1   Vidi napomenu broj 8.

DODATAK II

SILVA KONTROLA UMA I PSIHIJATRIJSKI PACIJENTI

Klensi D. MekKenzi i Lens S. Rajt18

Novembra 1970. godine pohađali smo časove Silva Kontrole uma u Filadelfiji jer su neke njihove postavke pobudile našu znatiželju. Kako je kurs tekao, postalo nam je jasno da tri osobe zaista imaju emotivne poremećaje a da je kod četvrte stabilnost dovedena u pitanje. Šta je bio razlog? Da li kurs ubrzava emotivna oboljenja? Da li su već bili bolesni kada su došli? Da li je kurs privlačio poremećene osobe?

O tome smo diskutovali sa kolegama i mnogi su smatrali da bi kurs mogao da ubrza akutne psihoze kod nestabilnih ličnosti. Ovo je naizgled zvučalo verovatno. Opšte je prihvaćeno da bilo šta što olakšava regresiju (povratak na prethodna stanja) može izazvati jaku psihozu kod onih koji su tome skloni. Gubitak osetljivosti čula i halucinogene droge mogu dovesti do ponašanja sličnog psihotičnom, pa čak i tehnike kakve su biofidbek i hipnoza takođe mogu izmeniti psihu. Većina psihoanalitičara ne preporučuje formalnu psihoanalizu, na kauču, za psihotične pacijente jer ona dovodi do dalje regresije. Nije definisana veličina faktora rizika, ali postoje tvrdnje da su svi ovi postupci završili psihozama.

U 1972. godini dve hiljade učenika gimnazije u Filadelfiji prošlo je kroz obuku Silva Kontrole uma, prema izjavi odgovornih zvaničnika škole bez psihijatrijskih

smetnji. Ovo je na drugi način pobudilo našu znatiželju. Pošto adolescenti i inače

imaju nestabilan ego, dovedene su u sumnju prethodno navedene postavke da je kurs opasan za nestabilne ličnosti. Naša nedoumica se uvećala. Videli smo tri poremećene osobe u grupi od tridesetoro i nismo znali da li im je bilo bolje ili gore. Neki članovi naučnih krugova tvrdili su da veliki broj poremećenih postaje psihotičan. Studija iz gimnazije ukazuje da nije bilo tako. U stvari, neki od naših čak veoma neuravnoteženih pacijenata, imali su izrazite koristi od završenog kursa. Pregled literature ukazao je na mišljenja ali ne i na prava istraživanja.

Jasno, moglo se ići dalje samo uz procenu i testiranje pojedinaca pre i posle obuke. U sledeće četiri godine, stoosamdesetdevet naših psihijatrijskih pacijenata

dobrovoljno je pohađalo kurs Silva Kontrole uma i to dok su bili pod terapijom.

Naročita je pažnja posvećena grupi od sedamdesetpet pacijenata čija je dijagnoza pre početka kursa bila: psihotičnost, na granici ili trenutno van psihoze. Njih smo nazvali izuzetno poremećenom grupom. U nekom periodu svog života, njih šezdeset je bilo ili psihotično ili hospitalizovano.

2   Klensi D. MekKenzi - doktor medicinskih nauka, Direktor Filadelfija servisa za konsultacije, psihijatar u Filadelfijskom psihijatrijskom centru.

Lem S. Rajt - doktor medicinskih nauka, psihijatar u Institutu Pensilvanijske bolnice. Profesor dečje psihijatrije na Haneman Medicinskom Koledžu.

Među ovih sedamdesetpetoro su ušli svi izrazito poremećeni iz MekKenzijeve prakse iz poslednje četiri godine koji su pristali da pohađaju kurs Silva Kontrole uma (šezdesetšest pacijenata) i uzorak iz Rajtove prakse tokom poslednje četiri godine (devet pacijenata). Bilo je sedam izrazito poremećenih pacijenata koji su odbili da idu na kurs i kada je bilo ponuđeno besplatno pohađanje. Oni nisu bili poremećeni više od onih koji su ga pohađali. Među onima koji su pohađali kurs bili su najporemećeniji pacijenti; oni koji su odbili jednostavno su bili krući, nefleksibilni u svom načinu mišljenja. Može se pretpostaviti da to nisu osobe koje bi mogle zapasti u teškoće tokom kursa jer pre svega nisu ni želele da ga pohađaju.

