Skloni se s puta

Uloga  iscelitelja

Poneka ja sebe nazivam „isceliteljem", jer je tako najzgodnije, ali isti­ na je da ja to u stvari nisam. Nikog ja ne lečim - a nećete ni vi. Ako ste iscelitelj ili želite to da postanete, vaš zadatak je prosto da sluša­ ­e, a potom da se otvorite da biste primili energiju koja vam omogućava da postanete katalizator izlečenja svog pacijenta. Izlečenje je rezultat dogo­ vora između pacijenta i univerzuma.

(Takođe, zato što je tako najzgodnije, ili jednostavno iz navike, kad govorim o osobi koja dolazi kod vas radi lečenja upotrebljavaću reč paci- jent ili možda govoriti o njoj kao o osobi na vašem stolu - s tim što je ovo poslednje najčešće neka vrsta stola za masažu, mada vam ljudi mogu leža­t­i i na kauču ili krevetu, ili bilo kojem drugom pogodnom mestu. To što upotrebljavam reč pacijent ne znači da vam dodeljujem zvanje lekara-ne bi bilo od pomoći čak ni kad bih to radio - već je to jednostavno reč koju po prirodi stvari najlakše upotrebljavam. Ako volite da mislite o ovim lju­ dima kao o klijentima ili možda imate neku drugu reč koja vam se više do- pada, molim vas, slobodno zamenite moju reč njome. A ako smislite neku bolju- javite mi!)

„Slušanje" o kojem govorim jeste stanje receptivnosti vašeg bića. Kad osluškujete neki zvuk, vaše bubne opne primaju vibracije specifične fre­ kvencije: zvučne talase. Kad „napregnutije" slušate, zapravo pokušavate da optimizujete svoju receptivnost. Možda ćete čak okružiti uvo dlanom da biste povećali receptivnu regiju. „Slušajući" kao iscelitelj, unosite ovu vrstu receptivnog žarišta u svoje ruke ili bilo koji drugi deo tela koji deluje kao žarišna tačka energije. Upravo u ovom receptivnom stanju čudo ko­ munikacije doseže sasvim novi nivo.

Kao „iscelitelji", postajemo karika u lancu rekonekcije. Energija koja leči potiče iz Izvora - teče u nama i kroz nas, izvire iz nas i ka nama se vra­ ća. Ova energija je poput svetlosti koja prolazi kroz prizmu, a ta prizma smo mi. Pridružujemo se pacijentu i univerzumu u stvaranju zajedničkog polja koje se sastoji od ljubavi - u najuzvišenijem smislu reči - i stanja je­ dinstva. Univerzum prepoznaje potrebe pacijenta i potom stvara okolnosti koje  omogućavaju  adekvatno  zadovoljenje  tih  potreba.

Kako se to tačno dešava? To zaista niko ne zna. Ako bih baš morao, izneo bih teoriju da vibracione frekvencije pacijenta na neki način stupaju sa vibra­ cijama koje preko nas dolaze iz kosmosa i reaguju na njih. Kad se vibracije promene, isto biva i sa svim „višim" česticama i strukturama koje ove vibra­ cije definišu. Da li se niža vibracija usklađuje sa višom vibracijom? Možda, Ali verovatnije je da se, kad ove frekvencije (pacijentove, vaše i frekvencije univerzuma) stupe u interakciju, talasi možda kombinuju na takvim tačkama oslobađanja tako da stvaraju sasvim drugačiju frekvenciju. Drugim rečima, tri frekvencije mogu, međusobnim poprimanjem svojstava, da stvore jednu sa- svim novu, koje u originalnom „kompletu" nema- nešto što je nastalo iz njiho­ vog spajanja - gotovo kao da biraju sopstveni enzimski ili katalitički ishod.

Meni ovo zvuči kao logično objašnjenje. U kvantnoj fizici, ako pro- menite ponašanje jedne čestice, druga čestica, na drugoj lokaciji, smesta će reagovati, bez obzira na to da li je nekoliko inča ili nekoliko kosmosa udaljena. Kako je to moguće? Tako što se čestica istovremeno nalazi na dva različita mesta- ili, možda, dimenzije? - ili tako što dve čestice pose- duju neki oblik trenutne komunikacije? Odgovor glasi da ne znam šta je od ovoga tačno. A ne zna ni bilo ko drugi, šta god pričao.

Ne znam čak ni zašto nam je ukazana čast da budemo deo cele ove jed- načine. Malo mi je teško da poverujem da smo potrebni Bogu da bi mogao da isceljuje. Može biti da ja nemam mašte, ali prosto ne mogu da zamislim Boga, u Njegovoj ili Njenoj beskrajnoj mudrosti, kako sedi na oblaku go­ voreći: ,,E, baš bih voleo kad bi Marta bila izlečena... ama gde li je taj doktor Perl sad kada mi je potreban?"

Dakle, zašto smo uključeni? Ponavljam, ne mogu sa sigurnošću da ka­ žem, ali ipak mi se čini da naša uloga ima neke veze s nečim što mi mora­ mo da dobijemo od univerzuma. Drugim rečima, više je za nas nego za drugu osobu. Možda smo deo jednačine tuđeg izlečenja, ali ne bi bilo zgo- reg da upamtimo da i oni postaju deo naše jednačine.

Da bi se lečenje desilo, svako ima svoju ulogu u tom iskustvu.

