5) Moli se bilo kako, ali uvek, i neka te ništa ne smućuje, budi duhovno veseo i miran, molitva će sve da sredi i da te urazumi. Pamti ono što o snazi molitve govore svetitelji - Jovan Zlatoust i Marko Podvižnik: prvi tvrdi: "da molitva makar i dolazila od nas koji smo puni greha, istog trenutka očišćuje", a drugi govori ovako "da se nekako molimo, to svi možemo, a moliti se čisto, to je dar blagodati". I zato, onim čim možeš, tim i prinosi žrtvu Bogu; barem količinu (za tebe moguću) prinosi Njemu na žrtvu i Božja sila će se izliti na tvoju nemoćnu dušu, i molitva suva i rasejana, ali česta - svagdašnja, postavši navikom i obrativši se u prirodu, postaće čistom, svetlom, plamenom i pravilnom molitvom. 6) I na kraju, ako bi tvoje budno vreme bilo uvek praćeno molitvom, prirodno je da ne bi ostajalo vremena za grehovna dela, pa čak ni za pomisli o njima. Vidiš li sada koliko je dubokih misli skupljeno u ovoj mudroj izreci: "ljubi i radi šta hoćeš. Moli se i radi šta hoćeš"... Kako je utešno i radosno za grešnika opterećenog slabostima, za čoveka koji stenje pod teretom upornih strasti, sve ovo što je rečeno. Molitva, to je sve što nam je dano kao sveobuhvatno sredstvo za spasenje i usavršavanje duše... No sa samom molitvom tesno je vezan i jedan drugi uslov: "molite se bez prestanka" zapoveda reč Božja. Sledi da će se molitva samo tada javiti u punoj sili i sa svim plodovima, kada bude vršena često, neprestano, jer učestalost molitve bezuslovno pripada našoj volji, dok su čistota, usrdnost i savršenstvo molitve, dar blagodati. Zato se molimo što je moguće češće, posvetimo čitav naš život molitvi, makar u početku i rasejanoj. Često upražnjavanje će nas naučiti pažnji. Množina nužno dovodi do poboljšanja. Da bi čovek naučio bilo šta da radi dobro, treba to da radi što je moguće češće, rekao je jedan iskusni duhovni pisac. PROFESOR. - Zaista, velika je stvar molitva! A revnost na njenoj učestalosti je ključ za otvaranje njene blagotvorne riznice. Ali, kako često ja u sebi srećem borbu između revnosti i lenjosti! Kako bih želeo da nađem pobedonosno oružje koje će me ubediti da neprestano revnujem u molitvi! SHIMNIK. - Duhovnici različito predstavljaju ova sredstva, zasnivajući ih, uglavnom, na zdravom rasuđivanju. Oni savetuju: 1) Udubljivati se u razmišljanje o neophodnosti, važnosti i plodotvornosti molitve za spasenje duše. 2) Čvrsto se uveriti da Bog od nas bezuslovno traži molitvu i da Njegova reč uvek o tome govori.

3) Neprestano imati pred očima da se uz lenjost i nebrigu u molitvi ne može uspeti u bogougodnim delima, niti steći mir i spasenje; a za to ćemo neminovno biti podvrgnuti kako kazni na zemlji tako i mučenju u večnom životu. 4) Da osnažujemo svoju odluku primerima ugodnika Božjih koji su putem neprestane molitve dostigli osvećenje i spasenje. Iako sva ova sredstva imaju svoju važnost i proističu iz istinitog razumevanja, slastoljubiva i lenjošću zaražena duša retko od njih vidi koristi, i to zato što su ovi lekovi gorki za njen raznežen ukus i slabi za njenu duboko iskvarenu prirodu. Ko od hrišćana ne zna da se treba moliti često i usrdno; da ovo zahteva Sam Bog; da ćemo za lenjost pretrpeti kaznu; da su se svi sveti ljudi usrdno i neprestano moliti. Pa ipak ovo Saznanje tako retko donosi svoje blagotvorne plodove! Svako može da vidi u sebi da on ili malo ili nimalo sledi ove pouke razuma i savesti, i da uz njih i dalje živi lenjo i loše... I zbog toga iskusni i bogomudri Sveti Oci, znajući slabost volje i okorelost slastoljubivog srca ljudskog, dejstvuju kao lekari koji gorak lek pripremaju u slatkom sirupu ili zaslađuju ivicu posude