SAMOREGULACIJA FUNKCIJA ORGANIZMA

Da bi ostao zdrav, ljudski organizam mora da se reguliše tako da sačuva konstantnu unutrašnju ravnote.u uz stalnu promenu spoljnih uslova. Taj proces regulacije se zove homeostaza.

U osnovi samoregulacije je princip "povratne sprege": svaka promena funkcije organa ili sistema, koja izlazi izvan dozvoljenih granica, izaziva buđenje odgovarajućih oblasti nervnog sistema, koje .alju impulse - naredbe, koji dovode do normalizacije rada organa ili sistema. To izvršava takozvani vegetativni ili autonomni nervni sistem.

Neurovegetativni sistem reguliše rad krvnih sudova srca, organa za disanje, organa za varenje, organa za izlučivanje mokraće, žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Osim toga, on reguliše ishranu centralnog nervnog sistema i poprecno-prugastih mišića.

Rad neurovegetativnog sistema je potčinjen centrima koji se nalaze u hipotalamusu, a njih kontroliše kora velikog mozga.

Neurovegetativni sistem se uslovno deli na simpatički i parasimpatički sistem (si. 3).

Simpatički nervni sistem reguliše resurse organizma u raznim situacijama, koje traže brze reakcije. Po pravilu, takve situacije nastaju prilikom opasnosti, jakog straha, razdraženosti. U to vreme se usporava" rad organa za varenje i aktivira se rad srca, povećava se pritisak, šire se zenice.

Parasimpatički nervni sistem se aktivira u uslovima mirovanja, opustanja. U to vreme se pojačava rad organa za varenje, šire se sudovi unutrašnjih organa.

Slika 3. Neurovegetativnl sistem

-----

simpaticki nervni sistem

--------

parasimpatički nervni sistem

U normalnim uslovima kod zdravog čoveka simpaticki i parasimpatički sistemi su u stanju izbalansirane ravnoteže.

Narušavanje ove ravnoteže izaziva razne bolesne simptome, na primer: spazme .eluca i creva, promenu ritma rada srca, glavobolju, mučninu, vrtoglavicu.

Psihički procesi, koji se obavljaju u kori velikog mozga, mogu da proizvedu aktivan uticaj na rad unutra.njih organa, a procesi uunutrašnjim organima se, sa svoje strane, odražavaju na psihičke aktivnosti. Svima su poznate promene u raspoloženju i sposobnosti za umni rad pre i posle jela, uticaj povećane ili smanjene razmene materija na psihu. Tako, kada se jako smanji razmena materija, javlja se umna tromost, dok povišena razmena materija, obično, ubrzava psihičke reakcije.

Kao što je već rečeno, ceo neurovegetativni sistem se kontroliše delom mozga, koji se zove hipotalamus. On dobija informacije o svakoj promeni u hemijskoj ravnoteži organizma i koriguje vegetativni sistem da bi ga vratio u ravnotežu. Ako, na primer, nivo kiseonika padne zbog fizičkog opterećenja, hipotalamus daje komandu neurovegetativnom sistemu da poveća broj srčanih otkucaja da bi se organizam snabdeo krvlju bogatijom kiseonikom.

ENDOKRINI SISTEM

Uporedo sa neurovegetativnim sistemom postoji i drugi sistem za razmenu informacija među organima - endokrini sistem. Isto kao i neurovegetativni sistem, on reguliše i koordinira funkcije organa.

Razlika ova dva sistema je u načinu i brzini prenosa informacija. Dok nervni sistem šalje signale, kodirane u obliku električnih impulsa, nervnim vlaknima do pojedinih organa, endokrini sistem koristi hemijski "jezik" da bi op.tio sa organima.

Preimućstvo nervnih impulsa je brzina, a hemijskog "jezika" je u tome što on, iako sporo deluje, deluje ravnomerno i duže.

Hemijski proizvodi endokrinog sistema se zovu hormoni. Njih proizvode ćelije žlezda sa unutrašnjim lučenjem (si. 4).

U čovekovom telu se proizvodi više od 50 hormona. Oni regulišu pritisak, razmenu materija, obezbeđenje energije i minerala, sadržaj kalcijuma i šećera u krvi, funkciju polnih organa.

