SANAI

 

 

Neko objavljuje: Sanai je mrtav.

Nije mala stvar reći tako nešto.

Nije on bio nekakva trica,

ni barica što mrzne preko noći,

ni češalj koji se lomi pri upotrebi,

ni mahuna što puca kad je tresneš o zemlju.

Bio je fini prašak u gruboj zemljanoj činiji.

Znao je koliko vrede oba sveta:

jedno zrno ječma.

Jedan svet je bacio dole, drugi hitnuo uvis.

Skrivenu dušu, o kojoj većina ništa ne zna,

o kojoj pesnici tako nejasno govore,

nju je on venčao s voljenim.

Njegovo prečisto vino zlatne boje

izliva se na debeo vinski talog.

Mešaju se i nadolaze i opet se razdvajaju

da bi se sastali na putu. Dragi prijatelj iz Margaza,

koji je živeo u Raju, u Rumu, Kurd sa planina,

svako od nas se vraća kući.

Svila se ne sme porediti sa grubim prugastim platnom.

Budi sad smiren i jasan

kao završni potezi kaligrafije.

Tvoje ime izbrisano je

iz bučne mase govora.