Vu i kofer

Li Kerol, autor Krionovih knjiga i koautor knjige Indigo deca, vr­hunski je pripoveđač. Ako niste pročitali nijednu njegovu knjigu, najsr- dačnije vam preporučjem da to uradite. S njegovim dopuštenjem, prene­ u odabrane delove priče iz Krionove knjige VIII: Predavanje markera.

Naslov priče glasi: „Parabola o Vuu i koferu". Tumačenje priče je moje.

U ovoj paraboli, glavni lik - Vu - nije ni muško ni žensko. Zarad lakše komunikacije, zamenice i glagolski oblici su u muškom rodu. 3 0 Vu predstavlja mnoge od nas koji osećamo da smo spremni za novu Prome­

­­, Za nekoga ko radi sa svetlošću, ispostavilo se da je Vu neko ko nosi mnogo  prtljaga.

Kao što  objašnjavam na  svojim seminarima,  svrha njihovog pohađa­ nja nije da dobijete gomilu novih „stvari" koje ćete odneti kući i dodati u kese pune starih „stvari" koje ste već potrpali na dno plakara. Znate o če­ mu pričam - one kese koje ne dozvoljavaju da vaše pantalone, haljine i ka­ puti lepo vise i zbog čega se sve što je duže od košulje zgužva pri dnu - ili kese koje godinama niste ni pogledali i koje, jednog dana" svakako name- ravate da „raščistite".

Postati iscelitelj znači i osloboditi se svih nepotrebnih „stvari" koje su vam nekad nečemu služile (ili nisu), ali više vam definitivno ničemu ne služe-sem da vas drže u stanju vezanosti. Vezanost je isto što i potreba, a potreba isto što i strah. Recite, da li je vredno da zbog toga gužvate novo odelo?

U paraboli, zatičemo Vua baš pre nego što će se upoznati s Anđelom pakovanja, koji dolazi da vidi šta je Vu odabrao da ponese na putovanje u novu energiju. U Vuovoj prvoj torbi, Anđeo pakovanja nalazi odeću. Mnogo odeće. Ima tu krpica za sve prilike, ali niti su organizovane na bilo koji način, niti se međusobno slažu. Kao da je Vu, pripremajući se za ono što ga možda čeka, prosto potrpao sve što je dohvatio.

Lee Carroll, Kryon books / Indigo Children. Krion je izvor kojem Li Kerol i Krionova grupa pripisuju materijal koji redovno objavljuju u vidu knjiga i na internetu, za koji kažu da je kanalisan. Informacije koje se objavljuju pod ovim imenom namenjene su, tvrrde oni, da bi pomogle ljudima da „dosegnu viši nivo vibracija" (prim. prev.)

  Li Kerol objašnjava da je glavni lik, koji se u originalu zove  Wo, zapravo wo-man; man je na engleskom muškarac, a woman žena, tako da je posredi igra reči namenjena upravo da naglasi bespolnost glavnog lika ove priče (prim. prev.)

  U originalu, lightworker: osoba inspirisana da pomaže drugima kroz duhovnu meditaciju, podučavanje, isceljivanje, molitvu, koja piše i govori sa stanovišta bezuslovne ljubavi. Ovaj izraz popularizovala je, inače, Dorin Virtju u svojoj knjizi The  Lightworker 's Way (Hay House, 1997.) (prim. prev.)

Drugim rečima, ne shvata da u sebi već ima sve ono što pokušava da dopuni stvarima izvan sebe. Nagomilao je zbrku svega i svačega. U toj gu­žvi nalaze se sva zamisliva sredstva za isceljivanje, rituali i teorije koje su mu pale šaka. Svaka stvar koju je spakovao pojačava njegovo ubeđenje da on sam nije dovoljan. Sa svakom stvari koju je spakovao, Vu se odrekao pomalo snage koju je ranije imao, ulažući je - nesvesno - u te rekvizite.

Prtljag je tako savršena analogija, budući da je tako raznolik - u kom­ pletu ili različit, običan ili s monogramom, ,,luj viton" ili kineska pijaca; u ovom ili onom obliku i u različitim količinama, ali svi ga posedujemo. Na neki drugi način, poseduje i on nas. Kao što se kaže u paraboli: „Poštova­ nje neizvesnosti je metafora... Blagoslovena su Ljudska bića koja shvata- ju da će se neizvesnost razrešiti dok idu svojim putem - da priprema koju su ranije obavili sada nije potrebna... Promene će se prepoznavati i reša- vati onako kako se budu pojavljivale."

Nemam dovoljno reči da izrazim poštovanje koje osećam prema svim poukama ove parabole, stoga dozvolite da se osvrnem na ono što bi neko od njih mogle da znače onima među nama koji pokušavaju da hodaju isce- liteljskim stazama.

Ne moramo više da bacamo so u sva četiri ćoška, kadimo žalfijom ili prizivamo bića da nas zaštite. Ne moramo više da otresamo negativnu energiju s ruku u činije slane vode -jer, istini za ljubav, negativna energija i ne postoji - niti da se prskamo alkoholom od glave do pete i nosimo amajlije. Ne moramo da koristimo svoj intelekt u nastojanju da odredimo šta „nije u redu" s osobom i kako da je „lečimo". Sada možemo da dozvo­ limo sebi da prosto postojimo - da budemo prisutni s tom osobom i „shva­ timo da će se neizvesnost razrešiti..."