 

Slika 4. žlezde endokrinog sistema: 1 - hipofiza; 2 - štitna žlezda; 3 -nadbubrežne žlezde; 4 - pankreas; 5 - polne žlezde

Hipofiza

se nalazi u mozgu i upravlja celokupnim endokrinim sistemom, ali njome, u isto vreme, upravlja hipotaiamus. Poredtoga, pošto hipofiza luči razne hormone za stimulisanje i upravljanje drugim žlezdama, ona ima pretežan uticaj na rast, razvoj, procese razmene, regulisanje rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem.

Štitna žlezda

se nalazi ispred i sa obe strane dušnika. Hormoni štitne žlezde regulisu rast i procese razmene materija. To su hormoni opšteg dejstva i njihovo se delovanje odražava na skoro sve funkcije organizma.

Paraštitne žlezde

su četiri organa veličine zrna graška na zadnjoj strani štitne žlezde. Hormoni, koje one proizvode, regulisu razmenu kalcijuma i fosfora u organizmu.

Pankreas (gušterača) se nalazi u trbušnoj duplji iza želuca. Hormon, koji ona proizvodi, svima poznati insulin, potpomaže razmenu ugljenih hidrata i na taj način snižava nivo šećera u krvi.

Nadbubrežne žlezde

prijanjaju neposredno na vrh svakog bubrega i sastoje se od dva sloja: kore (spoljašnji sloj) i sr.i (unutrašnji deo). Kora nadbubrežnih žlezda stvara nekoliko hormona, koji utiču na razmenu minerala, na razmenu ugljenih hidrata, na odbranbene reakcije organizma, sposobnost mišića za rad; neki hormoni deluju i na polnost. U unutrašnjem tkivu nadbubrežnih žlezda se stvara adrenalin i noradrenalin, koji deluju nadražujući na simpatički nervni sistem.

Polne žlezde

(jajnici kod žena, testisi kod muškaraca) - hormoni koji se u njima proizvode utiču na sekundarna polna obele.ja (na primer grudi i kukovi kod žena, brada kod muškaraca), na rad polnih organa, na psihičke procese.

O endikrinom sistemu se može reći mnogo interesantnih stvari, ali moj je zadatak da dam osnovne pojmove. Zato ćemo sada preći na vrlo važnu temu na kojoj ću se zadržati malo duže, jer baš poznavanje te teme omogućava bolje shavatanje moje metode čišćenja organizma.

KRV

Krv ima veoma veliki značaj za funkcionisanje organizma. Krv prenosi kiseonik i druge važne materije u tkiva i izbacuje ugljendioksid i druge otpatke, koji nastaju posle prerade unetih materija i koji mogu da truju organizam. Krv pomaže, takođe, razaranje mikroorganizama, koji izazivaju bolesti.

Krv se sastoji od bezbojne tečnosti, koja se zove plazma i u kojoj plivaju crvena krvna zrnca ili eritrociti, bela krvna zrnca ili leukociti i vrlo male ćelije - trombociti.

U plazmi se nalazi vrlo mnogo hemijskih materija, koje su neophodne za život organizma: belančevine, ugljeni hidrati, masti, minerali, fermenti, hormoni, vitamini i dr. Sve te materije u  kapilarima prelaze u tkiva, a u plazmu dolaze proizvodi, koji su stvoreni u procesu razmene materija i koji treba da se odstrane iz organizma. To su amonijak, mokraća, mokraćna kiselina (urea), preostali azot i dr.

Belančevine su važan sastojak plazme. One se dele na dve osnovne grupe: albumine i globuline. Albumin se u cirkulaciji krvi može uporediti sa sunđerom, koji zadržava vodu u krvotoku i ne dozvoljava krvi da se pretvori u želatinoznu masu.

Smanjenje albumina u krvi dovodi do toga da deo vode iz krvnih sudova prelazi u tkiva, što izaziva naticanje.

Globulini imaju ulogu antitela prilikom nastajanja infekcije. Nekiput, kada postoji opasnost od infekcije, lekari veštački unose globulin u krv.

Eritrociti

(crvena krvna zrnca) su ćelije krvi životinja i ljudi bez jezgra. Prenose kiseonik iz pluća u tkiva i ugljendioksid iz tkiva u organe za disanje. U eritrocitima se nalazi hemoglobin, koji se lako spaja sa kiseonikom. U kapilarima hemoglobin predaje kiseonik tkivima i uzima ugljendioksid. Ugljendioksid se iz pluća disanjem izbacuje u atmosferski vazduh.

