Skriveni programi

Mark Tven se odlično izrazio kada je napisao: "Bilo je toliko hladno da smo preživeli samo zahvaljujući tome što termometar nije bio dva santimetra duži." Mi zaista umiremo zamrznuti zbog reci. Nije važna hladnoća napolju, već termometar. Nije važna stvarnost, već ono što govorimo sami sebi u pogledu stvarnosti.

Jedan duhovni učitelj pokušavao je da objasni grupi ljudi način na koji ljudska bića reaguju na reci, da se ljudi hrane recima umesto realnošću.

Jedan od tih ljudi je ustao i protestovao, rekavši: "Ne slažem se sa mišljenjem  da reci imaju toliki efekat na nas." Učitelj mu je odgovorio: "Sedi, kruvin sine." Čovek je pobesneo i rekao: Ti sebe smatraš prosvetljenim, smatraš sebe učiteljem, a trebalo bi da se stidiš." Učitelj je na to odgovorio: "Oprosti mi, malo sam se zaneo. Nisam hteo." Čovek se smirio, a onda je učitelj rekao: "Dovoljne su bile dve reci da izazovu oluju u tebi, a samo još nekoliko reci da te smire." Reci, reci, reci - kako mogu da nas zarobe kada se ne upotrebljavaju pravilno!

Postoji razlika između saznanja i svesnosti, između informacije i svesnosti. Rekao sam vam da se ne može naneti zlo svesnošću. Međutim, može se naneti zlo sa- znanjem ili informacijom, kada se zna nešto što je zlo.

"Oče, oprosti im, jer oni ne znaju šta čine." Ja bih to ovako preveo: "Nisu svcsni šta čine." Da su ti ljudi bili svesni činjenice da na krst raspinju našeg Spasitelja, nikada to ne bi učinili. Ili: "Doći će dan kada će proganjati vas,

misleći da time služe Bogu." Nisu svesni. Potpuno su u vlasti saznanja i informacije.

Toma Akvinski je to dobro objasnio, rekavši: "Kad neko zgreši, to uvek čini zamaskiravši greh dobrim dalom."

Takvi ljudi oslepljuju sami sebe - vide nešto kao dobro, čak i kada znaju da je zlo, a u stvari samo traže izgovor.

Jedna žena mi je izložila dve situacije za

koje je smatrala da je u njima teško biti svestan. Radila je u jednoj uslužnoj agenciji gde su mnogi ljudi stajali u redu i mnogi telefoni zvonili; bila je sama i osećala se neprekidno uznemirenom od strane gomile nervoznih i besnih ljudi. Bilo joj je krajnje teško da ostane vedra i spokojna. Druga situacija je bila kada je vozila kroz saobraćajnu gužvu, praćena bukom sirena i psovkama vozača. Pitala me je da li će se, pre ili kasnije, ta njena nervoza smanjiti ili iščeznuti, da bi se najzad malo opustila, našla neki mir.

Da li ste uočili šta je njen cilj, ka čemu je usmerena? Spokojstvo. Usmerena je ka miru i spokojstvu. U suštini, govorila je: "Ako nisam spokojna, ne mogu biti srećna." Da li vam je ikada palo na pamet da se može biti srećan čak i kada smo napeti?

Pre prosvetljenja bio sam  depresivan, posle prosve-djenja i dalje sam depresivan. Ne treba praviti cilj od spokojstva, opuštenosti, ili pojačane senzibilnosti. Jeste li ikada čuli za osobe koje postanu napete pokušavajući da se opuste? Ako ste napeti, jednostavno treba da pos-matrate sopstvenu napetost. Nikada nećete shvatiti sami sebe ako pokušavate da se promenite. Što više nastojimo da se promenimo, utoliko je gore.

Potrebno je da razvijete svesnost, i zato postanite svesni telefona koji zvoni; postanite svesni svojih tankih nerava; postanite svesni volana svog automobila. Drugim  recima, suočite se sa stvarnošću i pustite da se tenzija ili  Spokojstvo bave sami sobom. U suštini, to ćete i morati

da učinite, jer ćete biti suviše zauzeti činjenicom da stupate u dodir sa stvarnošću. Korak po korak, pustite da se događa šta god se događa. Prava promena pokazaće se u trenutku koji ne određuje vaš ego, već stvarnost. Svesnost dozvoljava stvarnosti da vas promeni.

