SISTEM ORGANA ZA VARENJE

Varenje hrane je složen kompleks fizičko-hemijskih procesa asimilacije hrane. Zahvaljujući njima, hranljive materije, koje su ušle u usnu duplju i želudačno-crevni trakt, razlazu se na prosta jedinjenja, rastvorljiva u vodi, usisavaju se u krv i prenose u ćelije tkiva.

Na si. 7 su prikazani organi za varenje.

Procesi varenja belančevina se, uglavnom, obavljaju u zoni kontakata zidova .eluca sa hranom.

 

Slika 7. Organi za varenje

1 - jednjak; 2 - dijafragma; 3 - želudac; 4 - jetra; 5 - žučni mehur; 6 - pankreas; 7 - tanko crevo; 8 - debelo crevo; 9 - slepo crevo; 10 - donje crevo

ŽELUDAC

Masti, koje ulaze u želudac, koče lučenje želudačnih sokova i njihovo se nepovoljno dejstvo oseća i u slučaju da one dolaze kao dodatak drugim hranljivim materijama i to ako je njihova količina veća od 15%.

Ako dolazak masti prethodi ostaloj hrani za 10-15 minuta, njihovo usporavajuće dejstvo će se osetiti veoma jako. Ako masnoća dolazi u želudac zajedno sa ostalom hranom usporavanje lučenja želudačnih sokova je slabije izraženo. Ako masnoća ulazi u želudac u toku lučenja, moguće je da i ne dođe do usporavanja.U želucu se lako vare samo masti koje se nalaze u mleku i u sirovom žumancetu. Masti koje ulaze u sastav drugih hranljivlh materija se u želucu praktično ne vare, to se dešava tek u dvanaestopalacnom crevu.

Ugljeni hidrati slabo izazivaju lučenje želudačnih žlezda. Po izlasku iz želuca hranljiva kaša se podvrgava delovanju fermenata pankreasa, žuči i crevnog soka, koji stvaraju žlezde dvanaestopalačnog i tankog creva.

PANKREAS (GU.TERAČA)

Sok za varenje koji luči pankreas je bogat fermentima, koji obezbeđuju varenje belančevina, masti i ugljenih hidrata.

Pankreas počinje da radi 1-3 minuta posle početka jela. Za razliku od lučenja želudačnih sokova, najveći deo soka pankreasa se stvara kada se jede hleb, nešto manje kada se jede meso. Na mleko, međutim, pankreas reaguje minimalnim lučenjem. Voćni sokovi i razne organske kiseline (limunska, jabučna, sirćetna) jako deluju na pobuđivanje lučenja pankreasa.

Nadam se da čitalac nije zaboravio da je pankreas istovremeno i žlezda endokrinog sistema, koja luči hormon insulin, koji reguliše koncentraciju šećera u krvi. Na lučenje pankreasa utiču hormoni hipofize, štitne žlezde, nadbubrežnih žlezda i kore velikog mozga. Tako, kad je čovek uzbuđen smanjuju se fermentativne aktivnosti sokova pankreasa, a kada je miran povećavaju se. 

JETRA

Jetra ima posebno mesto među organima za varenje. U jetru, kroz portalnu venu (jedna od najvećih vena) dolazi sva krv koja ide iz ž.eluca, slezine, pankreasa, tankog i debelog creva. Na taj način krv koja je zasićena proizvodima varenja hrane iz želuca i creva dolazi prvo u jetru - glavnu hemijsku laboraloriju organizma i tu se ona podvrgava vrlo složenoj obradi, a zatim jetrenom venom prelazi u donju šuplju venu.

U jetri se obavlja obrada otrovnih produkata razlaganja belančevina, materija koje stvaraju mikrobi koji se nalaze u debelom crevu. Proizvod lučenja jetre - žuč aktivno učestvuje u procesu varenja hrane. U sastav žuči ulaze žučna i masne kiseline, holesterin, pigmenti, voda i razne mineralne materije.

