ŠEGRTOVANJE HANSA DIRLAMA
I
Trgovac kožom Evald Dirlam, za koga se odavno nije smelo reći da je običan štavilac kože, imao je sina Hansa, od koga je očekivao mnogo i koga je poslao u gimnaziju u Štutgart. Međutim, robustan i živahan mladić je tamo provodio godine, ali nije sticao znanje i poštovanje. Ponavljao je svaki razred i vodio ugodan život, posećujući pozorišta i pivnice. Napunio je konačno osamnaest godina i postao krasan momak, dok su njegovi drugovi iz klupe još uvek bili golobradi i nezreli dečaci. Hans nije uspeo da održi korak ni poslednje školske godine i nastavio je da svoje želje i ambicije zadovoljava živeći lagodnim životom; njegovom ocu su savetovali da ispiše iz škole neodgovornog đaka koji je uništavao sebe i imao loš uticaj na druge. Tako se jednog lepog dana početkom proleća Hans vratio u Gerberzau u pratnji ojađenog oca i sada se postavilo pitanje šta da se radi s tim neuspešnim mladićem. Više nisu mogli da ga pošalju u vojsku, kako je predložio porodični savet, za to je ovog proleća bilo kasno.
A onda je mladi Hans, na veliko iznenađenje svojih roditelja, rekao da želi da uči zanat u mehaničarskoj radionici, jer namerava da postane inženjer. Zaista je mislio ozbiljno, ali tu negde je ležala i skrivena nada da će ga poslati u veliki grad, gde su najveće fabrike i gde će, pored zanata, imati i dosta prijatnih mogućnosti da provede vreme i pronađe zabavu. Ali, preračunao se, pogrešno je procenio situaciju. Pošto je još jednom konsultovao porodični savet, otac ga je obavestio da je spreman da udovolji njegovoj želji, ali da smatra da ovaj treba da ostane u mestu gde možda nisu najbolje radionice ni najbolji uslovi za učenje, ali zato nema mnogo iskušenja. To baš i nije bilo sasvim tačno, kako će se kasnije videti, ali je tu odluku sigurno doneo u najboljoj nameri, tako da je Hans Dirlam morao da počne novi život u rodnom kraju, pod nadzorom svog oca. Majstor Hager je pristao da ga primi, pa je živahni momak, pomalo zbunjen, svakoga dana u plavom radničkom kombinezonu kakav nose svi mehaničari iz Mincgase odlazio do donjeg ostrvca na posao. To mu je u početku bilo mučno, jer je navikao da se pred svojim meštanima pojavljuje lepo odeven. Ali ubrzo se navikao da radnu odeću prima kao šalu, kao prerušavanje. Sam posao je za njega bio prijatna promena posle svih onih godina koje je proveo u školi, grejući klupu bez ikakvih rezultata; štaviše, svideo mu se i u početku je bio samo radoznao, a zatim ambiciozan: želeo je da nešto nauči i na kraju je počeo da uživa u njemu.
Hagerova radionica je bila na samoj obali reke, pored jedne velike fabrike, čije su mašine, instalacije i popravke bili glavni posao i izvor zarade mladog majstora Hagera. Radionica je bila mala i zastarela: do pre nekoliko godina Hagerov otac, vredni zanatlija bez ikakve škole, vodio je poslove i zarađivao velike pare. Njegov sin, koji je preuzeo poslove i radionicu, imao je planove za proširenje i modernizaciju, ali, kao pravi sin strogog zanatlije starog kova, počeo je od malih stvari; iako je rado govorio o pogonima na paru, o motorima i mašinskim halama, i dalje je radio ručno, na stari način i, osim jednog engleskog struga, nije nabavio nijednu novu mašinu. Imao je dva pomoćnika i jednog šegrta i još samo jedno slobodno mesto za radnim pultom i jednu neiskorišćenu stegu za novog volontera. U maloj prostoriji je bilo mesta samo za njih petoricu.
Šegrt - da počnemo odozdo - bio je jedan plašljivi i dobroćudan momčić od četrnaest godina, čije je prisustvo novi volonter jedva primetio. Jedan od majstorskih pomoćnika zvao se Johan Šembek; bio je mršav, crne kose, štedljiv i ambiciozan tip. Drugi, Niklas Trefc, lep, snažno građen muškarac od dvadeset osam godina, bio je školski drug mladog majstora i oslovljavao ga
sa ti. Prijateljski, kao da ne može biti drugačije, Niklas je vodio posao zajedno s gazdom; nije bio samo jak i naočite pojave, već je bio sposoban i vredan mehaničar koji je očigledno imao dara za majstora. Mladi Hager, koji se pred radnicima uvek pojavljivao zabrinut i obuzet poslom, bio je vrlo zadovoljan; on je i s Hansom imao svoju računicu, budući da mu je stari Dirlam dobro platio za šegrtovanje svog sina.
To su bili ljudi kojima je Hans Dirlam postao drug na poslu, ili su bar njemu tako izgledali. U početku je bio više okupiran svojim novim poslom nego novim ljudima. Naučio je da kuje listove za testere, da rukuje tocilom i stegom, da razlikuje metale, da upali kovačku vatru i barata čekićem, a napravio je i prve grube poteze turpijom. Polomio je burgiju i dleto, mučio se turpijajući loše gvožđe, bio je prljav od čađi, opiljaka i mašinskog ulja, udario se po prstu čekićem i uštinula ga je stega, a sve to je bilo praćeno podrugljivim ćutanjem kolega, koji su uživali gledajući odraslog bogataškog sina u mukama šegrta početnika. Ali Hans je ostao miran, pažljivo je posmatrao šta rade ostali i na pauzi zapitkivao gazdu, isprobavao je sve, trudio se i ubrzo je bio u stanju da bez greške uradi najjednostavnije poslove, na veliko iznenađenje gospodina Hagera koji je malo verovao u sposobnosti svog volontera.
„Mislio sam da hoćete malo da se igrate mehaničara”, rekao mu je jednom prilikom s poštovanjem. „Ali ako ovako nastavite, biće od vas nešto.”
Hansu, kome su za vreme školovanja pohvale i prekori bili prazno naklapanje, sada je prijalo ovo priznanje kao što izgladnelom prija dobar zalogaj. Kada su i radnici polako počeli da ga prihvataju i prestali da u njega gledaju kao u klovna, postao je zadovoljniji i nekako slobodniji, pa je i na svoju okolinu gledao drugačije, s više simpatija i interesovanja.
Najviše mu se dopadao Niklas Trefc, najstariji pomoćnik, jedan mirni plavokosi džin inteligentnih tamnoplavih očiju. Prošlo je međutim dosta vremena pre nego što je ovaj stekao poverenje u novajliju. U početku je bio ćutljiv i prilično nepoverljiv prema tom tatinom sinu. Mnogo pristupačnije je delovao drugi pomoćnik, Johan Šembek. Povremeno je od Hansa uzimao ponuđenu cigaretu ili čašu piva, pomagao mu u poslu i potrudio se da stekne Hansove simpatije, ne dovodeći u pitanje svoj autoritet starijeg radnika.
