Sećaj se subote

Četvrta zapovest se tiče čuvanja subote, odnosno bukvalno - izdvajanja crkvenih praznika iz sredine običnih dana sedmice. Subota je dan posvećen Bogu koji simbolizuje večni život. Od preciznog ispunjavanja subote, po mišljenju starozavetnih učitelja, zavisili su istorijska sudbina naroda i dolazak Mesije.

Reč "subot" označava "spokoj". Međutim, samo u Bogu ljudska duša može da stekne istinski spokoj. Na zemlji i u srcu gde caruje greh, gde luduju strasti, ne može biti istinskog spokoja. Starozavetni praoci i proroci sticali su spokoj savesti u ispunjenju zapovesti i zakona, ali istinski spokoj kao izbavljenje od greha i bogoopštenje u Duhu Svetom još nisu imali. Zbog toga je starozavetna subota služila kao praobraz, kao senka onog nebeskog spokoja koji je ljudima otkrio Gospod kroz Svoje raspeće i Vaskrsenje. Ovaj spokoj je mogućnost tvorevine da učestvuje u životu svog Tvorca to je sa-bitije s Božanstvom kao izlaz iz sopstvene ograničenosti i zajedničarenje u NJegovim apstolutnim savršenstvima.

Za starozavetne Jevreje subota je bila spokoj statike, izvesne "nepokretnosti", odrešenje od spoljašnjih dela i unutrašnjih briga. Za hrišćane je spokoj nedelje dinamični spokoj, izlaz iz kovitlaca svakodnevnih poslova u život duha. To nije veselje drevnih Jevreja kojima se propisivalo da na dan Božji piruju, posećuju prijatelje ili se prosto odmaraju kod kuće, već vreme za odlazak u hram i molitvu kod kuće, vreme sticanja blagodati.

U duševnoj ravni četvrta zapovest nam govori o sticanju srdačnog spokoja kao o prevladavanju unutrašnjih protivrečnosti. LJudska duša je po svojoj suštini hrišćanka. A u svom realnom stanju ona predstavlja arenu nepokretne borbe svetlih i mračnih sila, polje sa spaljenom zemljom i ruševinama nekadašnjih zgrada; ona liči na lice lepotice, unakaženo gubom. Međutim, Gospod je i došao na zemlju upravo da bi iscelio i obnovio čovekovu dušu.

Sama religija je isceljenje duše, njeno obnavljanje i vraćanje prvobitnoj lepoti bogoposličnosti. Gospod je stvorio dušu čoveka kao divnu pesmu u Svoju slavu - u slavu Boga i Tvorca. Greh je narušio njenu harmoniju. U ispunjavanju jevanđeljskih

zapovesti duša ponovo pronalazi sebe, ponovo stiče svoju celovitost, njene sposobnosti, osećanja i sile objedinjene blagodaću ponovo počinju da zvuče kao nebeska pesma. Zbog toga samo u životu po zapovestima duša stiče potpuni spokoj, samo kroz njihovo ispunjenje otklanjaju se unutrašnje protivrečnosti. Narušavanje zapovesti, život po stihijama sveta i njegovim shvatanjima jesu mučni disonansi ljudske duše. Spokoj koji je otkrilo Jevanđelje jeste harmonija duševnih sila i harmonija same duše s Bogom.

Dakle, u duševnoj ravni subota je ispunjenje jevanđeljskih zapovesti kroz koje se kao kroz neke prozore u dušu uliva nebeska svetlost.

U duhovnoj ravni spokoj duha je njegovo savaskrsenje sa Hristom. Sama Tajna Krštenja znamenuje smrt i vasksrenje: smrt kao kraj vladavine greha i strasti nad čovekom i vaskrsenje iz mrtvih kao buđenje duha i njegovo okretanje ka Bogu - svom početku. Duša treba da se pokori duhu, a duh treba da se pokori Bogu. Spokoj je njegovo prebivanje u svetlosti blagodati. Pogled duha ustremljenog ka Bogu je unutrašnja molitva koja se tvori u dubini ljudskog srca, gde prebiva duh. I u ovoj duhovnoj ravni ispunjenje subote jeste trud na sticanju neprestane molitve, trud u kojem duša nalazi istinsku radost i spokoj u Bogu.

Subota, koja se otkrila u nedelji osvećuje sve dane nedelje, a Isusova molitva je obraz nedelje kao odblesak Krsne Žrtve i zrak večnog Vaskrsa, ona osvećuje i preobražava sav život hrišćanina.