Žuč ulazi u dvanaestopalačno crevo 5-10 minuta posle hrane.

Glavna uloga žuči je da pomaže prelaz sa želudačnog na crevno varenje, poni.tavajući delovanje pepsina, koji je opasan za fermente sokova pankreasa. Žuč pojačava delovanje fermenata sokova pankreasa, a, takođe, emulgira masti i time omogućava njihovo razlaganje i resorpciju. Žuč igra važnu ulogu u  resorpcije karotina, mnogih vitamina i aminokiselina. Ona povećava tonus i pojačava peristaltiku creva, uglavnom dvanaestopalačnog i debelog creva, deluje razorno na crevnu mikrofloru i time sprečava razvoj procesa truljenja.

Jetra učestvuje praktično u svim procesima razmene materija: belančevina, masti, ugljenih hidrata, pigmenata, vode. Njeno učešće u razmeni belančevina se očituje u sintezi albumina (sećate se ? - zadržava vodu u krvi) i održavanju njegovog konstantnog sadržaja u krvi. U jetri se stvara urea - krajnji proizvod razmene belančevina - koja se zatim izbacuje iz organizma preko bubrega. Jetra je glavno mesto u kome se stvara glikogen. Ona zajedno sa pankreasom održava i reguliše koncentraciju glikoze u krvi.

DVANAESTOPALAČNO CREVO

Hrana iz želuca prelazi u dvanaestopalačno crevo. Ono je početni deo tankog creva. U dvanaestopalacnom crevu se nastavljaju osnovni procesi varenja belančevina, masti i ugljenih hidrata. Ovde se apsorbuju skoro svi proizvodi dobijeni razlaganjem hranljivih materija i vitamina, veći deo vode i soli.

TANKO CREVO

U tankom crevu se obavlja konačno razlaganje hranljivih materija.

Kaša, u koju je pretvorena hrana, prerađuje se delovanjem sokova pankreasa i žuči, koji je natapaju u dvanaestopalacnom crevu, a takođe i delovanjem mnogobrojnih fermenata, koje proizvode žlezde tankog creva. Proces apsorpcije se dešava na vrlo velikoj površini, jer sluzava obloga tankog creva formira mnogo nabora i, osim toga, gusto je zasejana resicama. Kod odraslog čoveka broj resica dostiže 4 miliona. Sve to povećava apsorpcionu površinu tankog creva stotinama puta.

Iz tankog creva hranljive materije prelaze u krv portalne vene i ulaze u jetru, gde se prerađuju i postaju neškodljive. Posle toga se deo prenosi krvlju u ceo organizam, prolazi kroz zidove kapilara u međućelijski prostor i dalje u ćelije. Drugi deo ( na primer glikogen) ostaje u jetri.

I DEBELO CREVO

U debelom crevu se završava apsorpcija vode i stvara se izmet.

Sok debelog creva karakteri.e postojanje sluzi u kojoj se nalaze fermenti. Debelo crevo je mesto na kome se masovno razmnožavaju mikroorganizmi. U jednom gramu izmeta ima nekoliko milijardi ćelija mikroba.

Crevna mikroflora učestvuje u konačnom razlaganju komponenti sokova za varenje hrane i ostataka nesvarene hrane, sintetizuje fermente, vitamine i druge fiziološke materije, koje se apsorbuju u debelom crevu. Osim toga, crevna mikroflora stvara branu za mikrobe koji izazivaju bolesti i čuvaju domaćina od njihovog ukorenjavanja i razmnožavanja.

ZADNJE CREVO (REKTUM)

U zadnjem crevu kaša od hrane se i dalje vari. Ovde se, pod uticajem fermenata, koje proizvode mikrobi, razlaže celuloza i apsorbuje voda, posle čega se masa hrane postepeno pretvara u izmet. To potpoma.e kretanje debelog creva, koje mesa masu i podstiče apsorpciju vode. Izbacivanje izmeta iz creva obezbeđuje aktivna peristaltika, koja nastaje kada masa izmeta nadraži receptore na zidovima creva.

