i jecao. Posle nekoliko minuta sam se osetio mnogo bolje. Nista nije bilo odlučeno, ali sam sad znao odakle je bol dolazila.

F za suočiti se (faireface). Nakon sto sam osećanju dozvolio da se izrazi, trebalo je iskoristiti činjenicu da se energija koncentrise na glavni izvor problema: ,,I sta vam najvise pomaze da se suočite?" Sa tim se pitanjem paznja onoga kome govorite okreće prema izvorima već postojećim koji mu pomazu da se iz njih izvuče i da se trgne. Ne treba potceniti sposobnost ljudi da se izvuku iz najtezih situacija. Njima najčesće treba pomoć da ponovo stanu na noge, a ne da im mi, umesto njih, resavamo probleme. Svima nam je tesko da razumemo i da pri- znamo da su ljudi i zene koji nas okruzuju jači i otporniji no sto se misli, da smo mi sami jači i otporniji no sto se misli. Ono čemu sam učio, i to tesko, svoje studente lekare, morali smo svi mi naučiti u nasim osećajnim odnosima. Umesto da mislite ,ne budi takav, učini nesto" dok vam neko izrazava svoje osećanje i bol, morate misliti ,ne čini nista, ostani kakav si" jer je to najblagotvornija uloga koju mozemo odigrati: biti tu i pratiti, umesto predlagati resenjrfjedno za drugim ili preuzimati probleme koji nam ne pripadaju. Albanka sa Kosova se za trenutak za- mislila: ,Moja sestra i susedi, svi smo manje-vise u toj situaciji i stalno smo zajedno. Istina je da su oni sa decom sjajni. "To očigledno nista nije resavalo, ali je ona mogla malo bolje videti kome da se okrene za ono sto joj je bilo potrebno. Činjenica daje to znala činila je da se osećala manje izgubljenom. Menije pomoglo to sto sam shvatio da sa svojim sinom mogu da ostvarim jedan novi odnos, da uzmem stvari u svoje ruke. Zatim, tu je bio prijatelj s kojim sam uvek mogao o svemu da pričam, iako je daleko stanovao. Počeo sam da ga zovem vise puta nedeljno, naročito uveče kad mije samoća najteze padala.

E za empatiju - saučestvovanje (empathie). Da bismo najzad zaključili interakciju, uvek je korisno iskrenim recima izraziti ono sto smo osetili slusajući drugog, pokazujući mu tako da smo, neko- liko minuta, podelili sa njim njegovo breme. Na kraju razgovora će otići sam sa svojim teskim teretom, ali smo se bar, tokom tih nekoliko minuta, drzali zajedno bolje razumejući njegov bol. Ovo sećanje će mu omogućiti da se oseti manje usamljenim na putu kojim je krenuo. Najčesće je nekoliko vrlo jednostavnih reci dovoljno: ,To mora da je tesko za vas", ,Vrlo mi je zao sto vam se to desilo. Rastuzio sam se dok sam vas slusao". Deca koja trče majci kad ih nesto zaboli to isto osećaju, često i snaznije no odrasli. Očigledno, njihova im majka ne moze mnogo pomoći ako ih nesto boli. Ona nije ni lekar ni bolničarka. Ali, ne treba samo otkloniti bol, već i samoću! Ni odrasle osobe ne zele

da budu same dok pate.23

Nasa pacijentkinja sa Kosova se nije izlečila nakon konsultacije od petnaest minuta. Ali, bila je jača i manje usamljena. Njen lekar je imao osećaj daje tako bio efikasniji nego dajoj je prepisao gomilu nekorisnih analiza ili lekova koji joj ne bi koristili. I on je, kao i svi sa Kosova koje sam tamo sreo, i Albanci i Srbi, mnogo patio, i ova osećanja su bila skoro isto toliko krhka kao i u one gospođe. Ali, gledajući sve to, imao sam osećaj da i tom lekaru ide nabolje. Izgledao je opustenije, sigurnije. Kao da ih je taj kratki razgovor oboje učinio zrelijim. Kao da je svako od njih posle tog razgovora stekao dostojanstvo. Povezujući se sa njom, donoseći joj malo svoje humanosti, on je i samog sebe lečio. Na taj se način, u tim uspelim razmenama, čak i ako nas odmah ne

,izleče", nas osećajni mozak razvija, postaje sigurniji u nasu sposob- nost da sarađujemo sa drugima, da nas drugi nekako regulisu, kao sto nam je i potrebno. To nas poverenje čuva od strepnje i potistenosti.