Eritrociti su ćelije koje žive kratko, kroz 3-4 meseca oni se uništavaju u krvnim sudovima, raspadaju se na delove belančevina - globine i na crvenu materiju - hemoglobin. Iz molekula hemoglobina se odvaja žučni pigment - bilirubin, koji se izbacuje iz organizma. Ostaci eritrocita se krvotokom prenose u koš.tanu srž i koriste se za stvaranje novih eritrocita. Eritrociti se stvaraju u koštanoj srži.

Leukociti

(bela krvna zrnca) štite organizam od stranih čestica - mikroba koji prouzrokuju bolesti. Leukociti su osetljivi na materije koje stvaraju bakterije. Oni se aktivno ustremljuju na mikroorganizme, mogu da prelaze iz krvnih sudova u tkiva i gutaju mikrobe, sprečavajući dalje .irenje infekcije. U slučaju povreda, uništeni leukociti se nagomilavaju u obliku gnoja.

Leukociti služe za imunolo.ku za.titu organizma, oni stvaraju antitela, koja su usmerena na borbu sa stranim materijama - alergenima, virusima, otrovima, gljivicama, mikroorgani-zmima.

Sve se te materija zovu antigeni.

Kada antigeni dospeju u organizam, krv stvara antitela baš za taj antigen i uništava ga. Posle preležane bolesti ta antitela ostaju dugo u organizmu, nekad i do.ivotno. Time se objašnjava što čovek ne oboleva ponovo od nekih bolesti, od kojih je već bolovao. U borbi antitela sa antigenima oslobađa se hemijska materija - histamin, koji, šireći se krvotokom, izaziva razne alergijske reakcije (kijavicu, suze, nagli pad pritiska i dr). U tom slučaju krv stvara druge ćelije - eozinofile, koji skupljaju histamine iz organizma.

Čitalac mora da shvati da kod ljudi, koji imaju alergijske reakcije, krv luči nedovoljno eozinofila.

Leukociti se stvaraju u koštanoj srži i njihov prosečni vek je 12 sati, a ako su uvučeni u borbu sa bakterijama onda je 2-3 sata.

25% belih krvnih zrnaca su limfociti, koji se stvaraju u limfnim čvorovima.

Limfociti

igraju životno važnu ulogu u organizmu, jer obezbeđuju prirodni imunitet prema bolestima. Oni proizvode protivotrove, koji deluju kao protivdejstvo razornom delovalju jakih toksina, ili hemijskih materija, koje proizvode bakterije. Limfociti proizvode i antitela, koja ne dozvoljavaju da ćelije organizma stradaju usled navale bakterija.

Trombociti

- Osnovna funkcija ovih ćelija je stvaranje krvnih ugruaka, koji su neophodni za zaustavljanje krvarenja. Kada je prilikom traume povređen zid krvnog suda, trombociti trenutno počinju da se razaraju i stvaraju ugruške belančevina, koji se zovu fibrinomi, i koji zapusavaju krvni sud. Zgrusavanje krvi se pojačava pod uticajem impulsa centralnog nervnog sistema. Kada se čovek uzbuđuje u krv dolazi vi.e adrenalina, koji neposredno ubrzava zgrusavanje krvi.

Ako se uzme u obzir da se adrenalin luči, po pravilu, prilikom straha, ljutnje, negodovanja, a takve su emocije hiljadama godina nastajale prilikom nekih realnih opasnosti, postaje razumljivo za.to je to bilo aktuelno. I u naše vreme je ostala veza emocija sa lučenjam adrenalina. I zato nije slučajno što je mnogo bolesti povezano sa stvaranjem tromba u krvi.

KRVOTOK

Krvotok održava stalnu cirkulaciju krvi i na taj način obezbeđuje da sve ćelije dobiju hranljive materije i kiseonik i da se iz njih izbace konačni proizvodi razmene materija. Glavni naredbodavac u ovom sistemu je srce.

SRCE

Srce je veliki mi.ićni organ i nalazi se u sredini grudnog koža.

Često se misli da je srce na levoj strani tela. U stvari, ono se nalazi sa obe strane srednje linije, ali je više nakrivljeno na levo.

Rad srca se sastoji u pumpanju krvi kroz krvotok. Krvni sudovi, koji vode od srca ka organima, zovu se arterije, a oni koji vode od organa ka srcu zovu se vene. Ceo sistem krvnih sudova čoveka (krvotok) se uslovno deli na veliki i mali krvotok (si. 5). 