Naša lekcija je da naučimo da jednostavno postojimo. Sloboda po­ stojanja oslobodiće vas pritiska da morate da delate. U ovome leži seme razumevanja koje je u stanju da vas odvede dalje od sveg ovozemaljskog znanja.

Hajde da sada zavirimo u sledeći kofer i vidimo koliko se onoga o če­ mu pričamo nalazi u njemu.

Ovo je Kofer knjiga - duhovnih knjiga. Te knjige predstavljaju du­hovno učenje i znanje, premda je očigledno da ne podaruju razumevanje. To su Vuovi priručnici. Njegov „materijal". Naš „materijal". Knjige koje smo kupili i pročitali (dobro, de, barem one „dobre" delove). Knjige koje nismo još ni otvorili (ali jednog dana hoćemo). Beleške koje smo hvatali, a onda ipak ostavili u jednoj od onih kesa sa „stvarima" u plakaru, posle nekih drugih seminara.

Anđeo pakovanja objašnjava Vuu da mu te knjige koje je spakovao neće biti potrebne. Naravno, Vuu to nije jasno i, na anđelovu molbu, iz- dvaja one koje smatra najduhovnijim među svojim knjigama. Anđeo mu kaže da su zastarele. Vu ne shvata zašto. „Da li bi poneo naučni priručnik star 150 godina?", pita ga anđeo, „ili udžbenik star više od 2000 godina iz neke prirodne nauke?"

,,Dabome da ne bih!", uzvikuje siroti Vu. „Zato što stalno dolazimo do novih otkrića o tome kako stvari funkcionišu."

„Tačno tako", kaže anđeo. ,,U duhovnom pogledu, Zemlja se umnogo- me i veličanstveno menja. Ono što juče nisi mogao, danas možeš. Duhovna paradigma jučerašnjice nije i duhovna paradigma sutrašnjice. Ono što su ti kao vraču ispričali o duhovnoj energiji koja je funkcionisala u prošlosti, su- tra neće više funkcionisati, jer se energija menja i prečišćava. Nalaziš se usred promene i moraš da se krećeš zajedno s tokom nove moći."

Vu potom osporava anđela rečenicom juče i danas i zauvek 32. „Nije li to rečenica koja govori o postojanju Boga? Kako ona može da bude zastarela?"

„Zaista, govori o Bogu", odgovara anđeo. „Ali kazuje ti o Njegovim atri­ butima, a ne o ljudskom odnosu prema Njemu. Sve tvoje knjige jesu niz uput- stava koja su ljudi napisali o tome kako komunicirati, prići bliže i ići kroz ži- vot u dodiru sa Bogom. Bog je uvek isti... ljudi su oni koji se menjaju, a knji- ge govore o odnosu ljudi prema Bogu. Prema tome, knjiga je zastarela."

Imajte na umu da ovo ne znači da knjiga nikad nije važila. Mnogo stvari je još validno unutar starih i donekle ograničenijih parametara. Posredi je prosto to što, sa Promenom, danas postojimo unutar mnogo većeg niza parametara.

Dozvolite mi načas da ilustrujem ovo konkretnim primerom. Potkraj

19. veka, astronomi su bili razočarani jer, bez obzira na sve svoje proraču­ ne, planeta Merkur nikako se nije uklapala u matematička predviđanja. Ova predviđanja, izvedena na osnovu zakona kretanja i gravitacije koja je vekovima pre toga formulisao ser lsak Njutn, izuzetno su precizno funkci- onisala u pogledu orbite svih ostalih planeta (ili bilo kog drugog objekta u pokretu, kad smo već kod toga) -pa zašto onda ne i upogledu Merkura?

Odgovor je, ispostavilo se, glasio da su Njutnovi zakoni i jednačine samo delimičan opis kretanja i gravitacije. Važe u većini slučajeva- ali kad se obje- kat kreće blizu nekog masivnog objekta kao što je Sunce, nešto se menja. Tek je Albert Ajnštajn shvatio šta se to menja: relativitet. Premda se gravitacija smatra jednim od četiri osnovna zakona koja vladaju u kosmosu, ona nije ,,si-

Isus Hristos juče je i danas onaj isti i va vijek. (Novi zavet, Posl. Jevr. 13:8;

la" poput, recimo, elektromagnetizma; gravitacija je deformacija prosto- ra-vremena izazvana prisustvom tela. Što je to telo masivnije, to je relativna deformacija veća (gravitacija je ,,jača"). Merkur se slučajno nalazi u regionu u kojem je krivina u prostoru-vremenu dovoljno primetna da orbita te malo planete ne reaguje na predviđanja koja važe za udaljenija nebeska tela.

Znači li to da je njutnovska fizika zastarela? Ni slučajno; putanje sve­ mirskih letelica još uvek se izračunavaju korišćenjem njegove „prastare" matematike, zato što je relativno jednostavna i sasvim dobro funkcioniše unutar pravih parametara. Ali zakoračite u širu paradigmu, njutnovska matematika bi bila korisna koliko i pokušaj da se na ulicama Los Anđeiesa snađete sa mapom Njujorka u rukama.

Isto tako, u isceliteljskom domenu, mnoge od tehnika koje su izdržale probu vremena funkcionišu i danas isto onako dobro kao i pre - stvar je prosto u tome što danas imamo više i jesmo više, tako da stare tehnike više nisu dovoljne. Koliko god one i dalje bile dobre kao i oduvek, više nisu primerene u našim novim, proširenim parametrima- baš kao što fenjeri ne bi bili primereni za farove na kolima, premda su bili sasvim dobri za čeze i kočije. Slabosti koje ove imaju tehnike - potreba za skidanjem nakita, odeće i predmeta od kože, neophodnost da primalac veruje, postojanje za­ štitnih rituala za obe strane - ne postoje sa novim frekvencijama.