SUSMTTA GOVORT SA SVOJOM MAJKOM

Tehnike komunikacije o kojima smo upravo govorili Često su nepoznate psihijatrima i psihoanalitičarima, koji smatraju daje prosto

23 Zahvaljujem doktorki Rejčel Naomi Remen (Rachel Naomi Remen) Sto sum. zahvaljujući njenoj vrlo lepoj knjizi: Mudrost kuhinjskog stola (Kitchen Table Wisdom, Riverside Books, 1997), napravio tu razliku.

reč ,,o pitanjima zdravog razuma". I to je svakako istina. Ali, kako su pokazala istrazivanja na lekarima stazistima, suprotno od onog sto je govorio Dekart, zdrav razum nije bas najbolje raspoređeno svojstvo. Zdravom se razumu, daje zaista tako dobro raspodeljen, da se roditelji uvek tako obraćaju svojoj deci, da se parovi uzajamno kritikuju bez nasilja i da jedni druge srcem slusaju, da gazde postuju svoje kolege i sluzbenike, ne bi trebalo učiti. Čak je i u psihoterapiji često vazno zavrsiti tretman vrlo preciznim instrukcijama o načinu na koji pacijent treba da se ponasa da bi poboljsao svoje osećajne odnose sa ljudima koji mu najvise znače. Tesko mogu da shvatim zasto nas tome siste- matski ne uče.

Daleko od Kosova, u jednom američkom gradu, jedna od mo- jih pacijentkinja je morala vrlo brzo da nauči osnove efikasne osećajne komunikacije da bi se suočila sa odnosom koji je često najtezi od svih: odnosom prema svojoj majci.

Susmita je imala pedeset i pet godina. Na prvi pogled, imala je sve

uslove da bude srećna: muza koji ju je trideset godina obozavao, dva dečaka, lepa, pametna i posebno osećajna, i vrlo lepu kuću u otmenom delu grada. Dosla je sa Tajvana u Sjedinjene Drzave sa 14 godina; čak je sa uspehom uspela da stvori preduzeće koje je onda, vise godina ranije, preprodala. Igrala je tenis jednom do dvaput nedeljno, u jednom privatnom klubu, i jos uvek volela da muskarci gledaju njeno vitko telo. Ali, ispod te glatke povrsine, unutrasnji Susmitin svet je bio u neredu. Bila je stalno opterećena krizama strepnje i budila se noću vise puta. Danju joj se desavalo da se sakrije kako bi se isplakala. Imala je stalno osećaj da će se ugusiti. Njen iekar joj je najzad prepisao anksiolitik i an- tidepresiv. Susmita u zivotu nikad nije uzimala lekove, pa joj je ideja da počne da uzima psihijatrijske izgledala nezamisliva. Htela je da pokusa nesto drugo. Imao sam poverenja u to da ćemo uz njenu inteligenciju i volju moći brzo da joj pomognemo u kontroli simptoma. Posle seansi biofidbeka da ovlada svojom srčanom usaglasenosću, posle vise seansi EMDR-a koje su joj pomogle da očisti dobar deo teskog emotivnog tereta nastalog usled delimično tegobnog detinjstva, i uz napore da poboljsa svoju ishranu, ona je za nekoliko nedelja znatno napredovala. Ipak, i dalje je s vremena na vreme imala napade tegobe u toku noći i nije se u potpunosti oslobodila tog osećaja gusenja koje ju je jos uvek obuzimalo, povremeno ujutro pri buđenju. Ponovo razmatrajući njenu situaciju, primetio sam da se manje nasilno odnosila prema svojoj staroj

majci, Sun Li, koja je napustila Tajvan nakon smrti svog trećeg muza i dosla da zivi kod nje. Ne mozemo se pretvarati da vrlo bolni osećajni odnosi ne postoje. Ne mogu se izbeći prozakom, niti najefikasnijim mogućim prirodnim tretmanima. Njena situacija je zahtevala da se s njom uhvati u kostac.

