Time se oni sami otuđuju od unutrašnjeg života, a otuđuju i druge... Mislim da ovo biva iz dva razloga: ili zato što ne razumeju stvar, usled nedovoljne duhovne prosvećenosti, ili usled sopstvene lenjosti za podvig sazercanja i bojazni da ih u višim saznanjima ljudi ne bi prevazišli. Za žaljenje je što svi oni koji tako misle ne čitaju rasuđivanja Svetih Otaca na ovu temu, jer ovi jasno i odlučno uče da čovek ne sme da se plaši ili sumnja prizivajući Boga. Ako su neki i zapali u prelest i sišli s uma, to im se desilo zbog gordosti, zbog nemanja učitelja, ili zbog toga što su maštu i javljanja prihvatili kao istinu.

Ako bi se i desilo takvo iskušenje (produžuju Sveti Oci) njima bi se steklo iskustvo i venac, jer je pomoć Božja brza pri takvoj napasti. Budite hrabri, ja sam s vama! Ne bojte se! - govori Isus Hristos (Grigorije Sinait). Iz ovoga sledi da su strah i opreznost pred unutrašnjim životom, pod izgovorom prelesti, neopravdani, jer smireno saznanje svojih grehova, otvorenost duše starcu i neprihvatanje "viđenja" pri molitvi, tvrd su i bezbedan štit od prelesti koje se mnogi tako plaše i zbog straha ne pristupaju umnoj molitvi. Međutim, upravo se oni i nalaze u prelesti, po iskusnim rečima Svetog Filoteja Sinajskog, koji govori sledeće: "Mnogi od monaha ne razumeju prelesti svog uma kojim ih muče demoni. Oni se prilježno bave samo jednom delatnošću (spoljašnjim dobročinstvima), a o umu, to jest, o unutrašnjem sazercanju ne brinu, budući neprosvećeni i neznalice." (gl. 37) "Kad čak i čuju od drugih o tome kako iznutra deluje blagodat, oni to iz zavisti smatraju prelešću", potvrđuje Sveti Grigorije Sinait (gl. 1) PROFESOR. - Dozvolite da vas pitam. Naravno, za znanje sopstvenih grehova je dobro za svakoga ko brine o sebi; ali kako postupiti u slučaju kada nema duhovnika koji bi iskusno rukovodio na unutrašnjem putu i koji bi mogao da ukaže na pravilno i uspešno ponašanje u duhovnom životu? U tom slučaju, bolje je i ne počinjati sa unutrašnjim sazercanjem, nego li samovoljno i bez rukovodstva posezati za njim! Dalje: ja ne razumem kako se, postavljajući sebe u Božje prisustvo, može ostati sasvim bez "viđenja", jer naša duša ili um, ništa sebi ne mogu predstaviti bez oblika, bez ikakvog viđenja. I zašto onda, pogružavajući um u Bogu, ne zamišljati sebi Isusa Hrista, Presvetu Trojicu i ostalo?...

PUSTINjAK. - Mada rukovodstvo iskusnog duhovnika ili starca kome se sa punim poverenjem i na korist svakodnevno može otkrivati duša, pomisli, i događaji na putu unutrašnjeg obučenja - i jeste glavni uslov za uspeh u molitvi srca - ipak u slučaju nemogućnosti da se takav nađe, Sveti Oci predviđaju izuzetak od ovoga. Prepodobni Nikifor monah o tome jasno svedoči: "Prilikom upražnjavanja u unutrašnjem delanju srca, potreban je iskusni rukovodilac. A ako takvog nema, treba ga usrdno tražiti. Ukoliko ga ne nalaziš, onda skrušenim srcem prizovi Boga u pomoć da pouke i rukovodstvo crpiš u učenju Svetih Otaca i da sebe proveravaš rečju Božjom, to jest, Svetim Pismom". Pri tome treba uzeti u obzir i to da se pri istinskoj i usrdnoj želji mnogo poučnog i korisnog može naučiti i od prostih. I Sveti Oci uveravaju da, ako sa verom i pravom namerom pitaš i Saracena, i taj ti može reći korisnu reč, a ako bez vere i pravednog cilja zatražiš pouku i od proroka, ni on te neće zadovoljiti... Primer za ovo je Sveti Makarije Egipatski, koga je jednom urazumio jedan prost seljak, i time mu presekao strast. Što se tiče odbijanja viđenja, to jest, da se za vreme sazercanja ne primaju nikakva javljanja - ni svetlosti, ni angela, ni Hrista, ni bilo kog svetitelja - sve to zapovedaju iskusni Sveti Oci; i to zato što naša sposobnost da zamišljamo može lako da otelotvori ili da "oživi" predstave uma. Onaj ko je neiskusan može lako da se zanese takvim maštarijama, može da ih smatra za blagodatno javljanje i da zapadne u prelast. Uz to, kako govori Sveto Pismo: "Sam Sotona se preobražava u angela svetlosti". A da um prirodno i sasvim lako može bez viđenja, čak i kad se nalazi u prisustvu Božjem, vidi se iz toga što naša uobrazilja može mnogo toga da predstavi sebi bez viđenja i da zadrži pažnju na predmetima koji ne podležu čulu vida, koji nemaju nikakav spoljašnji izgled ili oblik. Tako na primer: predstava i samoosećanje naše duše, predstava o

