Samovažnost      2

Stigao samu hotelsko predvorje u dogovoreno vreme i čekao sam jedva minut kada sam ga ugledao kako silazi niz stepenice koje vode ka sobama.

Pozdravili smo se i otišli u restoran gde je bio serviran ukusan doručak.U jednom trenutku sam hteo da ga nešto upitam, ali on je napravio pokret kojim mi je dao do znanja da treba da zatvorim usta. Jeli smo u tišini.

Kada  smo  završili,  prošetali  smo  ulicom  Donsesles  prema Zokalu.

Dok smo obilazili prodavnice polovnih knjiga, rekao mi je da u principu ne vodi privatne razgovore sa ljudima, ali da u mom slučaju postoji interesovanje zato što je primio nagoveštaj u vezi toga. Nisam razumeo o čemu on to priča i odlučio sam da i dalje ćutim jer je bi svaki komentar jedino pokazao moje neznanje.

Dodao je kako ne trebam da poremetitm njegovu naklonost sa ličnim brigama.

“Rekao sam mnogo puta da me moje energetsko stanje sprečava da imam učenike. Ljudi su razočarani u mene zbog toga, ali nema načina!”

Pričali   smo   o   raznim   stvarima.   Postavljao   je   mnoga

pitanja  o  mom  ličnom  životu,  tražio  moj  telefonski  broj,  i

rekao mi kako te večeri treba da održi govor u kući prijatelja. Pozvan sam da učestvujem ali da naš odnos ostane tajna. Odgovorio sam kako bih voleo da budem tamo i on mi je dao adresu i raspored.

U jednoj od knjižara koje smo posetili, naišli smo na primerak jedne od njegovih knjiga po imenu “Odvojena Stvarnost”. Bila je na odeljenju fantastike što ga je veoma uznemirilo.  Rekao  je  da  su  ljudi  toliko  okupirani  svojim

svakodnevnim životom pa ne mogu čak ni da zamisle tajnu koja nas okružuje. Kada otkrijemo nešto nepoznato mi to automatski razvrstamo u pogodnu kategoriju, a onda zaboravimo na to.

Primetio sam da pretura po knjigama sa velikim interesovanjem a povremeno bi neke knjige sa poštovanjem obrisao svojom rukom. Rekao je da tamo postoji nešto više nego samo knjige, tamo je skladište znanja i svi smo mi okruženi znanjem, bez obzira u kom obliku je predstavljeno. Dodao je da su informacije koje su nam potrebne kako bi smo povećali svesnost skrivene na mestu o kome retko razmišljamo i ako nismo previše kruti, sve što nas okružuje će nam reći neverovatne tajne.

“Sve što je potrebno da uradimo je da se otvorimo ka

znanju i ono će doći obrušavajući se na nas poput lavine.”

Dok je proučavao policu sa knjigama koje su bile toliko jeftine da su bile skoro besplatne, naglasio je koliko su te knjige jeftine u poređenju sa onim novima. Po njegovom mišljenju,    to    pokazuje    da    ljudi    u    stvari    ne    traže

informacije.Ono što oni traže je dostizanje statusa kupca.

Upitao sam ga šta najviše voli da čita i on je rekao kako je zanteresovan da sazna sve. Međutim, u tom trenutku je tražio izvesnu knjigu poezije, retko i staro izdanje koje nikada

nije ponovo štampano. Zamolio me je da mu pomognem u potrazi.

Dugo vremena smo listali gomile knjiga. Na kraju, zaputio se ka izlazu noseći pakovanje knjiga, ali bez one koju je tražio. Sa osmehom krivca, prihvatio je:

“To mi se stalno dešava!”

Oko podneva, seli smo da se odmorimo na klupi na jednoj raskrsnici.  Iskoristio  sam  priliku  da  priznam  kako  su  me

njegove izjave prethodne večeri zbunile i zamolio sam ga da objasni detaljnije šta “rat čarobnjaka” u stvari znači.