Sun Li je odbila da uči engleski i da polozi vozački ispit. Očigledno se dosađivala, i izgleda da joj je glavna aktivnost bila da se mesa u zivot svoje kćeri. Izuzetno inteligentna, znala je tačno kako da se ponasa da se ova oseti krivom, sve se praveći da nista ne trazi za sebe. I bilo sta da Susmita uradi, nikad nije bilo dovoljno i nikad nije valjalo, iako je upravo to od nje trazeno. Kako je bilo isključeno daje vrate u Tajvan ili daje smeste u neki starački dom gde ne bi mogla ni sa kim da razgovara, Sun je uzivala u kući; trebalo je baviti se njome, zbog čega je sve činila nesrećnim, dureći im se. Iako je Susmita sada mogla da kontrolise svoja lupanja srca dok joj je majka upućivala uobičajene zaoke, i čak, zahvaljujući EMDR-u, da se savlada, daje sadasnje svađe ne podsecaju na telesne kazne iz detinjstva, ona je i dalje bila podlozna verbalnom nasilju i osećajnoj napetosti u vlastitoj kući. Pri tom, njena azijatska kultura je nije pripremila da se suoči sa tako teskom starom majkom. Počela je da se oseća stvarno bolje tek kad je prihvatila da sistematski vlada osećajno opterećenim odnosom sa svojom majkom.

Mi smo napravili listu ustupaka koje je bila spremna da učini i granica koje je zelela da postavi. Prihvatila je, na primer, da triput ne- deljno vodi Sun Li na ručak i u kupovinu. To mi se činilo previse, ali je ona bila ta koja je trebalo da proceni staje prihvatljivo. S druge strane, zelela je da ima mira u svojoj kući jedan sat ujutro, kad joj muz ode na posao, i da ima jedan sat sa njim kad se on uveče vrati. Nije verovala da će majka prestati da je gnjavi. Sun Li je imala narav koju je bilo tesko menjati u osamdeset i petoj godini. Zauzvrat, Susmita vise neće podnositi fizičke pretnje koje joj je njena majka, ma kako to izgledalo neverovatno, i dalje ponekad upućivala.

Sa svojom kartom ,SPA-CEE" u ruci, ponavljali smo kako treba da se obrati majci da bi joj objasnila sta joj je sada potrebno. Uz moju pomoć je izabrala mesto i trenutak gde je trebalo da razgovaraju, i način na koji je trebalo da joj pristupi: ,Draga majko, znate koliko mi je stalo da budete srećni u mojoj kući, i koliko je moja uloga ćerke meni vazna. Da bi u kući vladao najbolji sklad, postoje neke stvari o kojima treba da razgovaramo." Nakon stoje pomalo tapkala u mestu, nasla je

način da opise ponasanja koja su joj smetala, svoja osećanja i potrebe:

,Tri stvari mi u vasem ponasanju smetaju da budem sa vama tako opustena kako bih zelela. Prvo, kad me prekidate u mojim jutarnjim aktivnostima u trenutku kada Han ode. Nisam sposobna da sve radim u isto vreme, a to je trenutak kada pokusavam da organizujem svoj dan. Potrebno mije da budem sama jedan sat. Zatim, kad nam se pridruzite čim se Han vrati iz kancelarije. Veoma mi smeta sto ne mogu da nađem momenat da budem sa njim pre početka porodične večeri. Potreban mi je samo jedan sat kad se on vrati. Najzad, kad kazete stvari kao ,sad ću te ja naučiti! Čak i ako znam da to nije istina, jos uvek se plasim i vrlo mi je neprijatno. Osećam potrebu da budem sigurna u svojoj kući i da znam da ovde nikad vise neće biti nasilja."

Prvi danje bio rizičan. Nikad se u zivotu Susmita nije obratila

majci na taj način! Diskusija se odvijala manje jednostavno nego u mo- joj ordinaciji. Ipak, Susmitaje uspela da joj naznači staje htela sa njom da radi: planirani izlasci - a sta joj je bilo potrebno za nju samu. Trazila je od nje da sarađuju i čak joj kazala da će, ako se tog trenutka oseti progonjenom, odbiti da sa njom izađe dva dana.