ORGANI ZA IZLUČIVANJE MOKRAĆE (URINARNI SISTEM)

BUBREZI

Najvažniju ulogu u čišćenju organizma i izbacivanju proizvoda razmene materije imaju bubrezi. U hemijskim procesima, koji se vrše u većini ćelija ljudskog organizma, učestvuju proteini.

Prilikom razlaganja proteina nastaje azot.

Bubrezi su odgovorni za izbacivanje jedinjenja koja sadr.e azot iz krvi. Njihov osnovni proizvod je mokraća. Bubrezi obavljaju i druge slo.ene funkcije: regulišu razmenu vode i soli, među njima natrijuma, kalijuma, hlora, fosfata; sintetizuju biološki aktivne materije, jako utiču na nivo arterijskog pritiska, na zgrušavanje krvi, na odbranbene snage organizma i obezbeđuju konstantnost unutrašnjosti organizma.

Bubrezi (si. 8) su smešteni s obe strane kičme iza trbušne maramice.

Bubrezi imaju vrlo razvijenu mrežu krvnih sudova. Sva krv koja cirkuliše u arterijama i venama prolazi kroz bubrege svakih 5-10 minuta. Svakog minuta bubrezi dobijaju oko jednog litra krvi. Konačno, ta krv stiže do filtera na kraju jednog od bubre.nih kanala (filtera ima 2 miliona u svakom bubregu) i na taj način se razdvaja, tako da tečni deo krvi (plazma) ide u kanal, dok ostatak ostaje u krvotoku. Filtrirana tečnost prolazi kroz dugačak bubrežni kanal i u njemu se veliki deo vode, soli i drugih materija koje su potrebne organizmu apsorbuje ponovo u krv.

Izvestan deo vode, urea i drugi otpaci izlaze, u obliku mokraće, kroz dva mokraćna kanala (izlazni tokovi) u mokraćnu bešiku.

 

Slika 8. Urinarni sistem 1 - bubrezi; 2 - mokraćni kanali; 3 - mokraćna bešika

Bubrezi stvaraju mokraću neprekidno i danju i noću. U toku 24 sata se izluči oko 1,5 litar mokraće. Kontrola za odr.avanje balansa vode u organizmu se ostvaruje u bubrežnim kanalima, u kojima može da se apsorbuje više ili manje filtrirane tečnosti, koja prolazi kroz njih.

Signal da se apsorbuje više vode, ako organizam ostaje bez vode, dolazi od hormona koji stvara hipofiza. Ukupna količina Izdvojene uree ostaje ista, ali se ona rastvara u, više ili manje, tečnosti i na taj način dovodi do obrazovanja, više Ili manje, koncentrovane mokraće.

Vrlo sličan proces se odvija u održavanju balansa soli. U bubrežnim kanalima hormon, koji se stvara u nadbubrežnim žlezdama (aldosteron), obezbeđuje apsorpciju soli u količinama koje su neophodne organizmu.

MOKRAĆNA BEŠIKA

Mokraća, koja je stvorena u bubrezima, ide u mokraćne kanale (2), koji je, perlstaltičkim kretanjem u kapima prenose u mokraćnu bešiku (3). Mokraćna bešika, u kojoj nema mokraće, je veoma smanjena. Kako se puni ona se rasteže, ali mokraća ne prelazi u kanal za izbacivanje mokraće, pošto se na tom putu nalaze dva sfingtera. Kada se nakupi 250-300 mililitara mokraće, povećava se pritisak na zidove mokraćnog mehura i receptori u zidovima šalju impulse u centar za ispuštanje mokraće u kičmenoj moždini I nastaje nadražaj za mokrenje.