medom, i otkrivaju najlakše i najuspešnije sredstvo za istrebljenje lenjosti i nemara prema molitvi. Ono se sastoji u nadi da se, uz pomoć Božju, dostigne savršenstvo, i u uzdanju da se u sladosnoj molitvi dođe do ljubavi prema Bogu. Oni savetuju da se, što je moguće češće, razmišlja o takvom stanju duše i pažljivo čitaju o tome predanja Otaca koji ohrabrujući uveravaju da je lako dostupno postignuće tih sladosnih unutrašnjih osećanja u molitvi. A ta željena osećanja su: sladost koja ističe iz srca, umilna toplota i svetlost koja dolazi iznutra, neizrecivo ushićenje, radost, lakoća, duboki mir i blaženstvo, i zadovoljnost života koja se postiže pri dejstvu molitve srca. Udubljujući se u ovakva razmišljanja, slaba i hladna duša se greje, krepi, ohrabruje uspehom i primamljuje na upražnjavanje molitve, kako o tome govori Sveti Isak Sirijanin: "mamac za dušu je radost koja je plod nade što cveta u srcu, uspeh ostvaren u srcu je razmišljanje o svojoj nadi". On produžava: "od početka pa do kraja ovog delanja pretpostavlja se savršenstvo... i ta nada u savršenstvu i pobuđuje um da započne delo, i u posmatranju ovog cilja sastoji se uteha za um." Tako i prepodobni Isihije, opisujući spoticanje o lenjost za molitvu i postizanje ponovne usrdnosti, u zaključku govori sledeće: "Samo nas sladosno osećanje i radost u duši može privući da prebivamo u molitvenom bezmolviju srca" (gl. 120) A iz ovoga sledi da podsticajem na izgovaranje molitve ovaj Otac smatra njeno "sladosno osećanje i radost"... Slično tome i Sveti Makarije Veliki uči da smo "dužni da naš duhovni trud (molitvu) ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, to jest, naslađivanje u srcima našim. (sl. 3, gl. 5) Kako je snažan ovaj podsticaj vidi se na mnogim mestima u "Dobrotoljublju", gde se podrobno opisuje sladost molitve; onaj koji se bori protiv lenjosti ili suvoće u molitvi, trebalo bi što češće da čita ova mesta, smatrajući sebe nedostojnim ove slabosti i iskreno koreći sebe za neprilježnost u molitvi.

SVEŠTENIK. - Neće li ovakvo razmišljanje dovesti neiskusnog čoveka do duhovnog sladostrašća - kako bogoslovi nazivaju stremljenje duše koja teži za preteranom utehom i blagodatnom toplinom, i koja nije zadovoljna time što blagočestiva dela treba da vrši po obavezi i dugu, i ne maštajući o nagradi! PROFESOR. - Ja mislim da bogoslovi u ovom slučaju žele da nas sačuvaju od neumerenosti u žudnji za duhovnim naslađivanjem, a ni najmanje ne odbacuju sladost i utehu u vrlini: jer, ako želeti nagradu i nije baš savršeno, Bog ipak nije zabranio čoveku da pomišlja o nagradi i utesi, pa čak i Sam koristi misao o nagradi da bi podstakao čoveka na ispunjavanje zapovesti na putu ka savršenstvu. - "Poštuj oca i mater tvoju" - to je zapovest! I odmah za njom nagrada koja podstiče na ispunjenje: "da ti dobro bude". "Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj sve što imaš i podaj siromasima" - takav je zahtev za savršenstvom. - I neposredno za njim nagrada koja podstiče na postizanje savršenstva: "i imaćeš blago na nebu" (Mt. 19, 27) "Radujte se u onaj dan kad vas ljudi omrznu i razglase ime vaše kao zlo, radi Sina čovečjega" - to je veliki zahtev radi podviga za koji je potrebna izuzetna snaga duha, i nepokolebljivo trpljenje, pa se zato i daje velika nagrada i uteha koji mogu da pobude i podrže tu neobičnu snagu duha: "jer je velika plata vaša na nebesima". Zato ja mislim da je izvesna težnja ka sladosti u molitvi srca potrebna za postizanje kako marljivosti tako i uspeha u molitvi. Sve to, međutim, potvrđuje praktično razmatranje oca shimnika o ovom predmetu koje smo upravo slušali...