Setite se i zašto su mnogi od nas koji praktikujemo isceliteljske tehni­ ke uopšte i počeli da rade sa njima. Ne zato da bi postali fanatični pokloni­ ci same tehnike — nego da bi postali iscelitelji. Tehnika je prosto jedan od prvih koraka u procesu.

Zamislite načas sebe kako stojite u podnožju veličanstvenog kaskad- nog stepeništa. Jedan od vaših ciljeva - da postanete iscelitelj - čeka vas na vrhu. Prvi korak sastoji se u tome da naučite tehniku. Udubljujete se u nju, ovladavate njome, možda čak postajete učitelj. Sad je taj prvi korak— prvi stepenik — vaš. Sasvim je u redu da ga zavolite, ali pazite da se ne za­ ljubite u njega. Jer ako se to desi, sešćete, zgrabiti jastuk i ćebe, useliti se i učiniti ovaj stepenik središtem svog života. Međutim, šta to znači u odno­ su na vaše penjanje uz stepenice? Vaše penjanje se završava. Trenutak je da blagoslovite svoje prve korake...  i nastavite da se penjete.

Porazgovarajmo sada o posleđnjem „koferu" iz parabole: Koferu vitamina.

„Šta je u tom koferu koji zvecka kad ga podignem?", pita anđeo.

„Dragi Anđele pakovanja", kaže Vu, „to su moji vitamini i lekovito bilje. Potrebni su mi da bih ostao zdrav i uravnotežen... Znaš da sam ose- tljiv na određene supstance i namirnice. Stoga su mi ti vitamini i lekovito bilje potrebni da bi me održavali i sačuvali mi snagu na ovom putovanju."

Vu se pribojava da mu anđeo neće dozvoliti da ponese svoje vitamin- ske dodatke. Anđeo kaže: „Ne, Vu, neću ih pobacati. To ćeš, na kraju, ura­ dili ti sam." Objašnjava Vuu da je promena kroz koju prolazi ujedno i fi­ zička. „Kada kreneš svojim putem i shvataš svoj potencijal", objašnjava anđeo, „polako ćeš shvatiti da se i tvoj DNK menja. Tvoj imunološki si- stem se menja i poboljšava... Poruke i instrukcije stići će u tvoje ćelije - i tada ćeš sa sigurnošću znati da ti ovi dodaci, iako su ti sada dragoceni, više nisu potrebni, zato što dosežeš dobro zdravlje... Umesto da te prosvetlje- nje čini osetljivijim, ojačaće tvoj sistem tako da ništa neće moći da se pro­đ­­­e kroz svetlo koje nosiš. Malo-pomalo, moći ćeš da odbaciš svaku pri­ vidnu zavisnost od supstanci sa kojima sada putuješ."

Koliko zveckavih, šuškavih i „aromatičnih" stvari stalno nosimo nao­ kolo sa sobom? (Nemojte se smejati. Otvorite neku od svojih aktovki ili torbica i dobro ih onjušite.) Shvatite da naš organizam poseduje sposob­ nost da stvara specijalizovana ćelijska tkiva od čokoladice „mars". Narav­ no, ne zalažem se za to da se „mars" čokoladica uzdigne u status nove gru­ pe namirnica i potpuno sam svestan osiromašenja tla, hemijskog tretiranja hrane i svih drugih loših stvari koje utiču na našu ishranu.

Baš tako, kada bi neki od vas navukli bele jakne i zalepili reflektore na leđa, lako bi bilo zameniti ih za pokretne apoteke. Shvatite da najveći deo onoga što pijete (a u to ne ubrajam lekove koje vam je lekar preporučio ili prepisao usled određenog zdravstvenog problema)  nije neophodan.

Kad god posegnemo za nepotrebnom bočicom ili kutijicom, dajemo sebi potvrdnu povratnu informaciju da smo bolešljivi. Trošimo snagu sop- stvenog bića radi potrebe za spoljnim pomagalima. Štaviše, možda drži­ mo sebe zarobljene u upravo onom vrzinom kolu za koje znamo da iz nje- ga moramo da se iščupamo: podstičemo sopstvene zablude da nismo do­ voljni. Simbolično, postajete torbar čija egzistencija zavisi od onoga što ste kadri da za sobom teglite u materijalnom obliku.

Vreme je da postanete svesni toga ko ste, da shvatite da smo mi Sve- tlost i da dozvolite mudrosti koja je stvorila organizam da upravlja njime.

Ego nam nije dat zato da bismo ga naterali da skapa od gladi. Ego nam je dat zato da bismo naučili da ga dovedemo u ravnotežu, da ovladamo njime.

 U mnogim slučajevima, ego predstavlja identitet: daje individualnost, oblik koji je neophodan da bismo mogli da funkcionišemo u ovoj dimen­ziji. Imamo teškoća da shvatimo da smo svi mi jedno. Kad bismo bili istin­ sko ovaploćenje tog koncepta, ne bi bilo lekcija koje bi trebalo da nauči­ mo iz iskustava. Ego nam daje identitet, kako bismo te lekcije doživeli sa vrlo specifičnog stanovišta - vlastitog. To je kao da situaciju posmatramo kroz vrlo određen prozor. Ram tog prozora je naš ego. Daje nam oblik kroz koji možemo da posmatramo (iz veoma akutne perspektive) određeni aspekt datog problema. To otprilike izgleda kao da se tamo negde nalazi horizont, i pogled na čitav kosmos. Ego postaje periskop kroz koji vidimo vrlo ograničene aspekte tog kosmosa.