ORGANI ZA DISANJE

Zahvaljujući disanju, organizam doblja klseonik i oslobađa se vi.ka ugljendloksida, koji se formira kao rezultat razmene materija. Disanje i krvotok obezbeđuju da svi organi I tkiva našeg tela dobiju energiju koja je neophodna za život. Kao što benzin sagoreva u motoru automobila, kao što su za zagrevanje prostorija neophodni ugalj I klseonik, na Isti način ćelije organizma koriste klseonik: one sagorevaju svoje gorivo (šećer) zajedno sa klseonlkom I proizvode energiju. Oslobađanje energije, koja je neophodna za životne aktivnosti organizma, se dešava na nivou ćelija I tkiva kao rezultat biološke oksidacije.

Proces disanja sadrži nekoliko etapa:

1. punjenje pluća atmosferskim vazduhom;

2. prelaz kiseonika iz plućnih alveola u krv, što se obavlja kroz plućne kapilare;

3. izdvajanje ugljendioksida iz krvi u alveole, a zatim izbacivanje u atmosferu;

4. dopremanje kiseonika u ćelije i tkiva preko krvi;

5. dovođenje ugljendioksida iz tkiva u pluća preko krvi;

6. ćelije troše kiseonik - ćelijsko disanje.

Vazduh pri udisanju ulazi u dušnik (1) (si. 9) - cev koja se sastoji od 16-20 rskavicavih prstenova obloženih sluzokozom. Ta cev se na ulazu u pluća grana na dva dela i u pluća ulaze bronhije (2) - dve grane "drveta" čije se velike grane dele na manje grančice - bronhiole (3). Vazduh koji je prošao dušnik, bronhije i bronhiole završva svoj put u plućnim mehuricima - alveolama.

Pluća (4) imaju nekoliko stotina miliona tih mehurića.

 

Slika 9. Organi za disanje: 1 - dušnik; 2 - bronhije; 3 - bronhiole; 4 - pluća; 5 - dijafragma

Alveole su opletene mrežom kapilara. Zidovi alveola i kapilara su toliko tanki da kiseonik iz vazduha lako prelazi iz alveola u krv, gde ga prihvataju crvena krvna zrnca i prenose u ćelije, Ćelije predaju otpatke od prerade - ugljendioksid - krvi i on se kroz vene istim prenosiocima - crvenim krvnim zrncima - prenosi nazad u pluća. Tamo alveole prihvataju taj prerađeni gas, a zatim se on izdiže u atmosferu.

Kada čovek diše, veliki deo posla obavlja dijafragma (5), koja se sastoji od mišića i vlaknastog tkiva. Ona formira horizintalnu pregradu između grudne i trbušne duplje. Prilikom udisanja, mi.ićna vlakna dijafragme se skraćuju i izravnavaju kupolu dijafragme povlačeći centralni deo nadole, ka trbu.noj duplji. To povećava zapreminu pluća i omogućava prolaz vazduha u njih kroz dušnik, nosnu i usnu šupljinu. Izdisanje se obavlja jednostavnim opustanjem mi.ića. Pri tome, vazduh izlazi, kao da ga ispuštamo iz lopte napunjene vazduhom.

NERVNI SISTEM

Nervni sistem igra va.nu ulogu u prihvatanju osećaja koji su opaženi čulima, u osećaju bola, osećanju zadovoljstva, kontroli pokreta i mnogim drugim funkcijama organizma. To je najsloženiji sistem ljudskog organizma i on takođe igra važnu ulogu u razvoju govora, mišljenja i pamćenja. Nervni sistem se deli na centralni i periferni nervni sistem.

CENTRALNI NERVNI SISTEM

Centralni nervni sistem čine mozak i kičmena moždina, koji u potpunosti kontrolišu sva nervna tkiva u telu.

Najvažnije funkcije mozga su: regulisanje rada unutra.njih organa, koordinacija svih fizioloških i biohemijskih procesa, koji se obavljaju u našem telu, i adaptacija organizma na spolja.nju sredinu. Nadražaje, koji dolaze iz spoljnjeg sveta (zvučni, svetlosni, taktilni, ukusa i dr), primaju specijalni nervni završeci - receptori.

