DIO   DRUGI

SLEDEĆI  ZADATAK: "VIDETI"

7

Don  Huan  nije  bio  kod  kuće   kad   sam   tamo   stigao oko  podne  osmog  novembra  1968.   Nisam  znao  gde   da ga tražim i zato sam seo i čekao ga. Ne znam zašto, ali odnekud sam bio siguran da će se uskoro  vratiti  kući. Ubrzo  potom  don  Huan  je  došao.  Klimnuo  mi  je  gla­ vom. Pozdravili smo  se.  Izgledao  je  umoran  pa  je  legao na  asuru.  Zevnuo  je   2   -  3  puta.

Misao o viđenju opsedala me je pa  sam  odlučio  da opet pušim onu halucinogenu mešavinu. Bilo mi je veo­ ma teško da se na to rešim  i zato sam hteo da još malo o  tome  raspravljam.

»Želim da naučim da vidim, don Huane«, rekoh bez uvijanja. »Ali, pravo da ti kažem, ne bih voleo ništa da uzimam; ne želim  da  pušim  onu  tvoju  mešavinu.  Šta misliš,  da  li  bih  ikako  mogao  naučiti  da  vidim  bez  nje?«

On  sede, pogleda  me,  pa opet  leže.

»Ne!«  reče.  »Moraćeš  da  se  poslužiš  dimom.«

»Ali  rekao  si  da  je  samo  malo  trebalo  pa  da  vidim

don  Henara.«

»Hteo sam tim da kažem da  se  nešto  u  tebi  žarilo kao da zaista vidiš šta Henaro radi, ali ti si samo gledao. U tebi očigledno  postoji nešto što liči  na  viđenje,  ali  to nije to ; zatvoren si — nešto ti smeta i samo ti dim mo­ že pomoći.«

»Zašto mora da se puši? Zašto čovek ne  može sam od sebe da  nauči  da  vidi?  Ja  to  želim  svim  srcem.  Zar to  nije  dovoljno?«

»Ne, nije. Videti nije tako prosto i samo ti dim mo­ že dati brzinu koja ti je potrebna  da  za  tren  ugledaš ovaj  prolazni  svet.  Inače  ćeš  samo  gledati.«

»Šta  hoćeš   da  kažeš  tim   ,prolazni  svet'?«

»Kad  vidiš   svet,  on  nije  kakvim  ga  ti  sada  zamiš­

ljaš.  Prolazan  je  —  kreće  se  i  menja.  Čovek  bi  se  mož­

da  mogao   napregnuti  pa  i   sam   shvatiti   taj   prolazni

svet,  ali to  ti  ne bi mnogo vredelo,  zato  što  telo  propa­

da od napora.  Međutim,  ako  se  uzme  dim,  telo  se  nika­

da  ne  izlaže  iscrpljenosti.  Dim  ti  daje  neophodnu  brzi­

nu  da  shvatiš  to  brzo  kretanje  sveta,  čuvajući  pr i  tom

netaknuto   svoje   telo   i  snagu.«

»Dobro!« rekoh dramatično. »Ne želim više da oko- lišim.  Pušiću.«

On  se  nasmeja  na  to  moje  teatralno  ponašanje.

»Prestani«, reče. »Ti se uvek zakačiš za nešto po­ grešno. Sad misliš da će te sama odluka  da  pušiš  do­ vesti dotle da vidiš. Ali tu  je  potrebno  još  mnogo  što­ šta.  Uvek  je  za  sve  potrebno  još  mnogo  štošta  drugo.«

Rekavši  to,  on  se  uozbilji.

»Veoma   sam   pažljivo   postupao   s   tobom   i   sve   što

sam   činio   bilo   je   unapred   smišljeno«,   reče,   »zato   što

Meskalito  želi  da  ti  razumeš  moje  znanje,  moju  nauku.

Ali  ja  znam   da   neću   imati   vremena  da  ti  prenesem

sve  što  bih  želeo.  Imaću  vremena  samo  da  te  izvedem

na put u nadi da ćeš  i sam tragati  onako kako  sam i ja

to  činio  u  svoje  vreme.  Moram  priznati  da  si  nemar-

niji  a  i  tvrdoglaviji  od  mene.  Ali  tvoji  pogledi  su  druk­

čiji  i  ja  ne  mogu  da  predvidim  u  kome  će  se  pravcu

kretati  tvoj   život.«

Njegov odmereni ton kao i  nešto  u  njegovom  drža­ nju izazvali su u meni jedno staro osećanje, neku me- šavinu   straha,   usamljenosti   i   iščekivanja.

»Uskoro  ćemo  znati  na  čemu  si«,  reče  zagonetno. Nije  kazao  ništa  više.  Posle  nekog  vremena  on  izi­

đe iz kuće.  Pošao  sam  i  ja  i  stao  pred  njega,  ne  znaju­ ći da li da sednem ili da  iz  kola  iznesem  neke  pakete koje  sam  mu  doneo.

»Da li bi to bilo opasno?« upitah, tek koliko da ne­ što  kažem.

»Sve  je  opasno«,   odgovori  on.

Don Huan, izgleda, nije bio  voljan  da  mi  kaže  ni­ šta više; pokupio je neke male zavežljaje koji su bili nagomilani u jednom  uglu i  stavio  ih  u  zembilj.  Nisam se ponudio da mu  pomognem,  jer  sam  znao  da  bi  mi on to rekao da je želeo. Posle toga je legao  na  svoju asuru. Meni je rekao da se opustim  i  odmorim.  Legao sam i ja na svoju asuru  i  pokušao  da  spavam,  ali  ni­ sam  bio  umoran;   prethodne  večeri   sam  se  zaustavio u jednom motelu  i  spavao  sam  do  podne,  znajući  da su mi do don Huanove kuće potrebna samo  3  sata vožnje. Ni on nije  spavao.  Iako  je  žmurio,  zapazio  sam da mu se glava lako njiše u gotovo neprimetnom rit­ mičkom kretanju. Pomislih da on to  možda  nešto  baje sam  za  sebe.