On mi je veoma ljubazno objasnio kako je prirodno što me ova tema pogađa, kao i sva ljudska bića koja su me od rođenja podučavala da opažam svet na isti način kako to čini stado ovaca. Ispričao mi je priče o svojoj družini, kako su posle mnogo godina žestoke borbre za svesnost konačno savladali tu kolektivnu prinudu. Savetovao mi je da budem strpljiv i da će mi stvari kasnije postati jasnije.

Posle kraćeg opuštenog razgovora, stisnuo mi je ruku kao jasan znak rastanka. Nisam mogao da zadržim radoznalost i upitao sam ga šta je mislio kada je rekao da je primio “nagoveštaj” o mojoj ličnosti.

Umesto odgovora, pažljivo se zagledao u tačku iznad mog levog ramena. Moje uvo je trenutno postalo vruće i počelo da zuji. Sledećeg trenutka mi je rekao da on lično ne zna odgovor zato što nije sposoban da shvati prirodu tog znaka. Ali, tu je bilo nečega toliko jasnog, da je on bio u obavezi da obrati pažnju.

Dodao je: “Ne mogu da te vodim, ali mogu da te suočim sa ambisom koji će testirati sve tvoje sposobnosti. Zavisi od tebe da li ćeš odbaciti sebe i poleteti ili ćeš pobeći da se sakriješ u sigurnost svojih rutina.”

Njegove reči su me učinile još radoznalijim. Upitao sam ga o kakvom to ambisu govori.

Rekao je da je to moj vlastiti san.

Odgovor me je šokirao. Karlos je nekako primetio moju unutrašnju nedoumicu.

Bilo je petnaest do sedam kada sam stigao u lepu kuću pored Kojoakana2. Dočekala me je ljubazna devojka koja je, izgleda, bila vlasnik kuće. Objasnio sam kako sam pozvan da slušam govor koji će Karlos održati i ona me je pustila da uđem. Predstavili smo se jedno drugome; rekla mi je da se zove Marta.

Bilo je osam osoba u prostoriji. Onda su stigla još dva gosta a za njima je ušao Karlos. Kao i obično, srdačno nas je pozdravio. Ovoga puta je bio  obučen veoma formalno, sa kravatom i sakoom i nosio je aktn‐tašnu koja mu je davala izgled intelektualca. Počeo je da priča o mnogim temama i skoro neprimetno  nas je uveo u glavni  predmet njegovog govora: kako ukloniti samovažnost.

Kao uvod, rekao je da važna uloga koju dajemo sebi u svemu što činimo, govorimo ili razmišljamo počiva na nekoj vrsti “kognitivne disonance” koja zamagljuje naša čula i sprečava nas da stvari sagledamo jasno i objektivno.

“Mi smo kao zakržljale ptice. Rođeni smo sa svime što nam je potrebno za let; međutim, mi smo stalno prisiljeni da letimo u tesnim krugovima oko našeg vlastitog ja. Lanac koji nas sputava je samovažnost.“

“Put koji menja obično ljudsko biće u ratnika je vrlo težak. Naš osećaj kao bića koje je u centru svega i mora uvek da ima poslednju reč, zauvek nestaje. Mi se osećamo važni. A kada je

1   Engl. Coyoacan

neko važan, svaki pokušaj promene je spor, komplikovan i bolan proces.”

“To osećanje nas izoluje. Kada ne bi bilo tog osećanja, svi bi smo plovili po moru svesnosti i znali bi smo da ‘ja’ ne postoji samo za sebe, njegova sudbina je da hrani Orla.“

“Osećaj   važnosti   raste   u   detetu   dok   usavršava   svoje

socijalne veštine. Mi smo istrenirani da sastavimo svet saglasnosti prema kojima možemo da se usklađujemo, kako

bi smo mogli da se međusobno sporazumevamo. Ali ovaj dar uključuje grozan dodatak: našu ideju o ‘ja‘. Ego je mentalna konstrukcija, on nam dolazi spolja i vreme je da ga se otarasimo.”

Karlos je rekao da su sve greške koje se dešavaju kada se sporazumevamo, živi dokazi da je saglasnost koju smo prihvatili potpuno neprirodna.