U svesnosti se menjamo, ali treba prožive« to iskustvo. Za sada, vi mi verujete na reč. Možda čak imate u vidu neki plan da postanete svesni.  Vaš ego, sa svojom sposobnošću, nastoji da vas pogura ka svesnosti. Pripazite! Suočićete se sa otporima, biće problema. Kada čovek brine da uvek bude svestan, onda se može uočiti ta lagana zabrinutost. Hoćemo  da  budemo  budni,  da otkrijemo da li smo zaista budni ili nismo. Ali to je deo asketizma, a ne svesnosti. Čudno zvuči, u jednoj kulturi, u kojoj smo trenirani da postignemo neke ciljeve, ali u stvarnosti nema cilja koji treba postići, jer smo već stigli.

Japanci su lepo izrazili ovu ideju: "Onog dana kada prestaneš da putuješ, tada si stigao."

Ovakav bi trebalo da bude vaš stav: "Hoću da budem svestan, hoću da stupim u dodir sa svim što postoji i da dopustim da se desi šta god da se desi; ako sam budan, dobro je; ako sam uspavan, i to je dobro."

U trenutku kada se svesnost postavi kao cilj i pokušava da se dostigne, reč je, u stvari, u veličanju vašeg ega, u unapređivanju vašeg lažnog "ja". Čovek hoće da doživi onaj lepi osećaj da je uspeo. Kada stvarno budete "uspeli", to nećete znati. Vaša leva ruka neće znati šta radi vaša desna ruka. "Gospode, kada smo to učinili? Nismo bili svesni." Milosrđe nikada nije tako lepo kao kada je čovek nesvestan da čini milosrđe. "Hoćeš da kažeš da sam ti pomogao? Ja sam se u suštini lepo zabavljao, samo sam igrao svoj ples. Ako sam ti pomogao, odlično. Čestitam ti, ali ja nisam nimalo zaslužan za to."

Kada se stigne do te tačke da smo svesni, bićemo sve manje obuzeti etiketama kao što su "budan"  ili "uspavan". Jedna od teškoća koje se ovde javljaju je što želim

da izazovem samo vašu radoznalost, ali ne i vašu duhovnu pohlepu. Probudimo se, biće čudesno. Posle nekog vremena, to neće više imati nikakvog značaja - svesni smo, jer živimo. Nesvesni život nije'dostojan da bude proživljen. I pustićete da se bol i 'patnja bave sami sobom.

Što više težimo da se-promenimo, utoliko se sve može još više pogoršati. D? li to znači da je prihvatljiv određen nivo pasivnosti? Da - jer

što se više opiremo nečemu, daje mu se većar'moć. Mislim da je to značenje Isusovih reci: "Kada te neko ošamari po desnom obrazu, okreni mu levi."

Što se više borimo sa demonima, dajemo im sve veću moć. To je istočnjački način razmišljanja. Međutim, ako se ide napred sa neprijateljem, on biva pobeđen.

Kako se treba suočiti sa zlom? Ne boreći se protiv njega, već shvatajući šta je. Kada jednom bude shvaćeno, zlo iščezava. Kako se pristupa mraku? Ne pesnicama. Metlom se ne može izbaciti mrak iz sobe - uključi se svetio. Što se više borimo protiv mraka, on postaje sve stvarniji, a mi sve iscrpljeniji. Ali kada se uključi svetio svesnosti, mrak nestaje.

Uzmimo da je ovo parče papira ček na milion dolara. Ah, moram ga se odreći, kaže se u Jevanđelju. Moram ga se odreći, ako hoću da zaslužim večni život. Hoćemo, znači, da materijalnu pohlepu zamenimo duhovnom? Prethodno si imao jedan svetovni ego, a sad imaš duhovni ego. Ali to je uvek ego, samo rafiniraniji, kojima je teže upravljati. Kada se odreknete nečega, ostajete vezani za to. Međutim, umesto da se odreknem, mogu da pogledam ovaj papir i kažem: "Ej, pa ovo nije ček na milion dolara, ovo je samo parče papira!" Tada nema ničega protiv čega bih se borio, ništa čega bih morao da se odreknem.

