SAN KOJI MORA DA BUDE PROTUMAČEN

 

 

Ovo mesto je san.

Samo ga spavač smatra stvarnim.

Smrt nastupa poput zore,

i budiš se smejući se

onome što si smatrao svojom nesrećom.

Međutim, u slučaju ovog sna postoji razlika.

Sve ono svirepo i besvesno

što je počinjeno u opseni prikazanog sveta,

sve to ne iščezava pri samrtnom buđenju.

Ostaje,

i mora da bude protumačeno.

Svako zlurado ismevanje,

svaka nagla, polna žudnja,

ona poderana odeća Josifova,

sve to postaju opaki vukovi

sa kojima se moraš suočiti.

Odmazda koja te katkada snađe,

hitar povratni udarac,

predstavlja dečju igru

u poređenju sa onim što te čeka.

Ovde ti je poznato obrezivanje.

Tamo se vrši potpuna kastracija!

A ovo nepouzdano vreme u kojem obitavamo,

evo na šta ono liči:

                            Čovek odlazi na spavanje u gradu

u kojem je proveo ceo život, i sanja da živi

u drugom gradu.

                         U snu, on se ne seća

grada u kojem spava u svom krevetu. Uveren je

u realnost sanjanog grada.

Svet je takva vrsta sna.

Prah mnogih srušenih gradova

pada po nama poput dremeža zaborava,

no mi smo stariji od tih gradova.

                                               Počeli smo

kao mineral. Izdigli smo se u biljni svet

pa u životinjsko stanje, a onda smo postali čovek,

i stalno smo zaboravljali svoja prethodna stanja,

izuzev u rano proleće kad se pomalo opominjemo

da smo ponovo ozeleneli.

                                     Tako mlada osoba oseti potrebu

za učiteljem. Tako se beba prislanja uz dojku,

bez posvećenosti u tajnu svoje želje,

pa ipak se spontano usmerava i menja položaj.

Ljudski rod vođen je putem evolucije

kroz tu seobu moći uvida,

i mada se čini da smo usnuli,

postoji stanovita unutarnja budnost

koja usmerava san,

i ona će nas naposletku trgnuti natrag

ka istini o tome ko smo.