“Posle hiljadugodišnjih eksperimenata sa okolnostima koje menjaju naš način opažanja sveta, čarobnjaci drevnog Meksika su otkrili neobičnu činjenicu: Mi ne moramo da živimo u jednoj stvarnosti, zato što je univerzum sačinjen prema vrlo fluidnim principima koji mogu da uzmu skoro beskonačan broj oblika, proizvodeći neizbrojive nivoe percepcije.”

“Krenuvši od ove činjenice, zaključili su da je ono što ljudska bića primaju spolja, u stvari mogućnost da učvrstimo našu pažnju u jednom od tih nivoa kako bi smo ga istražili i upoznali. Oblikujemo sebe prema njemu i učimo kako da ga opažamo kao nešto jedinstveno. Tako nastaje ideja da živimo u jedinom svetu, što kao posledicu stvara osećaj bića i individualnog ja.”

“Nema sumnje da je opis koji smo primili dragocen posed, sličan čvrstom kolcu koji je privezan uz nežno i mlado stablo

da bi ga ojačao i podupro. On nam omogućava da odrastemo kao normalni ljudi, unutar društva koje je oblikovano prema čvrstim pravilima. Da bi smo taj opis savladali, moramo naučiti kako da “skinemo kajmak” – tj. kako da napravimo selekciju među ogromnom količinom podataka koji stižu do naših čula. Kad su jednom ti odabrani podaci pretvoreni u “stvarnost”, čvrstina naše pažnje služi kao sidro i sprečava nas da postanemo svesni svojih neverovatnih mogućnosti.“

“Don Huan je prigovorio kako je plašljivost ono što ograničava ljudsku percepciju. Kako bi smo bili sposobni da rukujemo svetom koji nas okružuje, mi moramo da probudimo naš dar opažanja a to je sposobnost da se osvedočimo u bilo šta. Mi odbacujemo let svesnosti u zamenu za sigurnost poznatog. Mi možemo da živimo jakim, hrabrim, zdravim životima; mi možemo biti besprekorni ratnici, ali se ne usuđujemo!“

“To naše nasleđe je poput stabilne kuće u kojoj možemo

živeti, i možemo da je pretvorimo u tvrđavu za odbranu od ega, ili češće, u zatvor u kome smo našu energiju osudili na propadanje u doživotnom zarobljeništvu. Naše najbolje godine, osećanja i snaga su protraćene u beskrajnom obnavljanju i podupiranju te kuće, zato što smo ozleđeni poistovećivanjem samih sebe sa njom.”

“U procesu nastajanja socijalnog bića, dete koje raste stiče lažnu predstavu o svojoj važnosti, i ono što je u početku zdravo osećanje samoodržanja završava pretvoreno u sebični vapaj za pažnjom.”

“Od svih darova koje smo primili, samovažnost je najokrutnija. Ona pretvara čarobno, snažno stvorenje u jadnog, arogantnog, opakog đavola.”

Pokazujući na svoja stopala, rekao je da nas osećanje važnosti prisiljava da činimo besmislene stvari.

“Pogledajte me! Jednom sam kupio par vrlo finih cipela od kojih je svaka bila teška skoro kilogram. Straćio sam pet stotina dolara na privilegiju da vučem unaokolo te velike cipele!”

“Zbog naše samovažnosti, postali smo ispunjeni gorčinom, zavišću i nezadovoljstvom. Mi dopuštamo sebi da

budemo vođeni osećanjima ugodnosti i bežimo od zadatka upoznavanja samih sebe sa izgovorima kao što su ‘ne mogu da se uznemiravam’ ili ‘kakva dosada!’ Iza svega toga, krije se zabrinutost                           koju pokušavamo da ućutkamo pomoću unutrašnjeg dijaloga koji je više usiljen nego što je prirodan.”

U tom trenutku svog govora, Karlos je napravio pauzu kako bi odgovorio na neka pitanja. Iskoristio je priliku da nam kaže nekoliko priča pokazujući nam kako samovažnost unakazuje ljudska bića, pretvarajući ih u krute čaure. Suočen

sa njima, ratnik ne zna da li da se smeje ili da plače.