Jednom ga je Hans pozvao da zajedno uveče izađu. Šembek je ljubazno prihvatio i zakazao mu sastanak za osam uveče u maloj gostionici na srednjem mostu. Sedeli su i pili vino dok je kroz otvorene prozore do njih dopirale žuborenje reke, a posle drugog litra crvenog vina, kalfa se raspričao. Uz blago vino pušio je dobru cigaru i polako, prigušenim glasom, uvodio Hansa u tajne radionice i kuće Hager. Sažaljevao je gazdu što zazire od Niklasa Trefca. A ovaj je bio osion i nasilan i u jednoj svađi je bukvalno pretukao Hagera, koji je u to vreme još uvek radio za svog oca. Bio je doduše dobar radnik kad je hteo da radi, ali je maltretirao sve u radionici i ponašao se kao gazda iako ništa nije bilo njegovo.
„Sigurno ima veliku platu”, rekao je Hans.
Šembek se nasmejao i udario se po kolenu. „Ne”, rekao je i namignuo, „ima samo jednu marku više od mene. A za to postoji dobar razlog. Poznajete li Mariju Testolim?”
„To su oni Italijani iz ostrvskog kvarta?”
„Da, to je ona žgadija. Marija i Trefc su u vezi već duže vreme, razumete. Ona radi u tkačnici pored nas. Ne verujem da je baš zaljubljena u njega. Niklas jeste od onih visokih i krupnih kakve sve devojke vole, ali njoj nije mnogo stalo do ljubavi.”
„Ali kakve to veze ima s platom?”
,,S platom? Naravno da ima. Niklas bi mogao da nađe bolji posao, ali neće da ode zbog nje. Majstor ovo koristi, pa mu ne povećava platu, a Niklas ne daje otkaz jer neće da se odvoji od Marije. U Gerberzau nema mnogo prilika za mehaničare, i ja ostajem ovde još samo ovu godinu, ali Niklas ne namerava da ode.” Hans je dobio još neke, manje zanimljive informacije. Šembek je
mnogo znao o porodici mlade gospođe Hager, o mirazu koji je donela i njenom ocu koji nije hteo da isplati ostatak, o bračnoj svađi do koje je zbog toga došlo. Hans je sve strpljivo saslušao dok mu se nije učinilo da je vreme da ustane i pođe kući. Ostavio je Šembeka da sedi uz preostalo vino i otišao.
Na putu kući, te blage majske večeri, razmišljao je o onome što je upravo saznao o Niklasu Trefcu i uopšte ga nije smatrao budalom zato što, kako reče Šembek, zanemaruje karijeru zbog ljubavi. Naprotiv, izgledalo mu je da je momak potpuno u pravu. Nije poverovao u sve što mu je crnokosi pomoćnik rekao, ali u priču o devojci jeste, jer mu se svidela i odgovarala je njegovim maštarijama. Više nije bio preokupiran samo novim poslom kao prvih nedelja, i tih mirnih prolećnih večeri mučila ga je pritajena čežnja da doživi ljubavnu avanturu. Dok je kao učenik stekao nešto iskustva na tom polju, koje je uistinu bilo sasvim bezazleno, sada kada je nosio radnički kombinezon i našao se među nižim slojevima društva, izgledalo mu je primamljivo i dovodilo ga je u iskušenje da bi i u ljubavi mogao da se ponaša kao oni, tako jednostavno. Ali stvari se nisu odvijale onako kako je želeo. Gradskim devojkama, koje je upoznao preko svoje sestre, mogao je da priđe samo na igrankama ili na velikom balu, uvek pod nadzorom njihovih strogih majki. A u krugu zanatlija i radnika Hans još uvek nije bio prihvaćen kao jedan od njihovih.
Pokušavao je da se seti Marije Testolini, ali mu nije polazilo za rukom. Testolini su bili jedna komplikovana porodična zajednica, stanovali su zajedno s ostalim italijanskim porodicama u neuglednom siromašnom kvartu, u bednoj kućici negde na ostrvu. Hans se sećao da je tamo uvek bilo puno dece, koja su za Novu godinu i u sličnim prilikama dolazila u kuću njegovog oca da traže milostinju. Jedno od te zapuštene dece svakako je bila i Marija, i on ju je zamišljao kao tamnokosu vitku krupnooku Italijanku, pomalo raščupanu i u ne naročito čistoj odeći. Ali među mladim radnicama koje su svakodnevno prolazile pored radionice i od kojih su mu se neke učinile prilično zgodne, nije nalazio takvu Mariju Testolini.
I zaista, ona je izgledala sasvim drugačije. Nisu prošle ni dve nedelje, a Hans je dobio neočekivanu priliku da je upozna.
Jedna od pomoćnih prostorija radionice, potpuno oronula sa strane koja je gledala prema reci, bila je i polumračna baraka koja je služila kao skladište za raznorazne stvari. Jednog toplog junskog popodneva Hans je baš tamo radio. Trebalo je da izbroji nekoliko stotina okruglih sipki i nije imao ništa protiv da tu u hladovini provede pola sata i više, daleko od vrele radionice. Složio je šipke prema debljini prečnika i počeo da ih broji, zapisujući povremeno zbir kredom na tamnom drvenom zidu. I dok je poluglasno brojao: devedeset tri, devedeset četiri, začuo je dubok, prigušen glas, u kome je treperio smeh: „Devedeset pet - sto - hiljadu.”
Zapanjen i ljutit, Hans se naglo okrenuo i video visoku plavokosu devojku kako mu maše i smeje se, naslonjena na niski prozor bez stakla.
„Šta je bilo?”, upitao je glupavo Hans.
„Ništa, lepo vreme”, uzviknu ona. „Ti si sigurno taj novi volonter?”
„Jesam. A ko ste vi?”
„Persiraš mi? Jesmo li uvek tako fini?”'
„O, ako dozvolite, reći ću i ja vama ti.”
Devojka ude, pogleda oko sebe, ovlaži kažiprst i obrisa brojeve napisane kredom.
„Stani!”, povika on. „Šta to radiš?”
„Zar ne možeš da zapamtiš?”
„A zašto bih ako imam kredu? Sad moram sve ponovo da brojim.”
„Tužno. Hoćeš da ti pomognem?”
„Da, vrlo rado.”
„Verujem ti, ali imam druga posla.”
„Ne bih rekao, a što to?”
„A tako? Sad postaješ grub. Zar ne možeš da budeš malo ljubazniji?”
„Mogu, ako mi pokažeš kako se to radi.”
Nasmešila se, prišla mu i provukla punačku i toplu ruku kroz njegovu kosu, pomilovala mu lice i gledala ga u oči ne prestajući da se smeši. Nikada mu se nije dogodilo nešto slično: bio je ošamućen, osećao je da se guši.
„Ti si zgodan i drag momak”, rekla je.
Želeo je da kaže: „I ti, takođe”, ali je bio toliko uzbuđen da nije mogao da izusti ni reč. Uzeo je njenu ruku i stegao je.
„Ej, ne tako jako!”, uskliknula je tiho. „Zaboleli su me prsti.”
„Izvini”, uspeo je da promuca Hans. Za trenutak je položila glavu i gustu plavu kosu na njegovo rame i digla pogled prema njemu, nežno i zavodnički. Ponovo se nasmejala onim toplim, dubokim glasom, ljubazno mu mahnula i otrčala. Kada je Hans izašao na vrata i pogledao za njom, ona je već bila nestala.
