Poglavlje   17.

Sasi i tri safira

Po glasu Dr.  Narajana  Čundera  Roja  moglo  se  naslutiti  da  će  zadovoljiti hir dvojice maloumnika.  Rekao  je:  “Budući  da  ti  i  moj  sin  imate  o  Šri Juktešvaru tako  visoko  mišljenje,  otići  ću  da  ga  prevodim.”  Kao  obraćenik najbolje tradicije, sakrio sam svoju indignaciju.

Moj  sagovornik,  veterinar  iz  Kalkute,  bio  je  uvereni   agnostik.   Njegov mladi sin Santoš me je preklinjao da utičem na njegovog oca. Do sada je moja neprocenljiva  moć  bila  prilično  neprimetna.

Sledećeg dana mi se pridružio Dr. Roj u ašramu u Serampureu. Pošto je učitelj   pristao   na   kratak   razgovor,   obeležen   uglavnom   obostranim   stoičkim

ćutanjem, posetilac je naglo otišao.

Čim  su  se  za  skeptikom  zatvorila  vrata,  Šri  Juktešvar  mi  je  postavio  pitannje: “Zašto  si  u ašram  doveo mrtvaca?”

“Ali, gospodine, doktor je živ!” “Za kratko vreme će biti mrtav.”

To  me  je  potreslo.  “Gospodine,  to  će  za  njegovog  sina  biti   strašan udarac. On  se  još  nada  da  će  izmeniti  očev  materijalistički  pogled  na  svet. Pomozite  tom  čoveku,  preklinjem  vas,  učitelju.”

Izraz  lica  mog  gurua  je  bio  ravnodušan,  ali  je  rekao:   “Dobro,   tebi   za ljubav. Uobraženi veterinar pati od poodmakle šećerne bolesti, ali to ne zna. Za petnaest dana pašće  u  krevet,  a  lekari  će  dići  ruke  od  njega.  Od  danas,  tačno za  šest  nedelja,  doći  će  trenutak  da  napusti   ovu  zemlju.   Međutim,   zahvaljujući tvom zauzimanju, oporaviće  se  tog  dana,  ali  samo  pod  jednim  uslovom:  moraš da  ga  nagovoriš  da  nosi  astrološku  narukvicu.  Bez  sumnje,  on  će   se   tome protiviti  podjednako  kao  i  njegovi  konji  pred  operaciju!“  Učitelj  se  zakikotao.

Nakon ćutanja, dok sam se pitao kako bismo Santoš i ja mogli da primenimo na doktora  veštinu  laskanja  i  umiljavanja,  Šti  Juktešvar  mi  je saopštio  još  i  ovo:

“Čim bude ozdravio, savetujte mu da ne jede meso. On se, doduše, neće obazirati na vaš savet, i za šest meseci,  baš  kada  se  bude  najbolje  osećao, pašće mrtav. I to produženje života od šest  meseci,  darovano  mu  je  samo  na tvoju  molbu.”

Sledećeg dana posavetovao sam Santošu  da  naruči  narukvicu  kod  zlatara. Bila je gotova za nedelju dana, ali Dr. Roj je grubo odbio da je stavi na  ruku. Ratoborno  me  pogledao  i  rekao:  “Zdravlje  mi  je  odlično,   nikada   me   nećete uveriti  u  te  astrološke  praznoverice.”

Kada je Pavle pisao: “Bog… koji  je  sazdao  sve  kroz  Isusa  Hrista”  (Efescima  3,  9),  i  kada  je Hrist rekao:… “Ja sam pre nego se Avram rodio” (Jovan 8, 58), suština njegovih reči bila je impersonalnost.

Vid   duhovnog   kukavičluka   zna   da   navede   svetovne   ljude   na   udobno   verovanje   da   je

samo jedan čovek bio sin Božiji.  “Hrist  je  jedinstven”,  razmišljaju  oni,  “pa  kako  onda  ja,  koji sam običan smrtnik, da postanem jednak njemu? Svi ljudi su stvoreni kao Božija bića, te jednog dana moraju poslušati jasnu Hristovu zapovest:  “Budite  vi  dakle  savršeni,  kao  što  je  savršen otac vaš nebeski” (Matej 5,48).

Sa uživanjem sam se setio kako ga je moj učitelj oporedio sa  jogunastim konjem. Posle sedam dana, kada se doktor iznenada razboleo, pristao je da nosi astrološku  narukvicu.  Dve  nedelje  kasnije,  lekar  koji  ga  je  lečio  rekao  je  da  je u beznadežnoj  situaciji.  Naveo  je  i  srceparajuće  detalje  o  štetnom  delovanju  koje je  dijabetes  ostavio  na  njegovom  organizmu.