“Posle mnogo godina učenja kod don Huana, postao sam toliko uplašen od njegovih postupaka da sam pobegao na neko vreme. Nisam mogao da prihvatim ono što mi rade on i moj    dobročinitelj.    Sve    to    mi    je    izgledalo    neljudski,

nepotrebno. Žudeo sam za blažim tretmanom! Iskoristio sam priliku da posetim razne duhovne učitelje iz celog sveta, nadajući se da ću naći neko znanje u njihovim učenjima koje će opravdati moje odustajanje.”

“Jednom sam sreo kalifornijskog gurua koji je nazvao sebe “stvarni Mek Koj”3. Prihvatio me je kao učenika i za početak mi je dao zadatak da sakupljam milostinju na trgovima. Razmišljajući kako je to za mene novo iskustvo koje će me

2     Engl. real McCoy

verovatno naučiti važnoj lekciji, skupio sam hrabrost i učinio ono što je tražio. Kada sam se vratio kod njega, rekao sam: ‘sada ti to uradi! ’ Naljutio se na mene i izbacio me iz grupe učenika.”

“Na drugom putovanju, otišao sam da vidim vrlo poznatog Hindu učitelja. Stigao sam u njegovu kuću rano izjutra i stao sa ostalima. Međutim, taj gospodin nas je držao tu da čekamo satima. Kada se pojavio na vrhu stepeništa,

imao je velikodušan izraz lica, kao da nam poklanja veliku milost što nas je primio. Počeo je da silazi na veoma uzvišen način, ali njegova stopala su se uplela u njegovu široku tuniku i on je pao na pod i slomio glavu. Umro je tamo, tačno ispred nas.”

Drugom prilikom, Kastaneda nam je rekao da demon samovažnosti ne napada samo one koji veruju da su gospodari. To je opšti problem. Jedan od najjačih bedema samovažnosti je kad se neko brine o svom ličnom izgledu.

“To je oduvek bila moja bolna tačka. Don Huan je imao običaj da raspali moj bes zabavljajući se na račun moje visine. Obično bi mi rekao: ‘Što si niži, sve si veći egomanijak! Ti si mali i ružan kao stenica; jedino rešenje je da postaneš slavan, u suprotnom ne postojiš! ‘ Prigovorio je da ga baš takav moj izgled tera na povraćanje – i zbog toga mi je bio beskrajno zahvalan.”

“Bio sam uvređen njegovim primedbama jer sam smatrao da preuveličava moje nedostatke. Ali, jednog dana sam ušao u prodavnicu u Los Anđelesu i shvatio da je on bio u pravu.

Čuo sam nekoga iza sebe kako kaže: ‘ Kratak !’ i osetio sam se toliko besnim da sam se bez premišljanja okrenuo prema njemu i ljutito ga udario po licu. Posle sam shvatio da čovek

uopšte nije napravio komentar u vezi mene. On je samo bio ‘kratak’ sa novcem.”

“Jedan od saveta koje nam je don Huan davao tokom našeg uvežbavanja za ratnike, bio je da se trebamo uzdržavati od korišćenja onoga što je on zvao ‘alatke za ovekovečivanje ega.’ Ova kategorija obuhvata stvari kao što su ogledala, isticanje akademskih titula i albuma sa slikama koje prikazuju našu ličnu istoriju. Čarobnjaci njegove grupe su prihvatili taj savet doslovce ali mi, učenici, nismo marili. Međutim, iz nekog razloga, protumačio sam njegovu naredbu na ekstreman način i od tada nisam dopuštao nikome čak ni da me fotografiše.“

“Jednom, za vreme predavanja, objasnio sam kako su slike ovekovečenje samozabrinutosti i da se u pozadini mog ustezanja krije namera da sačuvam izvesnu brigu u vezi svoje ličnosti. Kasnije sam otkrio da je izvesna gospođa iz publike koja je  verovala da je duhovni vođa, prokomentarisala da kada bi ona imala lice meksičkog konobara, ona u svakom slučaju ne bi dozvolila sebi da bude fotografisana.“

“Dok su posmatrali smisalice samovažnosti i istovrsni način na koji inficira apsolutno svakoga, vidovnjaci su podelili ljudska  bića  na  tri  kategorije  kojima  je  don  Huan  dao

najotkačenija  imena   koja   je   mogao   da   smisli:   popišanci, prdeži i bljuvotine. Svi spadamo u jednu od njih.”

