- Gospod Koji je prepun ljubavi i Koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine, otkrio mi je, u velikoj milosti Svojoj, ovo znanje na čudan način, bez ikakvog ljudskog posredništva. Pet godina sam bio profesor u gimnaziji idući kroz život mračnim putevima razvrata i baveći se sujetnom ovosvetskom filosofijom, a ne Hristovom naukom i možda bih i potpuno propao da me donekle nije održavalo to što sam živeo zajedno sa svojom blagočestivom majkom i rođenom sestrom - čistom devojkom... Jednom, dok sam šetao bulevarom, sreo sam i upoznao se sa lepim mladim čovekom, koji je za sebe rekao da je Francuz, student sa preporukama, koji je nedavno stigao iz Pariza i koji je za sebe tražio mesto domaćeg učitelja. Njegova izuzetna obrazovanost mi se veoma dopala i ja sam ga pozvao da navrati kod mene, te smo se tako sprijateljili. U toku dva meseca on me je često posećivao i mi smo ponekad zajedno izlazili u društva, naravno sva lakomislena i nemoralna. Na kraju je došao kod mene sa pozivom u jedno od takvih društava i da bi me brže ubedio, počeo je da hvali naročitu veselost i prijatnost tog mesta, kuda me je pozivao. Rekavši o tome nekoliko reči, odjednom me je zamolio da sa njim izađem iz kabineta u kome smo sedeli, i da sednemo u salon. To mi se učinilo čudno pa sam, rekavši da nije prvi put kako primećujem da ne voli da bude u mom kabinetu, pitao kakav je tome razlog? A zadržao sam ga i zbog toga što je salon bio uz sobe moje majke i sestre pa je zato razgovor o ispraznim stvarima u njemu bio nepriličan. On je svoju želju objašnjavao na razne načine i na kraju je rekao otvoreno sledeće: "Evo, kod tebe na ovoj polici, među knjigama, stoji i Evanđelje; ja pak toliko cenim tu knjigu da mi je teško u njenom prisustvu govoriti o ništavnim stvarima. Iznesi je, molim te, odavde, i tada ćemo razgovarati slobodno". Po lakomislenosti svojoj i osmehnuvši se na ove njegove reči, ja sam uzeo sa police Evanđelje i rekao: "Trebalo je odavno da mi to kažeš!" Dajući mu Evanđelje u ruke, rekao sam: "Na, odnesi ga sam u drugu sobu". Tek što sam ga dodirnuo Evanđeljem, a on se istog trenutka zatresao i nestao. To me je toliko prenerazilo da sam od užasa pao na pod bez svesti. Čuvši pad, moji ukućani su dotrčali do mene i čitavih pola sata nisu mogli da me povrate. Na kraju,

došavši sebi, osetio sam veliki strah, nespokojstvo i potpunu oduzetost nogu i ruku tako da uopšte nisam mogao da se krećem. Kad je došao lekar, utvrdio je da se radi o paralizi prouzrokovanoj nekim silnim potresom ili strahom. Celu godinu posle tog slučaja, uprkos staranju mnogih lekara, ležao sam i nisam osećao ni najmanje olakšanje. Bilo je neophodno da dam ostavku na svoju službu. Moja stara majka je za to vreme umrla, a sestra je odlučila da život provede u manastiru. Sve to je još više otežalo moju bolest. Samo sam jednu radost imao za vreme bolovanja - u čitanju Evanđelja, koje od početka bolesti nije izlazilo iz mojih ruku, kao zalog čudesnog slučaja koji se desio. Jednom je neočekivano došao kod mene nepoznati pustinjak koji je putovao radi skupljanja priloga za bratstvo. On me je ubedio da se ne pouzdam samo u lekove, kojima se, bez Božje pomoći, ne da ništa popraviti, nego da molim Boga, sa svom svojom usrdnošću, jer molitva je najmoćnije sredstvo za isceljenje svih bolesti, i telesnih i duševnih. "Kako ja mogu da se molim u ovakvom stanju, kad ne mogu ni metaniju da učinim, ni ruku da podignem da bih se prekrstio?" - primetio sam ja na to. A on mi je na to rekao sledeće: "Moli se kako možeš!" I nije mogao ništa bolje da mi objasni kako da se molim. Posle odlaska ovog posetioca ja sam i nehotice počeo da razmišljam o molitvi, o njenoj snazi i dejstvu, prisećajući se predavanja iz bogoslovlja koje sam nekad davno slušao, dok sam još bio student. Sve me je to zanimalo i obnavljalo u sećanju svetla saznanja o veri, zagrevalo moju dušu i već sam počeo da osećam neko olakšanje u nastupima moje bolesti. Kako