GLAVA SEDMA

SIMON PETAR U JEVANĐELJIMA

Simon Petar je jedan od nekolicine Hristovih učenika o kojima se u Jevanđeljima govori podrobnije. Njegov karakter je jasno ocrtan, i to postaje vidljivo ako se shvati unutrašnje značenje onog što je o njemu kazano. A da bi se pojmilo to unutrašnje značenje, neophodno je određeno razumevanje jezika parabola.

Petrovo pravo ime bilo je Simon. On i njegov brat Andrej bili su prvi koje je Hrist pozvao da mu budu učenici. Taj poziv je ovako opisan:

"A hodeći pokraj mora Galilejskog vidje Simona i Andreja brata njegova gdje bacaju mreže u more; jer bijahu ribari. I reče im Isus: Hajdete za mnom, i učiniću vas da postanete lovci Ijudi. I odmah, ostavivši mreže svoje, pođoše za njim". (Marko 1:16- 18)

Kasnije ću reći nešto o neobičnom izrazu "lovci Ijudi" (koji love Ijude - prim. prev.). Treba spomenuti da je u Jevanđelju po Luki naglašeno proročanstvo da će oni (Hristovi učenici) postati "lovci Ijudi". Sa ovim je povezana činjenica da je nakon cele noći mukotrpnog rada na moru, bez ulova, Hrist naredio Simonu da baci mreže u more gde su zatim ulovili "veliko mnoštvo riba, te im se mreža poče cijepati". (Luka 5: 6) "/ reče Isus Simonu: Ne boj se, od sada ćeš Ijude loviti." (Luka 5: 10) Jasno je iz opisa ovog događaja i jezika koji je u njemu korišćen, da postoji određena analogija između riba i Ijudi.

Sledeći događaj koji je zabeležen u Jevanđelju po Marku jeste da je Isus lečio majku Simonove žene. Ovaj slučaj, ma kako beznačajno izgledao, ima neko drugo značenje:

"A tašta Simonova ležaše u groznici; i odmah mu kazaše za nju. I pristupivši podiže je uzevši je za ruku, i pusti je groznica odmah, i služaše im". (Marko 1: 30,31)

Sve što je zabeleženo u Hristovom učenju ima posebno značenje. Nema rečenice u Jevanđeljima, čak ni jedne jedine reči, koja nema značenje izvan doslovnog. Iz citata se vidi da Hrist "podiže" Simonovu taštu, to jest ona je ležala dole, a nakon toga -"služaše im". Ovo ima određeno značenje. "Ležati dole" u jeziku parabola koristi se u smislu sklonosti mentalnom ležanju, kao da smo usnili, a "ustati" ima značenje početka buđenja u umu. Možemo čak naslutiti prirodu "groznice" koju je Simonova tašta imala, a takođe i šta znač i njeno isceljenje i prihvatanje Hristovog učenja. Međutim, sam događaj ima dublji smisao, koji u osnovi nema nikakve veze sa činjenicom da je u pitanju baš Petrova tašta, jer majka, otac, tašta, tast, žene, muževi, braća i sestre i tako dalje, sve to psihološki, na drevnom jeziku parabola, ukazuje zapravo na razne strane čoveka, razne sklonosti, različite unutrašnje odnose u sebi prema sebi, na različite nivoe sebe. Na isti način na jeziku parabola novorođena beba ili malo dete može da predstavlja nešto novo i vredno začeto u čoveku, kao što je novo razumevanje, novo osećanje ili novo mišljenje - nešto što se upravo začelo u njemu, nešto o šta se ne smemo ogrešiti. Setite se da jezik parabola barata rečima koje se odnose na predmete, fizičke stvari iz prirodnog sveta viđenog čulima, ali da je stvarno značenje parabola koje pominju razne objekte, u stvari - psihološke prirode, to jest, iznad nivoa bukvalnog značenja.