vazduhu, toploti, hladnoći. Nalazeći se na mrazu u našem umu možemo živo predstaviti toplotu iako ona nema formu, ne može se videti niti je onaj koji se nalazi na mrazu neposredno oseća. Slično ovome i prisustvo duhovnog i nedostižnog bića Božjeg može se u umu predstaviti a u srcu saznati bez ikakvog viđenja. BOGOTRAŽITELj. - Dešavalo mi se na putovanjima da od ljudi pobožnih, koji traže spasenje, čujem kako se pod izgovorom prelesti plaše da stupe na put unutrašnjeg delanja. Nekima od njih ja sam, na njihovu korist, čitao iz "Dobrotoljublja" pouke Svetoga Grigorija Sinaita koji govori da "delanje srca ne može biti prelestno (kao što to može biti delanje uma), jer čak i kada bi neprijatelj hteo da toplinu srca preobrati u svoj neprikladni plamen, ili da radost srca zameni vlažnim naslađivanjem: vreme, iskustvo i osećanje će sami po sebi razobličiti zle namere, čak i ako u očima onih koji još uvek malo poznaju ovu vrstu đavolskog lukavstva..," Sretao sam i druge, koji, na žalost, iako su poznavali stazu bezmolvija i srdačnu molitvu, u slučaju spoticanja ili grehovne slabosti zapadahu u uninije i ostavljahu unutrašnje delanje srca koje su poznavali! PROFESOR. - Pa to je sasvim prirodno. I ja sam ponekad to isto doživljavao kada bi se desilo da unutrašnje raspoloženje zamenim za razbibrigu ili kada učinim nekakav prestup... - Jer kako je srdačna molitva sveta stvar, nije li drsko uvoditi svetinju u grehovno srce, ne očistivši ga najpre skrušenim pokajanjem i dužnom pripremom za opštenje sa Bogom? Bolje je pred Bogom zanemiti, nego iz pomračenog srca iznositi "bezumne reči". MONAH. - Velika je šteta što vi tako mislite! To je misao "uninija", koja je teža od svakog greha i predstavlja glavno oružje sveta tame u borbi protiv nas... Iskusni Sveti Oci naši u ovakvom slučaju daju potpuno suprotan savet. Prepodobni Nikita Stitat govori da, ako bi se ti i spotakao i čak dopao do dubine adske zlobe, ni tada ne očajavaj nego se brže bolje obrati Bogu i On će brzo ispraviti tvoje palo srce i daće ti snagu veću od pređašnje (gl. 54). Tako, posle svakog pada i grehovne rane srca, odmah ga treba postaviti u prisustvo Božje radi iscelenja i očišćenja, kao što zaražene stvari, odležavši neko vreme na suncu, pod uticajem sunčevih zraka, gube svoju zaraznu silu i dejstvo. O ovome ubedljivo govori mnoštvo duhovnih ljudi. U borbi protiv neprijatelja spasenja, protiv naših strasti, nikako se ne sme ostaviti to živonosno delanje, to jest, prizivanje Isusa Hrista, Koji živi u našim srcima! Naši postupci ne samo što ne treba da nas odvrate od koračanja u prisustvu Božjem, i od unutrašnje molitve, rađajući nespokojstvo, malodušnost i tugu, nego, naprotiv, treba da nas navedu na što brže obraćanje našem Bogu. Dete koje majka vodi dok uči da hoda, brže joj se obraća i čvršće se nje drži onda kada se spotiče. PUSTINjAK. - A ja o tome mislim ovako da se duh uninija i sumnje najlakše budi usled rasejanosti uma i zato što se ne čuva bezmolvno obraćanje Gospodu. Drevni bogomudri Oci su pobeđivali uninije i dobijali unutrašnje ozarenje i sa nadom u Boga snagu, u usamljenosti i nenarušenom bezmolviju; pa su i nama o svemu tome ostavili svoj mudri savet: "sedi u keliji molitveno tihujući, i ona će te svemu naučiti".