U početku pacijenti iz grupe izrazito poremećenih išli su na kurs jedan po jedan i uz veliki oprez. U početnom delu  istraživanja  pacijente  su slali u  vreme kada simptomi njihove bolesti nisu bili izraženi. Kako je istraživanje napredovalo pacijente su slali i tokom manje stabilnih perioda bolesti. Pri kraju četvorogodišnjeg perioda, njih sedamnaestoro je poslato u vreme aktivne psihotičnosti i deluzivnosti a ponekad ih je istovremeno bilo na kursu deset ili više.

Pored psihijatrijskog tretmana i procene, pre i posle kursa podeljen je upitnik "Experiential World Inventory" za pedesetosmoro  od sedamdesetpet pacijenata. EWI je upitnik od 400 pitanja zamišljenih da izmere opažanje stvarnosti. Doktori El- Meligi (El-Meligi) i Osmond (Osmond), autori upitnika, pokušali su da Roršahov test izraze u formi pitanja i odgovora i stigli su do osetljivog testa za granične slučajeve.

Prvenstvena svrha studije bila je da istraži koje pacijente obuka može dovesti u teže stanje poremećenosti. U tom smislu rezultati su bili iznenađujući jer samo se jednom pacijentu posle kursa stanje pogoršalo. To je bio dvadesetdevetogodišnji katatonični shizofreničar koji se dve nedelje posle kursa uznemirio pošto je prestao da uzima lekove i prvi put u životu počeo da se sastaje sa devojkom. On je takođe jedini pacijent koji je na upitniku EWI pokazao znatno lošije rezultate posle kursa. Hospitalizacija nije bila neophodna.

Druga dva pacijenta, prvi koji je doživeo psihotičnu depresiju i drugi sa involutivnom depresijom, posle kursa su imala izraženiju depresiju, možda kao

suprotnost osećaju koje su imali za vreme obuke. Dobar osećaj za vreme kursa bio je

značajan kontrast njihovom depresivnom stanju i to je bilo iskustvo kao kada prestane glavobolja nekom ko ju je imao celog života. Ako se ponovo vrati, ne može se zanemariti. Međutim, ovi pacijenti su posle kursa imali bolji rezultat na EWI testu i bili su u stanju da koriste obuku. Pacijent sa involutivnom depresijom bio je u mogućnosti da upotrebljava programiranje Kontrole uma u nedelji posle kursa i da na poslu funkcioniše s manje napetosti; osoba sa dijagnozom psihotične depresije mogla je da u terapiji obavi i ono čime prethodno nije mogla da upravlja.

Dvadesetšest drugih depresivnih pacijenata, uključujući involutivne, psihotične, shizo-afektivne i manijačno-depresivne tipove, bilo je posle kursa u znatno manjoj

meri depresivno i nije pokazivalo nikakve negativne posledice.

Jedna žena je prijavila da je imala iznenadno osećanje tuge za vreme jedne od relaksacija. Jedan čovek, koji nije uključen u onih sedamdesetpet, napustio je kurs posle drugog dana jer su mu se vraćale slike neprijatnih vijetnamskih iskustava. Njegovo stanje se izgleda nije pogoršalo u odnosu na početno, ali se nije vratio na daljnje provere. (Relaksacija dovodi ljude u dodir sa osećanjima. Usled toga što je raspoloženje grupe dobro i usmerenje pozitivno, obično vlada osećanje ljubavi i topline, ali ponekad, kod nekih, izazivaju osećanje tuge i neprijatnih sećanja.)

Jedan drugi pacijent (izvan grupe izuzetno poremećenih) bio je uplašen onim što je trebalo raditi poslednjeg dana kursa, i posle ružnog sna nije došao na poslednji dan.

Paranoidni shizofreničar, star trideset godina, pokazao je posle kursa izuzetno oduševljenje koje se približavalo ciklotimijskim razmerama. Isprobavao je različite

tehnike Kontrole uma da bi odlučio šta da uradi sa ostatkom svog života i proveo je

mnoge sate proveravajući mogućnosti iz programiranih snova. To je shvaćeno kao povećanje prinudne odbrane. Ipak, kao rezultat svojih uvećanih aktivnosti, bio je u stanju da se vrati u školu i stekne titulu doktora. Takođe je mogao da diskutuje o deluzivnom sistemu koji je iskusio nekoliko godina ranije kada je mislio da su mu telepatski naložili da nekoga ubije. Da nije pohađao kurs ovo možda nikada ne bi isplivalo na videlo i ne bi se rešilo.