S  tim  u  vezi,  u  Jevanđelju  po  Marku,  nakon  što  je naimenovao svojih dvanaest učenika, Isus "... nadjenu Simonu ime  Petar".  (Marko  3:   16)  Na  grčkom  je  Petar  - (Petros), stena ili kamen. U Jevanđelju po Mateju, dodavanje imena Petar je podrobnije opisano. Simon je priznao Hrista kao "Sina Boga živoga" (Mat. 16:16), a Hrist mu odgovara:

"A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. I daću ti ključeve Carstva nebeskoga". {Mat. 16:18,19)

Petru su obećani ključevi Carstva nebeskog, što ukazuje na to da je imao snagu da razume učenje koje je Hrist davao Ijudskom rodu na zemlji, o mogućem Čovekovom unutrašnjem razvoju do stanja zvanog nebesa, stanja mnogo drugačijeg od zemaljskog. Ali za sada, njegova moć je intelektualna, jer se kamen ili stena odnosi jedino na znanje - znanje istine kojoj je Hrist podučavao. On je mentalno adekvatan, ali za sada je njegovo verovanje u Hrista preko Hrista, a ne u njemu samom. U tom smislu, on se može uporediti sa drugim nivoom, objašnjenim u paraboli o sejaču, gde su Ijudi koji su "posijani na kamenitim mjestima" (Marko 4:16), opisani kao oni koji Reč Carstva, učenje o mogućem unutrašnjem razvoju čoveka, primaju sa entuzijazmom, ali koji se spotiču kada se pojavi stradanje, jer nemaju korena u sebi. Petar prihvata Reč intelektualno i zato se oslanja na kamenito tlo. On to prima kao znanje. Ovo je potkrepljeno i činjenicom da se Petar, koji je u Hristu video cara koji će stvoriti carstvo na zemlji, videvši kako ga odvode na raspeće - odrekao Hrista. Uvek je prikazivan kao strastan, nasilan i neizgrađen u svojim emocijama. On nije imao emocionalno razumevanje, iako je očigledno intelektualno shvatao učenje. Možete ga zamisliti kao plahovitog entuzijastu koji željno sluša sve što Hrist u tajnosti uči svoje učenike, pamti njegove reči, netrpeljiv je prema drugima i svom svojom emotivnom prirodom je vezan za postojeću vidljivu ličnost Hrista. Smatrao je sebe kadrim za večnu lojalnost ličnosti Hrista. On je primio njegovo učenje na jednom nivou, ali ga možda nije video dovoljno duboko kao neki drugi. Prek, brz, intelektualno izvanredan, silovit, pun samoljublja, on je bio čovek koga je Hrist smatrao sposobnim da, nakon velike patnje, na kraju prihvati učenje iz sebe. Hrist ga je video kao čoveka koji još nema koren u sebi, ali je sposoban da ima veliku dubinu korena nakon što njegova priroda iskusi određene udarce. Najveći udarac za njega, a i za ostale učenike, bilo je samo raspeće.  Zamislite  kako  su  se  osećali  dok  su  prisustvovali

Hristovom odvođenju da umre najnižom vrstom smrti - smrti namenjenoj samo kriminalcima. Koliko li je samo Hristovih sledbenika osetilo da ne može postojati stvarna Istina ili značenje u učenju koje su čuli od učitelja koga je stigla takva sudbina? Pošto Petar nije bio u stanju da vrednuje učenje nezavisno od ličnosti samog učitelja, jer, kao što je rečeno, nije imao koren u sebi, nego je bio zavisan od "spoljašnjeg", Hrist ga upozorava na nesposobnost da dosegne učenje nezavisno od ličnosti učitelja. To se dešava prilikom Hristovog predskazanja sopstvene smrti:

"Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da njemu valja ići u Jerusalim, i mnogo postradati od starješina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati. I uzevši ga Petar poče ga odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode! To neće biti od tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je Ijudsko". (Mat. 16: 21-23)

Treba razumeti da svi događaji koji se tiču Petra imaju svoje značenje, s obzirom na tip ličnosti kakvu je on imao. Na neki način bio je sličan Nikodimu koji je mogao da veruje samo kad vidi čuda i kome je Isus rekao da poenta učenja leži u ponovnom rođenju iznutra, a ne u prihvatanju stvari koje su osvedočene čulima. lako je jasno da je Petar bio izliven u veći kalup nego Nikodim, ipak mu Isus izričito napominje da nema pravu veru.

"Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vjera tvoja ne prestane; i ti, kada se obratiš, utvrdi braću svoju. A on mu reče: Gospode, s tobom sam spreman i u tamnicu i u smrt ići. A on reče: Kažem ti, Petre, neće danas zapjevati pijetao dok se triput ne odrečeš da me poznaješ."(Luka 22: 31-34)

U Jevanđelju po Jovanu ovaj događaj je predstavljen drugačije:

„Reče mu Simon Petar: Gospode, kuda ideš? Isus mu odgovori: Kuda ja idem ne možeš sada ići za mnom,  ali ćeš

poslije poći za mnom. Petar mu reče: Gospode, zašto sad ne mogu ići za tobom? Život svoj položiću za tebe. Odgovori mu Isus: Život li ćeš svoj položiti za mene? Zaista, zaista ti kažem: neće pijetao zapjevati dok me se triput ne odrekneš". (Jov. 13: 36-38)

Hrist predskazuje promenu u Petru kada kaže: "ali ćeš poslije poći za mnom".  Petao označava buđenje, a reč triput, označava potpuno odricanje. Petar nije mogao da se probudi dok njegov emocionalni odnos prema ličnosti samog Hrista nije bio uništen. Kada je shvatio do koje mere može da se odrekne Hrista, probudio se. Petao je zapevao. U Jevanđelju po Luki je rečeno da Petar "plakaše gorko" (Luka 22: 62) kada je petao zapevao, a Hrist, okrenuvši se, "pogleda na njega". Zaplakao je jer je, u trenu, Hristovo učenje u njemu postalo emocionalno. Video je sebe u svetlu znanja kom je bio učen. Video je razliku između onog što je znao i što je bio. Umesto da samo zna, počeo je da razumeva. Ali, pre nego što mu se ovo dogodilo, Petar je verovao jedino preko Hrista, a dokle god čovek veruje preko drugog čoveka, on nema veru, jer veruje preko svojih čula, a ne  kroz svoje unutrašnje  razumevanje, to jest nema korena u njemu. Ako stvari krenu po zlu, on prestaje da veruje. A čovek koji veruje kao što je Petar verovao pre svog emocionalnog preporoda, može jedino druge da odvrati od vere. Verovanje u nekoga strasno, silno, sprečava Ijude da istinski razumevaju. Takva osoba koristi nasilno svoju  Istinu, svoje znanje Istine, i na taj način "odseca" sebe od mogućnosti razumevanja druge osobe. Ovo se dešava zato što je emocionalno stanje čoveka koji ima samo Istinu i znanje, neadekvatno. On je pristalica. U njemu nema strpljenja. Ovo je jedno značenje događaja u kome Petar odseca uvo slugi visokog sveštenika:

"A Simon Petar imaše nož, pa ga poteže i udari slugu prvosveštenikovog, i odsiječe mu desno uho. ... Tada reče Isus Petru: Stavi nož u korice!". (Jov. 18:10,11)

U drugom Jevanđelju rečeno je da Hrist "dohvativši se uha njegovog, iscijeli ga". (Luka 22: 51) Mač znači bitku Istine, a

uvo je u Jevanđeljima uvek označavalo emocionalno razumevanje, kao u "Blaženi oni koji imaju uši da čuju" i tako dalje, gde "uši" psihološki  označavaju moć emocionalnog slušanja. Isus je ukorio Petra rekavši mu da odloži mač, i iscelio čoveku uvo. Značenje navedenog se potpuno razlikuje od njegovog doslovnog, na čulima zasnovanog značenja; i da bismo razumeli takve stvari, moramo se potpuno udaljiti od istorijski predstavljenih slika događaja koji se obelodanjuju. Takav opis je napravljen da predstavi psihološko, a ne neko drugo značenje. Celokupna drama Hrista predstavlja to neko drugo značenje, a uklapanje u istorijski opis načinjeno je prema psihološkom značenju. Međutim, još dugo će biti teško u potpunosti izbeći bukvalno, uobičajeno razmiijanje u vezi sa ovom materijom i otvoriti drugi nivo razumevanja.