Uzmimo, na primer, skakača uvis. Skakač uvis mora da preskoči naj­ višu prečku. Prečka je tamo da bi skakač mogao da je preskoči. Ona posta­ je prepreka, a preskok preko nje nagrada.

Dat nam je ego. Nagradu dobijamo onda kad smo u stanju da ga preva- ziđemo... i sagledamo širu perspektivu.

Nije nam uvek lako da se setimo svoje uloge u isceliteljskoj jednačini, Pacijenti koji vide dramatične rezultate drage volje će reći, svakome ko je voljan da ih sasluša, da ste ih vi izlečili. Primamljivo je poverovati u to. Ne­ mojte. Ako baš hoćemo da se „utripujemo", sve što je potrebno jeste da počnemo da pripisujemo sebi zasluge za lečenje svojih pacijenata. Pošto pripišemo sebi zasluge za „svoje" prvo veliko lečenje, jedna od najgorih stvari koja može da se desi jeste da naš sledeći pacijent ima još dramatičnije izlečenje; pa još jedan posle njega; i ubrzo još jedan. Vrlo brzo, naš osećaj o sebi kao ličnosti počinje da biva utemeljen na spoljašnjem sistemu vredno- sti. Čim se u ovom lancu pojavi prva osoba kod koje ne dođe do izlečenja, to nas strahovito pogađa - zato što, ako prihvatamo zasluge za izlečenja, to automatski zahteva da prihvatimo odgovornost i za njihov izostanak. Do­ zvolite mi da ovde ponudim analogiju koju će najbolje razumeti oni koji su preživeli šezdesete: Biti haj nije vredno pada u podrum.

Ego nam takođe pomaže da procenimo nešto onakvim kakvo zaista je­ ste, i da, kada to spoznamo, budemo zahvalni što imamo ulogu u njemu. Kad prihvatimo da se nalazimo u interakciji sa nečim što nam se već pred­ stavilo u svoj svojoj potpunosti i savršenosti, prestaćemo da se trudimo da ulepšamo ono što je već lepo. Pokušaji da izmenimo njegovu savršenost, da mu nešto „dodamo", da ga „poboljšamo", samo će sve više udaljavati njegovu manifestaciju - od nas i od njegove savršenosti. U ovom slučaju nam je predstava našeg osećaja o sopstvenoj vrednosti zasnovana na spo- ljašnjem, tj. objektivno orijentisanom, umesto da je zasnovana na unutra­ šnjem, tj. subjektivno orijentisanom. Svi mi poznajemo nekog ko je takav. Da bi se osećala važnom, takva osoba mora da se dokaže unošenjem pro- mena u nešto - ne zarad suštinske vrednosti same te promene, nego da bi imala spoljašnji dokaz-koji će, daj Bože, primetiti i drugi -svog „pobolj­ šanja" nečega. Ovo je oblik ega koji nazivam duhovna nadmenost.

Duhovna nadmenost ispoljava se u mnoštvu situacija, bilo da je posre- di osoba koja vam kaže da je moldavit previše napredan kamen za vas i da bi trebalo da počnete od nečega jednostavnijeg, osoba koja pokušava da vam nabaci osećaj kosmičke krivice zato što imate grip ili osoba koja ne može da ostavi savršenost na miru.

Izvanredan i očigledan primer ovoga svega jeste grupa koju smo već po- minjali - oni koji su održali skup s namerom da se „ukotve" u energiji arhan- đela Mihaila. Članovi ove grupe imali su priliku da vide nešto što nikada rani­ je nisu videli, a ipak, njihova potreba da osete da su ,,deo" toga, zajedno s nji­ hovom nesposobnošću da shvate da su već samim posmatranjem bili deo to- ga, zapravo ih je „odvojila" od toga. Drugim rečima, to što nisu bili u stanju da cene savršenost i interakciju svoje uloge svedoka, dovela je do njihovog uključivanja ega radi, što je na kraju udaljilo manifestaciju od njih. Ista poja­ va dovela je do razvodnjavanja reikija.35" Toliko je mnogo ljudi pokušalo da ostavi svoj lični „pečat", da unese svoje „fore i fazone", svoje dodatke, svoja „poboljšanja", da ga je sada vrlo teško naći u čistom i originalnom obliku.

Ego se hrani i prividnim altruizmom. Šta je sa osobama kod kojih izle- čenje ne potraje! Doduše, to je retkost, ali ipak se dešava. Može da se desi da se vrate posle tri nedelje ili mesec dana i zamole vas za novu seansu. Ovog puta rezultati traju samo dve nedelje, možda i šest meseci. Posle toga, osoba se ponovo vraća. Naš ego može, u izvesnom smislu, da bude povre- đen zbog toga što, spolja gledano, ta osoba nije imala iste rezultate kao osta- li koji dolaze kod nas: trajno izlečenje. Na drugom nivou, naš ego se možda hrani satisfakcijom koju nam donosi osećaj da smo dobra osoba zato što nas grize savest zbog nje. Na nekom trećem nivou, naš ego možda razmatra mo­ gućnost da sebi da još jednu „injekciju", tako što ćemo ponovo pokušati.

