ŠEIK KOJI SE IGRAO SA DECOM

 

 

Neki se mladić raspitivao naokolo:

»Imam jedan problem. Uputite me na neku mudru osobu.«

Jedan posmatrač mu reče: »U našem gradu nema nikog

sa pameću izuzev onog tamo čoveka

koji se igra sa decom,

                                 onog što jaše konja-motku.

On raspolaže silnom pronicljivošću

i blagorodnošću velikom kao noćno nebo,

ali to prikriva ludošću dečje igre.«

Mladi tragač prišao je deci: »Dragi oče,

ti koji si postao poput deteta, odaj mi tajnu.«

»Odlazi. Ovo nije dan

za tajne.«

               »Ali molim te! Poteraj svog konja ovuda,

samo na minut.«

                        Šeik je prestao da glumi galop.

»Brzo govori. Ne mogu zadugo da ga obuzdam.

Opa. Pazi da te ne ritne.

                                    Mnogo je divalj!«

Mladić je smatrao da ne može da postavi ozbiljno

pitanje u tako sumanutim okolnostima, pa se šegačio:

»Moram da se oženim. Postoji li neka odgovarajuća

u ovoj ulici?«

»Na svetu ima tri vrste žena.

Dve su propast, a jedna je blago za dušu.

Prva je, kada je oženiš, potpuno tvoja.

Druga je polu-tvoja, a treća

nije tvoja uopšte.

                         A sada briši odavde,

dok te ovaj konj ne šutne u glavu! Ej, ti, smiri se više!«

Šeik je odjahao među dečurliju.

Mladić uzviknu: »Pričaj mi još o vrstama žena!«

Šeik se, na svom konju-motki, opet približio:

»Devica tvoje prve zaljubljenosti je čitava tvoja.

Učiniće da se osećaš srećnim i slobodnim.

Udovica bez deteta je druga. Ta će biti dopola tvoja.

Treća, koja ti nije ništa, je udata žena sa detetom.

Sa prvim mužem dobila je dete, i sva se njena ljubav

uliva u to dete. Ta s tobom neće imati nikakav odnos.

A sad se čuvaj.

                     Odstupi.

                                Okrenuću ovog mangupa u drugom pravcu!«

Glasno je uzviknuo i pojahao natrag,

sazivajući decu oko sebe.

»Još jedno pitanje, Učitelju!«

                                         Šeik je jahao u krug:

»Šta je sad? Brzo! Potreban sam onom tamo jahaču.

Čini mi se da sam zaljubljen.«

                                          »Šta izigravaš?

Zašto na taj način kriješ svoju pamet?«

                                                       »Vidiš, ovdašnji svet

hoće da mi da zaduženje. Oni hoće da budem

sudija, zvaničnik, i tumač svih tekstova.

Znanje koje posedujem to ne želi. Ono hoće da uživa

u samom sebi. Ja sam plantaža šećerne trske,

a u isti mah se i hranim slatkoćom.«

                                                    Znanje koje je stečeno

nije poput ovog. Oni koji ga imaju brinu da li će se ono

dopasti publici.

                       To je iskušenje slave.

Polemičko znanje ima potrebu za mušterijama.

Ono nema dušu.

                        Stameno i energično

pred svojom publikom, srozava se kada nikog nema.

Jedina prava mušterija je Bog.

                                            Spokojno žvaći

tu ukusnu šećernu trsku Pobožne Ljubavi, i ostani

nestašno detinji.

                         Lice će ti se

zarumeneti od prosvetljenja

poput crvenih cvetnih pupoljaka.