Slika 5. Krvni sistem 1 - snabdevanje glave, pluća, grudnog ko.a; 2 - snabdevanje srca; 3 - srce; 4 - jetra; 5 - snabdevanje trbušne duplje; 6 - snabdevanje donjeg dela tela

Veliki krvotok počinje od leve srčane komore, koja svojim skupljanjem pumpa krv obogaćenu kiseonikom - arterijsku krv u aortu i dalje u arterije koje polaze od nje, arteriole, kapilare mozga, bubrega, jetre, organa za varenje, mišića, kože itd. Iz venola i vena se krv skuplja u dve glavne vene iz kojih dolazi u desnu pretkomoru, gde se završava veliki krvotok.

Mali krvotok počinje od desne srčane komore, odakle venska krv kroz plućnu arteriju dolazi do plućnih kapilara, u kojima ona predaje ugljendioksid i uzima kiseonik. Arterijska krv bogata kiseonikom sada iz pluća dolazi u plućne vene, a odatle u levu srčanu pretkomorau. Kod zdravog čoveka, učestanost i snaga srčanih kontrakcija se menjaju u skladu sa potrebama organizma.

To regulise nervni i endokrini sistem. Uticaj nervnog sistema se obavlja preko impulsa, koji se prenose kroz simpaticke i parasimpatičke nerve. Uticaj endokrinog sistema se obavlja preko krvi, koja prenosi hormone, na primer adrenalin.

Dragi čitaoci, možda će vam biti pomalo dosadno da se upoznajete sa ljudskim organizmom i načinom njegovog funkcionisanja, ali treba shvatiti da put ka istinskom zdravlju i aktivnoj dugovecnosti počinje izučavanjem sebe. Osim toga, ja se trudim da pi.em maksimalno upro.ćenim jezikom, stavljajući naglasak na glavne funkcije sistema i organa koje opisujem.

Posebnu pa.nju čitaoca .elim da privučem na krvotok, pre svega, na rad kapilara, jer je to ključni momenat metode koju sam razradio. Dakle, idemo dalje.

ARTERIJE

Udarni talas krvi, koju srce izbacuje pri svakoj kontrakciji, prvo prima aorta, zatim vratna arterija, podključna arterija i druge velike arterije. Njihovi zidovi su prilično debeli i imaju mnogo elastičnih vlakana, zahvaljujući kojima se obezbeđuje neprekidna cirkulacija krvi kroz krvne sudove, iako ona iz srca dolazi u impulsima. Stvar je u tome .to se prilikom skupljanja srca samo deo energije troši na pumpanje krvi u krvne sudove, dok je drugi deo energije upravljen na rastezanje zidova aorte i velikih arterija (stvara se električni napon).

Kada se kontrakcija srca završi i dolazi do njegovog opuštanja, dalje kretanje krvi, posle prvobitnog impulsa, koji je dalo srce, se obavlja stezanjem elastičnih zidova velikih krvnih sudova. Eto zbog čega nojmalna elastičnost zidova arterija ima veliki značaj za krvotok. Čim se ona umanji, rad srca je jako otežan.

U srednjim ili malim arterijama, koje su daleko od srca, snaga srčanog impulsa i električnog napona zidova velikih arterija mo.e biti nedovoljna za dalju cirkulaciju krvi. Potrebna je kontrakcija krvnih sudova, a to obezbeđuju mišićna vlakna zidova krvnih sudova.

Takvi krvni sudovi se zovu arterije mišićnog tipa, za razliku od arterija elastičnog tipa. Mi.ićno tkivo je posebno izraženo u zidovima arteriola pred njihovin ulaskom u kapilare. Mišićna vlakna u zidovima arteriola su raspoređena kružno i zato mogu da se jako skupljaju. Arteriole igraju ulogu ventila. Kada neki organ radi, njegove arteriole se šire i kapilari se pune krvlju; kada organ miruje, arteriole se skupljaju i mogu biti skoro sasvim zatvorene, kapilari se tada prazne.

VENE

Vene skupljaju krv iz kapilara i nose je prema srcu. Obrnuti smer venske krvi onemogućavaju zalisci, koji propuštaju krv samo ka srcu. Zidovi vena su mnogo tanji od zidova arterija i oni imaju manje mišićnih vlakana. Zbog toga se, čak I pri malom povećanju unutrašnjeg pritiska u venama, one jako razvlače i u njima se mo.e nagomilati vrlo mnogo krvi. Sa poržstom slabljenja venskih zidova njhova zapremina se mnogo povećava, a to dovodi do zastoja krvi u kapilarima, venolama i venama.

