SEDMI MESEC

Živite opasno

1.  dan

Prvo počnite da učite, pomerajte se od poznatog prema nepoznatom i vaš život će postati veliko uzbuñenje, velika radost i veliko iznenañenje. Svakog časa dešavaće se nešto novo. Zatim, jednog dana zakoračite korak dalje, preuzmite krajnji rizik; pomerite se od nepoznatog u nespoznatljivo. Razlika je u tome što će nepoznato da postane poznato, a nespoznatljivo nikada neće postati poznato. Ovo nespoznatljivo je Bog.

Prvo naučite da se pomerate od poznatog prema nepoznatom. To je učenje plivanja u plitkoj vodi. Kada naučite da plivate, bez ikakvog straha uñite u more; zatim će vaš život spoznati šta je zanos. S nepoznatim upoznaćete uzbuñenje, a s nespoznatljivim upoznaćete zanos.

2.  dan

Hrabrost je najveći religiozni kvalitet, sve drugo je sporedno. Ako niste hrabri ne možete da budete iskreni. Ne možete da volite ako niste hrabri.  Ne može vam se verovati ako niste hrabri. Ne možete istraživati realnost ako niste hrabri; zato prvo dolazi hrabrost, a sve ostalo sledi. Jedino zbog neustrašivosti može da se rodi ljubav. Samo zbog neustrašivosti čovek može da istražuje realnost. To je dugo putovanje u nepoznato. Kukavice neće moći da napuste ovu obalu. Konačno, religija je velika čežnja za drugom obalom koja se s ove strane ne vidi.

3.  dan

Dogañaće se čuda kada budete imali hrabrosti. Ona se dešavaju svakog trenutka, jer hrabar čovek svakog trenutka odbacuje poznato. U tome je stvarna hrabrost. Sve što je poznato treba odbaciti; to ste već proživeli, već ste iskusili nema potrebe da zavisite od toga. Zavisnost od toga bi sprečila nov oblik zbivanja, jer je novom potreban prostor. Ako prostor zauzima staro, kako bi moglo novo da se dogodi?

Hrabar čovek stalno odbacuje prošlost, staro, poznato i uvek je spreman da uñe u nepoznato. Za to je potrebna neustrašivost, jer se nikada ne zna šta će se desiti sledećeg trenutka. To je nepredvidljivo, dok je poznato predvidljivo. Čak i kada je poznato jadno, blisko vam je i navikli ste se na njega.

Dobrota je samo za hrabre. Zaista, dobrota je stalno odbacivanje prošlosti. Dobrota stalno umire u prošlosti, pa se iznova raña u svakom novom trenutku. To je dobrota.

4.  dan

Najznačajnija stvar za dobrotu je to da je po svojoj unutrašnjoj prirodi paradoks, pa se zbog svoje paradoksalne prirode skoro nikada ne shvata ispravno. Paradoks je u ovome: čovek stalno treba da se trudi, iako dobrota ne dolazi zbog tog truda, nego se dobija kao božji dar. Ipak, nikada nijedan čovek nije dobio taj dar, a da se nije potrudio. Iako mu je dar stalno na raspolaganju, čovek ostaje zatvoren.

Tako da nije razlog sav ljudski napor zbog koga se dobija dobrota; s njim samo mogu da se uklone prepreke. Ovo nije negativan proces. Zamislite da živite u zatvorenoj sobi. Zatvoreni su svi prozori i sva vrata; sunce izlazi, a vi ste u mraku. Sunce ne može da izañe usled vašeg truda. Šta god činili ne možete prisiliti sunce da izañe, ali možete da otvorite prozore i vrata ili da ih držite zatvorenim. Otvorite li vrata sunce će vam postati dostupno – inače će ostati pred vratima a da i ne pokuca. Možete zauvek da živite u mraku, iako je jedino potrebno da uklonite prepreku koja vam zaklanja sunce.

Potrebno je samo malo napora i malo vere; malo napora da se uklone prepreke uz malo vere i strpljenja. „Bog je milostiv, neizbežno mora da se uklone moje prepreke i ja sam spreman.”

5.  dan

Niste spremni za Boga ako ne igrate, ne pevate i ne slavite. Bog je igra, Bog je pesma, ne može se dogoditi žalosnim, ozbiljnim, niti jadnim ljudima.

Jadni ljudi se povlače u sebe, a dobri su srdačni; dobrota ih čini širokogrudim – Bogu je potrebna otvorenost, jedino tada može u vas da uñe čitavo nebo. Morate postati prostrani gotovo kao samo nebo – a to je moguće samo u apsolutnoj dobroti.

6.  dan

Svestan čovek zna da se život stalno menja. Život se menja. Postoji jedna jedina stalna stvar, a to je promena. Sve se menja osim promene. Prihvatiti ovakvu prirodu života, prihvati ovo promenljivo postojanje sa svim njegovim dobrima i raspoloženjima; prihvatiti ovaj stalni tok koji nikada ne staje ni za tren, znači biti dobar. Tada niko ne može da zasmeta vašoj dobroti.