PROFESOR. - Imajući puno poverenje u Vas želeo bih da čujem Vaš kritički sud o mojim razmišljanjima, rasuđivanje o mojem mišljenju, koja se tiču molitvenog tihovanja, koje Vi toliko hvalite, i blagotvornog dejstva usamljeništva, koje toliko vole pustinjaci. Evo šta ja o tome mislim: svi ljudi po prirodnom zakonu, koji je propisao Tvorac, žive u zavisnosti jedan od drugoga, pa su zato i dužni da jedan drugome pomažu u životu, da jedan za drugog rade, i da budu korisni jedan drugome. Međusobnim opštenjem se stvara dobrobit ljudskog roda i ljubav prema bližnjem. A bezmolvni usamljenik, koji se udaljio od opštenja sa ljudima - čime on može da služi bližnjemu i kakvu korist on doprinosi dobrobiti ljudskog društva? On u sebi potpuno narušava zakon Tvorca koji se odnosi na obavezu ljubavi prema sebi sličnima i na blagotvorno delovanje na sabraću. PUSTINjAK. - Pošto Vaš pogled na molitveno tihovanje nije tačan, to ni Vaš zaključak ne može biti pravilan. Razmotrimo to podrobno: 1) usamljeni tihovatelj ne samo što nije bez uticaja, nego deluje i više nego onaj koji učestvuje u društvenom životu. On neumitno deluje svojom višom umnom prirodom: on posmatra, razumeva, bdi nad stanjem svog duhovnog bića. To je istiniti cilj molitvenog tihovanja, a ovo je koliko korisno radi sopstvenog usavršavanja, toliko i za bližnje koji su lišeni mogućnosti da se sabrano pogruze u sebe same radi razvitka svog duhovnog života. Tihovatelj, saopštavajući svoje unutrašnje iskustvo, u izuzetnim slučajevima rečima, a češće pismeno, blagotvorno deluje na spasenje svojih bližnjih, pa čak deluje i više nego oni koji žive u svetu, više nego društveni dobrotvor. Jer, pojedinačno materijalno dobročinstvo svetskih ljudi biva uvek ograničeno na mali broj primalaca, dok onaj čije se dobročinstvo sastoji u otkrivanju načina za usavršavanje duhovnog života postaje dobrotvor celih naroda. Njegova iskustva i pouke prelaze s kolena na koleno, što i sami vidimo i njima se koristimo od drevne prošlosti do naših dana. Ovo dobročinstvo se ni po čemu ne razlikuje od bogate milostinje Hrista radi, kojom se ostvaruje hrišćanska ljubav, nego je i prevazilazi svojim posledicama. 2) Blagotvorni i veoma korisni uticaj na bližnje pokazuje se ne samo u korišćenju njegovih pouka, nega i kroz sam primer njegovog usamljeničkog života. Učeći ga samopoznavanju i podstičući u njemu pobožna osećanja on koristi pažljivom mirjaninu... Čovek koji živi u svetu, slušajući o pobožnom pustinjaku, ili prolazeći mimo njegove pustinje, oseća podsticaj za blagočestivi život, podseća se na to šta čovek na zemlji može da bude, i kako je čoveku dostižan povratak u njegovo prvobitno sazercateljno stanje u kakvom je izašao iz ruku Tvorca. Bezmolvni pustinjak samim svojim ćutanjem poučava, samim svojim životom koristi, naziđuje i nagovara na traženje Boga...