»Hajde da jedemo«,  reče  don  Huan  iznenada,  i  ja se trgoh od njegova glasa. »Biće  ti  potrebna  sva  ener­ gija  kojom  raspolažeš.  Trebalo  bi  da  budeš  u formi.«

Skuvao  je  čorbu,  ali  ja  nisam  bio  gladan.

Sutradan, 9. novembra, don Huan mi dopusti  da  poje­ dem samo zalogaj hrane i naredi mi da se odmaram. Izležavao sam se celo  prepodne, ali nisam mogao da se opustim. Nisam imao pojma šta je  don  Huan naumio  i, što  je  još  gore,  nisam  znao  ni  šta  sam ja  naumio.

Sedeli smo  pod njegovom  ramadom  oko  3  po  pod­ ne. Bio sam veoma gladan. Već sam nekoliko put a po- menuo  da  bi  trebalo  da jedemo,  ali  on  je  to  odbijao.

»Ti već 3 godine nisi spravljao svoju mešavinu«, iznenada reče don Huan.  »Moraćeš  da pušiš  moju,  i za­ to recimo da sam te trave skupio za tebe. Biće ti  po­ trebno samo malo toga. Ja ću jedanput  da  ti  napunim lulu. Ti ćeš popušiti sve što je u njoj, a posle  i  ostalo. Onda će doći čuvar drugog sveta. Nemoj ništa da radiš, samo ga posmatraj. Gledaj ga  kako  se  kreće,  motri  na sve što bude činio. Život će ti zavisiti od toga hoćeš  li dobro  motriti  na  njega  ili  nećeš.«

Don  Huan  mi  je  ta  uputstva  izgovorio  tako  iznena­ dno  da  ja  nisam  znao  šta  da  kažem  ili  mislim.  Trenu- tak-dva  sam  mrmljao  nešto  nepovezano.  Nisam  mogao da  sredim  misli.   Na  kraju  mu   postavih  prvo  pitanje koje se jasno uobličilo u mojoj  glavi:  »Ko je taj  čuvar?« Don  Huan  jednostavno  odbi  da  se  upušta  u  razgo­

vor, ali ja sam bio  suviše nervozan da bih prestao da govorim pa sam kao očajnik navaljivao na  njega  da  mi kaže  ko  je  taj   čuvar.

»Videćeš«,  reče  nemarno.  »On  čuva  onaj  drugi  svet.«

»Koji   svet?   Svet   mrtvih?«

»Nije to  svet mrtvih ni čega bilo  drugog. To je pro­

sto  drugi  svet.  Ne  vredi  da  ti  pričam  o  tome.  Vidi  ga

sam.«

Don  Huan  ode  u  kuću  rekavši  to.  Ušao  sam  u  nje­

govu  sobu  prateći  ga  u  stopu.

»Čekaj, čekaj, don Huane. Šta ćeš to sad da  ra­ diš?«

Nije mi odgovorio. Izvadio je lulu iz  jednog  zavež­ ljaja i seo na  asuru  nasred  sobe,  gledajući  me  radozna­ lo.  Činilo  mi  se  da  očekuje  moju  saglasnost.

»Ti si budala«, reče tiho.  »Ne  plašiš  se,  samo  ka­ žeš  da  se  plašiš.«

Lagano je odmahivao glavom, a onda je uzeo vreći­ cu  s  mešavinom  za  pušenje  i  napunio  glavu lule.

»Plašim  se,  don  Huane.  Zaista  se  plašim.«

»Ne,  to  nije  strah.«

Očajnički sam nastojao da dobijem u  vremenu,  pa sam zapodenuo dugu priču o prirodi mojih osećanja. Iskreno sam tvrdio da se plašim, ali on mi ukaza na to da ne  dahćem,  i  da  moje  srce ne bije brže nego  obično.

Razmišljao sam neko vreme o tome što  mi  je  re­ kao. Nije bio u pravu; kod mene su postojale mnoge fizičke manifestacije koje se obično povezuju sa stra­ hom, i ja sam bio očajan. Sve oko mene bilo je prožeto osećanjem bliske smrtne opasnosti. Stomak mi je bio uznemiren, a bio  sam  siguran  i  da  sam  pobledeo;  ru­ ke su mi se obilno  znojile,  ali  ipak  sam  u  dubini  duše bio uveren da se ne plašim. Nije me obuzimalo ono osećanje straha na  koje sam  bio  navikao  od  kada  znam za  sebe.  Straha,  koji  je  oduvek  bio  idiosinkratski  moj,

nije sada bilo. Govorio sam hodajući gore-dole  po  sobi pred don Huanom koji je sedeo na svojoj asuri i ra­ doznalo me gledao s lulom  u ruci. Kad sam dobro sve razmotrio, došao sam do zaključka da  je  to  što  ose- ćam umesto svog uobičajenog straha neko duboko ne­ zadovoljstvo, nelagodnost pri samoj pomisli na  zbrku koju  izaziva  uzimanje  halucinogenih  trava.

Don  Huan  pogleda  u  mene,  a  onda  iza  mene,  ški­ ljeći  kao  da  se  muči  da  razazna  nešto  u  daljini.