Receptori su "prozori" nervnog sistema. Oni su posrednik između spoljašnje sredine i mozga. Receptori imaju specifičnu osetljivost na promene temperature, osvetljenosti, nivoa zvučnih učestanosti i drugih stimulatora. Ali mozak mora da bude informisan I o tome šta se događa u organizmu. Zato su receptori razmešteni u sve delove tela, u svaki organ. Signali iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta su raznovrsni: mogu biti mehanički, hemijski i dr. Ti se signali u receptorima pretvaraju u impulse i preko nerava prenose u mozak ili kičmenu moždinu. Na taj način mozak stalno dobija opširne informacije o promenama u okolini i o stanju organizma.

Te se informacije podvrgavaju složenoj obradi i u obliku nervnih impulsa idu, takođe, u organe za izvršavanje, regulišući fiziološke procese, biohemijske reakcije i rad mišića.

Kičmena moždina,

koja se prostire kroz kičmu od mozga do donjeg dela leđa, je stub nervnog tkiva. Kičmena moždina ima dve osnovne funkcije. Prvo, ona je dvosmerni provodni sistem mozga i perifernog nervnog sistema. Drugo, ona ostvaruje kontrolu prostog refleksnog delovanja. Ako, na primer, čovekslučajno stavi ruku na vrelu ploču, receptori za bol u koži će poslati impulse preko nervnih vlakana u kičmenu moždinu i čovek će automatski brzo povući ruku.

Elementi nervnog sistema koji funkcionišu su milioni međusobno povezanih nervnih ćelija, koje se zovu neuroni. Njihova je funkcija vrlo slična funkciji provodnika u slo.enom elektromehanizmu; oni primaju signale u jednom delu nervnog sistema i predaju ih drugom, gde ti signali mogu, sa svoje strane, biti poslani dalje, ka drugim neuronima, ili mogu da izazovu neko delovanje (na primer: skraćivanje mišićnih vlakana).

U skladu sa svojim funkcijama, neuroni se dele na tri tipa:

osećajni (senzorni) neuroni, koji prenose informacije od čula do centralnog nervnog sistema;

interoneuroni, koji obrađuju dobijene informacije;

pokretački neuroni, koji pobuđuju voljne i nevoljne pokrete.

PERIFERNI NERVNI SISTEM

Glavne komponente perifernog nervnog sistema su nervi, koji spajaju centralni nervni sistem sa drugim delovima tela i ganglije - grupe nervnih ćelija, koje su razmeštene na raznim tačkama nervnog sistema.

Periferni nervni sistem se deli na dva glavna dela: somatski nervni sistem, koji se nalazi pod stalnom kontrolom čoveka i vegetativni nervni sistem, koji se nalazi pod njegovom nesvesnom kontrolom.

Somatski sistem ima dvojni zadatak.

Prvo, on prikuplja informacije o okolini od čula, u kojima se nalaze posebne receptorske ćelije. Signali se od tih receptora prenose u centralni nervni sistem vlaknima osećaja.

Drugo, somatski sistem prenosi signale vlaknima pokreta od centralnog nervnog sistema do mi.ića, izazivajući na taj način pokrete.

Neurovegetativni sistem

je odgovoran za podršku automatskih funkcija (funkcija koje se obavljaju bez umnih ili drugih podsticaja čoveka) organa kao što su srce, pluća, želudac, creva, mokraćna bešika, krvotok.

Ovim završavam opis osnovnih anatomsko-fizioloških pojmova o organizmu.

Ovde se nisam dotakao limfnog sistema, mišića, kostiju. Ali o limfi i mišićima ćemo, u svakom slučaju, morati da govorimo u vezi sa čišćenjem organizma, o ulozi kostiju u telu, mislim, čitaocu neće biti teško da se doseti.