Prve dve sedmice su bile najteze. Prirodno, Sun Li je isproba- vala granice čim bi se ukazala i najmanja mogućnost. Nalazila je hilja- du razloga da se nađe u gradu, izvan triju prilika sa kojima se saglasila. Takođe je ispitivala odlučnost svoje ćerke, preteći joj već trećeg dana. Susmita me je zvala svakog drugog dana, ali se dobro drzala. Iako su se njeni simptomi pogorsavali, ona je dobro razumela zasto, i manje se zbog toga uznemiravala. Krajem meseca, i situacija u kući i Susmitini simptomi su se znatno smirili. Ona je najzad postala osećajnija prema svojoj majci, koja je i sama imala mučan zivot. Naučila je da s njom govori, sistematski otkrivajući osećanje koje se krilo iza njenih reci i pomazući joj da identifikuje ono sto joj je najvise smetalo. One su se prisećale dugog i burnog zivota njene majke koji je, od detinjstva u car- skoj Kini pa do izgnanstva sa Čang Kaj Sekom, bio kao iz romana. Ove priče sa majkom su imale za njih neuobičajeni ton. Svakako, karakter Sun Li se nije time promenio, niti će se ikada promeniti. Razlika je bila u tome sto je Susmita sada osećala da ponovo kontrolise svoj zivot. Ponovo je sebe postovala i dobro videla daje majka gleda drugim očima.

POSLEDNJT DAN

Vlast nad osećajnom komunikacijom se ne stiče ni za dan, ni za mesec, ni za godinu. U borilačkim vestinama se počinje belim po- jasom da bi se na kraju doslo do crnog. Zatim dolaze finije stvari koje nazivamo ,danima". Ali, ne postoji ,poslednji dan". Uvek se moze biti bolji.

Mene vladanje osećajnom komunikacijom pomalo podseća na to. Trazi upravljanje energijom koja zahteva sigurno čitav zivot da bi komunikacija bila potpuno prefinjena. Ja sam imam utisak, nakon go- dina koje sam proveo interesujući se za to pitanje, istina, bez ikakvog sistematskog treniranja, da sam postigao samo ,smeđi pojas". Ipak, sa dovoljno sam iskustva da bih bio intimno ubeđen da je tragično proći zivotom a ne prionuti na osnovni zadatak: uvek poboljsavati svoju osećajnu komunikaciju. Cak ako se ona moze poboljsavati do u nedo- gled, to je samo razlog vise da zasučemo rukave. Volim onu anegdotu koja se priča o Kolberu (Colbert). Francuskoj su veoma nedostajali brodovi da bi mogla da se suprotstavi rastućoj moći Engleske. Nije bilo dovoljno hrastovine za jarbole. Korner je pozvao kraljevske sumare i zatrazio od njih da zasade sumu. ,Ali, Monsenjeru", odgovorise oni,

,treba sto godina da dobijemo dovoljno velike hrastove da se od njih mogu napraviti jarboli." ,Ah", reče Kolber, ,,u tom slučaju treba početi odmah!" Srećom, dobro se dejstvo osećajne komunikacije oseti mnogo brze. Mladi lekari, kojima sam predavao, primetili su skoro trenutnu razliku u odnosima sa svojim pacijentima, a potom i u svojoj ener- giji tokom dugih i teskih dana. Jos je lakse tu vestinu razviti ako je kombinujemo sa učenjem usaglasavanja srčanog ritma. Stabilizujući osećajni mozak i čineći ga prijemčivijim u isto vreme kao i kod drugih, srčana usaglasenost nam omogućuje da lakse nađemo reci i ostanemo usredsređeni na nas integritet.

Dugo sam se oslanjao na osećajnu regulaciju, preko najboljeg načina vladanja uticajem koji uzajamno jedni nad drugima vrsimo. Nakon ovladavanja fiziologijom, zahvaljujući različitim metodama usredsređenim na tela opisana u prvom delu knjige, upravljanje komunikacijom je svakako bitna etapa u lečenju osećajnog mozga. Međutim, postoji i jedna druga koja je na Zapadu već pedeset godina zanemarivana.

Reč je o vaznosti toga sto mozemo da uradimo ne za sebe, već za druge, o nasoj ulozi u zajednici iznad nase osobe i čak nasih najblizih. Čovek je duboko drustvena zivotinja. Mi ne mozemo srećno ziveti, ne mozemo u dubini ozdraviti, a da ne nađemo neki smisao u nasem odnosu prema svetu koji nas okruzuje, tj. u onom sto drugima donosimo.