Hodao sam i dalje  tamo-amo  pred  njim  sve  dok mi nije energično zapovedio da sednem i da se opustim. Sedeli  smo  mirno  nekoliko  minuta.

»Ne  želiš  da  izgubiš  svoju  jasnoću,  je  li?«  reče  on iznenada.

»To  je živa  istina,  don  Huane«,  odgovorih. On se nasrne ja, očito veoma zadovoljan.

»Jasnost,   taj        drugi   neprijatelj      čoveka   od   znanja,

nadnela  se  nad  tobom.

»Ti  se ne plašiš«,  reče, umirujućim  tonom,  »ali  sad

ne  bih  voleo  da izgubiš  svoju jasnoću,  a pošto  si buda­

la,  ti  to  nazivaš  strahom.«

Nasmeja   se   prigušeno.

»Donesi  mi  malo  žara«,  zapovedi  on.

Njegov  ton  bio  je  pun  dobrote  i  umirujući.  Usta­

doh,  ne  razmišljajući,  pa  odoh  iza  kuće  i  uzeh  s  vatre

nešto malo žara,  stavih ga na malu kamenu ploču i vra-

tih  se  u  sobu.

»Dođi  ovamo  na  trem«,  doviknu  mi  don  Huan  gla­

sno.

Stavio je asuru na  ono  mesto  gde obično  sedim.  Ja

spustih žar  pored  njega,  a  on  stade  da  duva  da  ga  ras­

pali.  Upravo  sam  hteo  da  sednem  kad  mi  on  reče  da

sednem  na  drugo  mesto,  na  desni  kraj   asure.   Zatim

stavi  malo  žara  u  lulu  i  pruži  mi  je.  Ja  je  uzeh.  Bio

sam  zapanjen  snagom  kojom  me  je  don  Huan  vodio,

iako  bez  ijedne  reči.  Nisam  mogao   da  smislim   ništa

što  bih  želeo  da  mu  kažem.  Nisam  više  imao  nikakvih

argumenata.  Verovao  sam  da  se  više  ne  plašim,  nego

da  samo  ne  želim  da  izgubim  svoju  jasnoću.

»Puši,  puši«,  naredi  mi  on  blagim  tonom.   »Samo jednu  lulu  ovog  puta.«

Vukao sam vazduh  kroz  lulu  i  čuo  pucketanje  kad se mešavina zapalila. Odmah zatim  osetio  sam  kako  su mi se usta i nos iznutra sledili. Kad sam povukao  pos- lednji dim, osetio sam da je celo moje telo iznutra ob­ loženo  nekom  čudnom  hladnom  toplotom.

Don Huan uze lulu od mene pa udari nekoliko puta njenom glavom o svoj dlan da rastrese ono  što  je  u njoj. A onda, kao i uvek do  tada,  ovlaži  prst  pljuvač­ kom  pa  njom  protrlja  unutrašnji  deo  glave.

Moje telo bilo je obamrlo, ali mogao sam da se krećem.  Promenio  sam  položaj  da  bih  udobnije  sedeo.

»Šta  će  sad  biti?«  upitah.

Dosta  teško  sam  izgovorio  te  reči.

Don Huan  pažljivo  vrati  lulu  u  futrolu  pa  je  zavi u jednu dugačku krpu. Onda  sede  uspravno,  licem  pre­ ma meni. Vrtelo mi  se u glavi;  moji očni  kapci  spuštali su se i protiv moje volje. Don Hua n me energično pro- drma i zapovedi mi da ostanem budan. Reče da vrlo dobro znam da ću  umreti  ako  zaspim.  Trgao  sam  se na te reči. Palo mi je na um da  don  Huan  to  govori samo zato da ne zaspim, ali odmah pomislih da je to, možda, istina. Otvorih oči što sam više mogao i  don Huan se nasmeja na to. Reče da moram još malo da pričekam, da treba stalno  da  držim  otvorene  oči  i  da ću u jednom trenutku moći da vidim čuvara  drugog sveta.

Osetih kako mi celo telo  obuzima  veoma  neprija­ tna toplota; pokušah  da  promenim  položaj,  ali  sad  vi­ še nisam mogao  da  se  krećem.  Želeo  sam  da  razgova­ ra m s don Huanom, ali činilo mi se da su moje reči zapretene negde tako  duboko  u  meni  da  ne  mogu  da ih  izvučem.  Onda  se  naglo  spustih  na  svoju levu  stranu i  primetih  da  sad  s  poda  gledam  u  don  Huana.

On se nagnu prema  meni  i  šapatom  mi  zapovedi da ne gledam u njega nego da netremice posmatram jednu tačku na  asuri,  pravo  pred  mojim  očima.  Dodao je da moram da je  gledam  jednim  okom,  levim,  i  da ću,  pre  ili  posle,  videti  čuvara.

Gledao sam netremice u to mesto koje mi je on pokazao, ali ništa nisam  video.  Ipak,  u  jednom  trenut­ ku  sam  primetio  da  mi  je  pred  očima  proleteo  koma-

rac. Spustio se na asuru. Pratio sam njegove pokrete. Prišao mi je  sasvim  blizu,  toliko blizu da ga više nisam mogao jasno videti.  A  onda,  sasvim  iznenada,  učini  mi se da sam  ustao. Bio je to  toliko čudan osećaj da  je o njemu trebalo razmišljati malo više, ali  za  to  sad  nije bilo vremena. Osećao sam se kao da gledam pravo, ali nekako više iznad svog  uobičajenog  vidnog  polja  i  to što sam ugledao protreslo je i poslednji damar u meni. Drukčije se ne može opisati taj  emocionalni  šok  koji sam doživeo. Pravo preda mnom, tu  sasvim  blizu,  sta­ jala je džinovska, čudovišna životinja. Zaista pravo ču­ dovište! Nikada, ni u najmaštovitijim knjigama nisam naišao ni na šta slično. Gledao sam u  to  potpuno  zbu­ njen,  izbezumljen.