Odmahnuo sam glavom. “Moj guru je rekao da  će  posle  bolesti  koja  će trajati mesec dana, dr. Roj da ozdravi.”

Lekar me je gledao s nevericom, ali posle četrnaest dana me je potražio da mi se izvini. Uskliknuo je: “Dr.  Roj  se  potpuno  oporavio.  To  je najneobičniji slučaj u  mojoj  praksi.  Nikada  nisam  video  nekog  ko  je  umro,  da se vrati u život na tako neobjašnjiv način. Mora da je tvoj guru prorok  koji poseduje isceliteljsku moć!”

Posle razgovora sa Dr. Rojem, kada sam ponovio Šri Juktešvarov savet  o ishrani bez mesa, tog čoveka nisam video šest meseci.  Jedne  večeri,  dok  sam sedeo  na  verandi  roditeljske  kuće  na  Gurpar  putu,  zastao  je  da  sa   mnom popriča.

Rekao mi je: “Reci svom učitelju da sam povratio  snagu  jedući  često meso. Njegove nenaučne ideje o ishrani nisu uticale na mene.” Izgledalo je da Dr. Roj zaista puca od zdravlja.

Međutim,  sledećeg  jutra  je  dotrčao  Santoš  iz  susednog  bloka  u  kome  su

stanovali,  i  rekao:  “Jutros je  otac umro!”

Taj slučaj, jedan je od mojih najneobičnijih doživljaja sa učiteljem. Izlečio je buntovnog veterinara uprkos njegovom neverovanju i produžio njegov boravak na zemlji za šest meseci samo zato što sam ga ja zamolio. Suočena sa hitnom i iskrenom poklonikovom molbom, Šri Juktešvarova dobrota je bila neiscrpna.

Jedna  od  povlastica,  kojom  sam  se  najviše  ponosio,  bila  je  što   sam mogao da dovedem prijatelje iz  svog  koledža  da  vide  mog  učitelja.  Mnogi  od njih su tada odložili, barem u ašramu, svoj pomodni akademski plašt religioznog skepticizma.

Jedan  od  mojih  prijatelja,  Sasi,  proveo  je  u  Seramporeu  nekoliko  srećnih

vikenda.  Učitelj  ga  je  veoma  zavoleo,  i  bilo  mu  je  vrlo  žao  što  je  Sasijev privatni  život  tako  nesređen  i  neuredan.

Učitelj mu je uputio pogled pun ljubavi, ali i prebacivanja: “Ako se ne popraviš, za godinu dana razbolećeš se opasno. Mukunda  mi  je  svedok.  Nemoj posle  da  kažeš  da  te  nisam  upozorio.”

Sasi se  nasmejao.  “Vama,  učitelju,  prepuštam  da  u  mom  beznadežnom slučaju pokrenete samilost svemira!  Duh  mi  je  voljan,  ali  volja  mi  je  slaba.  Vi ste  na  zemlji  moj  jedini  spasitelj.  Ni  u  šta  drugo  ne  verujem.”

“Trebalo bi bar  da nosiš  safir  od  dva  karata,  on bi  ti  pomogao.”

“Safir  sebi  ne  mogu  da  priuštim.  Ali,  ma  šta  da  se  dogodi,  čvrsto verujem,  dragi  učitelju,  da  ćete  me  zaštititi.”

Šri Juktešvar je zagonetno odgovorio: “Za godinu dana donećeš mi tri safira, ali će ti tada biti beskorisni.”

Varijacije ovog razgovora ponavljale su se redovno.  U  svom  komičnom očajanju,  Sasi  je  govorio:  “Ne  mogu  da  se  popravim.  A  moja  vera   u   vas, učitelju,  dragocenija  je  od  svakog  kamena.”

Prošla je cela godina. Nalazio sam se kod svog gurua u Kalkuti, u kući njegovog učenika Narena. Oko deset sati ujutru, dok smo Šri Juktešvar i ja spokojno sedeli u salonu na drugom spratu, čuo sam kako se ulazna vrata otvaraju.  Učitelj  se  uspravio  ukočeno.  Primetio  je:  “To  je  onaj  Sasi.  Prošla  je

godina  dana.  Oba  plućna  krila  su  mu  uništena.  Nije  se  obazirao  na  moj  savet. Reci  mu  da  ne  želim  da  ga  vidim.”