“Popišanci se prepoznaju po svojoj uslužnosti; oni su ulizice, lepljivi i prezasićeni. Oni su osobe koje uvek žele da vam učine uslugu, oni se brinu o vama, oni vas podržavaju, oni vam ugađaju; oni imaju toliko mnogo sažaljenja! Na taj način prikrivaju očajnu istinu: oni su nesposobni da preuzmu inicijativu i nikada ne mogu ništa da urade samostalno. Njima je potrebna naredba druge osobe kao bi osetili da nešto rade.

Na njihovu nesreću, oni smatraju da su drugi ljudi isti kao i oni; radi toga su stalno uvređeni, razočarani i plačljivi.“

“Sa druge strane, prdeži su suprotnost. Razdraženi, podmukli i puni sebe, oni stalno nameću sebe i u sve se mešaju. Kada se jednom uhvate za vas, neće vas ostaviti na miru. To su najneprijatnije osobe koje ste ikad sreli. Ako ste pasivni, prdež će nastupiti, pokrenuti vas i uvući u svoje igre i iskoristiti vas što je više moguće. Oni su prirodno nadareni da budu učitelji i vođe čovečanstva. Oni su vrsta koja ubija da bi ostala na vlasti.”

“Bljuvotine se nalaze između ove dve kategorije. Kao neutralni,  oni  su  više  upadljivi  nego  što  su  lideri.  Oni  su

samoreklameri, hvalisavci i egzibicionisti. Oni nam ostavljaju utisak da su nešto veličanstveno ali prema aktuelnim činjenicama, oni su ništa. Sve je to samo razmetljivost. Oni su karikature ljudi koji veoma veruju u sebe, ali ako ne obraćate nikakvu pažnju na njih, oni su izgubljeni u svojoj beznačajnosti.”

Neko iz publike ga je upitao da li je pripadnost jednoj od ovih kategorija obavezna osobina, moglo bi se reći, urođeno stanje našeg sjaja4.

Odgovorio je: “Niko se ne rađa kao takav, mi sami sebe činimo takvim! Mi se svrstavamo u jednu od tih kategorija zbog nekog sitnog incidenta koji nam se dogodio u detinjstvu, bilo da je to pritisak naših roditelja ili drugih manje važnih faktora. To tada započinje, i kako rastemo, postajemo toliko uvučeni u odbranu sebe da u jednom trenutku više ne možemo da se setimo dana kada smo prestali da budemo originalni i umesto toga postali glumci. Kada učenik uđe u svet čarobnjaka, njegova osnova ličnosti je već formirana i

3   Sjaja svesti, prim.prev.

ništa ne može da je izbriše. Jedina mogućnost koja mu preostaje je da se svemu tome nasmeje.“

“Ali, iako to nije naša urođena osobina, čarobnjaci mogu da primete, pomoću svog viđenja, kakvu vrstu važnosti dajemo sebi, zato što preoblikovanje naše prirode tokom godina proizvodi trajne deformacije u energetskom polju koje nas okružuje.”

Karlos je počeo da objašnjava kako se samovažnost hrani

istom vrstom energije koja nam omogućava da sanjamo. Prema tome, njeno uklanjanje je osnovni uslov nagualizma, zato što se tada oslobađa višak energije koji možemo koristiti; takođe i zato što bez te predostrožnosti put ratnika može da nas odvede u zastranjivanje.

“To je ono što se dešava mnogim učenicima. Dobro započnu, čuvajući energiju i razvijajući svoj potencijal. Ali ne shvataju da kako povećavaju moć, oni takođe hrane i parazita koji se nalazi unutar njih. Ako smo krenuli da se prepuštamo

pritiscima ega, preporučljivo je da to činimo kao obični ljudi, zato što je čarobnjak koji sebe smatra važnim najbednija stvar koja postoji.”