Petar je silovit čovek znanja, i u ovom slučaju čovek koji je učen Istini mogućeg unutrašnjeg razvoja, ali prima je samo kao znanje i služi se tom logikom. Ništa nije nemilosrdnije od upotrebe jedino logike Istine. Crkva je proganjala  jedino iz Istine, na osnovu nekog osporavanog dela znanja, bez milosti. Kada čovek razmišlja intelektualno, on misli logički; emocionalno mišljenje je psihološko. Čovek koji razmišlja logički nema milosti, pošto nema razumevanja. On je čovek dogme. U nauci, on koristi svoje znanje radi ubijanja. Prisetimo se da je Hrist govorio da Ijubav prema Bogu i Ijubav prema bližnjem odslikava celokupno učenje. On kaže:

"Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci". (Mat. 22: 37-40)

Pošto je Petar bio čovek od znanja i još emotivno neprobuđen, nije bio u stanju da oprašta. Sposobnost opraštanja dolazi kroz emocionalno sazrevanje. Jedino prolaskom kroz emocionalni razvoj, možemo postati sposobni da oprostimo dug drugima. Celokupan emocionalni razvoj znači izdignuti se iznad samoljublja i njegovih proždrljivih interesa i

razviti se do stanja "Ijubavi prema bližnjem". Tipično je za Petra da pita Hrista:"Gospode, koliko puta, ako mi zgriješi brat moj, da mu oprostim? Do sedam li puta? Reče mu isus: Ne velim ti do sedam puta, nego sedamdeset puta sedam". (Mat. 18: 21,22) A onda Hrist sledeću parabolu upućuje Petru direktno:

"Zato je Carstvo nebesko slično čovjeku caru, koji htjede da se proračuna sa siugama svojim. I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata. I budući da on nemaše čime vratiti, zapovijedi gospodar njegov da prodadu njega i ženu njegovu i djecu i sve što imaše, i da se naplati. No sluga taj pade  i klanjaše mu se govoreći: Gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti vratiti. A gospodar se sažali na onoga slugu, i pusti ga i dug mu oprosti. A kad izide sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji mu bijaše dužan sto dinara, i uhvati ga i stade daviti govoreći: Daj mi što si dužan! Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: Pričekaj me, i sve ću ti vratiti. A on ne htjede, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne vrati dug. Vidjevši pak drugari njegovi taj dogadaj, ožalostiše se veoma, i otišavši, objasniše gospodaru svojemu sve što se dogodilo. Tada ga pozva gospodar njegov, i reče mu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao. Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova". (Mat. 18: 23-35)

Opraštanje mora doći iz srca. To je emocionalni proces.

Kada čovek ima u sebi Ijubav koja potiče od dobrote, on ne sudi jedino na osnovu Ijubavi prema Istini. Čovek Istine je ogorčen i turoban. On sve posmatra logički. A Istina nas samo ocenjuje i osuđuje. Samo milost može naći izlaz i to milosrđe mora otpočeti sa drugima: "/ oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim". (Mat. 6: 12), kazano je u molitvi Oče naš.

Petar je bio emocionalno silovit čovek. Njegove emocije su bile mehaničke. Mehanička i svesna Ijubav se potpuno razlikuju.

U životu, Ijudi vole mehanički. Ova mehanička Ijubav lako prelazi u mržnju i samim tim u negiranje. Svesna Ijubav ne. Mehanička Ijubav vodi u patnju, a svesna Ijubav nas isceljuje. Petrova Ijubav prema Hristu bila je mehanička, a ne svesna. Zbog toga je Hrist pokušavao da mu pokaže prirodu Ijubavi. U odlomku koji neću navesti, dve razliate grčke reči koriste se da izraze dve različite vrste Ijubavi; mehaničku Ijubav i svesnu Ijubav; mada u prevodu nije napravljena razlika među njima i reč "Ijubav" se koristi da predstavi   o        b         e         .   U   obraćanju   Petru   Isus dva puta  koristi reč "Ijubav", izražavajući svesnu Ijubav, ali Petar koristi reč "Ijubav", koja se odnosi na uobičajenu, mehaničku Ijubav. U vezi sa ovim događajem istaći ću pomenutu razliku tumačenjem sledećeg citata:

"Reče Isus Simonu Petru: Simone Jonin, Ijubiš li me (svesno) više nego ovi? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim (mehanički). Reče mu: Napasaj jaganjce moje. Reče mu opet po drugi put: Simone Jonin, Ijubiš li me (svesno)? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim (mehanički). Reče mu: Čuvaj ovce moje. Reče mu treći put: Simone Jonin, voliš li me (mehanički)? Petar se ožalosti što mu reče treći put: voliš li me (mehanički)? I reče mu: Gospode, ti sve znaš, ti znaš da te volim (mehanički). Reče mu Isus: Napasaj ovce moje". (Jov. 21 : 15-17)

Petar nije mogao da razume Hrista.