Još dugo je ostao među svojim šipkama. U početku je osećao nelagodnost, bio je toliko zbunjen, vreo i uzbuđen da nije uspevao ni o čemu da misli, gledao je ukočeno pred sebe i teško disao. Ali to ga je brzo prošlo, a onda ga je obuzela omamljujuća, neobuzdana radost. Avantura je na pomolu! Jedna lepa devojka je došla kod njega, bila je ljubazna prema njemu, rekla je da joj se sviđa! A on nije znao kako da se ponaša, nije joj ništa rekao, nije znao ni njeno ime, nije je ni poljubio! Ta misao ga je mučila i zbog toga je bio ljut celog dana. Ali u sebi je zaključio, besan i blažen u isto vreme, da će sledeći put sve popraviti i da neće biti tako nespretan.
Više nije mislio na Italijanke koje je viđao. Neprekidno je mislio na „sledeći put”. Sledećih dana je koristio svaku priliku da na trenutak izađe iz radionice i pogleda okolo. Ali plavuša se nije pojavljivala. Tek predveče je s jednom od svojih drugarica nehajno i nezainteresovano ušla u radionicu; donela je malu čeličnu šinu, jedan deo s tkačke mašine, i zamolila da se isturpija. Pretvarala se da ne poznaje i ne vidi Hansa, malo se našalila sa gazdom i prišla Niklasu Trefcu, koji je počeo s turpijanjem. Njih dvoje su tiho razgovarali, a onda je ona svima rekla zbogom i tek kada je bila na vratima, okrenula se i pogledala Hansa kratkim, toplim pogledom. Nabrala je čelo i spustila kapke, kao da je htela da kaže da nije zaboravila njihovu tajnu i neka je i on dobro čuva. A onda je otišla.
U to je pored Hansa prošao Johan Šembek, podrugljivo iskrivio lice i šapnuo:
„To je bila Marija Testolini.”
„Ona mala?”, upita Hans. „Ne, ona visoka, plava.”
Hans je prionuo na posao i počeo besomučno da turpija. Oko njega je sve škripalo i od njegovog turpijanja se tresao ceo sto. To je dakle njegova avantura! Ko je tu prevaren, prvi pomoćnik ili on? I šta sada da radi? Nije mogao ni da pretpostavi da jedna ljubavna priča može tako da se zapetlja već na početku. Čitavo veče i do duboko u noć nije mogao da misli ni o čemu drugom. Najpre je pomislio da treba da odustane. Ali već dvadeset četiri sata upućivao je svoje ljubavne misli lepoj devojci i želja da je ljubi i da ga ona miluje postala je silovita. Prvi put su ga tako milovale ruke žene i mamile njene usne. Razum i savest su popustili pred mladalačkom željom. Kako bilo da bilo, Marija ga je volela i on je želeo da joj uzvrati ljubav.
I dalje se osećao nelagodno. Kada je sledeći put sreo Mariju ispod stepenica tkačnice, odmah je upitao: „Slušaj u kakvom ste odnosu ti i Niklas? Je li on zaista tvoj momak?”
„Jeste”, odgovorila je ona smejući se. „Je l' to sve što si hteo da me pitaš?”
„Jeste, ali ako voliš njega, ne možeš voleti i mene.”
„Zašto da ne? Niklas i ja smo već dugo zajedno i to će tako i ostati. Ali ti mi se dopadaš
jer si mio i drag dečko. Niklas je strog i grub, razumeš, a tebe želim da ljubim i mazim, mali moj dečko. Imaš nešto protiv?”
Ne, nije imao ništa protiv. Mirno i veoma nežno je prislonio usne na njena rascvetana usta, a ona se, videći koliko je neiskusan, nasmejala, poštedela ga podsmeha i time mu postala još draža.
II
Kao prvi pomoćnik i blizak prijatelj, Niklas Trefc je do tada bio u dobrim odnosima s mladim majstorom, štaviše, uvek je imao poslednju reč u kući i u radionici. U poslednje vreme izgledalo je da je nešto poremetilo taj odnos i, kako se približavalo leto, Hager je postajao sve oštriji u odnosima s pomoćnikom. S vremena na vreme bi mu stavljao do znanja ko je gazda, nije više tražio njegove savete i u svakoj prilici mu je pokazivao da ne želi da nastavi nekadašnje prijateljstvo.
Trefca, koji se osećao nadmoćno, nije vredalo takvo gazdino ponašanje. U početku je bio iznenađen tom hladnoćom, ali je verovao da je gazda samo neuobičajeno hirovit. Primao je to mirno i s osmehom. Ali, kako je Hager postajao sve netrpeljiviji i ćudljiviji, Trefc je počeo da ga posmatra i ubrzo je poverovao da je otkrio razlog takvog ponašanja.
Video je da između majstora i njegove žene nije sve u najboljem redu. Nije bilo otvorenih sukoba, za to je njegova žena bila isuviše pametna, ali su bračni drugovi izbegavali jedno drugo; ona nije dolazila više u radionicu, a njen suprug je uveče retko bio kod kuće. Bilo da je do nesporazuma došlo zato što tast nije hteo da im da više novca, kao što je mislio Johan Šembek, ili je u pitanju bilo nešto sasvim lično, atmosfera u kući je bila neprijatna; žena je često bila ljutita ili uplakana, a i muža kao da su mučile neprijatne misli.
Niklas je bio uveren da su nesuglasice u kući uzrok svemu, nije pokazivao da ga to pogađa i nije uzvraćao grubosti. Ono što ga je potajno mučilo i ljutilo bio je podmukao način na koji je njegov kolega koristio ovu situaciju. Videvši da Trefc pada u nemilost, Šembek se zaista trudio da zadobije gazdine simpatije i bio je veoma uslužan i vredan. Hager je prihvatio igru i razmetljivo podržavao ovu servilnost, i to je najviše pogađalo njegovog dojučerašnjeg prijatelja.
U tom preiodu, Hans Dirlam je odlučno stao uz Niklasa. S jedne strane, Niklas mu je imponovao snagom i muževnošću, a prema licemernom Šembeku je bio sumnjičaviji i odbojniji; osim toga, imao je osećaj da se na taj način iskupljuje za nepriznatu krivicu. Iako njegov odnos s Marijom Testolini nije otišao dalje od kratkih poljubaca i milovanja, Hans je znao da je krenuo zabranjenim putem i savest mu nije bila čista. Utoliko je odlučnije prekinuo naklapanja s Johanom i stao na Niklasovu stranu, jer mu se divio isto koliko ga je i žalio. Nije prošlo mnogo vremena, a ovaj je to primetio. Do tada skoro da nije obraćao pažnju na novajliju, smatrajući ga razmaženim tatinim sinom. Sada je počeo blagonaklono da ga gleda i s vremena na vreme bi mu uputio koju reč i dozvoljavao da za vreme pauze Hans sedne pored njega.
Konačno, jedne večeri ga je pozvao da zajedno izađu: „Danas je moj rođendan”, rekao je, „moram bar flašu vina s nekim da popijem. U gazdu kao da je ušao neki đavo, a Šembek me ne zanima, on je nitkov! Ako želite, Dirlame, pođite danas sa mnom. Možemo da se vidimo posle večere u glavnoj ulici. Hoćete li?”