Sjurio  sam  se  niz  stepenice,  napola  užasnut  Šri  Juktešvarovom  strogošću. Sasi je penjao.

“O,  Mukunda,  nadam  se  da  je  učitelj  ovde.  Slutio  sam  da  bi  mogao  biti

tu.”

“Jeste, ali ne želi da mu smetaju.”

Sasi  je  briznuo  u  plač  i  prošao  pored  mene.  Bacio  se  Šri  Juktešvaru

pred noge i stavio tri prekrasna safira.

“Sveznajući guru, lekari kažu da imam ubrzani  razvoj  tuberkuloze. Predviđaju da ću živeti još tri meseca!  Ponizno  vas  preklinjem  da  mi pomognete. Znam da možete da me izlečite!”

“Zar nije malo prekasno da sada misliš na svoj život? Odlazi zajedno  sa svojim  draguljima.  Oni  ti  više  ne  mogu  pomoći.”

Učitelj je zatim seo ćuteći nepopustljivo poput neke sfinge. ]utanje su prekidali mladićevi jecaji  za  milost.  Iznenada  me  je  obuzelo  intuitivno  uverenje da Šri Juktešvar samo ispituje dubinu Sasijeve vere u božansku moć  isceljenja. Nakon jednog sata, koji je protekao u napetosti, nisam se iznenadio kada je saosećajno pogledao mog prijatelja, koji mu je još uvek ležao pred nogama.

“Sasi,  ustani!  Napravio  si  uzbunu  u  tuđoj  kući!  Vrati  safire  prodavcu,

sada  su  oni  nepotreban  izdatak.  Nabavi  astrološku  narukvicu  i  nosi  je.  Ne  boj se,  za  nekoliko  nedelja  bićeš  zdrav.”

Na suzama umrljanom Sasijevom licu zablistao je smešak, kao  iznenadno sunce  nad  kišnim  predelom.  Rekao  je:  “Ljubljeni  učitelju,  da  li  da   uzimam lekove,  koje  su  mi  prepisali  lekari?”

Šri Juktešvarov  pogled  je  bio  popustljiv.  Odgovorio  je:  “Kako  želiš  -  pij ih ili ih  baci,  nije  važno.  Verovatnije  je  da  će  Sunce  i  Mesec  zameniti  mesta na nebu, nego da  ćeš  umreti  od  tuberkuloze.”  Zatim  je  naglo  dodao:  “Odlazi pre nego što se  predomislim!”

Uzbuđen,        moj       prijatelj         se         poklonio             i brzo  otišao.                Narednih      nekoliko

nedelja  posećivao  sam  ga  češće  i  na  svoju  užas,  video  sam  da  mu  je  sve  gore  i gore.

Lekareve  reči:  “Sasi  neće  preživeti  noć”,  i  izgled  mog  prijatelja,   sada gotovo svedenog na kostur, nagnale  su  me  da  se  žurno  uputim  u  Serampore. Moj  guru  je  hladno  saslušao  moj  izveštaj  praćen  suzama,  pa  mi  je  odgovorio:

“Zašto me uznemiravaš? Valjda si čuo da sam rekao Sasiju da će se oporaviti.”

Poklonio sam se sa  strahopoštovanjem  i  povukao  sam  se  prema  vratima. Na rastanku mi nije rekao ni reč,  već  je  utonuo  u  ćutanje,  bez  treptanja  i poluotvorenih očiju, koje  su  gledale  u  drugi  svet.  Odmah  sam  se  vratio  kod Sasija  u  Kalkutu.  Začudio  sam  se  kada  sam  ga  video  da  sedi  i  pije  mleko.

“O, Mukunda! Kakvo čudo! Pre četiri sata osetio sam u sobi učiteljevo prisustvo.  Moji  strašni  simptomi  su  odmah  nestali.  Osećam  da  sam   njegovom milošću   potpuno   zdrav.”

Za  nekoliko  nedelja  Sasi  je  bio  snažniji  i  zdraviji  nego  ikada  pre.132   Za

čudo nije pokazivao  nikakvu  zahvalnost,  niti  je  posećivao  Šri Juktešvara.  Rekao mi je da  se  toliko  kaje  zbog  svog  pređašnjeg  načina  života,  da  ga  je  sramota da izađe učitelju pred oči. Mogao sam da  zaključim  da  mu  je  bolest  ojačala volju, ali i iskvarila ponašanje.