Dozvolite da napravim malu digresiju: želeo bih da iznesem pretpo­ stavku da je vaša uloga u ovome bila da otklonite smetnje ili blokade s pu­ ta te osobe. Uradili ste to. Dvaput. A sad ste spremni da isto uradite i treći put.

 Reiki je jedna od metoda isccljivanja polaganjem ruku, zasnovana na univerzalnoj životnoj energiji (prim. prev.)

Međutim, čim otklonite blokade, odgovornost za dalje napredovanje leži na toj osobi.

Ponekad smo u toj meri obuzeti prihvatanjem zasluga za lečenja da ne shvatamo da nam to natovaruje preveliki osećaj odgovornosti.

Vi i ja nismo iscelitelji. Samo smo jedan deo jednačine. Ta jednačina sastoji se jednim delom od nas, drugim od pacijenta, a trećim od Boga. Kad Bog u nama sretne Boga u pacijentu,  dešava  se nešto najčudesnije. Ova jednačina naziva se katkad „Moć jednog" ili  „Moć trojstva".  Zašto smo njen deo? Da li zbog te druge osobe? Verovatno ne. Kao što sam već rekao, u jednačinu smo najverovatnije uključeni zbog sebe. (Oni među va­ ma koje muče ljutnja i strah zbog upotrebe reči Bog - neka prevaziđu to. Posredi je ponovo vaš ego. Bog, Ljubav, Univerzum, Izvor, Stvoritelj, Sve- tlost - sve su ovo reči koje znače jedno te isto i naizmenično se koriste u ovoj knjizi. Odaberite izraz koji vam se najviše sviđa.)

Da biste pružili sebi širu predstavu ovog procesa i uloge koju u njemu ima ego, možda ne bi bilo loše da primenite ovaj vrlo moćan pristup u svo­ joj sledećoj seansi: postanite jedno s osobom na stolu, a onda izlečite sebe.

Ko  se  leči?

Kad već pričamo o tome, šta to znači kad pacijent ne dobije očekivano izlečenje?

Dešavalo mi se da krivim sebe zbog onoga što sam u početku shvatao kao neuspehe. Naposletku sam morao da prihvatim da ne mogu da budem odgovoran za odsustvo očiglednog izlečenja ništa više nego za prisustvo onog dramatično uspešnog. Prema tome, šta to znači kad se kod osobe ne pojave željeni rezultati?

Problem nije u isceljivanju, nego u očekivanju. Imao sam običaj da kažem da ne biva svako izlečen. Više ne verujem u to. Sada verujem da svako biva izlečen - premda ne obavezno na način na koji je to očekivao.

Kada shvatimo da „izlečenje" podrazumeva rekonekciju sa savršen­ stvom univerzuma, onda ćemo razumeti da univerzum zna šta nam je po­ trebno i šta valja da izvučemo kao rezultat toga. Stvar je u tome što se ono što nam je potrebno ne podudara uvek s onim što očekujemo ili želimo.

Baš kao što iscelitelji prihvataju svoju ulogu provodnika, pacijenti moraju da prihvate svoju ulogu prijemnika. Zadatak pacijenta je prosto da se stavi na raspolaganje isceljujućim energijama i potom prihvata ono što dolazi. I nešto će zaista doći. Samo, to može da bude i iznenađenje.

Recimo da vam pacijent dođe zbog čira želuca. Obavljate seansu leče­nja, ili dve ili tri - a čir je i dalje tu. Pacijent je nervozan, a vi imate osećaj da ste podbacili, iako znate da ne bi trebalo taj osećaj, zato što ste, što ka­ ­u, i vi samo čovek. Međutim, nekoliko meseci kasnije, pacijent vam se ponovo javlja. „Osećam se odlično", kaže. „Čir je nestao. Moždaje to zato što sam, nakon što sam bio kod vas, prestao da brinem toliko o svemu, pre- stao sam i da pijem i pušim, a i sada se mnogo bolje slažem sa ženom i de- com..." Ponekad će pripisati lečenje bilo čemu drugom, samo ne vremenu koje su proveli kod vas. Ali, na koncu konca, to zaista nije ni bitno.

Ovakvi ljudi su vrlo vezani za rezultat- i upravo je ta vezanost ono što najviše smeta. Vezanost je ograničenje, a ograničenje preseca tok onoga što biste želeli da dođe.

Obavljane  lečenja

Podstaknuti medicinskim modelom i opštim pristupom društva ba­ ziranom na lečenju simptoma, mnogi osećaju potrebu da, pre ili za vreme seanse lečenja, odrede šta je to što njima deluje kao problem. To je prvi korak ka zaboravljanju toga da mi ne obavljamo mi lečenje. Ako to još iskombinujemo sa današnjim popularnim konceptom medicinskog intuitivca, zateći ćemo sebe kako otvaramo čitav novi slučaj „purina ego čau" .