Hans je bio vrlo zadovoljan i obećao je da će doći.
Bio je početak jula i veče je bilo toplo. Hans je na brzinu večerao kod kuće, umio se i požurio do glavne ulice, gde ga je Trefc već čekao.
Ovaj je bio u svom svečanom odelu i kada je video Hansa u plavom kombinezonu, upitao ga je s dobroćudnim prekorom u glasu.
„Kako, pa vi ste još uvek u radnom odelu?”
Hans se izvinio i rekao da je veoma žurio, a Niklas se nasmejao: „Nije bitno. To je zato što ste volonter i zabavlja vas da nosite taj prljavi kombinezon jer znate da nećete još dugo. Ali mi ih rado skidamo u slobodno vreme.”
Spustili su se zajedno mračnom Ulicom kestenova, koja je vodila van grada. Na kraju drvoreda, ispred njih iznenada iskrsnu visoka ženska figura i baci se pomoćniku oko vrata. Bila je to Marija. Trefc ne izusti ni reč u znak pozdrava, samo je mirno povede sa sobom i Hans nije shvatio da li je on nju pozvao ili je sama odlučila da im se pridruži. Srce mu je lupalo od straha.
„Ovo je mladi gospodin Dirlam”, reče Niklas.
„Ah, da,” uzviknu Marija smejući se, „volonter. Idete i vi s nama?”
„Da, Niklas me je pozvao.”
„Lepo od njega. A lepo i od vas što ste došli. Jedan tako fini mladi gospodin!”
„Gluposti!”, uzviknu Niklas. „Dirlam je moj kolega s posla. Proslavićemo zajedno rođendan.”
Stigli su u gostionicu Kod tri gavrana, u malu baštu uz samu reku. Unutra su sedeli kočijaši, glasno pričali i igrali karte, a napolju nije bilo nikoga. Trefc je s prozora pozvao gostioničara da im donese svetiljku. Zatim je seo za jedan sto od neobrađenih dasaka. Marija je sela pored njega, a Hans preko puta. Gostioničar je stigao s lampom koja je slabo gorda i okačio je na gvozdenu žicu iznad stola.
Trefc je naručio litar najboljeg vina, hleb, sir i cigare.
„Kako je ovde ružno”, rekla je devojka razočarano. „Zašto ne uđemo unutra? Ovde nema nikoga.”
„Dovoljno je što smo mi ovde”, odgovorio je Niklas nestrpljivo.
Sipao je vino u debele bačvaste čaše, gurnuo sir i hleb pred Mariju, ponudio Hansa cigarama i sam zapalio jednu. Nazdravili su, a onda je Trefc, kao da devojka ne postoji, počeo s Hansom da priča o tehničkim stvarima. Nagnuo se prema njemu, laktom oslonjen na sto, dok se Marija zavalila u svoju stolicu, prekrstila ruke na grudima i iz tame neopaženo gledala u Hansa, vedro i spokojno. Ovome baš nije bilo najprijatnije i, da bi prikrio zbunjenost, krio se iza gustog oblaka dima. Nije zamišljao da će njih troje sedeti za istim stolom. Bio je zadovoljan što pred njim nisu razmenjivali nežnosti i s mnogo žara se upustio u razgovor s Niklasom.
Iznad njih su bledi noćni oblaci klizili zvezdanim nebom. Iz gostionice su povremeno dopirali delovi razgovora i smeh, a pored njih je blago šumeći proticala tamna reka. Marija je sedela nepomično u polumraku, nije se uplitala u razgovor dvojice muškaraca i nije skidala pogled s Hansa. On ga je osećao i kad nije gledao u nju, bio je čas zavodnički, čas podrugljiv ili hladan i procenjivački.
Prošao je tako možda i čitav sat i razgovor je polako zamirao, postajao sve tromiji, a onda je za trenutak sasvim utihnuo. Niko nije progovarao ni reč. Onda se Marija naglo uspravila. Trefc je hteo da joj sipa vino, ali ona je povukla čašu i hladno rekla: „Nije potrebno, Niklase.”
„Šta je bilo?”
„Rođendan ti je, a tvoja devojka sedi ovde i samo što nije zaspala. Nijednu reč, ni poljubac, ništa osim čaše vina i komada hleba! Da mi je momak od kamena, bilo bi mi lepše.”
„Ma, hajde”, nasmeja se Niklas nevoljno.
„Da, hajde! Naravno da ću otići. Na kraju, ima i drugih koji još uvek obraćaju pažnju na mene.”
Niklas se trže: „Šta kažeš?”
„Kažem ono što je istina.”
„A, tako! Ako je istina, onda je reci do kraja. Hoću odmah da znam, ko je taj koji te gleda?”
„Eh, pa ima ih više.”
„Hoću da znam ime. Ti pripadaš meni i onaj ko ti se približi ništarija je i imaće posla sa mnom.”
„Kako god hoćeš. Ali ako ja pripadam tebi, onda i ti moraš da pripadaš meni, a ne da budeš tako nepristojan. Nismo u braku.”
„Nismo, nažalost, Marija, i ja tu ništa ne mogu, znaš i sama.”
„Dobro, ali onda se potrudi da budeš ljubazniji. Bog zna šta se s tobom dešava u poslednje vreme!”
„Imam neprilike, sve same neprilike. Ali popijmo sada još jednu čašu i budimo veseli, inače će Dirlam pomisliti da se uvek ovako raspravljamo. Hej, gostioničaru! Donesi još jednu bocu!”
Hans se uplašio, ali je shvatio da se svađa smirila i rado je prihvatio da popije poslednju čašu u miru i veselju.
,,E, pa živeli!”, uskliknu Niklas, nazdravljajući oboma i isprazni svoju čašu u jednom dugom gutljaju. Onda se kratko nasmeja i reče izmenjenim tonom: „U redu je, sve je u redu. Ali pazite šta vam kažem: onog dana kad moja devojka ode s drugim, dogodiće se nesreća.”
„Blesane”, uzviknu Marija tihim glasom, „šta ti pada na pamet?”
„Samo kažem”, mirno odgovori Niklas. Udobno se zavalio i delovao je zadovoljno. Otkopčao je prsluk i počeo da peva: „Imao bravar jednog kalfu...”
Hans mu se žurno pridružio, ali je odlučio da više neće imati nikakve veze s Marijom. Bio je preplašen.
U povratku, devojka se zaustavila pod donjim mostom.
„Ja idem kući”, rekla je. „Ideš li sa mnom?”
„Naravno”, odgovorio je Niklas i pružio ruku Hansu.