Prvo što sam  uočio  bila  je  veličina  tog  čudovišta; ne znam zašto, ali pomislio sam da je visoko gotovo sto­ tinu stopa. Činilo se da stoji uspravno, mada nisam mo­ gao da shvatim kako stoji. Zatim sam primetio da  ima krila, dva kratka, široka krila. U  tom  trenutku  postao sam svestan da tu životinju posmatram kao da je to ne­ što obično;  drugim rečima, gledao  sam  je.  Međutim,  ja je u stvari nisam mogao gledati  onako  kako  sam  navi­ kao da gledam. Shvatio sam da  zapažam  na  njoj  sad ovo, sad ono, kao da je  slika  postajala  jasnija  što  se više pojedinosti dodavalo. Telo te životinje bilo je po­ kriveno pramenjem  crnih  dlaka.  Imala  je  dugu  njušku iz koje su curile sline. Oči su joj bile izbuljene i okrug­ le,  nalik na  dve  ogromne bele  lopte.

Ona zatim poče da klepeće krilima. To nije  bilo slično lepršanju ptičijih krila, nego pre treptanje, vibra- ciono podrhtavanje. To se  ubrzavalo  i  životinja  stade da kruži preda  mnom;  nije  letela,  pre  bi  se  moglo  reći da se klizala, zapanjujuće brzo i spretno,  nekoliko  pa­ laca iznad zemlje. Za trenutak sam  se  zaneo  posmatra- jući je kako se kreće. Pomislih kako su njeni pokreti ružni,  ali  su  joj  zato  brzina  i  lakoća  bili  izvanredni.

Načinila je    2    kruga preda mnom,  trepereći  krilima, i ono što  joj je poput sluzi  curilo iz gubice letelo  je na sve strane. Posle se okrenu i otkliza  odatle  neverovat- nom brzinom sve dok se nije izgubila u  daljini.  Netre­ mice  sam  zurio u  pravcu  kojim  je  otišla,  jer  ništa  dru-

go nisam ni mogao  da  činim.  Obuze  me veoma  neobič­ no osećanje težine, i osetih da nisam kadar da  sredim misli. Nisam mogao  da  se  pomaknem  s  mesta.  Činilo se kao  da sam  se tu zalepio.

Onda ugledah  u  daljini  nešto  slično  oblaku,  a   od­ mah zatim ona džinovska životinja je opet  punom  brzi­ nom kružila pred a mnom. Njena krila  su  se  sve  više  i više približavala mojim  očima  dok  me  nisu  udarila. Osetio  sam  da  su   njena   krila  udarila   u  mene   —  bilo koji deo mene koji  se  tu  nalazio.  Vrisnuh  iz  sveg  glasa od   tako   oštrog  bola  koji  nikada   ranije  nisam   osetio.

Sledeće čega se sećam bilo je to da  sam  sedeo  na asuri dok mi je don Huan  trljao  čelo.  Trljao  mi  je  mi­ šice i noge lišćem, a onda me odveo do kanala za na­ vodnjavanje iza kuće, svukao odeću s mene pa  me  pot­ puno potopio u vodu, zatim me izvukao iz nje, pa opet potopio,  i  to  je  ponovio  više  puta.

Dok sam ležao na plitkom dnu kanala, don Huan je s vremena na vreme  vukao  uvis  moju  levu  nogu  i  bla­ go me  tapkao  po  tabanu.  Posle  kraćeg  vremena  mene to poče da golica. On to primeti i reče da  je  sad  sve dobro. Obukao sam se pa se zajedno vratismo kući. Seo sam opet na asuru  i  pokušao  da  govorim,  ali  sam  ose­ tio da ne mogu da se koncentrišem  na to što želim da kažem, iako su mi misli bile sasvim jasne. Bio sam za­ panjen kad sam  shvatio  kolika  je  koncentracija  potreb­ na da bi se moglo govoriti. Primetio sam osim toga da moram prestati da gledam u stvari oko sebe ako želim nešto da kažem. Imao sam utisak da se nešto veoma duboko u meni zamrsilo i kad sam hteo da govorim, morao sam da izronim na površinu kao ronilac; morao sam da se penjem uvis kao da me  moje  rođene  reči tamo vuku. Dvaput sam stigao dotle da kašljucanjem pročistim grlo na sasvim običan način. Mogao sam tada reći što god sam hteo, ali nisam. Bilo mi je milije da ostanem i dalje na onoj čudnoj ravni tišine s koje sam mogao samo da gledam. Činilo mi se da sam se sasvim približio onome što je don Hua n  zvao  »viđenjem«  i bio sam  veoma  srećan  zbog  toga.

Posle toga mi je don Hua n dao čorbe i tortilje i naredio  mi  da  jedem.  Mogao  sam  da  jedem bez  ikakve

teškoće,  ne  gubeći  ono  za  što  sam  verovao  da  je  moja

»moć  viđenja«.  Usredsređivao  sam  pogled  na  sve  oko

sebe.  Verovao  sam  da  mogu  da  »vidim«  sve,  ali  svet  mi

se ipak, koliko  sam mogao  da procenim,  činio isti.  Upi­

njao  sam  se  da  »vidim«   sve  dok  se  nije  sasvim  smrklo.

Umorio  sam  se  naposletku,  legao  i  zaspao.