Dijagnoza je fundamentalan deo alopatskog sveta - i krajnje dragoce- no sredstvo kad se koristi na primeren način. Istovremeno, ovo je i složena oblast koja zahteva, kada je reč o većini medicinskih (i ostalih) doktora, mnogo proučavanja. I dalje je nagađanje, ali osnovano nagađanje. Dr Re- džinald Gold je jednom prilikom objasnio da čovek, ako hoće istinski da razume značenje reči dijagnoza, može da je razloži na reči koje čine njen koren: di, na latinskom „dva"; i agnos (kao u agnostik), što na grčkom znači „ne znam". Tako dobijate: dve osobe koje ne znaju- vi i vaš lekar- stoga, nemojte da se trudite. Dr Gold takođe voli da istakne da nije neo­ bično da od medicinara čujete i nešto poput ovoga: „Ukoliko nemate di- jagnostičku procenu, neću biti odgovoran za ono što se desi."

  Reč je o skandalu koji je u SAD izazvala reklama za hranu za pse zvana „purina dog čau", na kojoj je očigledno da je vlasnik spreman da izudara psa ukoliko se „drzne" da odbije tu hranu. Opšti je utisak bio da reklama zapravo propagira pobedu ega po svaku cenu (prim. prav.)

On dalje komentariše: „Često se pitam, znači li to da će biti odgovorni ako imate dijagnostičku procenu a ipak upadnete u nevolju?" Čisto sum­ njam.

Kao lekar, mogu vam reći da ljudi često vole da zloupotrebljavaju svoju „stručnost" u dijagnostici, koristeći to kao odskočnu dasku da bi, spolja, do­ bili utisak o sopstvenoj važnosti. One koji ne prepoznaju površnost svega ovoga, njihova uobraženost može da zaslepi i učini plenom želje za takvom preuveličanom predstavom o sebi, tako da će pokušati da je preslikaju u pseudo-duhovnom okruženju. Ovo oponašanje jednog od, ne baš divljenja dostojnih medicinskih uzora, navodi nas na želju da postavljamo dijagnoze da bismo negirali ono iz uputa, i često se završi kačenjem etikete medicin­ skog intuitivca. Kad se koristi kao pomoć medicinskim doktorima ili drugi­ ma čija profesija iziskuje postavljanje dijagnoze, medicinska intuicija je tu od razumljive važnosti. Simuliranje medicinske intuicije zarad ostavljanja utiska medveda je usluga onima koji su kompetentni medicinski intuitivci i udaljava nas od naših pacijenata i procesa lečenja.

Međutim, kad radimo s Rekonektivnim lečenjem, ona ne samo da nije neophodna, već može i da smeta. Moje je uverenje da je često bolje da ma­nje znam o pacijentu, jer je manja verovatnoća da ću, svesno ili nesvesno, pokušavati da usmeravam proces. Što manje pokušavate da usmeravate, ostavljate više prostora Univerzumu da to čini - i rezultati su tim bolji. Ni­ je da univerzum ne može da vas zaobiđe; prosto, postoji određen nivo do­ stojanstva i lakoće koji se javlja kad se sklonite s puta.

Premda ne znamo s apsolutnom sigurnošću koja je tačno naša uloga u ovim lečenjima, ona se sasvim izvesno ne sastoji u preispitivanju Boga ili Univerzalne inteligencije.

Kako razmišljamo

Ljudska bića su, naravno, stvorenja koja razmišljaju logički. Šimpanze su možda u stanju da upotrebljavaju motke kao alatke za izvlačenje užine iz termitnjaka, ali ne grade nebodere ili „boinge 747". Ne lupaju glavu oko te- orije struna. I ne otvaraju univerzitete da bi prenosili znanje naraštajima.

U mnogim životnim situacijama, sposobnost logičkog razmišljanja ume da bude krajnje korisna - ipak, kao i svako drugo oruđe, logika nije baš od pomoći ukoliko se koristi nepravilno ili neprimereno. Pokušajte da upotrebite heftalicu kao čekić i biće vam jasno šta hoću da kažem. (Dodu- še, ne govorim ovo iz vlastitog iskustva.)

Veština logičkog razmišljanja zasniva se na dva osnovna pravila logike: indukciji i dedukciji. Induktivna logika je kruće pravilo: zasniva se na pret- postavci da je celina jednaka zbiru svojih delova. A kao što ističe dr Redži- nald Gold, bez obzira na to da li jeste ili nije, celina je retko kad jednaka sa- mo nekim svojim delovima... Što je često sve što imamo. Razmislimo načas u tome. Znamo li danas više nego juče? Dabome da znamo. Nastavimo li lom logikom, svi su izgledi da ćemo sutra znati više nego danas, kao i da će­ mo za hiljadu godina znati daleko više nego za sto. Prema tome, ako svoje zaključke zasnivamo isključivo na induktivnoj logici, više bih voleo da sa- čekam dok ne budemo imali više od pukih „delova".

Dijagnoza se pre svega zasniva na induktivnom rezonovanju. Ljudska bolest ume da bude neverovatno složena, pogotovo kad uzmete u obzir strahove i očekivanja pacijenta i onoga ko ga leči. U najboljem slučaju, razumemo samo neke komponente bilo koje bolesti ili povrede, stoga već u startu pravimo grešku ako zaključimo da je to to i ništa više. Kao ljudska bića, više smo nego skloni da pogrešno saberemo ove stvari i tako dođemo do pogrešnog zaključka.

Znači li to da je induktivna logika beskorisna? Ni slučajno. Prosto moramo da imamo na umu da se heftalica upotrebljava za heftanje. Ne možemo je upotrebljavati za gradnju kuće- sem ako ne gradimo kuću od karata.