U poređenju sa relativno malim brojem i neznatnim negativnim posledicama kursa, da bi se opisali pozitivni učinci i rezultati bila bi neophodna čitava knjiga. Najpostojaniji nalaz bio je onaj koji nismo tražili i koji nismo ni očekivali. U skoro svim slučajevima postojalo je poboljšanje u opažanju stvarnosti. Od pedesetosmoro onih koji su radili EWI test, jednom se stanje znatno pogoršalo, dvadesetjedan je ostao otprilike na istom, a tridesetšestoro je ispoljilo značajan rast u opažanju stvarnosti. Od dvadesetjednog od onih koji su ostali na otprilike istom, petnaestoro je imalo rezultate koji su ukazivali na zdravije usmerenje.

Prosečni rezultati prvih dvadeset žena koje su pohađale kurs poslati su Dr. El- Meligiu, koautoru EWI-upitnika. On je hvalio dramatične promene koje su se dogodile posle obuke Silva Kontrole uma i rekao da su u nekim kategorijama rezultati pre i posle bili kao oni kod osoba za vreme i posle lošeg LSD "putovanja". U svakoj od jedanaest kategorija bilo je postojanih poboljšanja. Individualni rezultati su bili još impresivniji. Mislilo se da nijedna konvencionalna psihoterapija ne može da stvori toliku promenu za nedelju dana; zaista, ona bi verovatno zahtevala mesece ili godine terapije.

Rezultati jedne involutivno paranoidne žene su se promenili posle ovog jednonedeljnog kursa koliko i jednom drugom prilikom posle jedanaest kura elektrošokom i dvanaest nedelja hospitalizacije.

Posle ovog jednonedeljnog kursa mogla je sama da se popne u autobus, prvi put posle četiri godine.

Druga žena, paranoidni shizofreničar i u akutnom stanju deluzivnosti, zadržala je

neke od svojih deluzivnih misli i posle kursa, ali bila je u stanju da u više navrata

uđe u nivo Kontrole uma i ispita te misli i da svaki put dođe do jasnog, racionalnog objašnjenja.

Žena sa akutnom neizdiferenciranom shizofrenom reakcijom bila je isuviše poremećena da bi mogla da popuni EWI. Dato joj je da bira: tretman elektrošokom

ili Kontrola uma. Na kraju kursa kod nje je zabeleženo kliničko poboljšanje i ne

samo da je mogla da popuni EWI već je postigla i dobre rezultate.

Sledeća žena, hipohondar sa istorijom od dvadeset operacija, trebalo je da ima još jednu operaciju. Dok su specijalisti interne medicine proveravali njeno srce i

bubrege,  ona  je  uz  pomoć  tehnike  Kontrole  uma  programirala  san  kojim  je

dijagnosticirala crevni poremećaj na spoju tankog creva. U istom snu je otkrila da je sama prouzrokovala taj poremećaj, a takođe i zašto i kako. Tehnike Kontrole uma su joj omogućile da se na iznenadan, neobjašnjen način oslobodi poremećaja samo sat pošto je dijagnoza potvrđena na hirurškom odeljenju. Tačno mesto poremećaja bilo je potvrđeno iz podataka prethodne operacije.

Druga vrlo poremećena dvadesetjednogodišnja žena bila je izuzetno sklona samoubistvu i u ranim fazama akutne psihoze. Pacijentkinja nas je uverila da ne

postoji ništa što bi mi mogli da uradimo a da joj to bude od pomoći i da će se ona

verovatno ubiti. Poslali smo je na kurs Kontrole uma pod pažljivom prismotrom. Na naše veliko iznenađenje postala je izuzetno smirena, racionalnija, njene misli nisu jurile u svim pravcima istovremeno; bila je manje pesimistički raspoložena. Hospitalizacija i velika doza lekova ne bi mogle toliko da je smire. Ponovila je kurs dve nedelje kasnije i stanje se ponovo poboljšalo. Ona se neverovatno izmenila nabolje.

Još jedan čovek u stanju izrazite deluzivnosti, ubeđen da može da smanjuje ljude, išao je na kurs za vreme hospitalizacije i svaki dan se vraćao u bolnicu. Pored toga što je i dalje mislio da može da smanjuje ljude, bio je izuzetno miran, bolje je izražavao osećanja, drugi delovi deluzivnog sistema su bledeli i više nije provodio sate i sate razmišljajući o značenju jednostavnih parabola. Pohađao je kurs tokom šeste nedelje svoje hospitalizacije i promene su bile mnogo značajnije nego tokom svih pet predhodnih nedelja.

