SLIKAR BRAM

Među obožavaocima lepe pevačice Lize bio je i Rajnhard Bram, poznati slikar, u svakom slučaju i najčudniji.
Kada je upoznao Lizu imao je četrdeset i četiri godine i već više od deset je vodio usamljenički život, potpuno odvojen od sveta. Posle nekoliko godina besciljnog tumaranja i nespokojnog traženja zadovoljstva, zapao je u asketsku samotinju i u borbi za svoju umetnost svaki odnos sa svakodnevnim životom činio mu se uzaludnim. U grozničavom radu zaboravljao je na društvo i razgovore, preskakao obede, zanemario je svoju spoljašnjost i uskoro je bio skoro potpuno zaboravljenu međuvremenu je očajnički slikao. Nije slikao skoro ništa drugo do časove sumraka, nestajanje oblika, borbu kontura s poništavajućom tamom.
Slikao je jedva vidljive rečne mostove na kojima se upravo pale prvi fenjeri. Slikao je topolu koja nestaje u večernjem mraku i samo još svojim vrhom stoji na mutnom, mrklom nebu. I, konačno, naslikao je ulicu u predgrađu pred nastupajuću jesenju noć, jednu izvanredno jednostavnu sliku o strašnoj moći tame. S njom je postao poznat, od tada je važio za majstora, ali se činilo da to njega mnogo ne dotiče.
Ponovo su ljudi počeli da ga posećuju, a kako nije bio neuljudan, polako je i postepeno ušao u malo ali odabrano društvo, u kome je on uglavnom ćuteći učestvovao. Njegov atelje nije nikome bio dostupan. Tako je nekoliko nedelja ranije sreo Lizu, i već malo stariji usamljenik se u čudnovatu lepoticu zaljubio sa zakasnelom strašću. Ona je imala oko dvadeset i pet godina, bila je vitka i besprekorne keltske lepote.
Pevačica je bila hladna, ohola i razmažena, ali je ipak osetila osobitost ove ljubavi i znala je to da ceni. Čovek na glasu, koji važi za nedostupnog i skoro apatičnog, bio je u nju zaljubljen.
Upitala ga je da li sme da pogleda njegov atelje. On ju je primio u prostoriju gde deset godina osim njega i sluge niko drugi nije ušao. Skice, crteži, slike koje nikome nije pokazivao, redali su se pred njenim pametnim, naročitim i ponosnim licem.
„Da li vam se sviđa nešto od ovoga?”, pitao je Bram. ,,Oh, sve.”
„Vi to razumete? Mislim, možete da shvatite o čemu se ovde radi? Konačno, to su samo slike, ali s njima sam se toliko mnogo namučio...”
„Slike su čudesno lepe.”
„Možda samo par slika. Pri tome je pola života potrošeno na njih, pa ih je zapravo malo. Polovina života! Ali svejedno...”
„Možete biti ponosni, gospodine Brame.”
„Ponosan? To je krupna reč. Biti zadovoljan je već dovoljno. Ali čovek nije nikada zadovoljan. Umetnost nikada ne zadovoljava. Ali, kao što sam već pitao, sviđa li vam se nešto od ovoga? Naime, ja želim da vam poklonim nešto.”
„Ali molim vas? Ja ne mogu...”
„Gospođice Liza, sve ove slike sam naslikao samo za sebe. Nije bilo nikoga koga sam njima hteo da obrađujem. A sada ste tu vi, upravo vama bih hteo da pričinim malu radost, prijateljski pozdrav - razumete li - jedan umetnik drugom. Zar stvarno to ne smem? To bi bilo šteta.” Začuđena, pristala je, a još istog dana on joj je poslao sliku topole, njegovu omiljenu.