Probudio sam se kad me don Huan pokrio  ćebe- tom. Glava me je bolela i bila mi je  muka  u  stomaku. Posle kraćeg vremena bilo  mi  je  bolje  i  odspavao  sam do  sledećeg  dana.

Ujutro  sam  opet  bio  onaj  stari  ja.  Upitao  sam  žudno don  Huana:  »Šta je  to  bilo  sa mnom?«

Don Huan se  nasmeja stidljivo. »Pošao si da tražiš čuvara  i,  naravno,  našao  si  ga«,  reče.

»Ali  šta  je  to,  don  Huane?«

»Čuvar,  domar,  stražar  drugog  sveta«,  nabrajao  je

don  Huan  poslovno.

Želeo sam potanko  da  mu  ispričam  kakva  je  bila ta čudovišna, ružna životinja, ali  on  nije  obraćao  paž­ nju na taj  moj  pokušaj  i rekao je  da  nisam  doživeo ništa naročito, i  da je  to  moglo  svakome  da  se  desi.

Rekoh mu da me čuvar  prenerazio  toliko  da  zaista još  nisam  kadar  da  o  njemu  razmišljam.

Don Huan se  nasmeja  šaleći  se  na račun  onoga  što je nazvao mojom urođenom preteranom sklonošću ka dramatizovanju.

»To  —  ma  šta  to  bilo  —  ozledilo  me  je«,  rekoh.

»Bilo  je  isto  toliko  stvarno  koliko  smo  stvarni  ti  i  ja.«

»Razume  se  da  je  bilo  stvarno.  Ozledilo  te  toliko

da te to zabolelo, je li?«

Što sam se više sećao onoga što  sam  doživeo,  sve sam se više uzbuđivao. Don Huan mi reče da se smirim. Onda me upita da li sam se zaista uplašio od toga; na­ ročito  je naglasio  reč  »zaista«.

»Skamenio sam se«, rekoh. »Još se nikad u životu nisam  tako užasno  uplašio.«

»Ne  trućaj«,  reče  on,  smejući  se.  »Nisi  se  plašio.«

»Kunem ti se«, rekoh s iskrenim žarom, »da bih otr­ čao kao lud odavde da sam samo mogao da se  pomak- nem.«

Njemu  je  to  bilo  toliko  smešno  da  se  nasmejao  iz sveg glasa.

»Zašto  sam  morao  da vidim  to  čudovište,  don Hua-

ne?«

On  se  uozbilji,  gledajući  me.

»To  je  bio  čuvar«,  reče.   »Ako  želiš  da  vidiš,  moraš

savladati    čuvara.«

»Ali   kako   ću   ga   savladati,   don   Huane?   Visok   je

možda  stotinak  stopa.«

Don Huan se na to smejao toliko da  su  mu  suze tekle niz obraze.

»Zašto mi ne dopustiš  da ti  ispričam  šta  sam video da ne bi bilo  nesporazuma?«  rekoh.

»Ako će  te to usrećiti, hajde, pričaj  mi.«

Ispričao  sam  mu  sve  čega  sam  mogao  da  se  setim,

ali   se   njegovo   raspoloženje   nije   zbog   toga   promenilo.

»Pa dobro, to nije ništa novo«, rekao je s  osme- hom.

»Ali   kako   misliš   da   savladam   tu  grdosiju?   Čime?«

On malo oćuta, a onda se  okrenu prema meni i  re­ če: »Nisi se ti  plašio,  ne  ozbiljno.  Bio  si  povređen,  ali ne  uplašen.«

Zavalio se i naslonio  na  neke  zavežljaje  digavši  ru­ ke  iza  glave.  Mislio  sam  da  više  neće  govoriti  o  tome.

»Znaš«,      reče     iznenada       gledajući   u   krov         ramade,

»svaki  čovek  može  da  vidi  čuvara.  A  čuvar  je  ponekad,

i  za  ponekog  od  nas,  stravična  zver  visoka  do  neba.  Ti

si   imao   sreće   —  za   tebe   je   njegova   visina   bila   samo

stotinak  stopa.  A  tajna  je  ipak  jednostavna.«

Oćutao je malo, a onda pevušio  neku  meksičku pesmu.

»Čuvar drugog sveta je komarac«,  reče  lagano,  kao da  odmerava  dejstvo  svojih  reči.

»Molim?«

»Čuvar drugog sveta je komarac«,  ponovo  on.  »To što si ti juče video bio je komarac, i taj će te mali ko­ marac  držati  na  odstojanju  sve  dok  ga  ne   savladaš.«

U prvi ma h nisam mogao  da  poverujem  don  Hua- nu, ali kad sam se setio svoje vizije od samog početka, morao  sam  priznati  da  sam  u  jednom  trenutku  gledao

u komarca, i da je odmah zatim došlo  do neke vrste fa­ tamorgane  pa  sam  tada  gledao  u  onu  životinju.

»Ali kako je komarac mogao da me ozledi, don Huane?«  upitah,  iskreno  zaprepašćen.

»Nije tebe  ozledio  komarac«,  odgovori  on,  »nego čuvar drugog sveta. Možda  ćeš  jednog  dana  biti  dovolj­ no hrabar da ga savladaš. Ali sada još ne; sad je  to zver visoka stotinu stopa kojoj sline cure iz gubice. No bes­ misleno je razgovarati o tome.  Stajati  pred  njom  nije nikakav podvig, i zato ako želiš više  da  saznaš  o  njoj, nađi   opet   čuvara.«

Posle        2      dana,   11.   novembra,   opet   sam  pušio   don Huanovu  mešavinu.

Zamolio sam don Huana da mi dopusti da je još jednom pušim da bih našao čuvara. Nisam ga to za­ molio tek tako, iznebuha, već posle dugog razmišljanja. Moja radoznalost u pogledu čuvara bila je  neuporedivo veća od mog straha i nelagodnosti zbog gubljenja ja­ snoće.