3) Pokazana korist je plod istinskog i prosvećenog, oblagodaćenog molitvenog tihovanja. Ali, čak ako i tihovatelj ne bi posedovao ove blagodatne darove, ako ne bi bio svetlost svetu, ako bi na put molitvenog tihovanja pošao samo zato da izbegne društvo sebi sličnih, usled svoje lenjosti i neradljivosti ili lošeg i sablažnjivog primera, čak i onda bi on doneo veliku korist, blagotvorno bi uticao na društvo u kome živi, jer i voćar, kada seče suve i besplodne grane, i izbacuje korov, to čini radi neometanog razvoja dobrih i korisnih biljaka. I to je već mnogo, i to je već opšta korist, što tihovatelj svojim

odsustvom uklanja sablazan koja bi neminovno proistekla od njegovog sablažnjivog života među ljudima, i koja bi uticala na kvarenje karaktera njegovih bližnjih. O važnosti molitvenog tihovanja Sveti Isak Sirijanin govori ovako: "Kada na jednu stranu stavim sva dela ovog života, a na drugu tihovanje, nalazim da ono preteže na terazijama"... (sl. 41) "Onaj koji tvori znamenja i čudesa u svetu ne može se porediti sa molitvenim tihovateljima. Nedelatnost molitvenog tihovanja treba ceniti više nego hranjenje gladnih u svetu, pa i obraćanje mnogih naroda Bogu. Bolje je da sam sebi razvežeš okove greha, nego da roblje oslobodiš iz ropstva." (sl. 56) Čak su i nehrišćanski mudraci saznali korist od bezmolvija. Filosofska škola neoplatoničara koja je imala mnoge poznate sledbenike pod rukovodstvom filosofa Plotina, duboko je razvijala sazercateljni unutrašnji život, koji se najpre postiže u bezmolviju... Jedan duhovni pisac je rekao da, kada bi jedna zemlja bila razvijena i do krajnjeg stepena obrazovanosti i moralnosti, i tada bi još postojala potreba za ljudima koji bi se bavili drugim, sazercateljnim delatnostima, različitim od društveno-građanskih, da bi oni održavali duh istine, i da bi primajući ga od svih minulih vekova, sami sačuvali za buduće vekove i nova pokolenja. Takvi ljudi u Crkvi su pustinjaci, otšelnici i zatvornici. BOGOTRAŽITELj. - No izgleda da niko nije tako tačno ocenio vrednosti molitvenog tihovanja kao Sveti Jovan Lestvičnik: "Bezmolvije je majka molitve, povratak iz grehovnog ropstva, uspeh u vrlini i neprestano uspinjanje na nebo", pa i Sam Isus Hristos, da bi nam pokazao korist bezmolvnog usamljivanja, često je, ostavljajući propovedanje, odlazio na tiha mesta radi molitve i mira. Sazercateljni tihovatelji su stubovi koji svojim neprestanim molitvama podržavaju blagočešće Crkve. Iz najstarijih vremena je poznato da su mnogi blagočestivi hrišćani, pa čak i carevi i velmože odlazili da posete pustinjake i tihovatelje, da izmole njihove molitve radi svojeg osnaženja i spasenja. Iz toga sledi da i bezmolvni usamljenik može da služi bližnjima i da svojom usamljeničkom molitvom može da doprinosi dobru društva. PROFESOR. - Evo još jedne misli koju ne mogu da rešim: kod svih nas hrišćana postoji običaj da tražimo jedni od drugih molitve. Želimo da se za nas moli drugi član Crkve u koga imamo naročito poverenje. Nije li to prosto posledica samoljubivosti, i nije li taj običaj prihvaćen samo zbog toga što smo videli da i drugi tako rade, a bez daljih objašnjenja? Zar je Bogu potrebno zastupništvo ljudi, Njemu Koji vidi sve i čini po Svome predobrom promislu, a ne po našim željama, znajući i raspoređujući sve još pre našeg moljenja, kako govori Sveto Evanđelje? Zar molitva mnogih može jače da utiče na Njegovu odluku, nego molitva jednog čoveka? U takvom slučaju On bi bio pristrasan? Može li molitva drugog mene da spase, kad se svako svojim delima ili proslavlja ili postiđuje? Zbog toga je traženje molitve od drugoga (kako ja mislim) samo blagočestivi plod duhovne učtivosti kojom se izražava smirenje i želja da se poštovanjem ugodi drugome i ništa više!