Involutivno paranoidna žena se vratila sebi posle kursa. Nekoliko drugih je kao rezultat delova kursa bolje razumevalo svoju bolest.

Klinički, izuzetno poremećena grupa je u celini pokazala impresivnu promenu.

Samo jedan pacijent je postao uznemireniji. Ostalima je vežbanje pomoglo u određenoj meri. Posle kursa se povećala emotivna energija i poboljšalo izražavanje osećanja. Mnoge apatične ličnosti su prvi put pokazale entuzijazam. Njihovi izgledi za budućnost bili su pozitivniji a neki su bolje razumevali svoje psihotičke procese. Čak su i oni koji su zadržali svoje deluzivne misli bili u stanju da ocenjuju svoju sposobnost za obrazovanje ideja na nivou Kontrole uma i postignu jasnost i razumevanje.

Došlo je do bolje relaksacije i smanjenja tenzije. Pacijenti su naučili da se oslanjaju na sopstvene unutrašnje snage, da shvate suočavanje s problemima i njihovo rešavanje, a sama sposobnost da to čine davala im je više samopouzdanja.

Neki psihotični pacijenti otkrili su da im bolest uvećava sposobnost funkcionisanja u izmenjenom stanju svesti a to je unelo smisao u njihov život i njihovu produženu bolest.

Neurotični pacijenti (njih stočetrnaest) nisu pokazali klinički negativne posledice. Šestoro je popunjavalo EWI. Njihovi rezultati su se popravili, ali ne kao kod grupe

izuzetno  poremećenih,  jer  su  i  njihovi  prvobitni  rezultati  bili  bliže  rezultatima

zdravih osoba. Izvesno je da su neurotični pacijenti imali koristi od vežbi Silva Kontrole uma. Oni koji su nastavili da vežbaju tehnike posle kursa bili su u stanju da umnogome izmene svoj život, a čak i oni koji nisu redovno vežbali mogli su da ih upotrebe u vreme ličnih kriza: kada su morali da se suoče sa stresom ili da donesu važne odluke. Svima je to izgledalo kao iskustvo proširivanja uma, otkriće da mogu na nove načine koristiti svoj um. Grupni entuzijazam se uvećao pri kraju kursa i mnoge osobe su iskusile određeniji i viši emotivni nivo.

Opšte govoreći, obe grupe, neurotična i psihotična, popravile su se posle kursa, što  su  pokazali  pregledi  psihologa  i  klinička  ispitivanja.  Samo  je  jednom  od

stoosamdesetdevet pacijenata bilo znatno gore.

II

Podaci bilo kog istraživanja moraju biti ocenjeni u svetlu svih postojećih uslova, upotrebljenih testova i kriterijuma i opreznosti koja prati studiju. Zato ćemo pokušati da ukažemo na sve faktore za koje smo svesni da su mogli imati uticaja na rezultat.

Sa stanovišta istraživanja, želeli smo da znamo kako je kurs delovao na poremećene osobe. Kao lekari, želeli smo da svim našim pacijentima bude dobro.

Ovo je, bez sumnje, imalo izvesnog uticaja na rezultat pošto su pacijenti to sigurno

osetili. Verujemo da smo im na neki način preneli naš optimizam; to je integralni deo naših svakodnevnih terapeutskih napora.

U početku, pre nego što bismo neke psihotične pacijente poslali na kurs čekali smo da im se stanje stabilizuje, ali pri kraju smo ih slali na kurs i u stanju akutne

psihoze.

Za EWI test se smatralo da je osetljiv pokazatelj opažanja stvarnosti, i videli smo da su se njegovi rezultati podudarali sa kliničkim nalazima. Dr. El-Meligi je potvrdio da su naša klinička posmatranja bila u skladu sa promenama pokazanim na skali EWI-a. Jedini pacijent koji je postao još više poremećen bio je i jedini čiji je rezultat bio znatno lošiji. Oni čiji su se rezultati izuzetno popravili takođe su pokazivali i značajno kliničko poboljšanje.