Dete će da izraste u mladog čoveka; mlad čovek će da ostari. Neko ko je juče živeo danas je mrtav. Ako prihvatite sve te promene, takvu izvesnost stvari; ako dozvolite da se ona dogaña u radosti imajući na umu kakav je život, niko neće moći da vas odvrati od vaše dobrote.

Tako se pokrećete iz trena u tren zajedno sa životnim tokom; dok drugi ljudi stalno zaostaju. Život neprekidno hita napred, a oni zaostaju daleko. U momentu kada stignu na mesto gde je bio život, on će se već pomeriti dalje. On je kao reka; nije ustajao nego se kreće.

7.  dan

Sve je promena; ništa, čak ni u dva uzastopna trenutka ne ostaje isto. Tako otpada svaka želja da stvari zadržimo onakvim kakve jesu. U  tom  otpadanju  se  vi  oslobañate.  Odjednom  osetite  veliku  slobodu. Tada vam ništa više ne smeta, uopšte ništa ne može da vam zasmeta.

Stvari vam smetaju jer se dešava jedno, a vi ste se nadali nečemu drugom; dogaña se na neki drugi način, a ne ispunjava vašu želju. Dogaña se na svoj način, a ne sluša vas.

Čovek nikada ne zna šta će se dogoditi; prelepo je to što nikada ne zna šta će se desiti. To je zanosno i uzbudljivo u životu; to je neprekidno iznenañenje. Kada bi bilo predvidljivo onda bi bilo mehaničko. Nije predvidljivo – uvek se pripremaju iznenañenja; a što ste budniji tih iznenañenja će biti više. Zato ljudi izbegavaju svesnost – postaju neosetljivi kako bi se odbranili od promena.

Svestan čovek postaje dovoljno hrabar da prihvati pojavu promena. U samom tom prihvatanju je dobrota; tada je sve dobro, tada nikada niste nezadovoljni.

8.  dan

Život započinje kada dobrota uñe u vaše biće, ali za to morate da budete ranjivi; otvoreni svakom vetru, kiši i suncu, otvoreni postojanju. Za to vam je potrebna hrabrost jer je opasno; opasno je živeti, a umreti je vrlo udobno. Zapravo, od groba ne postoji sigurnije mesto – tamo nema problema, nema nezadovoljstva, naprosto čovek je zauvek otišao na spavanje.

Ljudi vole život koji je kao smrt – udoban i zadovoljavajući, a propuštaju sve izazove, sve pustolovine, koje su začin i sok života.

Zapamtite da je za pametnog čoveka prva stvar traganje za dobrotom. Jednom kada je dodirnete i okusite, bićete ponovo roñeni. Tada započinje stvarni život, tada vam je jasno o čemu se radi.

9.  dan

Jedino dobra osoba može da pomaže drugima. Jedino vas dobrota čini saosećajnim, jedino ona u vašem životu može da stvori predivnu energiju koja će drugima biti od pomoći i služiće im. Bez dobrote nikome ne možete da služite. Možda ćete misliti da služite, ali samo ćete povreñivati.

Jadan čovek drugima može da pruži samo jad. Možemo dati samo ono što imamo. Ovde se ne radi o dobrim namerama. Možda želite da pomažete, ali dok u vama ne bude preplavljujuće energije dobrote

osuñeni ste da povreñujete.

Ovde želim da odredim osnovnu razliku, jer već dugo mnogi ljudi služe čovečanstvu u ime religije, dok su i sami jadni u tom svom služenju čovečanstvu. Služe siromašnima, invalidima i bolesnicima, otvaraju bolnice i škole i obavljaju raznovrsne stvari. Oni nikome ne pomažu, stvaraju jedino štetu. Svo njihovo delovanje je egoistično.

Roditelji misle da pomažu svojoj deci, a zapravo ih uništavaju. Ne tvrdim da oni ne žele da im pomognu; žele, ali za to nisu sposobni. Njihovi roditelji su uništili njih, a oni sada uništavaju svoju decu. Tako se jadi nastavljaju, skupljaju i postaju sve veći.

Zato sledbenicima sanjasa ne preporučujem da služe čovečanstvu; preporučujem im da meditiraju, plešu, raduju se, a služenje će već doći. O tome nema potrebe da se razgovara; to kao senka dolazi samo po sebi. Služenje vas sledi, u tome je blagoslov.

10.  dan

Zbog dobrote rastu ruže, rastu ruže u srcu. Zbog ruža se stvara miris ljubavi. Ne možete dati nešto što sami nemate; možete dati samo ono što imate. Ako se u unutrašnjosti ruža nije otvorila, sva vaša ljubav nije  ništa  nego  reči.  Ako  se  u  unutrašnjosti  otvorila  ruža  nije  potrebno govoriti  ništa,  reči  su  suvišne.