Deduktivna logika, s druge strane, ima širi opseg posmatranja. Uz de- duktivnu logiku, počinjemo da sagledavamo kompletnu sliku, izvlačeći za- ključke iz nje. Na primer, uvećavanjem iskustva u delatnosti kojim se bavi­ mo, naši zaključci verovatno će postajati sve deduktivniji. Naše iskustvo razvija se u jedan vid intuicije - shvatamo da tu ima i više od onoga što se na prvi pogled primećuje i intuitivno izvodimo zaključak iz toga.

Ipak, čak i ovo može da bude obmanjujuće. Kroz Rekonektivno leče- nje stupamo u interakciju sa energijama blizu određenog dela pacijento- vog tela, sve dok ne budemo spremni da pređemo na drugi deo. A kad smo spremni da pređemo? Onda kad nam postane dosadno - kad ono što nas je privuklo da radimo na toj regiji prestane da nam privlači pažnju!

Tražite, dakle, nešto novo što vam privlači pažnju, što vam odvlači in- teresovanje - bez obzira na to da li su to osećaj u rukama, brujanje ili vi- bracije u  ušima  ili  vidljiva reakcija osobe na stolu. To je mali pokazatelj koji  kaže: „Hej, hajde da radimo ovde." To je ono detinje uzbuđenje otkri- vanje nečega prvi put i apsolutne očaranosti koja sledi -sve dok nam pa- žnju ne  privuče  nešto  drugo.  Shvatamo  li  ovo  suviše  olako?  Naprotiv, ovako  ukazujemo  najveće  moguće  poštovanje  procesu,  jer  ostajemo  do-sledni i zadržavamo integritet, apsolutno povezani i sjedinjeni sa proce­ som i osobom na našem stolu. Nema to nikakve veze sa znanjem da li je pacijentu potrebno više ili manje energije. Onoliko koliko mu je potrebno, toliko će dobiti - a što se manje svesno trudimo da doprinesemo tome, bo­ lje je za pacijenta - i za nas.

Ovo se, naravo, kosi sa mnogim stanovištima škola koje nas uče da„skeniramo" regiju i pokušamo da ustanovimo da li je osobi na stolu po­ trebno više ili manje nečega. Uče nas da tražimo preopterećene regije, re­ gije u kojima energije ima previše, premalo ili je blokirana. Potom, osla­ njajući se na vlastiti osećaj i procenu, rebalansiramo ove regije tako što nastojimo da dodamo ili uklonimo energiju sa tog mesta. Ne samo da pro­ glašavamo sebe dovoljno odgovornima da identifikujemo regije u kojima postoji potreba, nego se proglašavamo - mi ili naš ego - sposobnima da popravimo situaciju. Pričajte mi o odgovornosti!

A šta je sa viscima kao drugim vidom postavljanja dijagnoze? Da li ste dobro raspoloženi kad radite sa prvim pacijentom? Šta je s trećim? Da li ste se maločas posvađali sa suprugom preko telefona? Da li vam se ruka trese dok držite nit viska?

Medicinskim laboratorijskim analizama takođe može štošta da se pri­ govori. Da li je lekar tražio odgovarajuće analize? Da li se pravilno ruko­ valo uzorcima? Da li su rezultati tačno ustanovljeni? Što je još važnije, da li je uzrok situacije uopšte nešto što je postojeća tehnologija kadra da de- tektuje? Kad se malo opustite, moći ćete da odstupite i pustite isceljujuću inteligenciju da ustanovi šta je potrebno. Nije me briga da li skeniramo te- lo, koristimo visak ili stojimo na krovu po vetrovitom danu i izigravamo vetrokaze. Kakav god metod dijagnosticiranja primenjivali, time samo dodajemo još jedan korak udaljenosti koja nas razdvaja od pacijenta i nje­ govog procesa izlečenja.

Bez obzira na to koji način primenjujemo da bismo odredili ono za šta mislimo da nije u redu s nekim, pravimo neku vrstu pretpostavke u vezi sa određenim problemom, neku vrstu utvrđivanja svojim logičkim, obrazo­ vanim umom, polazeći u suštini od pretpostavke da smo obrazovaniji od savršenosti univerzuma. Ali nismo. U mnogim situacijama, ovakav vid postavljanja dijagnoze samo smeta jer, na ovom ili onom nivou, podstiče razum da pokuša da preuzme kontrolu.

U ovom novom poglavlju za čovečanstvo, najzad smo počeli da pri- hvatamo i poštujemo inteligenciju superiorne isceljujuće sile. U stanju smo da priznamo da ova energija zna šta nije u redu s nama, koje ispravke je potrebno napraviti i kojim redom.

Ova vrsta lečenja ne potpada pod pravila stare dijagnostičke i usmeri- vačke paradigme. Naš posao kao iscelitelja prosto je da se sklonimo s puta i dozvolimo da nešto što je sveznajuće i svevideće donosi primerene odlu­ ke. Ponekad, na osnovu onoga što izgleda kao krajnji rezultat, možda i ne­ mamo potvrdu da je odluka koja je doneta bila ispravna ili da je ishod bio povoljan za pacijenta. Nismo uvek obdareni sposobnošću da sagledamo stvari iz šire perspektive. Neko drugi čini to za nas. Stoga, nemojmo da se zabrinjavamo oko toga koliko smo u stanju da prepoznamo ili intuitivno naslutimo. Hvala Bogu da to više ne moramo. Prosto uđite u proces, po­ stanite deo jednačine i pustite da se odvija.

Ovo je današnjica lečenja. Ovo je budućnost lečenja.