Autori EWI testa veruju da se on može ponavljati i stalno sprovoditi. Mi nismo ispitali da li je bilo kakva promena uslovljena faktorom ponovljivosti. Pokušali smo

da sprovodimo test jednu nedelju pre i nedelju posle kursa, ali nismo uvek uspevali u tome. Nedavno, u sedam slučajeva test je sproveden dva puta nedelju dana pre i jednom nedelju dana posle kursa da bi se odredilo da li postoji faktor ponovljivosti. Odnos "pogrešnih" odgovora u tri testa bio je 100:92:65. Tako je razlika između prva dva testa bila beznačajna u odnosu na promenu posle obuke Silva Kontrole uma.

Protivteža bilo kakvom faktoru ponovljivosti jeste činjenica da je bilo mnogo odgovora očekivanih posle, a ne obavezno pre kursa, za koje bi se dobili negativni

poeni. Na primer, dva pitanja su bila: "Možete li da čitate misli drugih?" i "Da li ste

skoro imali religiozno iskustvo?" Potvrdan odgovor na njih značio bi negativan poen. Kurs obučava osobe da funkcionišu jasnovido i mnoge osobe postaju uverene da su doživele ESP - za neke taj je doživljaj gotovo religiozan. Tako smo, umesto boljih, mogli očekivati i gore rezultate posle kursa.

Sumirajući pouzdanost EWI testa, faktor ponovljivosti je bio beznačajan i uravnotežen drugim faktorom koji je pogoršavao rezultat. Za test se smatralo da je osetljiv i pouzdan, a rezultati su odgovarali kliničkoj oceni kao i subjektivnim osećajima pacijenata.

Za svrhu studije odlučili smo da se smatra slučajnošću ako neko u periodu od tri nedelje posle kursa bude u lošijem stanju, bez obzira da li su tome doprineli drugi

faktori ili ne.

U bilo kojoj grupi od sedamdesetpet izrazito poremećenih osoba praćenih tokom tri nedelje mogli bismo očekivati da se kod jednog ili više njih pogorša stanje. To bi se moglo dogoditi čak i onda kada su pod tretmanom i u periodu kada nisu bili izloženi regresivnom doživljaju. Činjenica da su svi pacijenti bili pod tretmanom za vreme ovog istraživanja i da im je povremeno pružano usmeravanje i ponovno uveravanje, bez sumnje je bilo od pomoći i možda je sprečilo pojavu bolesti. Ali, mi verujemo da ova pomoćna terapija nije mogla sama po sebi dovesti do izuzetnih pozitivnih promena koje su se dogodile.

III

Naše je iskustvo da akutno psiho-oboljenje ima rano poreklo u patološkom odnosu majka-dete u prve dve godine detetovog života, često pojačanom povremenim traumama. Ova predispozicija zahteva i faktor ubrzanja u tekućoj životnoj situaciji osobe koja će prouzrokovati njegov povratak na staro stanje i ponovno preživljavanje osećanja i stvarnosti iz daleke prošlosti. Faktor ubrzavanja je obično surovo odbijanje ili odvajanje od važne osobe. Uzrok je u prošlosti, a faktor ubrzavanja je u sadašnjosti. Iza ovoga može postojati neki mehanizam koji to olakšava, na primer halucinogene droge, kontakt sa svojom familijom i drugi procesi koji potpomažu regresiju. Tako razlikujemo (1) izvor, poreklo ili predispoziciju, (2) faktor ubrzavanja i (3) mehanizme potpomaganja, olakšavanja. Psihoze se mogu

porediti sa mnogim prirodnim procesima koji imaju poreklo, podsticajni mehanizam i olakšavajuće mehanizme.

Svi  psihotični  pacijenti  koji  su  bili  na  kursu  stekli  su  bolesti  kao  rezultat odbijanja, odvajanja, opasnosti od gubitka (stvarnog ili imaginarnog), umanjene

pažnje, itd, što je izazivalo nesvesni strah od napuštanja. Kod nekoliko stotina

psihotičnih pacijenata za poslednjih deset godina autori ne mogu da se sete nikoga ko nije delimično pretrpeo gubitak ili odvajanje čak i ako je to bilo samo nagovešteno. Na primer, dvadesetdevetogodišnji katatoničar, kome se stanje pogoršalo u toku istraživanja, bio je u sukobu sa majkom za koju je mislio da neće odobriti njegove sastanke sa devojkom. To je poslužilo kao uzrok ubrzavanja što je izazvalo regresiju do prve godine života kada je neodobravanje osetio kao predstojeće napuštanje i smrt.