Od tada se viđao s njom. Posećivao ju je tu i tamo i ponekad bi je zamolio da mu nešto otpeva. Jednom je došao i u navali strasti postao malo nametljiv. Ona je odglumila negodovanje, a on je zbog toga postao skrušen i tužan i skoro u suzama je molio za izvinjenje; ona je od tada dominirala i mučila ga ćudljivim prohtevima lepotice koja ima stotine obožavalaca. A od tada je i
on znao da ona koju voli nije slična njemu, nije jednostavna i dobra priroda kao on, nije prava i nesalomiva umetnička duša kao on, već žena prepuna rđave sujete, lakrdijašica. Ali, voleo ju je, i sa svakom manom koju je na njoj opažao, njegov bol je bio jači, ali je jačala i njegova ljubav. Počeo je da je izbegava, ali samo da bi je sačuvao, i odnosio se prema njoj s neveštim ali dirljivim obzirom i blagošću. A ona ga je ostavljala da čeka. Dok ga je u ličnim odnosima držala podalje od sebe i mučila, pred drugima se prema njemu ponašala kao prema blagonaklonom obožavaocu, a on nije znao da li to radi iz sujete ili je u pitanju priznavanje naklonosti. Dešavalo se da ga iznenada pred nekim društvom oslovi sa „dragi Brame”, uzme ga za ruku i bude sasvim prisna. On se lomio između zahvalnosti i nepoverenja. Nekoliko puta se veoma umilno ophodila i kod kuće pevala za njega. A on bi joj tada ljubio ruke i zahvaljivao sa suzama u očima. Trajalo je tako par nedelja. A onda je Bramu bilo dosta. Ta nedostojna uloga dekora mu se smučila. Od neraspoloženja nije mogao da slika, a strast i uzbuđenje su mu oduzimali san. Jedne jesenje večeri spakovao je pribor za slikanje i garderobu i sledećeg jutra otputovao. U selu u gornjoj Rajni smestio se u gostionici. Preko dana je pešačio pored Rajne i okolnih brda, a uveče je sedeo za kafanskim stolom uz čašu vina i pušio jednu cigaru za drugom.
I posle deset dana nije još započeo sa slikanjem. Onda je prisilio sebe i zategao platno. Dve-tri započete skice je bacio. Nije išlo. Jedinstvena asketska predanost poslu, napeto, samotno vrebanje linija koje nestaju, nestajanja svetlosti, gašenje formi, sve isposničko odricanje mnogih godina zarad umetnosti, sada je bilo uzdrmano, prekinuto, a možda i izgubljeno. Sada je postojalo nešto drugo što ga je zaokupilo, nešto o čemu je sanjao, nešto za čim je žudeo. Ima ljudi koji mogu sebe da podele, čije su sposobnosti i život mnogostrani, ali on je imao samo jednu dušu, jednu ljubav, jednu snagu.
Pevačica je slučajno bila sama kod kuće kada su najavili Rajnharda Brama. Iznenadila se kada je ušao i pružio joj ruku. Izgledao je star i zapušten, a kada ju je pogledao svojim paćeničkim, plamtećim pogledom, shvatila je da je opasno igrati se s tim čovekom.
„Vratili ste se, gospodine Brame?”
„Da, došao sam da razgovaram s vama, gospođice Liza, hteo sam rado to da izbegnem, ali ne preostaje ništa drugo. Moram da vas zamolim da me saslušate.”
„Pa ako već insistirate. Premda...”
„Hvala. Vi znate da vas ja volim. Ranije sam vam već rekao da bez vas više ne mogu da živim. Sada znam da je to i tačno. U međuvremenu sam pokušao da živim bez vas. Okrenuo sam se poslu. Deset godina pre nego što sam vas upoznao ja sam slikao, ništa drugo nisam radio, samo slikao. Hteo bih to ponovo da radim, da živim u miru i da slikam, bez misli, bez želja, samo da slikam. I to mi nije uspelo.”
„Nije vam uspelo?”
„Ne. Izbačen sam iz ravnoteže, razumete li? Ranije, slikanje mi je bilo sve, moj nemir i moja ljubav, moja žudnja i moje zadovoljstvo. Činilo mi se da mi je život lep i dovoljno bogat kada mi je uspelo da naslikam par slika na način koji nikome drugom nije uspeo. Zato sam bio zadovoljan životom. Sada su moji zahtevi drugačiji. Sada ne želim ništa drugo osim vas i ne postoji ništa što za vas ne bih rado učinio. Zato sam i došao još jednom, Liza. Ako želite da budete moji, to malo dosadašnjih slika će mi biti dovoljno. Zato mi odgovorite! Ovako kako je sada, ne može ostati. Ja se molim u sebi da me vi želite. Ako ne možete da se udate, onda bez braka. To ostaje na vama.”
„Znači, bračna ponuda!”
„Ako tako hoćete, da. Ja nisam tako mlad, ali do sada nisam nikoga voleo. To što imam da dam od topline, brige i odanosti, pripada samo vama. Ja sam bogat.”