“Imajte na umu da je samovažnost podmukla; ona može biti prikrivena iza fasade skoro savršene poniznosti zato što se njoj ne žuri. Nakon celog života truda, njoj je potrebna samo minimalna nepažnja, sitna greška – i, evo je opet, kao virus koji je sazrevao u tišini, ili poput onih žaba koje godinama čekaju ispod pustinjskog peska i sa prvim kapima kiše se bude iz svoje uspavanosti i razmnožavaju se.”

“Imajući u vidu njenu prirodu, dužnost dobročinitelja je da napada učenikovu samovažnost dok ne eksplodira. On ne može da oseća sažaljenje. Ratnik mora naučiti da bude poslušan dok se sprema za težak put koji je pred njim inače

neće imati ni najmanje šanse kada se suoči sa udarima nepoznatog.”

“Don Huan je do okrutnosti ‘šibao’ svoje učenike. Preporučio je dvadeset‐četvoročasovnu budnost kako bi kontrolisali čudovište ega. Naravno, nismo obraćali pažnju na njega! Izuzev Elihija, najnaprednijeg od učenika, mi ostali smo se na najsramotniji način prepustili svojim sklonostima. U slučaju La Gorde, to je bilo kobno.”

Ispričao nam je priču Mariji Eleni, naprednoj učenici don Huana, koja je stekla veliku moć kao ratnica ali nije znala kako da kontroliše svoje loše navike.

“Mislila je da ih kontroliše, ali nije bilo tako. Vrlo sebična briga, lična privrženost koja je preostala u njoj je da je očekivala počasti od grupe ratnika i to ju je dokrajčilo.“

“La Gorda je bila ljuta na mene zato što me je procenila

kao nesposobnog da vodim učenike u slobodu i nikada me nije prihvatila kao novog naguala. Kada je nestala snaga don

Huanovog vođstva, ona je počela da mi prebacuje zbog moje nepodobnosti, bolje rečeno, moje energetske anomalije, gubeći iz vida da je to, takođe, komanda duha. Odmah posle toga, udružila se sa Henarosima i Sestricama i počela da se ponaša kao vođa društva. Ali ono što ju je najviše ljutilo, bio je uspeh mojih knjiga.“

“Jednog dana, u nastupu egomanije, okupila nas je sve zajedno, stala pred nas i zaurlala: ‘Gomila budala! Ja odlazim!’ “

“Ona je znala praksu unutrašnjeg ognja, to jest kako da pokrene skupnu tačku u svet naguala i tamo se sretne sa don Huanom i don Henarom. Ali, tog jutra je bila veoma uzrujana. Neki od učenika su pokušali da je smire i to ju je razbesnelo

još više. Nisam mogao ništa da učinim; situacija je blokirala moju moć.“

„Posle ovog brutalnog napora, koji je bio sve samo ne besprekoran, dobila je napad i srušila se mrtva. Ono što ju je ubilo bila je njena egomanija.”

Kao pouku ove čudne priče, Karlos je dodao da ratnik nikad

sebi ne dozvoljava da dostigne tu tačku ludila, zato što je umreti od napada ega najgluplji način da se umre.

“Samovažnost je smrtonosna, ona zaustavlja slobodan protok energije i to je fatalno. Ona je odgovorna za naš kraj kao pojedinaca, i jednog dana će nas dokrajčiti i kao vrstu. Kada ratnik nauči kako da je odgurne u stranu, njegov duh se oduševljeno otvori, kao divlja životinja koja je oslobođena iz kaveza i puštena na slobodu.”

“Protiv samovažnosti se možemo boriti na razne načine, ali prvo je neophodno da shvatimo da je tu. Ako imate manu i prepoznate je, već ste obavili pola posla!”