Kada bi Silva Kontrola uma kod pojedinaca dovodila do psihoze, imala bi ulogu potpomažućeg mehanizma koji bi se morao kombinovati sa uzrokom ubrzavanja kod

ranjive osobe. Mi ne možemo da se setimo nijednog pacijenta kod koga je psihotički

proces izazvan isključivo potpomažućim mehanizmom. Iako ne sumnjamo da je to moguće, sigurno je relativno retko.

IV

Šta je Silva Kontrola uma ?

Silva Kontrola uma je četrdesetočasovni kurs koji se sastoji iz trideset časova predavanja i deset časova mentalnih vežbi. Mentalne vežbe ne samo da podučavaju

kako  opustiti  um  i  telo  -  to  čine  i  drugi  pristupi  kao  što  su  biofidbek  i

Transcendentalna meditacija - već idu korak dalje. Podučavaju kako da funkcionišete mentalno kada ste na relaksirajućem nivou.

Ceo kurs se sastoji iz tehnika za korisno korišćenje uma. Pošto smo ovo i sami doživeli i osvedočili se da su ga mnogi koristili, nemamo sumnji u superiornu

sposobnost uma da funkcioniše kada osoba upotrebljava specifične tehnike u stanju budne opuštenosti. Ovo je slično stanju koje je opisao Sigmund Frojd u svom spisu

o slušanju, stanju u koje je Brams odlazio da bi komponovao ili stanju u kom nadolaze nove ideje koje je opisao Tomas Edison.

Kurs  obučava  polaznika  brzom  i  lakom  metodu  za  odlazak  na  ovaj  nivo relaksacije u bilo koje doba. Polaznici vežbaju vizuelizaciju, imaginaciju i mišljenje

na ovom nivou svesti sve dok ne nauče da na njemu mentalno funkcionišu. Oni zahvataju  širi  obim  moždanih  aktivnosti  za  svesnu  upotrebu.  Postižu  prošireni

delokrug svesti. Umesto da samo sanjare prilikom opuštanja na tom nivou, mogu delotvorno da koriste um. Umesto obitavanja u laganom snu oni mogu biti svesni i

koristiti um i na tom nivou. Umesto običnog sanjanja noću, stanje sna mogu upotrebiti za rešavanje problema i dobijanja odgovora za koje um nije sposoban u

bilo koje drugo vreme.

Kada osoba nauči da mentalno funkcioniše na dubljim nivoima opuštenosti uma i tela, uvećava se kreativnost. Pamćenje se poboljšava i osobe su sposobnije da rešavaju probleme. Izmenjenog stanja, sposobne su da usmere um da čini ono što one žele - na taj način se lakše kontroliše i takva navika kao što je pušenje.

Dugotrajno praktikovanje vežbi na relaksirajućem nivou deluje i na proces mišljenja u svakodnevnom životu - npr. može se imati pristup svom "nivou" i bez

ulaska u njega, poput muzičara koji više ne mora da se koncentriše na muziku da bi

znao kada je odsvirana pogrešna nota.

Um ima ogromne mogućnosti, ali je na svom normalnom nivou funkcionisanja stalno bombardovan različitim uticajima u isto vreme: misli, želje, potrebe, žudnje,

šumovi, svetla, pritisci, sukobi, sve vrste stresova - on ne može da usmeri više od

deset posto pažnje na bilo koju stvar. Na nivou opuštanja može. Ali, na taj nivo osobe obično dospevaju u trenucima kada ih hvata san, a nisu vežbale da koriste taj nivo. Najčešće ne znaju da on postoji i da se može koristiti.

Kada osoba jednom doživi rezultate dobijene sa ovog nivoa svesti, nikada ne pokušava da donese važne odluke ili reši probleme a da ga ne koristi.

Najvažnije je da kurs  podučava korišćenju ovog nivoa  uma. Pored toga što

obučava kako da se misli u stanju opuštenosti, kurs polaznike obučava specijalnim tehnikama za kontrolu navika, rešavanje problema, postizanje cilja, pamćenje, čuvanje zdravlja, kontrolu bola, kontrolu snova i spavanja, itd.

Kontrola uma nije hipnoza; više se približava samohipnozi. Ljudi uče da grade potpuniju  pažnju  uma,  možda  i  zbog  toga  što  kada  su  opušteniji  više  nisu

bombardovani onolikim spoljnim uticajima. Uz ovu potpuniju pažnju oni su u većoj

mogućnosti da usmere um da čini ono što žele.