Kretanje krvi kroz vene prouzrokuje prvenstveno razlika krvnog pritiska na početku i kraju venskog sistema. Ipak, ta je razlika relativno mala, pa su za obezbeđenje normalne cirkulacije u venama potrebna dodatna dejstva. Glavno je stezanje poprečnoprugastih mišića pri kretanju tela i pomeranje glatkih mišića unutrašnjih organa u procesu njihovog funkcionisanja. Veliki uticaj ima i usisavajuće dejstvo grudnog ko.a koje nastaje pri udisaju i koje pojačava priliv venske krvi u desnu pretkomoru. Da rekapituliramo ukratko, cirkulaciju krvi u organizmu. Krv počinje svoj put izlazeći iz leve srčane komore kroz aortu. U ovoj etapi krv je bogata kiseonikom, hranom, koja se razložila na molekule i drugim važnim materijama, kao što su hormoni. Dalje se krv grana u arterije koje vode u srednji, gornji i donji deo tela. Iz arterija krv ide u arteriole, koje su manje i koje vode u sve organe i tkiva u organizmu, među njima i u samo srce, a zatim se grana na široku mrežu kapilara. U kapilarima ćelije krvi se postrojavaju u jedan red, predaju kiseonik i druge materije i uzimaju ugljendioksid i druge produkte razmene materija. Pošto prođe kroz kapilare, krv dospeva u venski sistem. Ona prvo ulazi u male krvne sudove koji se zovu venole i koje su ekvivalent arteriola. Krv nastavlja put kroz male vene i vraća se u srce kroz vene koje su prilično velike i mogu se primetiti ispod kože.

Mali krvotok služi za komunikaciju sa plućima, da bi krv tamo ostavila ugljendioksid i uzela kiseonik.

A sada prelazimo na kapilare i ja hoću ovde da upozorim čitaoca da ovome posveti naročitu pažnju.

KAPILARI

FUNKCIJA KAPILARA

Kapilari su mali krvni sudovi, koji pro.imaju organe i tkiva ljudskog organizma. Krv u njima ostvaruje svoje osnovne funkcije: predaje tkivima kiseonik, hranljive materije, hormone i odnosi ugljendioksid i druge produkte razmene materija, koji treba da se izbace. Zahvaljujući razmeni materija, koja se obavlja u kapilarima, odr.avaju se konstantne fizičko-hemijske osobine tečnosti u tkivima, koja zapljuskuje ćelije, te se održavaju konstantni uslovi za njihove .ivotne aktivnosti. Kapilari su kraj razgranatog arterijskog sistema i istovremeno početak venskog (si. 6).

 

Slika 6. Kapilari 1 - arterijski sistem; 2 - venski sistem; 3 - međućelijski prostor

Zidovi kapilara su veoma tanki, oni se sastoje od jednog sloja ćelija, koje se zovu endotelijalne; posle ovih ćelija koje pokrivaju otvore kapilara je sme.tena osnovna membrana uz koju je prislonjen sloj spojnog tkiva, koji zadr.ava materije i bakterije, koje su štetne za organizam. Prelaz materija iz krvi u međućelijski prostor (3) se obavlja kroz male pore, kao i kroz istanjene dellće samih ćelija.

Skupljanje zidova ćelija i smanjivanje broja kapilara, koji funkcioniu, pogoršava ishranu i disanje okolnog tkiva. Takvi poremećaji kapilarne propustljivosti su osnova mnogih patoloških stanja.

Endotelijalne ćelije imaju interesantne osobine. One mogu da obavljaju najrazličitije funkcije, na primer, da zadržavaju i prerađuju ostarela crvena krvna zrnca, pigmente, molekule holesterina i masnih materija. U zdravom organizmu endotelijalne ćelije učestvuju u rastu i regeneraciji tkiva. Osim toga, one obezbeđuju odbranu organizma od infektivnih bolesti. Ćelije endotela kapilara mogu da se oslobađaju i da obavljaju samostalne pokrete, da se razmnožavaju, da apsorbuju bakterije i druge materije, koje su štetne za organizam.