SHIMNIK. - Veoma je jasno o ovome govorio jedan od velikih bogoslova - Sveti Makarije Egipatski: "Kao što se prilikom sađenja vinograda čovek trudi sa ciljem da sabere plodove, pa ako ih ne bude, sav trud je uzaludan; tako je i pri molitvi - ako duhovne plodove, to jest, ljubav, mir, radost i ostalo, ne nađeš u sebi, beskoristan će biti tvoj trud. Zbog toga smo dužni da svoj duhovni trud ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, na osećanje sladosti u srcima našim". (sl. 3, gl. 5) Vidiš li kako je ovaj Sveti Otac jasno rešio pitanje o potrebi sladosti pri molitvi?... Upravo sam se setio nedavno pročitanog članka jednog duhovnog pisca o tome da prirodnost molitve za čoveka predstavlja glavni uzrok sklonosti ka njenom upražnjavanju. Zato razmatranje ove prirodnosti takođe može da posluži kao sredstvo pobuđivanja na prilježnost koju je tako jako želeo gospodin profesor. Sada ću vam ukratko prepričati ono što sam zapamtio iz te rasprave: na primer - ovaj duhovni autor piše da razum i priroda dovode čoveka do bogopoznanja. Razum, saznajući da nikakvog dela ne može biti bez uzroka, i penjući se uz lestvicu saznatih stvari, od nižih ka višim, na kraju stiže do glavnog uzroka - Boga. Priroda, na svakom koraku otkrivajući zadivljujuću premudrost, postepenost, poredak, sklad, daje materijal za lestvicu koja od konačnih uzroka vodi ka beskonačnom. Takvim načinom, prirodni čovek prirodno dolazi do saznavanja Boga. Zato nije bilo ni jednog naroda, ni jednog plemena koje nije imalo ma kavo bilo shvatanje o Bogu. I kao posledica ovakvog shvatanja, i najprimitivniji stanovnik nekog dalekog ostrva, bez ikakvih drugih pobuda, i nevoljno podiže svoj pogled ka nebu, pada na kolena, i čini, možda njemu nerazumljiv ali neophodan uzdah, neposredno oseća nešto izuzetno, nešto što ga privlači u visinu, što ga goni ka nepoznatom... Na ovim osnovama su stvorene sve prirodne religije i pri tom se može primetiti da bit ili dušu svake takve

religije čini tajna molitva koja se ispoljava nekakvim pokretom ili javnim prinošenjem žrtve, manje ili više izopačenim tamom grubog shvatanja ljudi neznabožaca!... Divna je ovo pojava u očima razuma, ali još više zahteva da se otkrije njen tajni uzrok, koji se izražava u prirodnom stremljenju ka molitvi. Psihološki odgovor na ovo nije težak; koren, glava i snaga svih strasti i delovanja u čoveku jeste urođeno sebeljublje. Ovo jasno potvrđuje opšta ideja samoodržanja. Svaka želja, svaki poduhvat i svako delo ljudsko ima za cilj zadovoljenje sebeljublja, traženje sopstvenog dobra. 'Zadovoljenje ove potrebe prati sav život prirodnog čoveka ali duh ljudski se ne zadovoljava ničim čulnim, i urođeno sebeljublje se nikada ne smiruje u svome stremljenju. Zbog toga se želje razvijaju sve više i više, stremljenje ka dobru uzrasta, ispunjuje uobrazilju i ka njoj usmeruje osećanja. Izlivanje ovog unutrašnjeg osećanja i želja koja se sama od sebe raskriva, jeste prirodna pobuda ka molitvi, jeste potreba sebeljublja, koje sa naporom postiže svoje ciljeve. Što manje čovek uspeva i što više ima u vidu sopstveno dobro, to silnije izliva svoju želju u molitvi; obraća se sa traženjem željenoga - ka nepoznatom uzroku svega što postoji. I tako je urođeno sebeljublje glavni životni podsticaj, glavni koren uzroka koji pobuđuju prirodnog čoveka na molitvu... Premudri Tvorac cele prirode ulio je u čovekovu prirodu sposobnost sebeljublja baš kao mamac, koji će, po rečima Otaca, izvlačiti palu ljudsku prirodu ka opštenju sa onim što je gore. O, kada čovek ne bi kvario ovu sposobnost i kada bi je isključivo koristio u odnosu na svoju duhovnu prirodu! Tada bi imao snažan podsticaj i sredstvo na putu ka prirodnom savršenstvu. Ali, avaj! Kako često od ove blagorodne sposobnosti on čini podlu strast samoljublja, pretvarajući je u oruđe svoje niske prirode... Srdačno vam se zahvaljujem, moji dragi posetioci! Vaš dušekoristan razgovor me je veoma usladio i dao mi, maloiskusnom, mnogu pouku. Neka vam uzvrati Gospod Svojom blagodaću za ljubav vašu... I oprostiše se.