Sedam propovedi mrtvih

1925. godine Jung je u malom tiražu objavio čudnu knjigu pod pseudonimom za koju se nije znalo sve dok nije umro, kada je, objavljivanjem njegovih memoara, otkriveno da je on autor. Očigledn o se radilo o pokušaju „automatsko g pisa- nja," kao da je tekst diktiran iz „drugog sveta", ili , kako bi Jung rekao, izkolektivnognesvesnog. „Oso- ba " koja mu je diktirala bila je arhetip, majstor il i mudrac. Od vremena prvog susreta sa ovim arheti- po m duš e Jung je živeo pod pritiskom tog odnosa. Bori o se protiv čudni h glasova koji su mu se javljali i istovremeno im se predavao. Jung je drevnog mu- drog čoveka koji se pred njim pojavio nazvao File- mon. On mu je otkrivao tajne koje su ležale u dubi- ni njegove duše . Konačn o mu je uspelo da ga opiše kao siluetu u Crvenoj knjizi koju je vodio kao dnev- nik. Tako je Filemon izjednačen sa Starcem Dana, Šetače m Zore , Majstorom i guruom koji govori iz- van vremena i dimenzija.

U Indiji i Čileu sretao sam i druge Ijude koji su tvrdili da dobijaju uputstva od bića iz drugog sveta. Ov a natprirodna bića nikad ne poprimaju telesni oblik, čak i ako čovek uspe da ih nacrta onako kako je to učinio Jung sa siluetom Filemona. Jung nam je rekao kako je poče o da piše tu čudn u knjigu koja se u latinskom originalu zvala VIIsermones ad mor- tuos, a koju mu je diktirao Filemon. Ipak, kada je objavljena, knjiga je pripisana Basilidesu, gnostiku iz Aleksandrije, „grad a u kojem Istok dodirivše Za - pad".

Pre nego što je poče o da piše knjigu, Jungu su se događal e čudn e stvari. Kuća mu je bila ispunjena bukom, atmosfera je bila napeta,  a sobe kao da su bile naseljene nevidljivim bićima. I Jung i njegovi sinovi imali su čudn e snove i svi su osećali da je nešt o kao personifikovana sudbina ušlo u njihove dnevne živote da ih kontroliš e i prati. Sve je presta- lo kada je pisanje završeno .

Knjiga je napisana arhaičnim stilom koji pomalo zbunjuje, ali koji je verovatno bio neizbežan , sa sta- novišta numinoznog uticaja arhetipa. Mnog i jun- govci se protive širenju ove knjige strahujući da će oštetit i naučn i ugled autora i potvrditi optužb e mnogobrojnih kritičar a po kojima je on bio samo mistik. Jung je, međutim , knjigu priznao u svojim memoarima. U nemačko m izdanjuSedara propove- di mrtvnih objavljeni su u celini, a u engleskom pre- vodu su nešt o prerađeni .

Propovedi sam otkrio tek posle Jungove smrti, u Londonu, kada sam dobio englesko privatno izda- nje iz 1925. godine. U ovoj izuzetnoj knjizi Jung govori o Abraksasu, na sledeći način:

...Postoji Bo g koga ne poznaješ , jer ga je čovečanstv o zaboravilo. Zovem o ga Abraksas. Neodređenij i od boga i đavola, Abraksas je dej- slvo. Ništa ne stajaše nasuprot njemu osim uzalud- nog. Zato se njegova delotvorna priroda slobodno otvaraše . Uzaludno nije, zato ne odoleše . Abrak- sas stajaše iznad sunca i iznad đavola. On je neve- rovatna verovatnoća , nestvarna stvarnost. Da je Pleroma imala biće, Abraksas bi bio njena manife- stacija. On je delotvoran po sebi, ne neko posebno delo, nego delovanje u celini.

On je nestvarna stvarnost, jer nema definitivno dejstvo. On je kreatura, jer je udaljen od Plerome.

Sunce imaš e određen o dejstvo, a imaš e ga i đavo. Zato nam izgledaju delotvorniji od nedelot- vornog  Abraksasa.

 

On је snaga, trajanje, promena ...

...Teško je saznati božanstven u prirodu Abrak- sasa. Njegova snaga je najveć a jer je čove k ne opaža . Iz sunca on izvlačiše summum bonum, iz đavol a infinum malum, ali iz Abraksasa ŽIVOT , potpuno neodređen , majku dobra i zla.

Manj i i slabiji izgledaše život od summum bonu- ma. Zat o je tešk o shvatiti da Abraksas nad- mašavaš e čak i sunce, koje je zračeći izvor sve sile života.

Abraksas je sunce, i večn o grlo praznine, koja omalovažav a  i  raskomadava  đavola.

Snaga Abraksasa je dvostruka, ali ti je  ne vidiš, jer su zaraćen e strane ove snage isključene iz tvojih

Što  bog-sunce  govoraše je  život. Što  đavo govoraše je smrt.

Al i Abraksas govoraše tu posvećen u i mrsku re č koja je život i smrt u isto vreme.

Abraksas stvori isitnu i laž, dobro i zlo, svetlost i tamu, u istoj reči i istom činu. Zato je Abraksas strašan.

On je sjajan kao lav u trenutku kada sruši svoju žrtvu.

Le p je kao dan proleća .

On sam je veliki i mali Pan. On je Priapos.

On je monstrum podzemnog sveta, hiljadoruki polip, sklupčani čvor krilatih zmija, pomama.

On je  hermafrodit  najranijeg početka .

On je gospodar žab a krastač a koje žive u vodi i izlaze na zemlju, čiji hor se uzdiže u podne i u po- noć .

On je obilje koje tražiš e sjedinjavanje sa prazni- nom.

On je sveto stvaranje.

On je ljubav i ubica ljubavi. On je svetac i njegov izdajica.

On je najsjajnija svetlost dana i najtamnija no ć ludila.

Gledati njega, slepilo je. Znat i ga, bolest je. Obožavat i ga, smrt je.

Strahovati od njega, mudrost je. Ne odupreti mu se, spas je.

Bog boraviše iza sunca, đavo iza noći. Ono što bog izvlačiše iz svetlosti, đavo usisavaše u ponoć . Ali , Abraksas je svet, postajanje i prolaženje . Pod svakim darom koji dolazaš e od boga-sunca, stav- ljaše  svoje  prokletstvo.

Sve što ti moljaše od boga-sunca posta radnja đavola.

Sve što ti stvori sa bogom-suncem dade delot- vornu moć đavolu.

To je strašni Abraksas.

On je najmoćniji stvor, uplaše n od samog sebe.

On je vidljiva suprotnost kreature Plerome, i njenog ništavila.

On je sinovljev užas od majke. On je majčina ljubav za sina.

On je radost zemlje i grubost nebesa.

Pre njegove pojave, čovek posta kao kamen. Pre njega nema pitanja ni odgovora.

On je život stvora.

On je delovanje različitosti. On je ljubav čoveka .

O n ј е govor čoveka.

On je lik i senka čoveka. On je  nestvarna  stvarnost.