Drugi veliki deo kursa uči kako ponavljati blagotvorne iskaze dok ste na nivou opuštenosti uma i tela. Smatra se da ovo ima moćno dejstvo. Pozitivno misliti je

uvek dragoceno, ali pozitivno misliti u stanju opuštenosti neuporedivo je vrednije.

Poslednji deo kursa bavi se parapsihologijom; skoro sve osobe izveštavaju da su imale ESP doživljaje za vreme kursa. Ovo je toliko uobičajeno da Kontrola uma garantuje punu refundaciju ako polaznici ne dožive jasnovidost tog poslednjeg dana.

V

Zašto Kontrola uma pomaže mentalno poremećenima?

Ranije u studiji prestali smo da razmatramo zašto Kontrola uma može da naškodi mentalno poremećenima i obratili smo pažnju na pitanje zašto im je pomogla.

Mi ne znamo sve odgovore, ali mislimo da smo u boljoj poziciji da to razmatramo nego oni koji nisu pažljivo posmatrali pacijente pre i posle obuke.

Mobilizacija energije može biti važan faktor. Frojd je u "Analysis Terminable and  Interminable"  rekao  da  efikasnost  terapije  u  budućnosti  može  da  zavisi

prvenstveno od mobilizacije energije. Osobe izuzetno dobijaju na energiji kako se kurs bliži kraju.

Pozitivan stav i optimizam stvarani tokom kursa moraju imati povoljan uticaj na pacijenta. Možda izgovaranje blagotvornih iskaza, na nivou opuštenosti, delotvorno programira um na način koji prevazilazi obično pozitivno mišljenje.

Relaksacija umanjuje napetost i stoga slabi znake bolesti. Osoba ne može biti u stanju relaksiranosti uma i tela i istovremeno izuzetno napeta ili u sukobu. Smatra se da funkcionisanje na tom nivou proizvodi isto prenosno dejstvo relaksacije tokom celog dana, kao što se primećuje u TM.

Raspoloženje u grupi Kontrole uma je odlično i svi doživljavaju uvećano osećanje topline i ljubavi dok su na relaksirajućem nivou. Moguće je da energija ljubavi ima važnu ulogu. Osobama koje vole uglavnom ne smetaju stvari koje bi im inače smetale.

Pošto na nivou relaksacije ljudi nisu u nekom osobitom konfliktu, nije toliko neophodna rana odbrana od emotivnog udaljavanja. Stoga je olakšano primanje pozitivnih uticaja. Više su u dodiru sa svojim osećanjima i sa realnošću.

Obuhvatili su šire područje aktivnosti mozga za ispitivanje stvarnosti. Percepcija je  poboljšana  na  nivou  relaksacije  uma  i  tela  i  uvećava  se  jasnost  misli  i

prosuđivanja.

Specijalne tehnike pomažu pacijentima da reše neke svoje probleme i da budu u stanju da se programiraju tako da relaksacija i dobar osećaj traju tokom celog dana. Sposobnost da se u većoj meri oslanjaju na sopstvene unutrašnje snage daje im veće samopouzdanje. Terapeuti veruju odgovorima koje su dobili u izmenjenom stanju, a to doprinosi pacijentovom samopouzdanju.

Prisutan je fenomen grupe. Dobar emotivni osećaj grupe je zarazan i prenosi se čak i na vrlo poremećene pacijente.

Parapsihološki  deo  kursa  je  nekim  od  poremećenih  pacijenata  pomogao  na

neočekivan način. Mnogi koji su gurnuti na "rub pameti" izjavljivali su da su često imali paranormalne doživljaje koje psihoterapija nije objasnila. Samo u okviru parapsihološkog dela kursa oni su dostizali razumevanje. Jedna od utvrđenih svrha duboke psihoterapije jeste da učini svesnim ono što je bilo nesvesno. Proširivanje područja svesnog i ispitivanje parapsiholoških aspekata uma poslužili su istoj svrsi. Pacijenti su osetili olakšanje otkrivši ovaj aspekt sopstvenih mentalnih procesa i ustanovili su da je on realan i prihvatljiv.

Pošto im je emotivni poremećaj pomogao da dožive paranormalne fenomene, ovo je dalo svrhu njihovim produženim poremećajima i njihovim životima.

Terapeut je naučio da primenjuje tehnike Kontrole uma u psihoterapiji, čime će i

dalje pomagati pacijentima.