Postupak je bio isti. Don Huan je jednom napunio glavu  lule  i  kad  sam  sve  popušio,  očistio  je  i  sklonio.

Dejstvo je ovog  puta  bilo  znatno  sporije;  kad  je počela da me  hvata  laka  vrtoglavica,  don  Huan  mi  je prišao i  pomogao  da  legnem  na  svoju  levu  stranu;  pri tom je rukama držao moju glavu.  Rekao  mi  je  da  ispru­ žim noge i da se opustim, a zatim  mi  je  pomogao  da desnu ruku stavim ispred svog tela,  u  visini  grudi.  Okre­ nuo mi je ruku tako da sam dlanom pritiskivao asuru, oslonjen  svom  težinom  o  nju.  Nisam  činio  ništa  ni   da bih   mu   pomogao   ni   smetao,   jer   nisam   znao   šta   čini.

Sedeo je preda mnom  i  rekao  mi  da  se  ni  za  šta ne brinem. Kazao mi je da će čuvar doći i da sam na odličnom mestu s koga ću ga videti. Kazao mi  je,  uz­ gred, i to da čuvar može da nanese veliki bol, ali da postoji jedan način  da  se  on  otkloni.  Dodao  je  da  me je  pr e   2   dana  naterao  da  sednem  kad  je  procenio da  mi  je  dosta  toga.  Upro  je  prstom  u  moju  desnicu i rekao da ju je namerno tako namestio  da  bih  mogao njom da se poslužim  kao polugom  da ustanem kad  god to  zaželim.

Kad je završio s tim  objašnjenjem,  moje  je  telo već bilo sasvim obamrlo. Hteo sam  da mu skrenem pa­ žnju da neću moći da se dignem zato što više ne vladam svojim mišićima. Pokušao sam to da  izgovorim  ali  ni­ sam mogao. Izgleda da me je on,  ipak,  preduhitrio, jer mi je objasnio da je tu  glavno  volja.  Podsećao  me  na ono kad sam, pre toliko godina, prvi put  pušio  gljive. Tada sam pao na pod pa opet skočio na noge  zahva­ ljujući onome što je on tada nazvao mojom »voljom«; rekao je da sam  se  »mislima  podigao«.  Dodao  je  da je to  i  jedini  način  na  koji  se  može  ustati.

To što je govorio nije mi ništa vredelo zato što se nisam sećao šta sam radio  pre  toliko  godina.  Obuzelo me  duboko  očajanje  i  ja  sklopih  oči.

Don Huan me zgrabi za kosu, snažno mi prodrma glavu i energično zapovedi da ne zatvaram  oči.  A ja — ne samo što sam otvorio  oči  nego  sam  učinio  i  nešto što mi je izgledalo fantastično. Rekao sam:  »Ne  znam kako  sam  tada  ustao.«

Trgnuo sam se. Ritam mojih reči bio je veoma spor, ali to je nesumnjivo  ipak  bio  moj  glas,  mada  sam  zai­ sta samo minut pre toga verovao da ne mogu da go­ vorim.

Pogledah u don Huana.  On  okrenu  lice  u  stranu pa  se  nasmeja.

»Nisam  ja  to  kazao«,  rekoh.

Opet sam se trgnuo od  svog  glasa.  Bilo  mi  je  veo­ ma prijatno. Govoriti u tim okolnostima postalo je veo­ ma zabavno. Hteo sam da zamolim don Huana da mi objasni kako ja  to  govorim,  ali  videh  da opet  ne  mogu da izustim ni reči. Silno sam  se  mučio  da  glasno  iska­ žem  svoje  misli,  ali  sve  uzalud.  Odustao  sam  od  toga i tog časa sam  gotovo  nesvesno  rekao:  »Ko  to  govori, ko  govori?«

Na to pitanje don Huan se smejao toliko da je u jednom  trenutku  pao  postrance.

Izgleda da sam mogao  da  kažem  jednostavne  stva­ ri, pod uslovom  da tačno znam  šta želim da kažem.

»Govorim  li  ja,  govorim  li?«  upitah.

Don Huan mi na to reče da će izići  napolje  i  leći ispod  ramade  ako  ne  prestanem  da  se  izmotavam,  i  da

će  me  ostaviti  samoga  da  se  i  dalje  tako  izmotavam.

»Ja  se ne  izmotavam«,  rekoh.

To sam sasvim ozbiljno rekao. Moje su misli bile veoma jasne, ali mi je telo bilo obamrlo — nisam ga osećao. Ništa me nije gušilo, kao jedanput davno u slič­ noj prilici; bilo mi je prijatno zato što ništa nisam ose­ ćao; nisam nimalo vladao svojim voljnim sistemom,  a ipak sam mogao da govorim. Tada mi pade na um ovo: kad već mogu da govorim, onda verovatno mogu i da ustanem,  kao  što  je  rekao  don  Huan.

»Ustaj«, rekoh na engleskom i  za  tren oka  sam bio na  nogama.

Don Huan sumnjičavo odmahnu glavom pa iziđe iz kuće.

»Don  Huane!«  viknuh  triput.

On  se vrati.

»Spusti  me  na  zemlju«,  zamolih  ga.

»Spusti se sam«, odvrati on. »Izgleda da se sasvim dobro   snalaziš.«

Ja rekoh: »Lezi!« i odjednom više nisam video sobu. Ništa nisam mogao da vidim. Malo zatim soba i  don Huan vratiše se u moje vidno polje. Pomislih kako sam verovatno legao licem  prema  zemlji  pa  me  on  zgrabio za  kosu  i  odigao  mi  glavu.