MONAH. - Po spoljašnjem rasuđivanju to bi moglo tako da izgleda, ali duhovni razum, ozaren svetlošću vere i obrazovan iskustvom unutrašnjeg života, prodire dublje, sazercava jasnije i tajanstveno otkriva nešto sasvim suprotno onome što ste sada rekli!... Da bismo brže i jasnije shvatili, objasnimo to primerom i proverimo rečju Božjom. Evo primera: jednom učitelju je dolazio učenik na časove, slabih sposobnosti, ali i zbog svoje lenjosti, učenik je slabo napredovao i svrstali su ga u red lenjih i neuspešnih. Ožalošćen ovim on nije znao šta da radi, kako da se bori sa svojim nedostacima. Jednom je, susrevši svog sposobnijeg, vrednijeg i uspešnijeg druga iz razreda, izneo ovome svoj jad. Ovaj ga je, sažalivši se, uzeo da zajedno uče. "Učićemo zajedno - rekao je - pa će nam biti veselije i radićemo sa više volje, pa zato i uspešnije"... I tako su počeli da uče zajedno, govoreći naizmenično jedan drugome šta je ko razumeo. Predmet učenja im je bio isti. I šta se desilo posle nekoliko dana. Neradni učenik je postao vredan, zavoleo je učenje, njegov nehat se pretvorio u usrdnost, a to je pokazalo blagotvorno dejstvo i na samu prirodu njegovu i karakter. A njegov marljivi drug je postao još sposobniji i trudoljubiviji. Delujući jedan na drugog, stekli su obostranu korist... I sve je to sasvim prirodno, jer se čovek rađa u zajednici sa ljudima, razvija svoje shvatanje uz pomoć drugih - običaje, raspoloženja, želje - jednom rečju sve on prima po ugledu na sebi sličnog. I pošto se život ljudi sastoji u bliskoj vezi i uticaju jednih na druge, ko među kakvim ljudima živi, takvim će se običajima, delima i prirodama i sam privići. Iz toga sledi da se hladni mogu zagrejati, tupi naoštriti, lenji pobuditi na delatnost pod živim primerom svog bližnjeg. Duh se duhu može predavati, jedan može blagotvorno delovati na drugog, podsticati ga na molitvu, bodriti kad je malodušan, uklanjati od poroka i pobuđivati na svetu delatnost. Pomažući tako jedan drugoga, zajedno mogu biti blagočestiviji, za podvig spremniji i blagougodniji. U tome je tajna molitve za druge i tako se objašnjava blagočestivi hrišćanski običaj da se molimo jedni za druge, da tražimo bratsku molitvu... Iz ovoga se može videti da se mnogim molbama i zastupništvom ne umilostivljuje Bog (kako to biva sa silnicima ovog sveta), nego duh i snaga molitve očišćuje i pobuđuje dušu za koju se molimo i osposobljavaju je za sjedinjenje s Bogom... Ako je tako plodotvorna uzajamna molitva onih koji žive na zemlji, to se samo po sebi razume da je molitva o počivšim isto tako obostrano blagotvorna, jer su gornji i donji svet tesno povezani; tako mogu doći u vezu duše verujuće Crkve sa dušama proslavljene Crkve, ili, što je isto, sa otišavšima. Sve što sam do sada rekao predstavlja psihološko rasuđivanje, ali, otvorivši Sveto Pismo, uveravamo se u njegovu istinitost: 1) Ovako govori Isus Hristos Apostolu Petru: "A ja se molim za tebe da tvoja vera ne prestane". Eto kako sila molitve Hristove krepi Petrov duh i bodri ga pri iskušenjima njegove vere. 2) Kad je Apostol Petar bio u tamnici, u Crkvi su se prilježno molili za njega. Tu se vidi pomoć bratske molitve u teškim životnim prilikama. 3) Najjasniju zapovest o molitvi za bližnje izrekao je Sveti Apostol Jakov; "Ispovedajte pak jedni drugima sagrešenja i molite se Bogu jedni za druge da ozdravite. Mnogo pomaže usrdna molitva pravednika". Ovde je u potpunosti potvrđeno ranije navedeno psihološko umovanje.