se Evanđelje neprestano nalazilo uz mene, po svojoj veri u njega, kao posledici čuda, a takođe i sećajući se svega što sam o molitvi slušao na predavanjima zasnovanim na tekstu Evanđelja, ja sam počeo da se učim molitvi i hrišćanskom blagočešću isključivo prema evanđelskim poukama. Udubivši se u Evanđelje, crpio sam iz njega, kao iz obilnog izvora, čitav sistem spasonosnog života i istinske unutrašnje molitve. Sa pobožnošću obeleživši sva mesta u tekstu koja se odnose na ovaj predmet, ja se od tog vremena neprestano staram da izučim ova božanstvena pravila i da ih, makar i s naporom, primenjujem u praksi. U takvom mom poslu stanje mi je postepeno počelo da ss popravlja i na kraju, kako vidite, potpuno sam ozdravio. Ostavši sam, a u znak blagodarnosti Bogu za njegovu Očinsku milost i isceljenje i urazumljenje, rešio sam da se, po primeru moje sestre i po želji sopstvene duše, posvetim pustinjačkom životu da bih mogao bez prepreka da primam i usvajam tako sladosne reči života večnog, ukazane meni u Svetom Pismu. I eto sada putujem u daleki skit Solovetskog manastira na Belom moru, koji se zove Anzerski, i o kome sam pouzdano slušao da je veoma pogodno mesto za sazercateljni život. I još da vam kažem: zaista, i ako mene na ovom putu sveto Evanđelje teši i obilno prosvetljuje nedozreli moj um, grejući moje hladno srce ipak, po nemoći svojoj priznaću otvoreno, da me preduslovi za postizanje blagočešća i spasenja, koji zahtevaju potpuno samoodricanje, izuzetne podvige, duboku smirenomudrenost, kako to propisuje Evanđelje - da me sve to užasava visinom svojom, a po nemoći i nesavršenosti mog srca. Tako, stojeći sada između očajanja i nade, ne znam šta će sa mnom dalje biti!...

SHIMNIK - pri takvom opitu posebne i čudesne milosti Božje, i uz vašu načitanost, neoprostivo je ne samo da zapadate u uninije, nego da čak i senku sumnje o zaštiti Božjoj i Njegovoj pomoći pustite u vašu dušu! Znate li šta o tome govori bogoprosvećeni Zlatoust? "Niko ne sme da zapada u malodušnost niti da misli kako su evanđelske zapovesti neispunjive i nemoguće! Bog, promišljajući o spasenju čovekovom, nije sa tom namerom propisao zapovesti da bi njihovom neispunjivošću napravio od čoveka prestupnika. Ne! Nego da bi nas njihovom svetošću i blagopotrebnošću učinio blaženim, kako u ovom životu tako i u večnosti". Svakako, redovno i istrajno ispunjavanje Božjih zapovesti našoj prirodi izgleda izuzetno teškim, a sledstveno tome, i spasenje nedostižnim; ali ista ta reč Božja koja je propisala zapovesti, donosi sobom i sredstva, ne samo za njihovo ispunjenje, nego i za utehu pri tom ispunjavanju. Ako je sve to na prvi pogled i pokriveno velom tajne, to je, naravno, samo zato, da bi se molitvenik prvenstveno obratio ka smirenju i lakše približio sjedinjenju s Bogom, putem ukazivanja na pribežište u molitvi i na traženje Njegove Očinske pomoći. U tome se sastoji tajna spasenja, a ne u pouzdanju u sopstvene snage. BOGOTRAŽITELj. - Kako bih ja slab i nemoćan želeo da saznam ovu tajnu, da bih njome, kao sredstvom, makar malo ispravio svoj lenjivi život u slavu Božju i na svoje spasenje. SHIMNIK. - Tajna ova ti je poznata, mili brate, iz tvog "Dobrotoljublja". Ona se sastoji u neprestanoj molitvi koju si ti tako uporno izučio i kojom se tako revnosno baviš i tešiš ... BOGOTRAŽITELj. - Padam pred noge tvoje, prepodobni oče, Boga radi udostoj me da iz tvojih usta čujem nešto korisno o ovoj spasonosnoj tajni i o svetoj molitvi o kojoj više od svega želim da slušam i volim da čitam, za ukrepljenje i utehu mnogogrešne duše moje. SNIMNIK. - Ovoj tvojoj želji ne mogu da udovoljim sopstvenim rasuđivanjem o ovako visokom predmetu, jer još nemam dovoljno iskustva, no zato imam o tom predmetu veoma mudru sveščicu jednog duhovnog pisca. Ako je ugodno i našim sagovornicima, odmah ću je doneti pa je mogu pročitati pred svima vama. Odlučite! SVI. - Učini nam milost, prepodobni baćuška. Ne liši nas takvog spasonosnog saznanja.