Ovaj mu je poželeo laku noć i nastavio dalje sam, odahnuvši s olakšanjem. Te večeri, strah ga je potpuno savladao. Neprestano je zamišljao šta bi mu se dogodilo da ga je Niklas iznenadio s Marijom. Ta užasavajuća pomisao uticala je na njegovu odluku, posle čega mu je bilo lakše da se podvrgne moralnom preispitivanju i da sebe vidi u lošem svetlu. Već sledeće nedelje je bio ubeđen da je od avanture s Marijom odustao zbog svoje plemenite duše i prijateljstva prema Niklasu. Sada je bilo važno da izbegava devojku. Posle nekoliko dana, neočekivano ju je sreo samu i požurio da joj kaže da se više neće viđati. Izgledalo je da se Marija rastužila, a i Hansu je bilo žao kad mu se ona bacila u naručje i pokušala poljupcima da ga ubedi da promeni odluku. Nije joj uzvratio, naprotiv, oslobodio se njenog zagrljaja, trudeći se da ostane miran. Ali ona ga nije pustila da ode sve dok Hans, veoma uznemiren, nije zapretio da će reći Niklasu. Tada je vrisnula:
„Ne, ne čini to. To bi značilo moju smrt.”
„Znači li to da ga ti još uvek voliš?”, upitao je s gorčinom Hans.
„Ma kakvi!”, uzdahnula je ona. „Blesavko, znaš da tebe mnogo više volim. Ali Niklas bi me ubio, on je takav. Obećaj da mu ništa nećeš reći!”
„U redu, ali ti moraš da mi obećaš da ćeš me ostaviti na miru.”
„Već si me se zasitio?”
„Oh, prestani! Ali ne mogu da te ljubim iza njegovih leđa; ne mogu, moraš da razumeš. Hajde, obećaj mi.”
Marija mu je pružila ruku, a on nije smeo da je pogleda u oči. Otišao je bez reči. Pratila ga
je pogledom vrteći glavom, s nežnošću ali i malo ljutite „Kakav pajac”, pomislila je.
Za Hansa su ponovo nastali teški dani. Njegova potreba za ljubavlju, koju je Marija probudila i koja je samo u retkim trenucima nalazila smirenje, ponovo je prolazila isti vreli put nezadovoljstva i dirljive čežnje i samo naporan rad mu je pomogao da izdrži. S jačanjem letnjih žega, mnogo više se umarao. U radionici je bila nepodnošljiva sparina, one teže poslove radili su goli do pojasa, a težak miris ulja mešao se s oštrim zadahom znoja. Uveče se Hans kupao, ponekad zajedno s Niklasom, u hladnoj reci u gornjem delu grada, a kasnije odlazio u krevet iscrpljen od umora i ujutru su jedva uspevali da ga probude na vreme.
I za sve ostale, sa izuzetkom možda Johana Šembeka, život u radionici tih dana bio je mučan. Šegrt je dobijao grdnje i šamare, majstor je bio stalno razdražljiv i naprasit, a Trefc je s mukom podnosio njegovu nervozu. Malo-pomalo počeo je i sam da se žesti. Ostavio je da neko vreme stvari idu svojim tokom, a kada je njegovom strpljenju došao kraj, zaustavio je posle ručka majstora u dvorištu.
„Šta hoćeš?”, upitao je neljubazno Hager.
„Hoću da konačno razgovaram s tobom. Ti znaš zašto. Ja svoj posao radim kako mi kažeš, je li tako ili nije?”
„Da, tako je.”
„Lepo. A ti se prema meni odnosiš kao da sam šegrt. Mora da postoji neki razlog što ti odjednom nisam više po volji. Uvek smo se dobro slagali, zar ne?”
„Gospode, šta hoćeš da ti kažem? Takav sam kakav sam, ne mogu sad da se menjam. Imaš i ti tvoje mušice.”
„Svakako, Hagere, ali ne na poslu, u tome je razlika. Samo da znaš da zbog toga trpe tvoji poslovi.”
„To su moje stvari, ne tvoje.”
„Ako je tako, onda te žalim. Neću više ništa da kažem. Možda će se stvari promeniti same od sebe.”
Otišao je i na kapiji sreo Šembeka, koji je izgleda slušao razgovor i tiho se smeškao. Dobio je želju da udari tog tipa, ali se uzdržao i prošao pored njega bez reči.
Sada je bio siguran da se između njega i Hagera isprečilo nešto više od obične zlovolje i odlučio je da otkrije šta. Bilo bi naravno bolje da još istog dana da otkaz nego da i dalje radi u tim uslovima, ali on nije mogao i nije želeo da napusti Gerberzau zbog Marije. Izgledalo je da majstoru uopšte nije stalo da ga zadrži, iako bi njegovim odlaskom trpeo posao.
Nervozan i tužan, sačekao je da otkuca jedan sat i ušao u radionicu.
To popodne trebalo je da uradi sitnu popravku u fabrici tekstila preko puta. To se često dešavalo, jer je vlasnik fabrike, uz Hagerovu pomoć, pokušavao da održi u pogonu stare i prepravljene mašine. Nekada je te prepravke i štelovanja gotovo uvek radio Niklas Trefc, ali u poslednje vreme išao je uglavnom majstor lično, a ako mu je bila potrebna pomoć, vodio je sa sobom Hansa ili Šembeka. Niklas se nije protivio, ali je to shvatio kao znak nepoverenja i bio je povređen. U tim prilikama uvek je sretao i Mariju, koja je radila baš u toj hali. Sada nije mogao da se pojavi, bilo bi očigledno da je došao zbog nje.
I ovoga puta majstor je otišao u fabriku sa Šembekom, a Niklasa je zadužio da nadgleda posao u radionici. Prošao je jedan sat, a onda se Šembek vratio s nekim alatkama.
„Na kojoj mašini radite?”, upitao je Hans, koga su interesovali ti pokušaji.
„Na trećoj, pored prozora u ćošku”, reče Šembek gledajući prema Niklasu. „Morao sam sve sam da radim, pošto se majstor tako lepo zapričao.”
Niklas je načuljio uši, jer je na toj mašini radila Marija. Nije želeo da se upušta u razgovor s njim, ali pitanje mu je izletelo protiv njegove volje: „S kim? S Marijom?”
„Pogodio si”, nasmejao se Šembek. „Baš joj se udvara. Nije ni čudo kad je tako zgodna.”
Trefc mu nije odgovorio. Nije želeo da čuje Marijino ime iz tih usta i tim tonom. Energično je nastavio da turpija, odlagao turpiju, merio mikrometrom, pa je izgledalo da se sav usredsredio na posao. Ali je i glavi imao nešto drugo. Mučila ga je gadna sumnja i, ma koliko se trudio da je odagna, sve što se dešavalo samo je potvrđivalo njegove sumnje. Majstor se udvarao Mariji, zbog toga već neko vreme odlazi sam u fabriku i ne želi da on ide s njim. Zato se prema njemu ponašao onako grubo i netrpeljivo. Bio je ljubomoran i hteo je da ga natera da napusti posao i da ode.
Ali on nije želeo da ode, sada manje nego ikad.
Uveče je otišao kod Marije. Nije bila kod kuće.
Čekao je do deset sati, sedeći na ogradi sa ženama i mladima koji su tamo ubijali vreme. Kada je Marija stigla, Niklas se popeo s njom.
„Čekao si me?”, upitala ga je na stepenicama.
Nije odgovorio. Pratio ju je bez reči do njene sobe i zaključao vrata za sobom.
Marija se okrenula i upitala: „Šta je, opet si loše volje? Šta sad nije u redu?”
On je gledao u nju. „Gde si bila?”
„Napolju, šetala s Linom i Kristinom.”
