SLOVA

Katkad hvatamo pero
I na belom listu pišemo znake,
Oni govore to i to, poznaje ih svako,
Ta igra ima pravila svoja.
Ali kad bi divljak il' čovek s meseca doš'o
I takav list, takvo brazdano polje runa

Radoznalo gledajući uzeo pred oči,
U njega bi tuđa slika sveta pogled uprla,
Strana dvorana čarobnih slika.
Video bi A i B kao čoveka i životinju,
Kao da se oči, jezici, ruke i noge kreću,
Smotreno tamo, nagonima natutkan tu,
Kao u snegu čitao bi vranine stope,
Trčao bi, počinuo, patio, leteo
I video mogućnosti svake tvorevine
Kako se kroz ukočena crna slova priviđaju
Kako kroz poredane ukrase klize,
Video bi kako ljubav plamti, video kako bolovi sevaju.

Čudio bi se, smejao, plakao, drhtao,
Jer iza poređanih rešetki tog pisma
Ceo svet u svom slepom tiskanju
Činio bi mu se smanjen, u znake
Zgrčen, činima preobrazen, oni u krutom hodu
Idu pohvatani i jedan na drugi tako liče,
Da životni nagon i smrt, milje i patnja
Postaju braća, jedva se razlikuju...
I taj bi divljak na kraju kriknuo
Od nepodnosivog straha, i podstakao vatru
I dodirujući zemlju čelom uz molepstvija
Beli list s runama prineo plamenu.
Dok bi u san tonuo, možda bi osetio
Kako taj ne-svet, ta čarobna tričarija,
To nepodnosivo opet u nikad nepostojalo
I nepostojeće carstvo usisano bilo,
I uzdisao bi, smeškao se i iščilio.