»Hvala ti«, rekoh  veoma  lagano  monotonim  gla­ som.

»Nema na čemu«, odgovori on imitirajući podrug­ ljivo  moj  glas,  a  onda opet udari  u  smeh.

Posle  toga  uze  neko lišće i  stade  da mi  trlja  mišice i  stopala.

»Šta  to  radiš?«  upitah.

»Trljam   te«,   reče  imitirajući  moj   mučni  monoto­

ni  glas.

On  se  previjao  od  smeha.  Oči  su  mu  bile  sjajne  a

pogled veoma blagonaklon.  Bio mi je  drag. Osećao  sam

da  je  don  Huan  pu n  razumevanja,  pravičan  i  komičan.

Nisam  mogao  s  njim  da  se  smejem,  ali  voleo  bih  da

sam  mogao.  Odjednom  se  opet  osetih  razdraganim  pa

se nasmejah;  ali  moj  smeh  je  tako  stravično  zvučao da  je  don  Huan  od  njega  ustuknuo.

»Biće bolje da te odvedeni do kanala, inače  ćeš  se ubiti  tim  svojim  ludiranjem«,  reče.

Podiže me na noge i povede da hodam po sobi. Ma- lo-pomalo  počeo  sam  da  osećam  svoje  noge,  pa  ruke, i najzad i celo telo. Moje uši samo što nisu prsnule od nekog čudnog pritiska. To je bilo slično onome kad čoveku  utrne  ruka  ili  noga.  Osećao  sam  užasnu  težinu u  zadnjem  delu  vrata  i  na  temenu,  ispod  kože.

Don Huan  me žurno odvede do jarka iza kuće i gur­ nu me u vodu,  potpuno  odevenog.  Pod  dejstvom  hlad­ ne vode onaj  pritisak  i  bol  postepeno  su  opadali  dok se  nisu  sasvim  izgubili.

Kad smo se vratili u kuću, presvukao sam se, i opet sam osetio onu  istu  izdvojenost,  istu  želju  da  budem na miru. Primetio sam, međutim, da  ovog  put a  to  nije bila posledica jasnoće uma ni sposobnosti za koncentra­ ciju; naprotiv, sada je posredi bila neka melanholija i telesni zamor.  Na  kraju  sam zaspao.

12.  novembar  1968.

Jutros smo don Huan i ja otišli u obližnja brd a da sku­ pljamo neke biljke. Išli  smo  oko  6  milja  po  dozla­ boga džombastom terenu. Veoma sam se zamorio. Seli smo, na moj predlog, da se odmorimo, i on zapodenu razgovor rekavši da je  zadovoljan  mojim  napredova­ njem.

»Znam da sam onda ja govorio«, rekoh, »ali u tom trenutku  mogao  sam  se  zakleti  da  to  neko  drugi   go­ vori.«

»Ti  si  govorio,  naravno«,  reče  on.

»Kako  to  da  nisam  mogao  sebe  da  poznam?«

»To  ti  je  zbog  dejstva  dimčića.  Čovek može  da  go­

vori  a  da  to  i  ne  primeti,  ili  može  da  prevali  hiljade

milja  pa  da  ni  to  ne  primeti.  Tako  se  može  prolaziti  i

kroz razne stvari. Dimčić ti otkloni telo i onda si slobo­

dan,  kao  vetar,   čak  slobodniji  od  vetra,  jer  njega  može

da  zaustavi  stena,  zid,  ili  planina.  Dimčić  ti  daje  slo-

bodu vazduha, možda čak i veću, jer se vazduh može zatvoriti u grobnicu i tu može postati ustajao, dok uz pomoć dimčića ne možeš biti ni zatvoren, ni zausta­ vljen.«

Don Huanove reči izazvale su u meni neko prijatno raspoloženje, ali i sumnju, a zatim  veliku  nelagodnost, čak  osećanje  neke  neodređene  krivice.

»Znači  sve  se  to  može činiti,  don  Huane?«

»A šta ti  misliš?  Više  bi  voleo  da misliš  da  si  lud, je  li?«  odbrusi  on.

»Pa — znaš, tebi je  lako  da  sve  to  prihvataš.  Za mene  je  to  nemogućno.«

»Nije lako  ni  za  mene.  Nisam  povlašteniji  od  tebe. Te   stvari   podjednako   teško   mogu   da   prihvatim  ja   kao i  bilo  ko  drugi.«

»Ali  tebi  je  to  blisko,  don  Huane.«

»Jeste, ali me skupo staje. Morao sam da se borim, možda   i  više  nego   što  ćeš   se  ti   ikada  boriti.   Ti   imaš

čudnu osobinu da sve navedeš da radi za tebe. Nemaš pojma koliko sam ja morao da  se  mučim  da  bih  posti­ gao ono što si ti juče učinio. Imaš nešto što ti mnogo pomaže. Nema drugog objašnjenja za način  na  koji  ti učiš o  tajnim  silama.  Ranije  si  to  učinio  s  Meskalitom, a sada sa  dimčićem.  Trebalo  bi  ozbiljno  da  misliš  na to kako si veoma obdaren, a sve drugo da ostaviš po strani.«

»Kad  ti  govoriš,  to  izgleda  tako  lako,  a u  stvari  nije. Ja  sam  rastrzan,  raspolućen.«

