Sloboda vodi slobodi . . .

Sloboda vodi slobodi.

To su prve reči istine - ne istine pod znacima navoda već istine u pravom značenju reči; istine koja nije prosto teoretska, koja nije samo reč, nego istine koja može biti ostvarena u praksi. Značenje koje se nalazi iza ovih reči može biti objašnjeno kako sledi:

Pod slobodom se misli na slobodu koja je cilj svih škola, svih religija, u svim vremenima.

Ta sloboda zaista može biti veoma velika. Svi ljudi žude za njom i teže joj. Ali ne može biti postignuta bez prve slobode, manje slobode. Velika sloboda je sloboda od uticaja izvan nas. Manja sloboda je sloboda od uticaja unutar nas.

Isprva, za početnike, manja sloboda se pokazuje kao veoma velika, pošto početnik veoma malo zavisi od spoljašnjih uticaja. Samo čovek koji je već postao slobodan od unutrašnjih uticaja potpada pod spoljašnje uticaje.

Unutrašnji uticaji odvraćaju čoveka od padanja pod spoljašnje uticaje. Možda je tako i najbolje. Unutrašnji uticaji i unutrašnje robovanje potiču iz mnogo različitih izvora i mnogo nezavisnih faktora - nezavisnih jer je, pošto imamo mnogo neprijatelja, nekad to jedna stvar, nekad druga.

Ima toliko mnogo tih neprijatelja da život ne bi bio dovoljno dug da se borimo sa svakim od njih i oslobodimo se od svakog ponaosob. Stoga moramo pronaći metod, liniju rada, koja će nam omogućiti simultano uništenje najvećeg mogućeg broja neprijate­ lja unutar nas od kojih ovi uticaji dolaze.

Rekao sam da imamo mnogo nezavisnih neprijatelja, ali glavni i najaktivniji su taština i samoljublje. Jedno učenje ih čak naziva predstavnicima i glasnicima samog đavola.

Iz nekog razloga takođe su nazivani g-đa Taština i g-din Samo­ ljublje.

Kao što sam rekao postoji mnogo neprijatelja. Naveo  sam samo ova 2 kao najosnovnije. U trenutku je teško nabrojati ih sve. Bilo bi teško raditi na svakom od njih direktno i specifično i oduzelo bi, pošto ih ima tako puno, mnogo vremena. Moramo se suočiti sa njima indirektno da bismo se odjednom oslobodili nekoliko n|ih.

Ovi predstavnici đavola stalno stoje na pragu koji nas odvaja od spoljašnjosti, i sprečavaju ne samo dobre nego i loše spoljašnje uticaje da uđu. Tako oni imaju i dobru stranu isto kao i lošu.

Za čoveka koji želi da napravi razliku među uticajima koje prima, prednost je da ima ove noćne stražare. Ali ako čovek želi da svi uticaji uđu, bez obzira koji bili - pošto je nemoguće izdvo­ jiti samo one dobre - mora se osloboditi što je više moguće, a ko­ načno potpuno od ovih stražara, koje neki smatraju nepoželjnim.

Za to postoji mnogo metoda i veliki broj sredstava. Lično bih vam preporučio da pokušate da oslobodite sebe i učinite to bez mnogo teoretisanja, jednostavnim razmišljanjem, aktivnim razmi­ šljanjem, u sebi.

To je moguće kroz aktivno razmišljanje, ali ako neko ne uspe, ako propusti da tako učini ovim metodom, ne postoje druga sredstva za ono što sledi.

Uzmite, n p r . ,  samoljublje,  koje  zauzima  skoro  polovinu našeg vremena i našeg života. Ako je  nešto,  ili  neko,  povredio naše samoljublje spolja, onda, ne samo u tom trenutku već i dugo posle toga, njegov impuls zatvara sva vrata i stoga zatvara život.

Kad  sam  povezan  sa  spoljašnjim,  ja  sam  živ.  Ako  živim  samo u sebi, to nije život; ali svi žive tako. Kad proučavam sebe, povezujem  se  sa  spoljašnjim.

Na primer, sada sedim ovde. M. je tu a takođe i K. Živimo zajedno. M. me nazvao budalom - i ja sam se uvredio. K. mi je

uputio prezriv pogled - uvredio sam se. Uvažavam, povređen sam i neću se smiriti ni doći sebi za dugo.

Svi su ljudi tako povredljivi, svi imaju slična iskustva sve vreme. Jedno se iskustvo smiruje, ali čim se ono  smirilo  već drugo iste prirode počinje. Naša je mašina tako komponovana da ne postoje odvojena mesta gde različite stvari mogu istovremeno da se iskuse.