Dovoljan je sam njen miris da prenese poruku. Gde god i s kim god vi bili, ljubav stalno zrači, pulsira. Ljubav je postala neprekidni ples energije oko vas. Svakako prvo mora u srcu da se otvori ruža – a ona se otvara samo kada joj osigurate osnovni uslov za život, a to je dobrota.

Ljudi vole iz očaja. To je apsurd. Zbog same prirode očajanja takva ljubav ne može da se dogodi. Ljudi vole zato što su tužni. Traže drugu osobu zato što su usamljeni, a ljubav je moguća samo kada ste dobri. Ljubav je moguća kada niste usamljeni nego sami; kada vam nije dosadno nego ste u svojoj samoći očarani i zaneseni. Meditacija vam pomaže da budete dobri… to se zbiva lančano; meditacija vas čini dobrim, dobrota omogućuje da se otvori ruža u srcu; a zatim sama po sebi dolazi ljubav, upravo kao što ruža dobija miris.

11.  dan

Jedini razvoj koji zavreñuje ovo je razvoj dobrote. Ako se dobrota ne razvija, tada nećete napredovati. Ako se dobrota ne razvija, tada društvo neće napredovati. Zapravo, ono što ljudi obično smatraju razvojem i napretkom jeste potpuno besmisleno. Sve složenija tehnologija ne predstavlja razvoj. To je tako površno. Možete da imate više mašina i pomagala, ali ste ista osoba. Jednom možete da odete i na Mesec ili na neku zvezdu, ali tamo ćete raditi iste stvari kao i ovde na Zemlji. Ako pušite ovde, pušićete i tamo. Ako ovde pijete pivo, nosićete pivo na Mesec. Šta biste drugo radili tamo?

Ako čovek stalno ostaje isti tada nema razvoja. Tada nastavljamo da živimo u nekoj vrsti lažnoj razvoja, zameni razvoja kojom se stiče lažni utisak da se čovek razvija. Čovek se već vekovima ne razvija. Samo se tu i tamo razvija nekoliko pojedinaca.

Pravi razvoj može da omogući jedino dobrota. Meñutim, dobrota se razvija sa svesnošću; one se razvijaju zajedno, istovremeno; one su lice i naličje istog novčića. Ili razvijate svesnost i postajete dobri, ili razvijate dobrotu i postajete svesniji. Počnite od jednog ili drugog – svesnosti ili dobrote – i vi ćete se razvijati. Čovek ima beskrajne mogućnosti, on može da se uzdigne do najvišeg vrhunca radosti.

12.  dan

Pristup mistika životu je kroz traganje za potpunom dobrotom. Ovo nema neposredne veze s Bogom kao takvim. Bog svakako dolazi u iskustvo mistika, ali mistik traži dobrotu. Kada je pronañe, pronalazi i Boga kao naličje istog novčića. Zato u misticizmu nema ideologije, ni ateizma ni teizma. Nema nikakvog verovanja; misticizam je naprosto istraživanje istine, istine samog postojanja. Svi bi mogli da budu mistici – ne traži se nikakva vera.

Obična religija je vera, a misticizam je iskustvo. Oko dobrote ne može da bude nikakve prepirke jer je svi traže. Podjednako je traže svi; teisti, ateisti, hrišćani, hindusi, muslimani, katolici i komunisti. Uz ljude, traže je i životinje, ptice i drveće – svi se oni svesno ili nesvesno kreću prema dobroti. Mistik se kreće svesno

–   tu se javlja razlika, jer ako se krećete nesvesno gotovo je nemoguće postići dobrotu. Jedino uz pomoć visoke svesnosti može da se postigne vrhunac dobrote.

13.  dan

Mi neprekidno razmišljamo, iz dana u dan dvadeset četiri sata dnevno. Um stalno proizvodi raznovrsne želje i snove pa ostajemo u oblaku tih želja i misli. Izmeñu nas i istine ne postoji nikakva druga prepreka sem ovih neprekidnih misli. To razmišljanje treba da prestane, a može prestati jer to stanje nije ni malo prirodno; naprotiv, to je vrlo bolesno i neprirodno stanje. Naučili su nas na njega naši koledži, škole, univerziteti; svi nas uče kako da razmišljamo, kako da uključimo svoj um, a niko nas ne uči kako da ga isključimo.

Ja radim na tome da vas naučim kako ćete ga ugasiti. Um je dobar kada vam je potreban – kada se služite s njim – ali kada vam ne treba, ugasite ga i utonite duboko u tišinu jer će vas Bog posetiti samo u ovakvim tihim prostorima i samo u njima ćete postati svesni neuporedive lepote postojanja. Nikada pre niste mogli ni da zamislite da će život odjednom postati toliko pun smisla i tako značajan. Svaki trenutak će biti tako dragocen da nećete moći dovoljno da budete zahvalni Bogu.