„Ah, tako.”
„A ti?”
„Čekao sam dole. Moram s tobom da razgovaram.”
„Opet! Onda pričaj.”
„Radi se o mom majstoru. Mislim da je bacio oko na tebe.”
„Onaj Hager? Gospode bože, pusti sad to.”
„Neću da pustim. Hoću da znam šta se dešava. Sad samo on dolazi kod vas kad ima posla i danas je proveo celo popodne s tobom. Reci mi, šta se dešava?”
„Baš ništa. Priča sa mnom, ne možeš valjda da mu zabraniš. Kad bi od tebe zavisilo, držao bi me pod staklenim zvonom.”
„Slušaj, ja se ne šalim. Hoću da znam šta ti kaže kad priča s tobom.”
Uzdahnula je s dosadom i sela na krevet.
„Ostavi sad Hagera!”, nestrpljivo je uzviknula. „Šta očekuješ da ti kažem? Pomalo je zaljubljen u mene i udvara mi se.”
„Zašto ga nisi ošamarila?”
„Gospode bože, a zašto ga nisam odmah izbacila kroz prozor! Pustim ga da priča i podsmevam mu se iza leđa. Danas je rekao da hoće da mi pokloni broš...”
„Šta? To je rekao? A šta si mu ti odgovorila?”
„Da meni ne treba nikakav broš i da se vrati kući svojoj ženi. A sada dosta. Kakva je to ljubomora! Ni sam u to ozbiljno ne veruješ.”
„Da, da. Onda laku noć, moram da idem kući.”
Nije dopustio da ga zadrži. Nije mogao da se smiri, mada nije sumnjao u devojku. Nije bio siguran, ali je naslućivao da mu je Marija verna, između ostalog i zato što ga se plašila. Dok je bio tu, mogao je da bude miran. Ali kad bi nekim slučajem morao da otputuje? Marija je sujetna, voli da joj laskaju, a i rano je počela da vodi ljubav. Hager je bio majstor i imao je novca. Mogao je da joj ponudi broš iako je bio tvrdica.
Niklas je možda čitav sat hodao uskim ulicama; prozori su jedan po jedan ostajali u mraku, na kraju je svetlelo samo u gostionicama. Pokušao je sebe da ubedi da se u suštini ništa strašno nije dogodilo. Ali je strahovao od budućnosti, od sutrašnjice i svakog narednog dana u kome će morati da stoji pored majstora i razgovara s njim znajući da ovaj želi Mariju. Šta će od
toga ispasti?
Umoran i zabrinut, ušao je u jednu gostionicu, naručio pivo i sa svakom popijenom čašom osećao okrepljenje i olakšanje. Pio je retko, uglavnom kad je bio ljut ili neobično veseo, i možda je prošla cela godina otkako se poslednji put napio. Sad se skoro nesvesno prepustio pivu i kad je izašao iz gostionice bio je veoma pijan. Ali uspeo je da sačuva kontrolu nad sobom i ne ode u Hagerovu kuću. Znao je za jednu livadu ispod glavnog puta, koja je prethodnog dana bila pokošena. Otišao je tamo, bacio se na gomilu sena i odmah zaspao.
III
Sledećeg jutra, kad je Niklas stigao u radionicu, bled i umoran ali tačan, majstor je već bio tamo sa Šembekom. Trefc je otišao na svoje mesto i odmah krenuo s poslom. Majstor mu je dobacio:
„Dakle, konačno si stigao?”
„Došao sam tačno na vreme, kao i uvek”, odgovori Niklas, koji je s mukom glumio ravnodušnost, „tamo je sat.”
„Gde si bi cele noći?”
„Ne tiče te se.”
„Tiče me se, i te kako. Ti stanuješ kod mene i ja hoću red u svojoj kući.”
Niklas se glasno nasmeja. Bilo mu je svejedno šta će se dogoditi. Bilo mu je dosta Hagera i njegovih glupih zahteva, bio je sit svega.
„Zašto se smeješ?”, upitao je majstor ljutito.
„Uvek se smejem kad Čujem nešto smešno, Hagere.”
„Ništa nije smešno. Pazi šta govoriš.”
„Možda ipak jeste. Znaš, gospodine majstore, lepo si to rekao o redu: 'Hoću red u svojoj kući!' Lepo si to rekao. Samo što je meni smešno kad neko priča o redu, a sam ne zna šta je red.”
„Šta si rekao? Šta ja ne znam?”
„Da napraviš red u svojoj kući. Ovde se svađaš i besniš zbog gluposti. Ali kako stoje stvari s tvojom ženom, na primer?”
„Ćuti! Pseto! Stvarno si pseto.”
Hager mu se približio u jednom skoku i preteći stao ispred svog pomoćnika. Ali Trefc, koji je bio tri puta jači od njega, pogleda ga bez imalo gneva.
„Smiri se!”, reče polako. „Kad razgovaraš, moraš da budeš pristojan. Prvo, nisi me pustio da završim. Naravno da me se ne tiče tvoja žena, iako je žalim...”
„Umukni ili...”
„Kasnije, kad budem završio. Dakle, tvoja žena me stvarno ne zanima niti me zanima to što kao pohotljivi jarac trčiš za radnicama. Ali Marija me zanima, to znaš dobro. I ako je samo dodirneš, loše ćeš proći, u to budi siguran... Eto, rekao sam šta sam imao da kažem.”
Majstor je pobledeo od uzbuđenja, ali nije se usudio da nasrne na Niklasa.
Uto su stigli Hans, Dirlam i Šegrt i zaustavili se na vratima iznenađeni vikom i ljutitim recima koje su poletele od ranog jutra. Majstor je mislio da je bolje izbeći skandal. Borio se sa sobom i suzbijao gnev sve dok nije uspeo da ponovo kontroliše glas koji je podrhtavao.
Onda je glasno i mirno rekao: „A sada, dosta. Ti možeš da ideš sledeće nedelje, već imam u vidu novog pomoćnika. Na posao, narode, napred!”
Niklas je samo klimnuo glavom, ali nije ništa odgovorio. Pažljivo je pritegao na strug
čeličnu osovinu, isprobao ga, ponovo ga odšrafio i otišao da brusi. I ostali su prionuli na posao i celo jutro u radionici nije izmenjano ni deset reči. Tek na pauzi je Hans otišao do Niklasa i tiho ga upitao da li stvarno namerava da ide.
„Razume se”, kratko odgovori Niklas i okrete se.
U podne se nije pojavio za stolom, zaspao je na jednoj vreći u magacinu. Ali je vest o njegovom otpuštanju, zahvaljujući Šembeku, u podne stigla u fabriku tekstila i Marija je za nju saznala isto popodne od jedne prijateljice.
„Znaš da Niklas odlazi? Dobio je otkaz.”
„Trefc? Ne!”
„Da, Šembek je crven u licu i svima priča. Šteta za njega, zar ne?”
„Jeste, u pravu si. Hager je jedna usijana glava. Znaš da već neko vreme pokušava sa mnom?”
„Ja bih mu pljunula u lice. Sa oženjenima se ne treba petljati, od toga imaš samo nevolje, i posle toga te niko neće.”
„To me ne brine. Mogla sam do sada deset puta da se udam, čak i za jednog nadzornika. Samo da sam htela!”