Mi imamo samo jedno mesto za naša psihička iskustva. I ako je to mesto zauzeto iskustvima kao što su ova, onda nema govora o posedovanju iskustava koje želimo. I ako bi određena posti­ gnuća ili slobode verovatno dovele do određenih iskustava, ako stvari ostanu kakve jesu neće se tako desiti.

M. me nazvao budalom. Zašto bi trebalo da se vređam? Takve stvari me ne povređuju pa se ne vređam - ne zato što nemam samoljublja; možda imam samoljublja više nego bilo ko  ovde. Možda mi baš to samoljublje ne da da se uvredim.

Mislim, razmišljam na način upravo suprotan uobičajenom. Nazvao me budalom. Mora  li nužno  biti mudar?  Možda je on sam budala ili ludak.

Čovek ne može tražiti mudrost od deteta. Ne mogu od njega očekivati mudrost. Njegovo je razmišljanje bilo budalasto. Bilo da mu je neko rekao nešto o meni, bilo da je sam formirao sopstveno budalasto mišljenje - to gore po njega. Ja znam  da nisam budala, pa me to ne povreduje. Ako me budala nazvala budalom, nisam dotaknut unutra.

Ali ako sam u datoj situaciji bio budala i nazvan sam budalom, nisam povređen, pošto je moj cilj da ne budem budala; pretpo­ stavljam da je to svačiji cilj. Tako me on podseća, pomaže mi da uvidim da sam budala i da se ponašam budalasto. Razmisliću o tome i možda sledeći put neću da se ponašam budalasto.

Tako, u svakom slučaju nisam povređen.

K. mi je uputio prezriv pogled. To me ne  vređa.  Naprotiv, žalim ga zbog nepristojnog pogleda koji mi je uputio. Za neprija­ tan pogled mora postojati objašnjenje iza. Može li on imati taj razlog?

Znam sebe. Mogu da sudim na osnovu mog znanja o sebi. Uputio mi je neprijatan pogled. Moguće je da mu je neko nešto rekao što je formiralo loše mišljenje o meni. Žao mi ga je jer je toliki rob da me gleda kroz oči drugih ljudi. To dokazuje da on nije. On je rob pa tako ne može da me povredi.

Ovo sve govorim kao primer načina razmišljanja.

U stvari, tajna i uzrok svih  takvih  stvari leže u činjenici da mi ne posedujemo sebe niti posedujemo izvorno samoljublje. Samo­ ljublje je velika stvar. Ako razmotiimo samoljublje,  kako  ga generalno razumemo, kao prekorljivo, onda sledi da je istinito samoljublje - koje, nažalost nemamo - poželjno i nužno.

Samoljublje je  znak visokog mišljenja  o sebi. Ako čovek ima to samoljublje  to pokazuje  šta je on.

Kao što smo rekli ranije, samoljublje je  predstavnik  đavola; ono je naš glavni neprijatelj, glavna prepreka za naše aspiracije i postignuća. Samoljublje je osnovno oružje predstavnika pakla.

Ali samoljublje je atribut duše. Samoljubljem pojedinac može razlikovati duh. Samoljublje ukazuje i pokazuje da je dati čovek deo neba. Samoljublje je Ja - Ja je Bog. Stoga je poželjno imati samoljublje.

Samoljublje je pakao, samoljublje je nebo. Ova dva, noseći isto ime, spolja su slični, ali potpuno različiti i suprotni po suštini. Ali ako  gledamo  površno  možemo  nastaviti  da  prolazimo  kroz  život a da nikad ne razlučimo jedno od drugog.

Postoji izreka: ,,Onaj ko ima samoljublje na pola je puta do slobode". Mada, među ovde prisutnima, svako je prepun samo­ ljublja. A uprkos činjenici da smo puni  do vrha samoljubljem, nismo još postigli ni najmanji delić slobode. Naš cilj mora biti da imamo samoljublje. Ako imamo samoljublje, kroz tu stvarnu činjenicu oslobodićemo se od mnogih  unutrašnjih  neprijatelja. Čak se možemo osloboditi glavnih, g-dina Samoljublja i g-đe Taštine.

Kako praviti razliku između jedne vrste samoljublja i  druge? Rekli smo da je na površini to veoma teško. To je tako čak i ako gledamo druge; kad gledamo sebe još je teže.

Hvala Bogu, mi koji sedimo ovde, sačuvani smo od konfuzije nerazlikovanja jednog od drugog. Srećni smo! Izvorno samo­ ljublje je potpuno odsutno pa nema ničeg što može da zbuni.

Na početku predavanja upotrebio sam reči „aktivno razmi­ šljanje".

Aktivno razmišljanje se uči kroz praksu; treba da se praktikuje dugo i na mnogo različitih načina.