14.  dan

Bučan čovek ne može dovoljno da postane dobar - čoveku je nužna muzika tišine. Naši umovi su tako bučni. U svojim glavama nosimo čitavo sajmište suvišnih stvari. U sebi nismo jedinstveni, u sebi nosimo rulju koja se meñusobno neprekidno svaña i bori u nastojanju da preovlada neko od njih. Svaki delić našeg uma želi da bude najmoćniji. U njemu stalno deluje unutrašnja politika.

Dobrota je moguća jedino kada prestane taj neprekidni rat. On može da prestane; nije tako teško izvući se iz njega, samo je potrebna svesnost.

Posmatrajte polako suptilne slojeve buke, pa ćete vrlo lako postati svesni da vam je u glavi toliko brbljanja kao da je u njoj ludnica. Naše življenje je takva mora.

Pomoću posmatranja dešava se čudo; sve što možete da posmatrate počinje da nestaje. Tako da u momentu kada nestane vi ostajete u dubokoj tišini. U početku se javljaju samo kratki intervali, male praznine u kojima se povlače misli a vi kroz prozorčiće možete da zavirite u realnost. Vremenom te praznine postaju sve veće; češće se pojavljuju i konačno postaju duže.

Drevni mistici su izračunali, a ja se s njima potpuno slažem, da će čovek da postigne dobrotu, da postane potpuno dobar ako bude mogao da ostane sasvim miran četrdeset osam minuta. Odatle nema povratka, stižete izvan vremena i njegovog stalnog živog peska. Dolazite do kamena večnosti.

15.  dan

Um je uvek prosečan; nikada nije sjajan, nikada briljantan. Po svojoj prirodi to ne može da bude. Um skuplja prašinu; on označava prošlost. Uvek je mrtav; nije ništa drugo nego skup uspomena. Kako bi prašina mogla da bude briljantna? Kako bi prošlost mogla da bude pametna? Ona je mrtva; jedino živo može imati osobine pameti i briljantnosti.

Meditacija je sjajna, briljantna, izvorna. Um se uvek ponavlja, on je star; on je smetište. Umovanjem ne može ništa da se postigne. Sve se postiže pomoću meditacije, ne samo u religiji nego i u nauci. U nauci je meditacija naravno nesvesna; trenuci meditacije se u nauci zbivaju slučajno; meñutim, svi proboji su se desili pomoću intuitivnih praznina. Nisu se pojavili uz pomoć uma, nego izvan uma.

To priznaju svi veliki naučnici, iako ih iznenañuje to što svi izvorni doprinosi koje su bili u stanju da daju zapravo nisu njihovi vlastiti doprinosi. Došli su im odnekuda iz njima nepoznatog. Oni su samo bili sredstvo za prenos, u najboljem slučaju mediji. Nasuprot tome, religijska meditacija je vrlo promišljena i svesna. Religija sprovodi meditaciju. U nauci je ona slučajna, a u religiji je promišljena.

16.  dan

Nastojim da pronañem sintezu naučnog pristupa i religijskih vrednosti. Na prvi pogled oni izgledaju suprotno, ali samo na prvi pogled. U dubini postoji nešto što im je srodno; nisu suprotstavljeni nego se meñusobno nadopunjuju. Područja su im različita. Nauka radi u objektivnom svetu, a religija u subjektivnom; meñutim pristup im je isti. Nauka pokušava da sazna istinu o spoljašnjoj realnosti, dok religija pokušava da sazna istinu o unutrašnjoj stvarnosti.

Religija  svakako  radi  na  višem  nivou  jer  naučnik  može  da  zna  mnoge  stvari  o  predmetima,

materijama, elektricitetu, ovome ili onome, ali neće biti potpuno svestan samog sebe. Naučnik ništa ne zna o samome sebi, a o svemu ostalom zna sve.

To je vrlo nesrazmerna situacija. Nauka će postati savršena samo ako bude prihvatila religiju kao svoj krajnji cilj. Ni religija sa svoje strane nije savršena jer ne može da živi samo u unutrašnjosti. Ne može bez hleba, odeće i raznih drugih stvari koje može da osigura samo nauka.

17.  dan

Um živi u sumnji. Sumnja je osnovna klima za postojanje uma. Istovremeno je vera klima u kojoj se razvija srce. Ovo su polazne suprotnosti. Ako čovek želi da živi u umu, tada stalno mora da povećava svoju sumnju. Nastojaće tada jedino da izoštri sumnju, pokušaće da je učini apsolutnom tako da više neće biti načina da se bilo šta zaključi.

Nauka zavisi od sumnje jer je ona projekcija uma; zato nauka nikada ne dolazi ni do kakvog zaključka. U najboljem slučaju dolazi do pretpostavljenog zaključka. Pretpostavljeni zaključak nikada ne može da bude potpun zaključak. Ovo pokazuje da ćemo s vremenom toliko izoštriti svoju sumnju da ćemo morati da je promenimo. Tako je nauka uvek približno istinita, nikada nije stvarno istinita. Ona ne može da proglasi istinu – to nije njeno područje.