“Dakle, pre svega, shvatite to. Uzmite tablu i napišite na njoj: ‘Samovažnost ubija’, i okačite je na najuočljivijem mestu u kući. Čitajte tu frazu svakodnevno, pokušajte da je se setite dok radite, meditirajte o njoj. Možda će doći trenutak u kome će njeno značenje prodreti u vašu unutrašnjost i vi će te odlučiti da preduzmete nešto. Samostalno doći do toga je velika pomoć, zato što borba protiv ega stvara svoj sopstveni podsticaj.“

“Samovažnost se obično hrani našim osećanjima, krećući se od želje da budemo pored ljudi i da budemo prihvaćeni od

njih, pa sve do nadmenosti i podsmevanja. Ali, njena omiljena oblast delovanja je sažaljenje prema samom sebi i prema onima  koji  nas  okružuju.  Da  bi  smo  se  prikradali  (tragali)

tome, pre svega moramo da raščlanimo naša osećanja na manje delove i otkrijemo izvore iz kojih se napajaju.”

“Osećanja se retko ispoljavaju u čistom obliku. Ona se prerušavaju. Kako bi smo ih ulovili kao zečeve, mi moramo da postupamo veoma nežno i taktički zato što su ona brza i mi ne možemo da ih prosuđujemo.”

“Započinjemo sa najočiglednijim stvarima kao što su: ‘Koliko ozbiljno doživljavam sebe? Koliko sam vezan? Čemu

posvećujem svoje vreme? Ovo su stvari koje možemo započeti kako bi se promenili, skupljajući dovoljno energije da oslobodimo mali deo pažnje koja će nam omogućiti da uđemo dublje u praksu.”

“Na primer, umesto što provodimo sate gledajući televiziju, odlazeći u kupovinu ili razgovarajući sa prijateljima o glupostima, mogli bi smo da posvetimo mali deo vremena izvođenju fizičkih vežbi, rekapitulaciji svoje prošlosti, ili da odemo sami u park, izujemo cipele i hodamo bosi po travi. Izgleda jednostavno, ali sa ovim postupcima naš čulni opseg će se promeniti. Povratićemo nešto što je uvek bilo tu, što smo odbacili.”

“Počevši od tih malih promena, moći ćemo da ispitamo elemente  koji  su  mnogo  teži  za  otkrivanje,  gde  se  naša

uobraženost otkriva kao ludilo. Na primer, kakva su moja verovanja? Da li smatram sebe besmrtnim? Da li sam ja poseban? Da li ja zaslužujem pažnju? Ovakva vrsta ispitivanja zalazi u polje verovanja – samu suštinu naših osećanja ‐ tako da se njih treba poduhvatiti kroz unutrašnju tišinu a onda učiniti vrlo vatreno delo iskrenosti. U suprotnom, um će povući na svoju stranu i upotrebiće sve vrste opravdanja.”

Karlos je dodao da te vežbe treba izvoditi sa osećajem uzbune, zato što se tu zaista radi o preživljavanju moćnog napada.

“Shvatite da je samovažnost neumoljivi otrov. Mi nemamo vremena; hitnost je ono što nam treba. Sad ili nikada!” ‐ 18 ‐

“Kada ste rasčlanili svoja osećanja, treba da naučite kako da preusmerite svoje napore izvan ljudskih briga, na mesto bez sažaljenja. Za vidovnjake, to mesto se nalazi u oblasti naše svetlosti, svaki delić je funkcionalan kao polje razboritosti. Mi možemo da naučimo kako da procenimo svet sa izdvojene tačke gledišta, kao što smo, kada smo bili deca, naučili da ga prosuđujemo sa tačke gledišta razuma. Jedina razlika je da je izdvojenost kao žižna tačka mnogo bliža temperamentu ratnika.“

“Bez ove predostrožnosti, emocionalno komešanje pobuđeno       vežbama       prikradanja       (traganja)       našoj

samovažnosti, može biti tako bolno da nas može odvesti u samoubistvo ili ludilo. Dok učenik uči kako da posmatra svet sa pozicije gde nema žaljenja, opažajući da se iza svih situacija nalazi energetska veza koja pokazuje kako postoji jedan bezlični univerzum, on prestaje da bude samo nerazmrsivi čvor osećanja i postaje fluidno biće.“

“Problem sa sažaljenjem je da nas ono prisiljava da posmatramo svet kroz samopopuštanje. Ratnik bez sažaljenja je osoba koja je postavila svoju volju u sred ravnodušnosti i ne daje sebi ozbiljnost govoreći ‘jadan ja’. On je individua

koja ne oseća nikakvo žaljenje prema svojim slabostima i koja je naučila da se smeje samoj sebi.”