U jednom događaju se govori kako je Petar hodao po vodi i kako je počeo da tone. Ovo je opisano u Mateju. Učenici su bili za vreme oluje u svom čamcu i videvši Isusa kako hoda po vodi prema njima, uplašlše se.

"A Isus im odmah reče govoreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! A Petar odgovarajući reče mu: Gospode, ako si ti, reci mi da dođem tebi po vodi. A on reče: Hodi! I izišavši iz lađe, Petar idaše po vodi da dode Isusu. No videći jak vjetar uplaši se, i počevši tonuti, povika govoreći: Gospode, spasi me! I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga, i reče mu: Malovjemi, zašto posumnja?" (Mat. 14: 27-31)

Jasno je da ovaj odlomak svojim dubljim, ne bukvalnim smislom, ukazuje na to da je Petar imao malo ili nimalo vere. Vera potiče iz unutrašnjeg uviđanja Istine o stvarima, nezavisno od bilo kakve potvrde čula. Petar je verovao preko njemu vidljive ličnosti Hrista, a ne iz nečega u sebi. Učenje koje mu je Hrist dao još uvek nije bilo odvojeno  od njegovog  doživljaja samog Hrista, prema kome je osećao jaku lojalnost, tako da taj nivo unutar sebe, tehnički označen kao vera, on još nije bio dostigao. Vera nije slepo verovanje, već sopstveno viđenje istinitosti stvari. Vera nije ni verovanje čulima. Vrsta Istine koju je Petar imao nije bila dovoljno čvrsta da ga podrži, jer njen izvor nije bio u njemu nego van njega; bio je u ličnosti njegovog učitelja. Zbog toga njegova Istina, koja se nije zasnivala na veri, nije mogla da ga podrži. Voda se na jeziku parabola odnosi na određenu vrstu Istine - ne na Istinu generalno, ili na Istinu kao izvor. Mojsije je izbio vodu iz stene.  Voda je Istina koja se odnosi na čoveka, u formi koja označava Istinu ili znanje o sebi, vezano za unutrašnji razvoj ili ponovno rođenje. Ali, kao takva, ta Istina nije živa, to jest, nije "živa voda". Vera je ta koja čini takvu Istinu živom: ili, bolje rečeno, ovo je izvorno mesto vere razdvojene od čula; i ona (vera) se stvara na onoj strani, odnosno u onom delu čoveka, kojim ne upravlja ograničeni spoljni instrument čula.

U Petru su Znanje, Istina, još uvek bili  pogrešno zasnovani. Nije video njihovo unutrašnje značenje, imajući uvek oči revnosno uprte u spoljnog Hrista - voljenog Hrista koga su mu njegova čula otkrivala. Kada je od njega traženo da u sebi veruje ovoj Istini, nije uspeo. Takva Istina mu nije bila oslonac, osim na trenutak, i zbog toga mu je rečeno da nema vere. On do tada zaista nije razumevao značenje onoga čemu je bio učen. Razumevanje je nastupilo kasnije. Pokušao je da hoda na osnovu svoje istine i potonuo, obraćajući se za pomoć Hristu. Spoljašnji svet je imao veći uticaj na njega nego unutrašnji, to jest, spoljašnje značenje je bilo snažnije od unutrašnjeg. Zbog toga unutrašnje značenje nije moglo da ga podupre. Čim se teškoće pojave, čim vetar dune i pojave se talasi, on ga gubi iz vida i tone. A sve ovo znači da su u njemu

samom, život i učenje Hrista bili pomešani i još uvek nerazdvojeni. Zbog toga možemo videti iz prenosnog značenja koje pripada dubljem jeziku parabola, da Petar, s obzirorn na primedbu Hrista da njegovo učenje nije od ovog sveta, još uvek nije mogao pomoću Istine koju je Hrist nudio, da se izdigne iznad Istine koja pripada životu.