Religija je nešto sasvim suprotno; ona deluje uz pomoć poverenja, vere. Ovo je sasvim drugačiji pristup životu, pristup pomoću ljubavi. Zbog toga religija dolazi do zaključka i pomaže čoveku da se usredsredi, da se opusti, da se odmori. Uz pretpostavku da se nikada nećete odmarati, ne biste bili bezbrižni. Svesni ste da je to samo pretpostavka; ona će se sutra promeniti. Kako biste mogli izgraditi svoj dom na ovakvom živom pesku?

18.  dan

Kako se razvija vaša vera, tako se razvija i vaša dobrota; kako se razvija vaša sumnja, tako raste vaša napetost, vaš jad. Sumnja se uvek završava teskobom i nezadovoljstvom. Zato je naučni pristup osuñen da

ljude tera u ludilo; da celi svet tera u ludilo. Zapamtite: ja uopšte nisam protiv nauke, samo bih voleo da se čovek prvo usredsredi u srcu, pa tek onda da koristi nauku kao sredstvo. Ona nikada ne može da bude cilj, nikada ne može da bude kraj; može da bude samo dobar sluga, a nikada gospodar.

Nauka nikada ne može da postane čovekovo skrovište. Može da vam pruži lagodnost i udobnost, bolji životni standard, ali ne može da vam da bolji kvalitet života – to nije moguće.

Nauku treba koristiti za ljudske lagodnosti i udobnosti. Ona na mnogo načina može da koristi ljudskom rodu, ali nikada ne može da bude sveta kao Bog. To joj nije svrha, ali ona pokušava to da postigne. Zbog toga se čitav ljudski rod oseća kao u pustinji u kojoj ničega značajnog nema. Život je postao bezličan i bezvredan. U najboljem slučaju možete da životarite, ali ne možete da igrate.

Pomoću vere dolaze igra, svečanost, dobrota, blagoslov.

19.  dan

Mi poznajemo samo privremenu ljubav. Jednog dana je ovde, sutradan je već nema. Sama privremenost pokazuje da ova ljubav nije prava, nešto drugo se samo zamaskiralo u ljubav – možda pohota, neka biološka potreba, neka psihološka potreba, strah od samoće, nastojanje da se ostane vezan uz drugoga, napor da se na ovaj ili onaj način popuni sopstvena praznina. To može da bude bezbroj stvari, ali nikako ljubav. Kada bi bar to bila ljubav… najosnovnija osobina ljubavi je večnost.

Jednom kada okusite večnost ljubavi, bezvremenost ljubavi, bićete preobraženi. Tada više nećete biti deo zemaljskog sveta, ući ćete u svet svesnosti, u sakralni svet. Naravno i dalje ćete živeti svojim uobičajenim životom, zapravo bićete još običniji nego inače. Izgubićete sve pretenzije, sve egoističke želje. Zaboravićete sasvim da ste neko, postaćete sasvim obični.

Meñutim, u toj običnosti postoji sjaj, lakoća, lepota, velika divota. Puni ste svetlosti jer ste puni ljubavi; puni ste radosti jer ste puni ljubavi. Uvek ste spremni da delite jer ste naišli na neiscrpan izvor. Nikada više ne možete postati jadni.

20.  dan

Ljubav o kojoj govorim nema ništa s našim takozvanim vezama. Naše veze su samovoljne. Večna ljubav deluje ali nikada ne stvara veze. Ona deluje; deluje na stabla, sunce, na mesec i vetar, na ljude i životinje, na zemlju, stene – deluje dvadeset četiri sata na dan – ali ne stvara ikakve veze.

Ovo delovanje je kao reka; ono je tok, dinamično i živo pokretanje, ono je ples. Veza je nešto ustajalo, nešto što se ubuñalo, što je prestalo da se razvija, nešto zakržljalo. Kada nešto prestane da se razvija uvek vam postaje dosadno i rastuži vas. Tada vas obavije očaj i u vama se stvori strašna strepnja jer gubite vezu s životom.

Život je uvek kao reka, a sada ste na neki način sputani – zbog žene, muža, prijatelja. Uvek kada je sputan, čovek postaje ljut jer niko ne želi da izgubi svoju slobodu. Sloboda je najveća ljudska radost. Ograničenost ljudskog uma je u tome što on stvara okolnosti u kojima se stalno gubi sloboda. Tako ste kao ptica čija duša pati zato što ne može da leti – kakva je to ptica koja ne može da leti? Kakvo je to biće koje nije u toku, koje se ne razvija?

Biće je živo dok je u nastajanju. Biće nastaje. Ako prestane da nastaje, tada nalikuje na mrtav kamen; a kada se stalno kreće onda je kao lotosov cvet koji se neprekidno otvara.