»Uskoro ćeš opet biti ceo.  Moraš  pre  svega  da  vo­ diš računa o svom telu. Suviše si debeo. To  nisam  hteo ranije da ti kažem.  Uvek  treba  pustiti  ljude  da  rade  ono što  moraju  da  rade.  Godinama  nisi   dolazio  ovamo.  Ali ja sam ti rekao da ćeš  se  vratiti,  i  vratio  si  se.  Isto  je bilo i sa mnom. Napustio sam sve ovo punih 5  i  po godina.«

»Zašto  si  to  učinio,  don  Huane?«

»Iz  istog  razloga  iz  koga  i  ti.  Nije  mi  se  dopalo.«

»A  zašto  si  se  tome  vratio?«

»Iz  istog   razloga  iz   koga  si   se  i   ti  vratio,   jer   se

drukčije  ne  može   živeti.«

Te njegove reči ostavile  su  snažan  utisak  na  mene, jer i ja sam sebe uhvatio kako mislim da se, možda, drukčije i ne bi moglo živeti. Nikad to nikome nisam rekao,  ali  don  Huan  je  to  sasvim  tačno  pretpostavljao.

Posle  veoma  duge  pauze  upitao  sam  ga:   »Šta  sam ja  to  juče  učinio,  don  Huane?«

»Ustao  si  kad  si  to  zaželeo.«

»Ali ja ne znam kako  sam  to  izveo.«

»Potrebno  je  dosta  vremena  da  se  ta  tehnika  usa­

vrši.  Najvažnije  je  ipak  to  da  znaš  kako  se  to  radi.«

»Ali  ja  to  ne  znam.  Stvar  je  upravo  u  tome,  zaista ne  znam.«

»Znaš,  naravno.«

»Uveravam  te,  don  Huane,  kunem  ti  se... «

Nije  mi  dopustio  da  završim  rečenicu;  ustao  je  i

udaljio   se.

Docnije  smo  opet  razgovarali   o  čuvaru  drugog   sveta.

»Ako  bih  verovao   da  je   sve   ono   što   sam   doživeo

zbilja   istina«,   rekoh,    »onda   je   čuvar   neko    džinovsko

stvorenje  koje  može  da  nanese  neverovatan  fizički  bol;

a  kad bih  verovao  da  čovek  može  da  snagom  sopstvene

volje  prevali  ogromno  rastojanje,  onda  bi  bilo  logično

zaključiti  da  mogu  isto  tako  snagom  svoje volje  da pri­

silim čudovište  da se izgubi. Je li  to tačno?«

»Ne sasvim«, reče on. »Voljom ne možeš odagnati čuvara. Ali tvoja volja ga može sprečiti da ti naudi. Na­ ravno, ako to postigneš, tebi je put otvoren. Možeš, u stvari, da prođeš pored čuvara i on tad ne  može  baš ništa,  ne  može  čak  ni  besomučno  da  leti  tamo-amo.«

»Kako  to  mogu  da  postignem?«

»Znaš     ti   već   kako.       Sada     ti   je   potrebna       samo

praksa.«

Rekao  sam  mu  da  se  među  nama  pojavio  nespora­

zum koji potiče  otuda  što nas  dvojica različito  gledamo

na  svet.  Rekoh  mu  da  za  mene  »znati«  nešto  znači  da

sam  potpuno  svestan  onoga  što  radim  i  da  sam  kadar

da  to  što  znam  ponovim  kad  god  zaželim,  dok  u  ovom

slučaju  niti  sam  svestan  onoga  što  sam  učinio  pod uti-

cajem  dima,  niti  bih  to  mogao  ponoviti  čak  i  kad  bi

mi  se  o  glavi  radilo.

Don Huan me radoznalo gledao. Činilo mi se da se zabavlja slušajući me. Skinuo je šešir i češkao se po slepoočnicama kao što čini uvek  kad  želi  da  ostavi  uti­ sak  da  je  tobože  zbunjen.

»Ti zbilja umeš da govoriš a  da  ništa  ne  kažeš,  je li?« reče smejući se. »Rekao sam ti već, moraš imati nepokolebljivu nameru ako želiš da postaneš čovek od znanja. Ali ti, izgleda, imaš nepokolebljivu  nameru  da sam sebe zbunjuješ zagonetkama. Insistiraš  da  objasniš sve kao da se sav ovaj svet sastoji od  stvari  koje  se mogu objasniti. Sad si se suočio sa čuvarom i sa pro­ blemom kretanja pomoću sopstvene volje. Da li si ikada pomislio na to da se samo malo stvari na  ovom  svetu može objasniti na tvoj način? Kad kažem da se čuvar zaista isprečio preda te i da te je mogao sravniti sa zemljom, znam šta  govorim.  Kad  kažem  da  čovek  mo­ že da se kreće snagom svoje volje, i tada znam šta  go­ vorim. Hteo sam da  te  naučim,  malo-pomalo,  kako  tre­ ba da se krećeš, a onda sam video da  ti  to  već  umeš, mada  to  poričeš.«

»Ali ja  zaista  ne  znam  kako  se  to  radi«,  bunio sam  se.

»Znaš, budalo«, reče strogo pa se nasmeja. »To me podseća na ono vreme kad je neko stavio onog dečaka Hulija na kombajn; on je znao kako  se  njime  rukuje, iako  to  nikada  ranije  nije  radio.«

»Znam šta hoćeš da kažeš, don Huane, ali ja ipak osećam da to više ne bih umeo da izvedem, zato što ne znam  sigurno  šta  sam  radio.«

»Lažni čarobnjak pokušava  da  za  sve  na  ovom  sve­ tu  nađe  objašnjenja  u  koja  nije  siguran«,  reče,  »i  tako je sve to crna magija. A ni ti nisi bolji. I ti želiš sve  da objasniš na svoj način, iako ni ti nisi siguran u svoja objašnjenja.«