A šta da se kaže o primeru Apostola Pavla koji nam je dat kao obrazac molitve za drugog. Jedan pisac primećuje da taj primer Svetog Apostola Pavla treba da nas pouči koliko je uzajamna molitva potrebna, jer i taj sveti i tako snažni duhovni podvižnik priznaje svoju potrebu u duhovnoj molitvenoj pomoći. U svojoj "Poslanici Jevrejima" on piše: "Molite se za nas. Jer smo uvereni da imamo dobru savest želeći da se u svemu dobro vladamo". Imajući ovo u vidu, kako bi nerazumno bilo osloniti se samo na sopstvene molitve i uspehe, kada i ovaj blagodatni sveti muž, rukovođen smirenjem, traži i molitve bližnjih (Jevreja) da bi se sjedinile sa njegovom. I zato, sa smirenjem, prostotom i ljubavlju, ne smemo da odbacujemo niti prenebregavamo molitvenu pomoć čak i najslabijeg među verujućima, jer ni prozorljivi duh Apostola Pavla nije u ovom slučaju pravio razliku, nego je tražio molitvu od svih, znajući da se sila Božja u slabosti projavljuje, te se i može otuda projaviti i, u na prvi pogled, nemoćnim molitvenicima... Ubedivši se ovim primerom, primetimo još da molitva jednih za druge potvrđuje i savez hrišćanske ljubavi koju je Bog zapovedio, svedoči o smirenju onoga koji se moli, i razgoreva uzajamnu molitvu. PROFESOR. - Predivna su i tačna rasuđivanja i dokazi vaši. Ali bi bilo zanimljivo da od vas čujemo način i oblik molitve za bližnje, jer ja mislim da, ako plodotvornost i usrdnost molitve zavisi od postojanog uticaja duha molitvenika na duh onoga koji zahteva molitve - neće li takvo nastrojenje duše smetati neprestanom prebivanju u nevidljivom prisustvu Božjem, i izlivanju duše pred Bogom u njenoj sopstvenoj nuždi. A ako bismo se samo jedan ili dva puta na dan setili svog bližnjeg i molili za njega Božju pomoć - hoće li to biti dovoljno za potkrepljenje duše onoga za koga se molimo? Kraće rečeno: želeo bih da saznam kako se moliti za bližnje? MONAH. - Ma o čemu da se molimo, molitva ne treba i ne može da nas udaljava od Boga: zato što se ona izliva pred Bogom, to ona i pretpostavlja Njegovo prisustvo. Što se tiče načina moljenja za bližnje, treba primetiti da se sila ove molitve sastoji u iskrenoj hrišćanskoj brizi za bližnjeg, i po meri te brige, ima uticaja na dušu bližnjeg. Zato, pominjući ga (bližnjeg), treba uzdići misao ka Gospodu i prineti molitvu sledećeg sadržaja: Milostivi Gospode, neka bude volja Tvoja; Ti Koji hoćeš da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine: spasi i pomiluj slugu Tvoga (toga i toga). Primi ovu moju želju kao vapaj ljubavi koju si Ti zapovedio. Obično se ove reči ponavljaju ili u vreme određeno za molitvu, ili kad se okreće brojanica. Iz iskustva znam kako takvo moljenje blagotvorno deluje na onoga na koga se odnosi! PROFESOR. - Poučan razgovor i svetle misli koje sam pocrpeo iz vaših rasuđivanja obavezuju da ih čuvam u sećanju, da vam budem blagodaran i da u svom srcu uvek nosim poštovanje i zahvalnost... BOGOTRAŽITELj I PROFESOR. - I tako je došlo vreme našeg odlaska, najusrdnije prosimo vaše molitve, da nas prate i usmeravaju na putu našem!

- Bog mira, Koji podiže iz mrtvih Velikoga Pastira ovaca, krvlju zaveta večnoga, Gospoda našeg Isusa Hrista, neka vas usavrši u svakom delu dobrom, da vršite volju Njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno kroz Isusa Hrista, Kome slava u vekove vekova. Amin.