21.  dan

Nikada, nikada ni za trenutak nemojte da izgubite svoju slobodu. Isto tako nikada ne uništavajte slobodu drugih ljudi. To je za mene religija. Stvarno religiozan čovek ostaje slobodan i pomaže ljudima s kojima doñe u dodir da budu slobodni. Nikada nikoga ne poseduje i nikome ne dopušta da poseduje njega.

Ovde je nužan stalan oprez jer vaš um stalno želi da zavisi, a mi u zavisnosti gubimo. U zavisnosti želimo da se ubijemo. Tada se javlja vrlo čudna okolnost; mrzimo voljenu osobu, želimo da uništimo osobu od koje zavisimo.

To je vrlo čudna okolnost, inače ako je shvatite biće potpuno jasna i logična. Mrzite voljenu osobu jer je uništila vašu slobodu. Mrzite okolnosti jer ste zarobljeni u njima, vi ste zatvorenik. Uz to ste i zavisnik jer vam ono što poznajete i što vam je blisko daje neku sigurnost, a bojite se nepoznatog, spoljašnjeg.

Tako stalno radite nešto što je samo sebi protivno; u jednu ruku ste zavisni, a u drugu želite slobodu; upravo je to problem s kojim se bori čitav ljudski rod koji ne može da odbaci zamisao o svojoj slobodi jer mu je to unutrašnja priroda. Nije moguće odbaciti tu zamisao, ne postoji način da se to učini.

Ni jednom ljudskom biću do sada to nije uspelo jer se ne radi o tome da mi volimo slobodu, nego o tome da smo mi sloboda, a možemo da se razvijamo samo u slobodi.

22.  dan

Dobro je što danas na zapadu televizor nazivaju glupom kutijom; zapravo pred njim sede samo glupani. Televizor nije tako glup kao ljudi koji pred njim sede; a sede stalno.

Šta oni stalno gledaju? Ista ubistva, isto nasilje i silovanje, iste stare priče, iste „trouglove”; dve žene  i jedan muškarac, dva muškarca i jedna žena. Kako je to glupo! Ljudi iznova pišu iste priče, a postoje budale koje to stalno gledaju. Ista priča, isti sadržaj, ista radnja; u tome nema ničega novog.

Mnogo je zanimljivije gledati sopstveni um, jer je on mnogo luñi i mnogo inventivniji. Ako ga budete stalno posmatrali iznenadićete se. Pronaći ćete mnogo više položaja za voñenje ljubavi od onih koje su svi psiholozi zajedno ikada mogli otkriti… Um je tako zanimljiv! Bićete nasilni, bićete ubica i samoubica

i sve će se dogoditi – samo gledajte stalno. Čudesno što za to ne morate da platite.

Zatim sasvim lagano čitava scena počinje da nestaje. Dok postajete budniji ona započinje da nestaje, dok postajete svesniji ona gubi vlast nad vama. Jednog dana će se dogoditi najveće čudo u životu: um će naprosto nestati, nastaće pusta praznina i neće biti ničega za posmatranje. Ostavljeni ste u apsolutnoj samoći

–  to je meditacija – a iz te samoće će procvetati hiljade cvetova dobrote, lepote, istine i božanskog.

23.  dan

Ljudi obično nisu srećni kada su sami. Osećaju se vrlo prazno, osećaju da im nešto nedostaje. Ne mogu dugo da žive sami; čak i jedan sat im izgleda vrlo dugo. Oni onda beže u neku vezu. Veza je samo bekstvo od samog sebe. To nije stvarna veza, nego negativna veza; muškarac zavoli ženu samo da bi izbegao svoju samoću, a žena zavoli muškarca samo da bi izbegla svoju samoću.

Pozitivna veza je sasvim drugačija od ovoga. U njoj ne nastojite da pobegnete sami od sebe. Vi volite biti sami i volite svoju samoću, veselite se i povlačite se u nju kad god imate vremena. Meñutim, u toj samoći se stvara toliko dobrote da je morate podeliti. Ona postaje kao teret, kao olujni oblak – iz njega mora da pljusne kiša. Nije važno ni da li je kiša potrebna zemlji i drveću, niti žele li oni da je prime ili ne; ona naprosto mora da pljusne, oblak mora da se oslobodi.

Zapamtite da je u životu najveće opterećenje, opterećenje dobrotom. Sve drugo možete nositi sami, ali dobrotu morate da podelite. To je najsjajnije opterećenje – slatko, ali ogromno kao brdo. Ne možete samo da ga nosite, potrebni su vam prijatelji da ga podelite s njima. Tada je veza pozitivna. Tada se  ne zaljubljujete, nego se uzvisujete u ljubavi. Tada se muškarac uzvisuje u ljubavi s ženom.

24.  dan

Život može da bude proračunat. Tada je prozaičan, svetovan, matematički, tada je logičan. Meñutim, sve je pusto – nema cveća, nema plesa, nema pesama. Čovek ne živi, nego životari.

Život može da se živi i kao poezija, kao muzika, kao veselje. Konačno, sami birate kako ćete ga živeti. Uvek imate obe mogućnosti.