95       Godine  1936.  od  prijatelja  sam  čuo  da  Sasi  sasvim  zdrav.

Bližile su se  kraju  moje  prve  dve  godine  pohađanja  koledža.  Samo ponekad sam išao na predavanja. Ono malo što sam učio, bilo je radi  mira  u porodici. Redovno su mi dolazila moja dva kućna  učitelja,  ali  ja  nisam  bio  kod kuće, što je bila barem jedna pravilnost tokom mog školovanja.

Kada se završe dve godine koledža, u Indiji se stiče pred-diploma. Tada studenta očekuju još dve godine studiranja za konačan diplomski ispit.

Zlokobno su se približavali ispiti za  pred-diplomu.  Pobegao  sam  u  Puri, gde je tada boravio  moj  guru.  Nejasno  sam  se  nadao  da će mi  odobriti da  se ne pojavim na tim ispitima, pa sam mu ispričao sve o tome kako nisam spreman.

Učitelj se nasmešio utešno i rekao: “Svim srcem si se posvetio duhovnim dužnostima, pa si morao da zanemariš studiranje. Sledeće nedelje se posveti knjigama, pa ćeš sigurno uspeti.”

Vratio sam se u Kalkutu i potisnuo sam sve razumne sumnje koje su me nervirale. Pregledavši brdo  knjiga  na  svom  stolu,  osećao  sam  se  kao  putnik izgubljen  u  divljini.  Dugotrajna  meditacija  me  je  nadahnula  idejom  kako  da uštedim trud. Proučavao sam samo one stranice u knjigama koje sam  slučajno otvorio.  Radio  sam  tako  cele  nedelje  i  po  osamnaest  sati  dnevno,   smatrajući sebe  pozvanim  da  sve  buduće  generacije  podučavam  veštini  bubanja.

Sledećih  dana,  moja  naizgled  slučajna  metoda  pokazala  se  opravdanom  u

ispitnim  dvoranama. Na  svim  testovima sam  prošao, mada  samo za  dlaku.

Čestitanja  prijatelja  i  porodice  mešala  su  se  sa  usklicima  koji  su  odavali  njihovo

čuđenje.

Po povratku iz Purija, Šri Juktešvar me je prijatno iznenadio, rekavši mi: ”Gotovo je sa tvojim studiranjem u Kalkuti. Potrudiću  se  da  nastaviš  studiranje ovde, u Seramporeu.”

Koledž, kao jedina visokoškolska ustanova u Seramporeu, nudio je samo dvogodišnje studiranje za pred-diplomu, pa sam bio zbunjen. Rekao  sam: “Gospodine,  u  ovom  gradu  ne  može  da  se  studira  do   konačnog   diplomskog ispita.”

Učitelj se nasmejao vragolasto: “Prestar sam da idem okolo i  sakupljam priloge da bi za tebe ovde otvorili celi filozofski  fakultet.  Mislim  da  moram urediti  da  to  učini  neko  drugi.”

Dva meseca  docnije,  profesor  Hovels,  predsednik  koledža  u  Seramporeu, je  objavio  da  je  sakupljeno  dovoljno  novca  za   otvaranje   četvorogodišnjeg studiranja. Time je koledž u Seramporeu postao potpuno ravnopravan ogranak univerziteta  u  Kalkuti.  Bio  sam  jedan  od  prvih  studenata  koji   je   na   njemu upisao  četvorogodišnje  studiranje.

Rekao sam učitelju: “Guruđi,  tako  ste  dobri  prema  meni.  Čeznuo  sam  za tim  da  svakog  dana  budem  pored  vas  u   Seramporeu.   Profesor   Hovels   i   ne sanja  koliko  duguje   vašoj  nevidljivoj  moći!”

Šri Juktešvarov pogled je glumeo strogost.

“Sada više nećeš provoditi u vozu tolike sate. Zamisli koliko će ti ostati slobodnog vremena za učenje! Možda više nećeš biti toliki kampanjac, nego ćeš postati pravi student.”

Međutim,  ton  mu  nije  bio  uvredljiv.133

96        Šri Juktešvar, kao i mnogi drugi mudraci, nije bio zadovoljan materijalističkim trendom u modernom obrazovanju. Mali  je  broj  škola  u  kojima  se  uče  duhovni  zakoni  sreće,  ili  činjenica da se mudrost sastoji u tome da čovek živi  “u  strahu  od  boga”,  to  jest,  da  oseća  poštovanje prema svom tvorcu.