Promena u Petrovom emocionalnorn sazrevanju prikazana je u završnom događaju nakon Hristovog uskrsnuća. Navedeno je da je Petar rekao drugim učenicima: "Idem da lovim ribu". Neki od učenika pošli su sa njim i posle cele noći ribarenja nisu ništa ulovili.

"A kad već nastade jutro, stajaše Isus na obali, ali učenici ne poznaše da je to Isus. A Isus im reče: Djeco, nemate Ii što za jelo? Odgovoriše mu: Nemamo. A on im reče: Bacite mrežu sa desne strane lađe, i naći ćete. Onda baciše, i već je ne mogahu izvući od mnoštva ribe. Onda onaj učenik, koga Ijubljaše Isus, reče Petru: To je Gospod! A Simon Petar, kada ču da je Gospod, opasa se ogrtačem, jer bješe nag, i baci se u more. A drugi učenici stigoše lađicom, jer ne bijahu daleko od zemlje nego oko dvjesta lakata, vukući mrežu sa ribom. Čim pak iziđoše na zemlju, vidješe oganj naložen i na njemu položenu ribu, i hljeb. Isus im reče: Donesite od ribe što sada uhvatiste. A Simon Petar uđe i izvuče mrežu na zemlju punu velikih riba, sto pedeset i tri; i od tolikoga mnoštva ne prodrije se mreža. Reče im Isus: Hodite, objedujte. A nijedan od učenika ne smjede da ga upita: Ko si ti? znajući da je Gospod. Tada dođe Isus, i uze hljeb i dade im, tako i ribu." (Jov. 21:4-13)

Razne su ideje sadržane u ovom događaju. Iza spoljne forme leže mnoga značenja. Razumeti ga doslovno, znači razumeti ga samo na jednom nivou. Možete li zamisliti da je tačno sto pedeset tri ribe bilo ulovljeno? Možete li zamisliti zapis da je Petar bio nag i da se ogrnuo pre nego što se bacio u more i da to shvatite bukvalno? Zašto zapisivati takvu trivijalnost, i uopšte, takav neobičan događaj? Petar se odrekao Hrista imajući samo verovanje; i tako siromašan u veri, prikazan je nag.  Nedostajao  mu  je  "ogrtač  vere"  -  prekrivač  uma  koji

omogućava čoveku da jasno razmišlja van čula i da živi nedimut događajima u svetu i ostane postojan u drugačijoj interpretaciji života. Zato je Petar bio nag. Ali, čuvši od Jovana da je Hrist prisutan, on grabi ogrtač vere koji je odbacio i prilazi ponovo Hristu. Međutim, glavno značenje je da je, pošto mu je pružena pomoć, Petar postao sposoban da "lovi Ijude". U ranijem grčkom orfičkom religijskom učenju, postoji slična ideja o čoveku kao ribi koju treba uhvatiti i izvući iz okeana. Sunce je, na primer, prikazano kako lovi čoveka.

Iza sveg nastajanja i postavljanja spoljnih formi religije u svetu, stoji širok, potpuno razvijen tok znanja, uvek isti i uvek sa istim ciljem, odnosno, unutrašnje oživljavanje i unutrašnji rast i razvoj čoveka do višeg nivoa u njemu. Slične ideje, dolazeći iz istog izvora, izbijaju na površinu kroz različita, vremenski odvojena razdoblja. Vekovima kasnije, u legendi o Svetom gralu pominjanom kao pehar Hristove krvi, koju je sakupio Josif iz Arimateje, pojavljuje se kralj ribar. Spasiti Ijude iz mora znači osloboditi ih služenja prirodi, dovoditi ih do razumevanja drugačijeg, svesnijeg sveta, u kome moraju da nauče da dišu, koristeći drugi kvalitet Istine. Petar je postao iovac Ijudi. On je ispunio Hristovo proročanstvo: "Od sada ćeš Ijude loviti". (Luka 5: 10)