Čovek se raña kao slobodan, ne raña se sa sudbinom. Kada bi postojala sudbina ne bi bilo slobode; tada bi čovek bio mašina. Automobil ne može da bude avion, ne može da bude ni kompjuter, a kompjuter ne može da bude šporet. Ove stvari imaju sopstvenu sudbinu, sve im je odreñeno, predodreñene su da slede odreñeni  program.

Čovek nije roñen kao mašina, roñen je kao apsolutna sloboda, zato mora da bira na svakom koraku. Svakako je najosnovniji izbor hoće li da živi prozaično ili poetično; uz logiku ili uz ljubav, uz matematiku ili uz muziku, uz činjenicu ili uz svesnost, hoće li da živi svetovni život ili život posvećene dobrote.

Budite svesni toga i pažljivo izaberite. Dopustite da vam život bude poezija i samo tada ćete saznati šta je Bog. Jedino pesnici, mistici, slikari, pevači i igrači poznaju Boga – i to samo u trenucima kada slikar zaboravlja da je slikar, kada muzičar zaboravlja da je muzičar, samo u onim retkim prostorima kada igrač nestaje u svom plesu.

25.  dan

Ljubav može od svakog da stvori velikog pesnika; ako vas ona ne može učiniti pesnikom tada vas ništa ne može učiniti pesnikom. Ljubav otvara u vašem biću potpuno drugačiju dimenziju. Bez ljubavi ostajete ograničeni svetom logike. Kada u životu započne da vam se dešava ljubav, logika nestaje, dogaña se da ljubav nadmaši logiku. Zato logični umovi ljubav uvek nazivaju ludošću, slepilom. Logika je uvek ljubav proglašavala slepom, ludom i nazivala je svakojakim imenima iz prostog razloga što intelekt nikada ne može da je shvati.

Svet ljubavi je sasvim drugačiji; nema nikakve veze sa matematikom, logikom, naukom. Ne može se meriti niti isplanirati. Niko ne zna tačno i precizno šta je zapravo ljubav. Čak i oni koji su najdublje uronili u nju ustanovili su da su gotovo glupi – ona je neopisiva.

Meñutim, iskustvo ljubavi je sjajno, ono u svom zanosu eksplodira na mnogo načina. Može eksplodirati u plesu, u muzici, u slikanju, u svim vrstama stvaranja. Ljubav je uvek stvaralačka. Napokon, svet je ovako destruktivan upravo zato što učimo ljude da potiskuju svoju energiju ljubavi. Potisnuta ljubav postaje destruktivna; a izražena ljubav postaje stvaralačka.

26.  dan

Ljubav je život samo kada plamti u vama sjajnim plamenom. Kada je plamen ljubavi tako sjajan da počinje da zrači oko vas, da zahvata druge, da ljudi mogu da ga osete; kada vaša ljubav postane gotovo dodirljiva, kada ljudi mogu da je dotaknu, tada ona nije samo za vas nego i za sve druge ljude.

Realan čovek uvek obogaćuje svet i postojanje, on mnogo doprinosi. Ako barem malo ne doprinosite, nikada se nećete osećati dobrim. Dobrota se dogaña pomoću nekakvog doprinosa postojanju kojim se učestvuje u tvorčevom radu, kada i vi postajete stvaralac. Biti stvaralac znači biti deo Boga – ne postoji drugi način.

27.  dan

Čovek može da živi na dva načina, ili postaje ustajala lokva energije, ili reka energije i njen dinamični tok. Ustajala lokva nikada ne zna ništa izvan sebe jer se nikada ne pomera van svojih granica. Ustajala lokva energije postaje ego.

Tok poput tečenja reke vam uvek pomaže da odete izvan sebe. On je stalno nadilaženje. On je kretanje prema okeanu, ka beskrajnom, prema bezgraničnom. Život treba da bude kao reka, uvek da se kreće, nikada de se vezuje; nikada da zavisi i uvek da bude spreman za pokret u nepoznato, uvek spreman da raskine blisko radi nepoznatog.

Ispravan način života je opasan život u kome se uvek istražuje i uvek se dohvataju zvezde. Tada život prirodno postaje meditativan jer svaki momenat donosi toliko mnogo iznenañenja i toliko je nov; ne stižete da razmislite, već uvek morate odmah da se suočite sa novim.

Čovek koji se ponavlja može da razmišlja o svom životu, može da planira svoj život jer je on predvidljiv. Svi znaju šta će on sutra i prekosutra da radi. Nasuprot tome meditativna osoba nije predvidljiva; ne samo za druge nego ni za sebe. Čovek ne zna šta će se dogoditi sledećeg trenutka, zato nema ni govora o planiranju i razmišljanju. Takav čovek živi otvoren život, on svež i mlad svakom trenutku izražava dobrodošlicu. S takvim gostoljubivim srcem polako postaje svestan nečega što nazivamo Bogom, istinom,

nirvanom, dobrotom – što su sve razna imena za istu stvar.