„O...”
„Izvinite. Mislio sam, ja ne moram da živim od slikanja. Liza, zar me stvarno ne razumete? Zar ne vidite da moj život leži u vašim rukama? Recite mi makar jednu reč.”
Nastupila je neprijatna tišina. Ona se nije dvoumila, nije ga gledala, smatrala ga je za upola bolesnog. Konačno je progovorila sa puno obzira i prijateljski. Ali on ju je razumeo već kod prve reči. Pretvarala se da ju je veoma iznenadio, koliko je važno njegovo pitanje za njen ceo život, govorila mu je kao neobuzdanom dečaku kome žarku želju ne odbijaju jednom grubom reči. On se smejao.
„Vi ste tako dobronamerni”, rekao je, „zar ne, vi se plašite za mene, ali se pomalo plašite i mene?”
Zbunjeno ga je gledala. Nastavio je.
„Zahvaljujem vam, gospođice Liza. Niste želeli da me direktno odbijete, ali ja sam već razumeo. Hvala vam lepo i ostajte zbogom!«
Htela je da ga zadrži.
„Ne”, rekao je, „samo me pustite! Ne odlazim da bih se otrovao. Stvarno ne. Zbogom:”
Pružila mu je ruku. Držao ju je čvrsto, privukao je usnama, bez saginjanja, ostao nepomičan na trenutak, a onda se okrenuo i otišao. U hodniku je služavki dao napojnicu.
Za Brama je nastalo teško vreme. Tačno je znao da ga samo rad može vratiti u život, ali je očajavao jer nije verovao da će ikada ponovo vratiti one samozaboravljene lepe godine.
Ponovo je otišao u isto selo u gornjoj Rajni, krstario okolinom, posmatrao od jesenje magle nestvarno obrisane linije obale, grupe drveća kao buduće slike, odsedeo bi mirno par sati i pokušao da istisne ono što je hteo. Društvo nije imao, sa svojim čudnim pustinjačkim navikama nije ni znao šta bi s njim počeo.
Jedne večeri, kada je u svojim neutešnim sumornim mislima popio uobičajenu flašu vina, plašio se ranog odlaska u krevet i bez mnogo razmišljanja naručio je drugu flašu. Teških udova, prilično pijan, legao je u krevet, spavao kao top, probudio se sutradan iznuren i bezvoljan, s osećajem na koji nije navikao i zbog koga je proveo ceo dan u sanjarenju.
Dva dana kasnije, kada mu je stara ucveljenost postala nesnosna, isprobao je isto sredstvo, a onda nekoliko puta ponovo. Jednoga dana je uprkos vlagi i hladnoći postavio platno. Uradio je niz skica. Iz Minhena i Karlsruea su počeli da stižu veliki paketi, drvene ploče, boje. U sledećih šest nedelja je u blizini obale reke sagradio primitivni atelje. I nešto iza Božića bila je gotova velika slika, „Drvo jove u magli”, koja i danas važi kao jedan od najboljih slikarevih radova.
Posle tog uzburkanog, dragocenog i grozničavog perioda rada, nastao je jedan iznenadni preokret. Danima je tumarao unaokolo, uz sneg i besne vetrove, i konačno bi se u bilo kojoj seoskoj krčmi umirio, čašćavao, i pijan odlazio u krevet. Dešavalo se da danima, pokriven sa par prekrivača, leži u ateljeu, haotičnih misli, prepun jada i muka. Ali u proleće je ponovo slikao.
Tako je provodio godinu za godinom. Često mu je uspevalo i da bude dokon i da radi. A onda se ponovo dogodila nesreća. Potpuno pijan, jedne hladne martovske noći pao je napolju, teško se prehladio i rđavo negovan umro potpuno sam. Skoro da je bio već pokopan kada je na osnovu natpisa u novinama doputovao rođak da ga poslednji put vidi. Među slikama koje su ostale iza njega nalazio se čudnovat autoportret iz njegovih poslednjih dana. Jedna temeljno i realno proučena glava, ružno zapuštenih crta ostarelog pijanca, malo iskeženo lice s nerešivo tužnim pogledom. Iz nepoznatog razloga, Bram je preko završene slike, sigurno ne bez bolne lične ironije, četkicom povukao dve unakrsne, debele crvene linije.
(1906)
CHAGRIN D'AMOUR