U Indiji, mnogi muškarci odrastaju vaspitani da su žene stoka. "Oženio sam se", kažu. "Ona je moje vlasništvo."

Da li su ti ljudi za osudu? Pripremite se za iznenađenje - nisu. Na isti način na koji mnogi Amerikanci nisu za osudu zbog načina na koji gledaju na Ruse. Jednostavno, njihove naočare, ili njihovo opažanje obojeni su određenom bojom, i ta boja je filter kroz koji oni gledaju svet. Šta je potrebno da bi postali realni, da postanu svesni kako gledaju svet kroz obojene naočare? Nema spasa  pre nego što uvide ovu osnovnu predrasudu. Ako gledamo na svet kroz filter neke ideologije, nema nam spasa. Ne postoji stvarnost koja se može prilagoditi ideologiji. Život je uvek prevazilazi. Eto zašto su ljudi uvek u potrazi za smislom sopstvenog života.

Ali život nema smisao - ne može imati smisao, jer je smisao samo formula; smisao je nešto što našem umu izgleda razumno. Svaki put kada se stvarnost rationali-zuje, sudaramo se sa nečim što uništava racionalnost koju smo izgradili. Smisao se pronalazi samo kada se prevaziđe smisao.

Život ima smisla samo kada se doživljava kao tajna koja nema smisla za pojmovni um.

Ne kažem da kult nema značaja, ali tvrdim da je sumnja beskrajno važnija od kulta. Ljudi su na sve strane u potrazi za objektima koje bi obožavali, ali ne nalazim ljude koji su dovoljno budni u svom ličnom stavu i ube-đenjima. Kako bismo bili srećni kada bi teroristi manje obožavali svoju ideologiju i kada bi postavljali više pitanja! Istovremeno, ne želimo da primenimo isto rezonovanje na same sebe - mislimo da smo ispravni, da su teroristi

ti koji greše. Ali taj koji je za vas terorista, za nekog drugog je mučenik.

Izolovanost je kada osećamo da nam nedostaje društvo, samoća je stanje u kome se zabavljamo. Poznati pisac Dž. B. Šo nalazio se na jednom od onih užasnih koktela na kojima se ništa ne govori. Neko ga je upitao da li se lepo zabavlja, a on je odgovorio: "Jedino što me zabavlja je ovde u meni."

Prisustvo drugih nikada ne zabavlja kada smo njihovi robovi. Društvo se ne sastoji od serije robova, od ljudi koji zahtevaju da ih drugi učine srećnim. Društvo čine carevi i carice.  Vi  ste  carevi,  niste  prosjaci;  vi  ste

Šta

carice, niste prosjakinje. U istinskoj zajednici nema prostora za prosjački šešir. TU ne postoji vezivanje, napetost, strepnja, opijanje, posesivnost, zahtevi. Slobodni ljudi, a ne robovi čine zajednicu. To je najjednostavnija istina, ali nju čitava jedna kultura, uključujući i religioznu kulturu, briše. Religiozna kultura može biti veoma manipulativna, ako ne pazimo povoljno.

Neki vide svesnost kao neku visoravan, nešto što se nalazi s one strane svakodnevnog iskustva. Ali to znači da sfe od svesnosti pravi cilj. Za istinsku svesnost, međutim, ne postoji cilj koji treba dostići. Kako se stiže do te sves- nosti? Preko svesnosti. Kada ljudi kažu da zaista hoće da uživaju u svakom trenutku svog života, u suštini govore o svesnosti, samo da nije onog "htenja". Ne možemo hteti da doživimo svesnost - ona se doživi ili se ne doživi.

Koliki ljudi prolazi kroz život ne jedući neko jelo već samo jelovnik? Ali vama je potrebna hrana, a ne reci.