“Način da shvatimo samovažnost je da je razumemo kao projekciju vlastitih slabosti koje se izražavaju kroz odnose sa

drugim ljudima. To je nalik krikovima i postupcima u slučaju opasnosti kojima pribegavaju neke male životinje kako bi sakrile činjenicu da u stvari nemaju nikakvu odbranu. Mi smo važni zato što smo uplašeni i što je veći strah to je veći ego.”

“Međutim, na sreću ratnika, samovažnost poseduje slabu tačku: ona zavisi od prihvatanja koje je održava. Ona je poput zmaja kome je potrebno strujanje vazduha da bi se podigao i ostao visoko; u suprotnom, on će pasti i slomiti se. Ako ne

poklanjamo bilo kakvu važnost važnosti, ona je gotova.“ “Znajući ovo, učenik prepravlja svoje odnose. On uči kako

da izbegne one koji utvrđuju njegovu važnost a traži one kojima nije stalo do bilo čega ljudskog. On traži kritike a ne laskanja. Čineći ovo često, on počinje novi život, briše svoju prošlost, menja svoje ime, istražujući nove ličnosti i poništava gušeću istrajnost svog ega. On stavlja sebe u situacije u kojima je njegovo istinsko ja prisiljeno da preuzme kontrolu. Moćni lovac nema samosažaljenja; on ne traži odobravanje u bilo čijim očima.“

“Stanje bez žaljenja je iznenađujuće. Pokušaji da se ono dosegne idu korak po korak, kroz godine neprekidnog pritiska ali se ono desi iznenada, nalik trenutnoj vibraciji koja lomi naš oblik i omogućava nam da pogledamo na svet sa spokojnim

osmehom. Prvi put posle mnogo godina, osećamo se slobodni od užasnog tereta samog sebe i vidimo stvarnost koja nas okružuje. U tom trenutku, mi nismo sami. Očekuje nas neverovatan podsticaj, pomoć koja stiže iz srca Orla a koji nas u deliću sekunde prebacuje u univerzum trezvenosti i razumnosti.“

“Kada nemamo nikakvog sažaljenja prema sebi, mi možemo da se elegantno suočimo sa udarom naše vlastite smrti. Smrt je sila koja ratniku daje trezvenost i umerenost.

Samo gledajući kroz oči smrti mi možemo da primetimo koliko smo nevažni. Tada smrt postaje naš prijatelj i počinje da nam govori svoje tajne.”

“Dodir sa nepromenljivom prirodom smrti ostavlja neizbrisiv trag na ličnost učenika. On shvata, jednom za uvek, da je celokupna energija univerzuma povezana. Ne postoji svet objekata, povezanih međusobno preko zakona fizike. Ono što postoji je predeo svetlećih zračenja nerazdvojivo svezanih zajedno, unutar kojih možemo da pravimo tumačenja onoliko koliko nam snaga naše pažnje dopušta. Sve naše akcije su značajne zato što izazivaju lavinu u beskonačnosti. Zbog tog razloga, niko nije vredniji od drugoga, niko nije važniji od bilo koga.”

“To viđenje uništava našu sklonost da budemo popustljivi prema sebi. Pošto se osvedočio u tu sveopštu povezanost, ratnik postaje žrtva suprostavljenih osećanja. Sa jedne strane, u vezi svega toga postoji neopisiva radost i najviša i bezlična

naklonost. Sa druge strane, postoji osećaj neizbežnosti i duboka tuga koja nema nikakve veze sa samosažaljenjem; tuga koja dolazi iz srca beskraja, udar usamljenosti koji ga više nikad neće napustiti.”

“To pročišćujuće osećanje daje ratniku umerenost, oštroumnost i tišinu koja mu je potrebna kako bi se usudio da stigne tamo gde svi ljudi smatraju da je nemoguće doći. Pod takvim okolnostima, samovažnost ne može da opravda samu sebe.”