28.  dan

Kad god postoji čovek koji svoj život posvećuje odreñenom  cilju,  odreñenom  dostignuću,  koji nastoji da otkrije istinu, društvo mu se istog časa usprotivi. Započinje da mu se sveti, ne može da mu oprosti jer društvo živi na lažima – a čovek posvećen istini postaje opasnost za sve skrivene interese tog društva, pa mora da se ubije.

Čovek je to uvek radio i dan danas čini isto, nije se ni najmanje promenio. Došlo je do velikog napretka u drugim poljima, tehnološki i naučno čovek je danas daleko napredniji, ali je psihološki isto tako primitivan kao što je uvek i bio.

Spomenimo još jednu stvar oko čitavog ovog problema; što ste više posvećeni traganju za istinom sve više je volite, sve više se kristališete, postajete duša; pojavljuje se vaše središte. Što vas više muče i proganjaju vi ste posvećeniji svojoj istini, sve više se utvrñujete u njoj, sve ste sigurniji da dostižete njenu vrednost, jer ako to ne bi bilo istina tada se ljudi ni malo ne bi brinuli za vas. Ako se toliko ljudi brine i nisu u stanju da vas tolerišu, to jasno pokazuje da ste zakoračili prema nečemu značajnom.

Ljudi se boje jedino istine i ničega više.

29.  dan

Čovek je čudna životinja, on istražuje sve. Ide na Mont Everest, odlazi na Severni pol, odlazi na Mesec, ali nikada ne razmišlja o odlasku u svoju unutrašnjost. To je najveća bolest od koje ljudi pate. Jedini neistraženi prostor ostaje čovekov unutrašnji svet, a tamo je pravo blago. Dok čovek ne uñe u kapelicu svog sopstvenog bića njegov život je samo gubljenje vremena, neprocenljivi gubitak. Tako gubimo zlatnu priliku, a nismo čak ni svesni da je gubimo. Toliko smo nesvesni da stalno odbacujemo ono što je dragoceno, a sakupljamo bezvredno.

Ima ljudi koji stalno sakupljaju drevne rukopise; što su stariji smatraju se vrednijim. Postoje sakupljači novca i stalno se zbijaju raznovrsne besmislice. Oni zbilja tragaju za svojim najvrednijim blagom, ali tragaju u pogrešnom pravcu.

Jedino blago vredno da se traži je vaša sopstvena priroda. Prava je pustolovina da se uñe u svoju sopstvenu unutrašnjost. Jednom kada se tome promišljeno i svesno posvetite i kada odluka bude jasna da „šta god da se desi moram pronaći sam sebe, svoju prirodu, svoje biće i da neću propustiti ovu životnu priliku” i sva vaša energija počne da se sliva u nju, više ne postoji razlog da ne uspete, jer su svi uvek uspevali. Ko god je uložio svu svoju energiju u istraživanje svoje unutrašnjosti uvek je pronašao sam sebe.

30.  dan

Kao što napolju postoji sunce, tako i u unutrašnjosti postoji jedno sunce. Spoljašnje sunce izlazi i zalazi, a unutrašnje sunce je stalno tu; nikada ne izlazi ni zalazi, ono je večno. Ako ne poznajemo unutrašnje svetlo i njegov izvor, tada živimo u mraku.

Preduzmite sve što možete da biste se pomerili u svoju unutrašnjost. U početku je to strma staza, ali samo u početku. Ovo je isto kao i učenje svih drugih umetnosti. U početku je teško učenje plivanja, ali kada jednom shvatite osnovu postaje toliko lako da se docnije čovek čudi kako je moglo da mu bude teško. Čovek naprosto može da pluta u reci, nema potrebe ništa da čini.

Upravo tako to započinje u našoj unutrašnjosti. U početku je potreban mali napor, mala borba. Ubrzo čovek može samo da pluta u reci koja teče prema unutrašnjosti. Ona će da vas nosi u sve dublje i dublje prostore dobrote, u sve veću i veću svetlost, u večnost, do Boga.

31.  dan

Pojedinac je prolaz, most od kolektivnog prema univerzalnom. On nas prvo oslobaña od kolektivnog, a zatim jednom kada ste osloboñeni od kolektivnog prestaje potreba da budete pojedinac. Možete da se rastopite u celini. To je čudo individualnosti; ona vas prvo oslobaña kolektivnog, a zatim i sama po sebi umire jer su joj potrebe ispunjene, dakle više nije potrebna. To je kao lek, on uništava bolest, zatim ga odbacujete. Vaša stvarna pobeda označava božju pobedu. Vaša stvarna pobeda znači da je Bog pobedio kolektivno.

Prvo se oslobodite društva, a zatim se oslobodite samih sebe. Biti u ne-sebi, u ne-umu znači biti u Bogu – to je naša pobeda. Tada više nema jada i patnje. Tada je sve radost, dobrota i mir. To je napokon večno, to je zauvek.