Kapilari, za razliku od arterija i vena, mogu ponovo da se stvaraju i iščezavaju. To su najmanji krvni sudovi i mogu se videti samo pod mikroskopom. Prečnik kapilara se može promeniti 2-3 puta. Kada su maksimalno skupljeni, oni ne propu.taju krvna zrnca, u njima se nalazi samo tečni deo krvi - plazma. Kada je kapilar ra.iren, ćelije krvi prolaze u njega sporo. To ima veliki fiziolo.ki značaj, jer sporo prolaženje krvi produ.ava vreme njenog kontakta sa zidovima krvnog suda. To olakšava prenošenje kiseonika i hranljivih materija iz krvi u tkiva.

Nisu svi kapilari stalno otvoreni. Prilikom mirovanja organa, funkcionise ih oko 10% - "de.urni kapilari". Zahvaljujući tome .to se krv u kapilarima nalazi pod pritiskom, u arterijskom delu kapilara voda i materije, koje su u njoj rastvorene, filtriraju se u međutkivnu tečnost. U venskom delu, gde se pritisak smanjuje, osmotski pritisak usisava međutkivnu rečnost nazad u kapilare. Na taj način, voda i materije, koje su u njoj rastvorene, u početnom delu kapilara izlaze, a u krajnjem delu ulaze. Osim procesa filtriranja, dolazi do kretanja molekula od mesta visoke koncentracije ka mestima gde je ona ni.a. Glikoza, aminokiseline, prelaze iz krvi u tkiva, a amonijak, mokraća idu u suprotnom smeru.

Kapilarni sistem ima veliku dužinu - dužina svih kapilara je reda 60-100 hiljada kilometara. Kapilari prožimaju živa tkiva i nalaze se na veoma malom rastojanju između sebe. Tako, u mozgu svaki kapilar obezbeđuje priliv hranljivih materija u ćelije mozga u radijusu od 25 mikrona.

Ukupna površina svih kapilara je oko 36 6500 kvadratnih metara. Na toj prostranoj površini se obavljaju procesi razmene materija - prelaz molekula kiseonika, aminokiselina, hormona, fermenata, vitamina i drugih hranljivih materija iz krvi u međutkivnu tečnost, koja neposredno zapljuskuje ćelije. Deo krajnjeg proizvoda međućelijske razmene materija iz međućelijskog prostora prenosi se u kapilare krvotoka, a iz njih u vene. Drugi deo otpadaka prelazi u limfne kapilare, u kojima se nalazi tkivna tečnost (limfa), a ne krv, Ti kapilari polaze od specijalnih čvorića, koji se nalaze u međutkivnim pukotinama.

Zidovi limfnih kapilara su, za razliku od kapilara krvotoka, jednosmerno propusni, tj. propu.taju materije samo od spolja ka unutra. Spajajući se ti kapilari formiraju specijalni limfni sistem sa tokovima, mrežom sudova, magistralnim putevima i oni se ulivaju u venski sitem.

STANJE KAPILARNOG SISTEMA KOD BOLESNIH

U organizmu nema nijednog organa, nijednog tkiva, čije dobro stanje ne zavisi najneposrednije od stanja kapilarnog krvnog sistema. Danas je poznato da praktično nema bolesti koja ne uvlači u patološki proces neke delove kapilarnog toka. Tako se, na primer, prilikom zapaljenja pluća prve promene opažaju na zidovima kapilara. Kod bolesti bubrega (akutnih i hronicnih) pate ne samo kapilari bubrežnog tkiva, nego i kapilari celog organizma.

Bilo kakav psihički napor, najobičniji fizički napor, propraćeni su pojačavanjem kapilarnog krvotoka.

I baš se pomoću raznih procesa reakcije mikrocirkulacije ostvaruju procesi adaptacije organizma na promene unutrašnje i spoljne sredine. Prilikom fizičkih napora, poprečno-prugasti mišići osećaju potrebu za povećanjem dotoka glikoze i kiseonika. U njima se stvara mnogo mlečne kiseline, koja izaziva širenje krvnih sudova. To omogućava otvaranje kapilara i širenje većih krvnih sudova. Količina krvi koja cirkuli.e se povećava na račun zaliha i povećanjem brzine. Kao rezultat povećanog dotoka krvi je priliv više hranljivih materija i kiseonika u mišiće. U isto vreme, ubrzani krvotok brzo oslobađa mišiće, koji rade, viška mlečne kiseline, ugljendioksida i drugih otpadaka.