Što se majstora tiče, još nije odlučila, on je za sada bio siguran. Ali je htela da ima mladog Dirlama čim Trefc otputuje. Dirlam je bio tako zgodan i mlad, i tako lepih manira. To što mu je otac bio bogat, Mariju nije zanimalo. Uvek je mogla da dobije novac od Hagera ih na drugi način. Ali volonter joj se dopadao, bio je lep i snažan, iako još skoro dečak. Niklasa joj je bilo žao i pribojavala se ovih dana pre njegovog odlaska. Volela ga je, bio je stasit i lep, ali je imao čudna raspoloženja i nepotrebne brige; i dalje je sanjao o braku i u poslednje vreme je postao tako ljubomoran da njegov odlazak nije doživljavala kao veliki gubitak.
Uveče ga je sačekala pred Hagerovom kućom. Izašao je odmah posle večere, pozdravila ga je i uhvatila pod ruku. U laganoj šetnji izašli su iz grada.
„Stvarno su te otpustili?”, upitala je, jer on to nije pomenuo.
„A, već i ti znaš.”
„Da. Šta misliš da radiš?”
„Idem u Eslingen, tamo su mi nudili posao. A ako od toga ništa ne bude, idem dalje.” ,,A na mene ne misliš?”
„I previše. Ne znam kako ću to podneti. Stalno mislim da bi trebalo da podeš sa mnom.”
„Da, bilo bi lepo kad bi bilo moguće.”
„Zašto nije moguće?”
„Ali budi ozbiljan! Ne misliš valjda da sa ženom lutaš okolo kao skitnica.”
„To ne, ali kad budem dobio mesto.”
„Da kad ga budeš dobio. U tome je stvar. Kad polaziš?”
„U nedelju.”
„Onda odmah piši i javi im da dolaziš. A kad se smestiš i vidiš da je sve u redu, javićeš mi, pa ćemo videti za dalje.”
„Kada to sredim, moraš odmah da dođeš.”
„Ne, prvo moraš da vidiš da li je posao dobar i da li možeš da ostaneš. A posle bi trebalo i meni da nađeš posao, zar ne? Onda ću doći da te utešim. Moramo samo biti strpljivi.”
„Da, kao što kaže ona pesma: 'Šta preostaje mladom čoveku? Strpljenje, strpljenje, strpljenje!' Neka ga đavo nosi! Ali u pravu si, istina je.”
Marija je uspela da ga umiri: nije štedela lepe reči. Naravno da nije ni pomišljala da ide s njim, ni sada ni bilo kada, ali trebalo mu je dati nade, jer bi dani do njegovog polaska bili nepodnošljivi. Iako je već digla ruke od njega i bila ubeđena da će u Eslingenu, ili gde već bio,
brzo zaboraviti na nju i naći neku drugu, bliski rastanak raskravio je njeno nemirno srce i učinio da prema njemu bude toplija i nežnija nego ikad. Na kraju je Trefc bio skoro zadovoljan.
Ali to stanje potrajalo je samo dok je Marija bila s njim. Čim je došao kući i seo na ivicu kreveta, njegovo samopouzdanje je nestalo. Opet su ga mučile nemirne misli i nepoverenje. Odjednom je shvatio da je vest o njegovom otkazu nije čak ni rastužila. Primila je to olako i nije ni pokušala da ga ubedi da ostane. On svakako ne bi ostao, ali ona je trebala da ga zamoli. Više mu ni njeni planovi za budućnost nisu delovali ubedljivo.
Hteo je odmah da pošalje pismo u Eslingen. Ali glava mu je bila prazna i bio je nesrećan; umor ga je tako naglo savladao da samo što nije zaspao odeven. Ustao je bezvoljno, svukao odeću i legao. No nije imao mirnu noć. Vrelina koja je danima pritiskala usku dolinu rasla je iz sata u sat; čuo je udaljenu grmljavinu s one strane brda, na nebu bi svaki čas blesnula munja, ali nije bilo ni oluje ni pljuska da donesu malo svežine.
Ujutru je Niklas bio umoran, neraspoložen, ali bistrog uma. Skoro da više nije bio ni ljut. Sa žaljenjem je svuda oko sebe gledao majstore, pomoćnike, šegrte, radnike i radnice, koji su spokojni odlazili na posao i uveče se vraćali, pritiskala ga je tuga i nostalgija, izgledalo je da se i svaki pas raduje što ima pravo na svoj zavičaj i svoju kuću. A on je, protiv svoje volje i bez ikakvog razloga, morao da ostavi posao koji je voleo i svoj mali grad, i da na drugom mestu traži ono što je dugo i bez ikakvih problema imao.
Taj snažni čovek je iznenada omekšao. Ćutljivo i savesno radio je svoj posao. Ljubazno je pozdravio majstora, čak i Šembeka, a kada je Hager prolazio pored njega, gledao ga je gotovo molećivo i svakog trenutka bio spreman da poveruje da je gazdi žao i da će povući otkaz kada vidi kako je krotak. Ali Hager je izbegavao njegov pogled i ponašao se kao da ga već nema, kao da više ne pripada ni kući ni radionici. Samo je Hans Dirlam bio uz njega i stavio mu do znanja čitavom jednom igrom gestova i mimike da ne haje ni za majstora ni za Šembeka i da se uopšte ne slaže s njima. No nije to bilo ono što je Niklasu bilo od pomoći.
Tužan i zabrinut, otišao je te večeri kod Marije, ali ni ona nije umela da ga uteši. Bilo je, istina, mnogo zagrljaja i lepih reči, ali je i ona o njegovom odlasku govorila ravnodušnim tonom, kao o nečemu što je već sasvim izvesno i neizbežno; kada je ponovo počeo da govori o onome što ga je mučilo i planovima za budućnost koje je još juče sama pravila, ona ga je pratila, ali je izgledalo da baš i ne misli ozbiljno i da je deo toga već zaboravila. Niklas je želeo da ostane kod nje te noći, ali se predomislio i otišao.
Snužden, lutao je gradom bez cilja. Pogled na kućicu na periferiji u kojoj je odrastao kod tuđih ljudi, bio je siroče, i u kojoj je sada stanovala druga porodica, podseti ga na školske i šegrtske dane i na neke lepe trenutke, ali mu se učiniše beskrajno daleki i ganuli su ga samo zato što su bili tek sećanje na nešto što je izgubio, što mu je postalo tuđe. Na kraju mu se smučilo to neuobičajeno prepuštanje osećanjima. Zapalio je cigaretu i, trudeći se da izgleda vedro, ušao je u jednu gostionicu s baštom, gde su ga odmah prepoznali i pozvali neki radnici iz fabrike tekstila.
„Ej, ti!”, povikao je jedan koji je već bio pripit. „Valjda ćeš se pozdraviti s nama i platiti jedno piće?”
Niklas se nasmeja i pridruži se maloj grupi. Obeća svakom po dva piva i zauzvrat svi mu rekoše da im je žao što odlazi, on, tako simpatičan i omiljen, zašto ipak ne razmisli? Pretvarao se da je otkaz bio njegova ideja i hvalio se nekim dobrim mestima koja je imao u izgledu. Otpevana je i jedna pesma, svi su nazdravili, galamili i smejali se, i Niklas se prepustio bučnom, veštačkom veselju, koje mu nije priličilo i koga se u suštini stideo. Ali bar jednom je hteo da bude društven, pa je ušao u gostionicu i kupio tuce cigara za svoje drugare.