VI

Rezime i zaključci:

Sedamdesetpet izuzetno poremećenih pacijenata upućeno je na obuku Kontrole uma da bi se odredilo koji bi pacijenti mogli zapasti u teškoće. Samo je jedan postao znatno više poremećen. Najpostojanije otkriće bilo je izuzetno povećanje opažanja stvarnosti, što je utvrđeno klinički i objektivnim psihološkim testiranjem.

Važno je zapaziti da su svi poremećeni pacijenti iz jedne psihijatrijske prakse zamoljeni  da  idu  na  kurs  što  je  predstavljalo  kompletan  uzorak  psihijatrijskih

pacijenata. Niko od njih nije odbio. Svi su išli na kurs. Stoga se ovi rezultati ne

pripisuju samo odabranim pojedincima.

Silva Kontrola uma nije psihoterapija. Ona se može upotrebiti kao oruđe u bilo kojoj  psihoterapiji,  naročito  ako  je  terapeut  upoznat  sa  kursom  i  ne  protivi  se

njegovim konceptima. Pacijentu daje uvećanu sposobnost da koristi um i da se

posveti terapiji koja se primenjuje.

Psihotičnim je pacijentima bila od izuzetne pomoći (bar kada je pacijent pod tretmanom a psihijatar razume kurs) tako da Dr. MekKenzi sada insistira da svi

pacijenti pohađaju kurs dok su pod njegovom brigom i nadzorom. Imajući u vidu

izuzetno poboljšanje kod najvećeg broja poremećenih pojedinaca kao i to da se može vršiti obuka velikih grupa pacijenata istovremeno, autori predviđaju njenu primenu u vidu pomoći bolničkom lečenju.

Ustanovljeno je da je kurs bezbedan i potencijalno koristan za neurotičare. Relativno je bezbedan i definitivno koristan za izrazito poremećene osobe kada su

pod nadzorom psihijatra koji poznaje kurs. Klinički i objektivni psihološki podaci

ukazuju da koristi daleko prevazilaze bilo kakvo negativno dejstvo.

TABELA A (nije data ovdje)

Prosečna razlika u T  rezultatima pre  i posle  obuke Silva Kontrole uma, za tridesetosam žena iz izuzetno poremećene grupe.

Zabeleženo je poboljšanje na svih jedanaest područja merenja uključujući i područje euforije. Donji rezultat pokazuje poboljšanje izuzev na području euforije,

gde gornji rezultat pokazuje da se pacijent oseća bolje i da je veći optimista.

Područja merenja su sledeća: 1. Čulna percepcija se sastoji od jedinica koje opisuju spoljni svet kroz direktne čulne doživljaje koristeći sve čulne modalitete. 2. Percepcija vremena razvrstava pojave vezane za subjektivno vreme u četiri kategorije: promene u doživljavanju protoka vremena; vremenski diskontinuitet; vremenska orijentacija (uključujući način angažovanja u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti); doživljaj ili svest o svom dobu i identifikacija ili otuđenje od svoje generacije. 3. Telesna percepcija obuhvata tri aspekta doživljavanja tela: emotivni aspekt,  hipohondrične  žalbe,  percepcioni  aspekt.  4. Auto-percepcija  obuhvata

emotivne tendencije ka samoizražavanju problema sopstvene vrednosti i identiteta.

5. Percepcija drugih je data u pet različitih obrazaca: dehumanizacija ljudi, pripisivanje neobičnih moći ljudima, osećaja promene, referentne ideje, antropomorfne tendencije u ophođenju prema životinjama. 6. Sposobnost obrazovanja ideja usredsređena je na patologiju koja se odražava u nečijem doživljavanju sopstvenog procesa mišljenja ili njegovog sadržaja i bavi se različitim kategorijama kao što su: nedostaci u procesu razmišljanja, dezorganizacija, promene u uobičajenom mišljenju ili ideologiji, intelektualna svemoć, promene u stepenu razmišljanja i prisustvo bizarnih ideja. 7. Disforija razlikuje tri nivoa: somatski, emotivni i intelektualni. Pored ovog, obuhvata i jedinice koje se odnose na želju za smrću i autodestruktivne tendencije. 8. Regulisanje impulsa (motiva) obuhvata jedinice koje naglašavaju nedostatak htenja ili volje kao doživljaj pre nego kao stvarni gubitak kontrole. Tri predstavljena tipa ove pojave su: ispoljavanje povišene napetosti, radne inhibicije i problemi u donošenju odluka, kompulzivnost i potpuni izostanak akcije, asocijalna, protivdruštvena ili bizarna motivacija.