Vraćajući se u baštu, čuo je da neko pominje njegovo ime. Bili su pripiti, udarali su rukama o sto i neobuzdano se smejali. Niklas je shvatio da govore o njemu, sakrio se iza drveta i
slušao. Čim je čuo kako se raskalašno smeju, njegovo raspoloženje je iščezlo. Ostao je u senci, gorak i napet, osluškujući.
„Nema sumnje da je budala”, tvrdio je jedan od mirnijih, „ali možda je još gluplji Hager. Trefc će se barem osloboditi Italijanke.”
„Slabo ga poznaješ”, reče drugi. „Zalepio se za nju kao pijavica. Koliko je tupav, možda i ne zna šta se događa. Probaćemo posle da ga malo zagolicamo.”
„Ali, pripazi se! Niklas ume da bude neprijatan.”
„Možeš misliti! Rekao sam ti da taj ništa ne shvata. Sinoć je izašao s njom i čim je otišao kući, stigao je Hager i ona je otišla s njim. Ona ide sa svima. Voleo bih da znam s kim je večeras.”
„Zalepila se i za Dirlama, onog malog volontera. Izgleda da joj je važno da svi budu mehaničari.”
„Ili da imaju para. Ali tu priču o malom Dirlamu nisam znao. Ti si ih video?”
„Nego šta. Jednom u prostoriji s vrećama i drugi put na stepenicama.Tako su se ljubili da su me podilazili žmarci. Momak je rano počeo, baš kao i ona.”
Niklasu je bilo dosta. Naravno da je želeo da upadne među njih i da im svašta kaže. Ali nije to uradio i bez reči se udaljio.
Ni Hans Dirlam nije dobro spavao tih noći. Ljubavne misli, neprijatna atmosfera u radionici i neizdržljiva vrućina mučili su ga toliko da je ujutru često kasnio na posao.
Sledećeg dana, pošto je na brzinu popio kafu i sjurio se niz stepenice, s čuđenjem ugleda Niklasa kako mu dolazi u susret.
„Zdravo”, rekao je, „šta ima novo?”
„Posao u pilani van grada, moraćeš da pođeš sa mnom.”
Hans se začudio, nešto zbog neobične ponude, nešto zbog toga što mu se Trefc obratio sa ti. Video je da je ovaj poneo sa sobom čekić i malu kutiju s alatom. Hans uze kutiju od njega, pa zajedno krenuše putem uz reku i izađoše iz grada. Prošli su pored bašti, pa pored livada. Jutro je bilo oblačno i toplo; na uzvišici je izgledalo da duva zapadni vetar, ali u dolini je sve bilo mirno.
Niklas je bio zamišljen i delovao nekako smušeno, kao posle pijanstva. Hans je pokušao da razgovara, ali nije dobijao odgovor. Vrlo mu je bilo žao Niklasa, ali nije se više usudio da bilo šta kaže.
Na pola puta do pilane, gde je vijugava reka opasavala jedno malo poluostrvo zasađeno mladim brestovima, Niklas iznenada stade. Sišao je do brestova, legao je na travu i dao znak Hansu da mu se pridruži. Ovaj ga rado posluša i obojica se ispružiše jedan pored drugog, bez reči.
Na kraju je Dirlam utonuo u san. Niklas ga je posmatrao i kada je video da je zaspao, nadneo se nad njegovo lice i pažljivo i dugo ga posmatrao. Uzdahnuo je i promrmljao nešto za sebe.
Najzad skoči na noge i šutnu spavača. Ošamućen i zbunjen, Hans ustade klateći se.
„Šta je bilo?”, upita nesigurno. „Dugo sam spavao?”
Niklas je gledao u njega kao da ga prvi put vidi, a pogled mu je bio čudno izmenjen. Upita: „Jesi li budan?” Hans bojažljivo potvrdi.
„Onda, pazi sada! Tu pored mene je čekić. Vidiš li ga?”
„Da.”
„Znaš zašto sam ga poneo sa sobom?”
Hans ga pogleda u oči i neizrecivo se uplaši. Najgore slutnje se obistinjuju. Hteo je da pobegne, ali ga Trefc zaustavi jednim čvrstim pokretom.
„Nećeš pobeći. Moraš da me slušaš. Dakle, čekić sam poneo jer - ovaj... čekić...”
Hans najednom shvati i užasnuto vrisnu. Niklas zavrte glavom.
„Nema potrebe da vičeš. Hoćeš li da me saslušaš?”
„Hoću.”
„Ti znaš o čemu govorim. E, pa dobro, čekićem sam hteo da te udarim u glavu. Budi miran i slušaj! Ali nisam bio u stanju. Ne mogu. A ne bi bilo ni pošteno, u snu! Ali sad si budan i čekić sam stavio tamo. Evo šta ćemo: borićemo se, i ti si jak. Borićemo se i onaj ko obori ovog drugog može da uzme čekić i da ga udari. Ti ili ja, jedan od nas dvojice mora da padne.”
Ali Hans zavrte glavom. Strah od smrti je prošao, osećao je samo gorku tugu i skoro neizdržljivo sažaljenje.
„Čekajte”, reče tiho. „Prvo hoću da razgovaramo. Možemo da sednemo za trenutak, zar ne?”
Niklas odluči da ga sasluša. Osećao je da Hans ima nešto da mu kaže i da nije sve onako kako je čuo i zamišljao.
„To je zbog Marije?”, poče Hans i Trefc potvrdi. Onda mu je Hans sve ispričao. Ništa nije prećutao i nije pokušavao da se opravda, međutim, nije štedeo ni devojku, jer je naslutio da je važno da ga odvoji od nje. Pričao je o onoj večeri kada su slavili Niklasov rođendan i o svom poslednjem sastanku s Marijom.
Kada je zaćutao, Niklas mu pruži ruku i reče:
„Znam da nisi lagao. Hoćemo li sada da se vratimo u radionicu?”
„Ne”, reče Hans, „ja ću se vratiti, ali vi ne. Treba odmah da otputujete, to će biti najbolje.”
„Tako je. Ali treba mi radna knjižica i preporuka od majstora.”
„Za to ću se ja pobrinuti. Dođite kod mene večeras, sve ću vam doneti. Vi možete dotle da se spakujete, zar ne?”
Niklas razmisli malo. „Ne”, reče najzad, „to ne bi bilo pravo. Idem u radionicu i tražiću od Hagera da me pusti da već danas odem. Hvala ti što hoćeš da mi pomogneš, ali bolje je da to sam uradim.”
Vratili su se zajedno. Prošlo je više od pola prepodneva i Hager ih je dočekao žestokim prekorima, ali ga je Niklas zamolio da poslednji put mirno i prijateljski porazgovaraju i izveo ga napolje. Ubrzo su se vratili, svaki na svoj posao. Ali Niklas se to popodne nije pojavio i majstor je sledeće nedelje zaposlio novog pomoćnika.
(1907)